Бодљикаво прасе
I
Страна 4
ЕОДЉИКАВО ПРАСЕ
Бро) Т
Рлбаџа ш,а шјгам&а{>
— Зоог пијлнчАма бнћетв квжн>енн са 25 батмиа. — Алн |а ннсам пнјан. — То кемо нспробатм. Ако можете нћн прмо по ово| пнннЈн значн да ннст« пијани. — Па како да ндем право иад |е линиЈа крнва. БеограЂанин иде на пијацу
Кака мсми Шрица гамишља:
ЦРНУ БЕРЗУ
°9 НШЉМЕПЕЉЕ
.'.сигч^-ултлч ■ ■». Она: — Пре си, дико, желво да ме поједеш од љубави. А еа да? Он: — Сад жалим, што то ни сам одмах учинио.
У кући ратног богаташа је евечано соаре. Пошто је дома ћица отпевала за клавиром јед ну песму, рече њена мајка јед ном мувичком критичару: — Да, учитељ нашег детета тврди да у њеном грлу леже милиони. — То изгледа сасвим тачно, јер без тих милиона у грлу можда би ваша ћерка могла лепо да пева. ❖❖ Мали Пера учи граматику. Садашн>е време, прошло, будуће... — Мама, какво је то време: Отац игра карте. — Изгубљено време, детв моје. Берберин: — Клањам ее... Слуга... Изволите... Красно време... Изволте се лепо раскомотитм... Како жели господин да га ошишам... Муштерија: — Ћутећки. ❖❖ — Шта губи жена ступањем у брак? пита пок. Чеда Митровић једну учекицу. Она се зацрвени и ушеортља: — Па, губи, губи— Шта губи? Јесте ли ви то учили? — Па, иевиност, једва процеди кроз зубе постнђена студенткиња. — Нисам то мислио! Жеиа ступањем у брак, по канонима српске православне цркве, губи презиме. Да, презиме, госпођице, рече професор, изненађен оваквим одговором студенткиње и смехом аудиторије. ❖❖ Скотланђанин пита пријатеља да му саветује шта да поклони жени за рођендан. — Немој ништа да јој купиш. Дај јој у готовом. — О, почеша се Скотланђанин иза увета, толико опет не бих хтео да иадам.
Два дечка шамарају се иа улици. Наилази један господин и да би измирио децу пита их: — Зар ви, децо не знате да и своје непријатеље треба волети? — Да, одговори старији, само иас двојица нисмо непријатељи него браћа.
—• Шта је то буџет? — То ти је глуп обичај да се бринеш о парама пре но што их потрошиш. ❖❖ — Дакле, Иваиовићу, ти си слободан. Ја ти желим да почнеш најзад да живиш поштеним животом. — Хвала, господине управниче, на исти начин. ❖❖ — О сине, сине! Каже један забринути отац. Ништа новац не поштујеш! Када имаш нека посла иа Чубури, ти седнеш у аутомобил и одвезеш се тамо, а када Ја идем на Чубуру, одем пешице до Лондона, па оида седнем у задња трамвајска кола и возим се за један динар. Зато ћу ја, сине, имати пара док сам жив, а ти никада. — Али ћу зато ја, драги татице, целога века да се вознм аутомобилом, а ти ћеш да идеш пешке. ❖❖ Један дечак трчи улицом и на једном углу се судари с неким господином. — Пардон, господиие! рече дечак и хтеде да продужи пут. — Није пардон, рече му увређени господин, него пази како идеш, џукело једна. — Пази како идеш, џукело једна, поправи се дечак и отрчи даље. ❖❖ Шетбо се један трговац мрачном улицом. Пресретну га два разбојника: — Извините, господине, да ли нмате један динар? Трговац се збуни: — Да, наравно, али, молим зашто тражите само један динар? — Хоћемо да обрћемо пару, па да видимо ко]и ће од нас двојице да вам однесе буђелар н сат... ❖❖ — Ви ста дошлн да тражите службу? Мени стварно треба један радник, али мора да буде врло поштен. — Узмите ви мене. Ја сам десет година радио у општинском купатилу и за то време ниједном се нисам окупао. ❖❖ — Да лн је имала успеха домаћићка школа у твом селу? — И још каквог! Просјаци више не траже храну по кућама!
Дечја уста
— Тата, шта Је то аспида! — Пст1 да те не чује мама, Јер ■ће помислити да о њоЈ говоримо.
— Ви се сигурно врићате са Авале) — А, не! — са корзоа. Ко Је луд да иде на Ааалу, кад га тамо нико не види. ПРЕТЊА
— СлушаЈ тата, ако ме Још једном будеш тукао казаћу Днрнеу да сн шпекулнсао са зеЈтнном па *еш и тм добити батина.
— Ја сам сликар. — Ништа не смета и ја сам без динара у џепц.