Богословље

66

снежна површнна. Како je већи део ноћног неба таман, можемо бити потпуно сигурни да се звезде не ређају у бескрај; после извесне даљине у простору оне снгурно постају све ређе и на послетку ишчезавају. Изузев извесних делова простора у којима je звездана светлост заклоњена површинама та мне матернје, небо изгледа тамно само тамо где гледамо кроз цео звездани систем у празан простор иза њега.“ 13 Тако нам ето велики астроном нашег времена наводи за доказ коначностн материје не неки рачун или формулу која би била разумљива само строго стручно образовании људима, него нам износи очнгледну чињеницу доступну сваком човеку здравих очију. И заиста, да je количина материје у васиони ограничена, то види свако, и то je покрај већ напред наведених разлога још један разлог више којн сведочи за коначност материје. Та њена ограниченост се нарочито јасно испољава кад упоредимо количину материје са величином простора у коме се она налази. У простору се налазе милиони маглина. Оне су међусобно удаљене празним пространствима кроз које светлосни зрак путује по два и више милиона година прелазећи око 300.000 км. у секунди. То су толико вртоглаве даљине, да кад бисмо према Џинсовом поређењу нашу галаксију упоредили са Лондоном, онда би маслине које су удаљене од нас око педесет милиона светлосних година биле претстављене трупом градова који-леже пет хиљада километара од Лондона. У такво] сразмери читав сунчев систем са полупречннком од Сунца до Плутона био би толико ситан, да би се свео на величину једног зрнца песка. Земљнна путања би се свела на једну микроскопску трунку, а за Сунце не би се чак могло наћи ни поређење. 14 О Зем.ъи, пак, да и не говоримо. Толико je ето њена, па и сунчева матернјална маса незнатна у односу на неизмерна васионска простран ства. Међутим нуклеарна физика, уверава нас да чак и то мало материје што се налази у васиони, далеко je више празан простор него материјална маса. Јер, ако узмемо у обзнр модел атома како га наводи Пол Жено 15 (Paul Genaud), по коме треба замислити атом као лопту у чијем би центру било језгро у величини чиодине главе која би стојала усред Париза а око ње би кружио балон величине 228 литара и то на даљини од Париза до Рейса или Орлеана (пренесено на тери торнју Србије чиодина глава тј. језгро атома, ако би било у Београду, периферија по којој се креће онај балон пролазила би кроз Вуковар Краљево и Кикинду), онда би само та чиодина глава и балон претстављали материју у једном атому, а све остало je празан простор тога атома. А ако je тај модел атома ма и приближно тачан, онда je материја изузетак већ и у самом атому, који иначе изгледа нешто најматеријалније на свету. А кад би се атомн разбили, па ‘кад би атомска маса попунила све оне међуатомске и међуелектронске празнине, то јест кад би се маса толико сабила као што je сабијена у језгри атома, тада би васионска тела добила фантастично мале запремнне, иако би нм тежина остала иста, Илустрације ради ево неколико примера.

13 ) Џемс Дине, Звезде у свемиру стр. 88.

И) Џемс Дине, исто дело, стр. 108.

15 ) Р. Qenaud наведено дело стр, 44.