Бодљикаво прасе

Страна 4 ВОДЉИКАВО ПРАСЕ БроЈ 48

п п д в и

Од земл>( Један млади суплент, веома савестан и амбициозан, морао је једном, поред српског језика и литературе, да предаје и геограФ »ЈУ У првом разреду. За ова.1 час сиромах суплент спремао се више него иједан' његов ђак. Учно је чит.ве лекције, плашећи се да га ђаии не ухвате да не зна, колико је рецимо, висок Килиманџаро, а колико Попокатепетл. Једнога дана опет, замењујућ| старијег колегу морао је да објашњава ђацима колико су небеска тела удаљена. Да би боље објз ;нио, суплент узео овај пример: — Замислите дз има жељезничка пруга од Земље до Сунци онда замислите један воз који прелззи деведесет километаоа на сат: тада би требало томе брзом возу, када би путовао и дању и ноћу, пуне две стотине осамдесст и три годене да стнгне од наше планете до Сунца.

до сукца Тек што суплент заврши, а из последње клуме зачу се глас: — Па, молим, господине, дотле ће сав свет у ?озу дз помре! Суплента збуни ова примедба ђака из магареће клупе, али један из првог реда притече му у помоћ, рекавши: — Да, али успут ће да се роде нова деца и тако ће увек бити путника. Мило за драго Пре неколико година уђе у једну радљу један просјак. Газда га дочека грубо и поче да га тера. — Зашто ме терате! Нисам дошао да тражим милостињу него да вам захвалим што сте ми спасли живот. Једва сам вас нашао... — Ја теби спасао живот? Када! — За време рата. Били сте мој наредник, па кад оно припуца на оном ћувику, *ђи ударисте у једну шуму, а ја за вама, и тако се спасох.

Лалииа поола

Населно се Босанац у равннцу па куд год пође и што год ради увек вели: Хоћу, ако Бог да! Тако једном прође поред Лалине куће па ће га Лала упитати: — А је ли Бошњо, 'оћеш ли и ти сутра на вашар? — Хоћу, ако Бог да, — одговори Бошњак. А хоћеш ли ти, Лало? — Ја вала хоћу па Бог дао ил' не дао! Кад би сутрадан пође Босанац Лалиној кући да га позове на вашар. Кад тамо Бог казнио Лалу за оне његове речи па га претворио у жабу. Крекетао Лала три дана и онда га Бог опет претвори у човека. После извесиог времена пролазио опет Лала поред Босанче-

Познзје своју робу Винарски трговац улази у ресторан и пита газду: — Јел'те молим вас, а где набављате ово вино? — Зар ме се не сећате? па ја сам ваша муштериј^! — А, заиста! Е, онда ми дајте једну ракију. Јупачина [аша Недеља по подне па народ не ради. Неколико Лала стоји и разговзрају ко бн могао да прескочи јендек пун воде и блата. Мало даље од њих стоји Јаша и слуша разговор. У том рече један из групе: — Хајд' да се кладим с вама да ће Јаша уз један корак таки прескочити. Навалише на Јашу, а он се брани и одбија, али опет некако се окуражи. Заврну гаће, испрси се, па потрча свом снагом и... трес усред јендека. Онако седећи у блату, он им довикну: — А што ме ког врага терате кад знате каки сам!

— Жено, данас сам се осигурао на сто *ип>ада динара. — Нијо требало да ми то сада кажеш Бзље би било да сам се пркјатко изненадила кад умреш.

НИЈБ НЕСРЕЋА

ЧИК ДА НЕ ПЛАТИ...

аушли

— Шта Је! Несрећа! — Не, мо]а жена ме |е Јуче изненадмла са Једном снажном, здравом девоЈком.

|с /1оиов Мца и р

оа којих су кутњаци у злату. 0» братити се госпођи Јовановић, кнез Михаилова улица бр. 10 -а.

Друга вера

Једног јутро, рано побегну Лали краве из дворишта а ои повиче- I — Еј, децо, пожурите, оде , стока непомужена. Најмлађа снаја ђипи из крввета и онако, у краткој кошх« љи, појури на улицу. — Та виле ушле у тебе, диЧп таква? — Па да вратим стоку. — Гледају те такву голу људи, јеси л' луда? Снаја погледа на улицу, маиу, главом и одговори: — Не мари, Лало, то нису на-

НО ЈЕ ШОФЕР?

Јанко и Марко ишли су на А« валу и тамо провели у пићу и весељу дубоко у ноћ. Пред зору кренули кући Јанковим аутомобилом. Кола праве страшан цих« цак по друму— Ама, Јанко, шта то радиш? пита га Марко забринуто. Пази мало, молим те! Како то возиш? — Ау! Па зар ја то шофирам! Зачуди се Јанко. А ја сам мислио да ти тераш кола!., 1

ве куће па га упита, хоћг лн на вашар. Босанац му одговори: — Идем ако Бог да. А 'оћеш ли ти, Лало? — Ја вала оћу па дао Бог ил' не дао. Моје се зна ако не буде дао: има да открекећем три дана, на пут!..

Један зубни лекар пише једној својој пацијенткињи: ,,Поштована госпођо, Жалкм што сам принуђен да вас обавестим да ћу, ако ми не платите рачун у року од 48 сати дати овакав оглас у новинама: „Продаје се цела вилица зуба,

На часу анатомије Професор долази на час и акже: — Господо, данас ћемо да разгледамо како изгледа секвицирана жаба. Затим завдачи руку у иеп и вади један пакет. Ученици се скупили око њега и радознало гледају. Професор развија пакет и појављује се — један сендвич са шунком. Ученици се загледају, професор их замишљено гледа и чешка се по глави. Најзад промрмља: — Дођавола, сигуран сам да сам један сендвич појео!

— И ви тврдите да сте у расејаности бацили жену с трећег спрата. — Да, пре тога смо становали у приземљу, а Ја сам сасвим заборавио да смо се преселили. Истина је • *

Ум царује Зима је страшно стегла. Снег шкрипи. Л>уди се умотали у топле капуте и бунде. И Паја се умотао. Успут сретне свога пријатеља Перу. — О, здраво, Перо! Имаш ли, молим те, цигарету? — Имам, вели Пера услужно. Затим откопчава бунду, вади цигарете и даје Паји, па се онда поново закопчава. — А имаш ли шибице? — Имам. Све ја имам, вели Пера, па поново откопчава бунуду, вади шибице и припаљује Паји цигарету. Пошто је закопчао бунду, упита: — Шта, ззр си код куће заборавио цигарете и шибице? — Ама нисам. Имам све у џепу, само нисам будала да се раскопчавам на овој пасјој хладноћи. Опасно ]е бити поштен Један господин, који је познат са својих сумњивих послова на којима је покрао велике паре, разговарао је пре неки дан с једном госпођом, за коју зна цела престоница да се много не устеже да каже оно што јој је на језику. — Најзад, господине, каже му она, — не разумем зашто да ви с вашим тако лепим способностима не постанете већ једном поштен човек... — Али, драга госпођо, одговорио је он, кад бих ја постао поштен човек, отишао бих на робију због свега онога што сам досад учинио!..

МИСЛИЛД НА СТЕНИЦЕ Самац, који се дан раније у« селио у собу, рече газдарици: — Ноћас сам нашао нешто у см вој соби. Газдарица: Код мене тога нео ма, то сте ви морали само доне« ти! Самац: Кад кажете онда је сигурно тако. Била је једна новчаница од пет стотина динара.

Испаштање греха У једну сеоску кућу позвали жупника да причести болесника. Кад је обавио свети чин, жупиик каже болеснику: — Видиш, драги брате, јуче си био жив и здрав, а данас... То је све зато што ниси дошао јуче у цркву. — Истина је, одговара сељак, климајући главом нисам био у цркви него сам ишао да пецам рибу. Док сам пецао, ујела ме отровна змија, а ја сам се уплашио, пао, избио око и преломио ногу. Готово, боље би било да сам ишао да слушам вашу проповед. — Боже моЈ, када се само се« тим да су ме некада љубиле све жене од реда, и то чим би ме ■ид«ле_ — Та шта кажете! — Истина Је... То Је било када сам био мали и лежао у колкцима .