Богословље

67

По чувеном савременом физнчару Радефорду (Rutherford) кад би се матернја у једној коцки од 10м 3 бакра сабила онако како je збијена у атомском језгру, добила би се коцка од само једног кубног милиметра; све остало би био празан простор. Рачунски изражено то je 1:1 000000 000000. По Бертудовим (A. Berthoud) рачунима, сав златни новац на свету, којн би испунио воз чија би локомотива била у Лисабону, a последљи вагон у Владивостоку, кад би се попуниле све атомске празнине, дао би се сабити у један шиваћи напрстак чија би тежина износила 30 милиона тона. Слично поређење наводи Едингтон. По шеговим прорачунима становништво деле Земље стало би у један напрстак кад би се материја свих тих људских тела сабила онако као што je сабијена у једном атомском језгру. A материја која сачињава тело једног човека, кад би се сабила као што je збијена у атомском језгру, претстављала би зрнце прашине које лебди у сунчевом зраку. 16 Ето математичке и физичке потврде за ону дивну и дубоку мисао коју изражава један наш причастен: „... и состав мој јако ничтоже пред Тобоју“! Ето шта je човек, ако нема бесмртне душе! Најзад, по нашем српском научнику, Славку Бокшану, кад би се дела материја у васиони сабила у једну лопту, али тако густо као што je атомском језгру, тако да се испуне све атомске и међуатомске празнине, та лопта целокупне васионске материје износила би једва нетто већу запремину него што je има звезда Бетелгез. 17 Не морају ова научничка прорачунавања бити баш стопроцентно тачна. Макар она била тачна само приближно, довољно je и то да нам прикаже како je колнчина васионске материје незнатна спрам васионског пространства. Са великих васионских удаљености она не би била вндљива ни за најосетљивије телескопе. Зато Џемс Џинс говорећи о маленкости материје спрам васионског пространства каже: „Претпоставите да само три мушице жнве у цело) Европи, па чак и у том случају ваздух Европе би био насељенији мушицама него што je васионски простор звездама“ 18 Према томе, није ни мало ризично ни претерано реки да je материја у васиони заправо изузетак. Тако нам дакле квантитет материје речито и непобитно сведочн да она није самобитна, па према томе ни вечна. Лер, зашто да постоји баш толика количина материје, а не маша или века? Оволика количина материје није ништа што би се разумело само по себи. Она je условлена нечим или Неким ван саме себе. То je несумшиво. А кад се притом још има у виду како je количина материје спрам внсионског пространства толико мала да управо претставља изузетак у васиони, онда материјалистичка тврдша да je материја једина реалност, звучи као нека иронична шала на рачун материје. Зар не звучи апсурдно да се цела стварност састоји само из једног изузетка! А кад je тако, кад материја није самобитна, она онда не може бити ни вечна, може бити само створена.

,6 ) Р. Genauđ исто дело, иста стр.

’ 7 ) Славно Бокшан, наведено дело, стр. 274,

IS ) Џемс Џинс. Звезде у свемиру, стр. 117.