Борба, 09. 04. 1957., стр. 5

орак, 9 април 1957

БА

“ЕРЕ,

Књига Милорада Панића-Су-

па „Филип Вишњић — пе-

Д ик буне“, носи карактер ноуаторстаа, открића: једна веМика фигура прошлости открипија пред читаоцем своју монументалност; једна громадна у чност Српског устанка, У ђавету литературе само громада о јуче, први пут сада добија, од вајарским прстима једног | жевника. одређене облике а, ја снага, оригиналност, са5, ониклост, својеврсност дају Му лепом Филипу заслужену ЛИ_ па рарну и људску индивидуал-

| Хомеровска по типу књиукевности коју ствара, личност ууВишњића није хомеровски, у хронолошком погледу, удаљена од нас. Разлог због кога је | она деловала помало митски, уопштено, помало као КраљеМу вић Марко или Милош ОбиУ |ић, лежи у недостатку лите! |ратуре и о њему и о добу из "кога је: песник израста, а то ~ је несумњиво велика штета, __ Пријатно је.констатовати да | је ова књига о значајном српском песнику из судбоносног историског периода за српску нацију, писана ванредним језиком. Не сувише китњаста, али "лепо развијена и речена са снажним осећањем за лепоту _ форме и значај сваке поједине _ речи, — реченица Памчића-Су_ репа чита се са посебним за_ довољством због саме њене "лепоте и нарочито због једне | здраве, изворне чистоте, | Показала се у тој књизи, та| кође, виталност ове и овакве | реченице, њена изражајност и | подесност за саопштавање нај| различитијих мисаоних и на| ративних конструкција. Она и| сто толико лепо, детаљно и пот пуно говори о несрећном Фи"липу који целог живота пева "о никад виђеним биткама, ју"нацима и пределима, о лутањима слепога по друмовима | Србије и Војводине, колико адекватно анализира пређу Вишњићеве песме, њене истори| ске и поетске вредности, ка|" рактере које слепи песник 0живљава и епску основу њего| вог дела. Посматрано као књи| та биографског жанра дело Ми "лорада Панића задовољава тотово све његове канонске ово Лик слепога Филипа почиње уда живи у читаочевој машти тензитетом којим га је доживео сам аутор. Читалац ви(ди и малог рошавог (Филипа без опа и касније без мајке. | који се потуца од немила до недрага, од фамилије очуха до куће стричева, и слепца који са гуслама лута друмовима Семберије и пева на селима и сеоским _ славама, и слепог плећатог високог старца дутачкик бркова — пријатеља Кнеза Ива од Семберије, Стојана Чупића, Лукијана Муштицкот, Вука Караџића; ов почиње да разумева грозничаву љубопитљивост гуслара У разговору са јунацима који се враћају из битке, почиње да схвата фантастичну меморију слепога, његову способност за

не

„ШИ Р

о __-

ВТА"

ромапсијер,

са награђеном књигом,

КОД НАС И У СВЕТУ – НАГРАЂЕНИ

У А

Филип Вишњић (Рад Јосипа Даниловца из 1901)

одабирање битног и суштинског у историским збивањима чији је савременик. у

Филип песник је такође јасна фигура — онаква како ју је видео аутор ове књите: песника у Филипу створио је Устанак.

ИМ, коначно, немогуће је замислити биографску књигу 0

Књига о песнику устанка

Милорад Панић—Суреп: „ФИЛИП ВИШЊИЋ“ % („Просђешта“, Беоћрад, 1956)

човеку који није у ткању биографије дубоко и неразрешиво везан за своје време. А то је, вероватно, највећа вредмост „Филипа Вишњића песника буне“. Филип је саткан од битака Првог устанка, он постаје у књизи Милорада Панића персонифицирана поетска истина те буне.

Добили смо у књизи „Филип Вишњић" једног помало идеализованог човека и песника. Неоправданост заборава у који су савременици хтели да баце великог песника буне, изазвале су, само на моменте, аутора његове биографије да понекој, у низу ванредно уочених. песничких особина Вишњићевог дела, прида превелики значај. Ова примедба, међутим, остаје детаљ, „Филип Вишњић — песник буне“ у целини је књига значајних књижевних квалитета; а као пример оживљавања. отимања од заборава једног великог песничког имена, она је ванредно значајна и има квалитете који једном литерарном или научном делу обезбеђују трајну вредност.

С. СЕЛЕНИЋ

БОРБА

Р Н

Пленум Сађеза|ПОЗОРИШТЕ

Анујева „АНТИГОНА“

на сцени Загребачког драмског казалишта

књижебника

одржаће се 11 априла у Затребу

на петнаестом проширеном пленуму Управе Савеза књижевника Југославије, који ће се одржати 11 априла у Загресу, генерални секретар Савеза Александар) Вучо поднеће реферат о-раду Управе од протеклог пленума тј. од јула 1956 до 31 марта ове године,

У извештају ће се говорити о организовању _ проширеног дискусионог пленума на коме би југословенски књижевници детаљније претресали основне проблеме књижевног стваралаштва и естетике, и осветлили улогу књижевности и књижевника у друштву. У реферату ће такође бити речи о социјалном осигурању књижевни. ка, ауторском праву и заштити књижевних дела. раду Југословенске ауторске агенције и њеној децентрализацији.

Генерални секретар говориће и о међународним везама Савезд књижевника, Поред осврта на размену књига, часописа и листова, изнеће се подаци о помоћи Савеза при превођењу и пласирању домаћих књига и текстова у иностранству, као и о размени књижевника. Посебна пажња биће поклоњена предлогу зд покретање библиографског приручника о југословенским _књижевницима. На дневном реду пленума Савеза налази се и питање ревизије статута Савеза.

(Југопрес)

(Славко Јаневски:

„АВЕ МАРИЈЕ“

(„Косм ос“, 1957)

Критичару је увек пријатно кад дође у ситуацију да констатује и поздрави напредак Једног писца. Овог пута је Јаневски такав писац: од првог романа „Село иза седгм јасенова"' до „Две Марије" распон је осетан. Јаневски се у доброј мери ослободио шема, статичности и сентиментализма и пуним једрима запловио У чемирно море које за литературу претставља психа савременог човека, његове страсти м суморна, пуна пораза им јада одређивања према животу који снагом свог бесмисла уништава отпор појединаца, да би

се тамо негде на заматљеним хоризонтима ипак појавио као

светли опасоносни. поздрав акције и хуманизма, зли „Две Марије" је љубавнопеихолошка драма са свим одликама савременог уметничког третмана; тежиште романа бачено је на унутрашњу трагезију једног младог хирурга кога напушта жена и он безпадежно тоне у алкохолизам; халуцинантне сањарије, једна моћна жудња за љубављу, губљење дипломе и пргева на рад, нова узалудна жена, Усамљеност и све више апкохола, све више безнадежности и онот нарочитог, прљаво-сумор.ног очајања које се рађа у пијаним ноћима, Најзад — и ту животно вреди књига Јаневскогт — спасење које полази “ виду поверења. _ х"руршка интервенција над једним иле-

ж Познато је да се у Француској мното награда сваке голине додељује за најбољи вачка предузећа, организације, дају их тијих побуда. Мање је пак познато да и песама припадне по нека награда: оне се рачунају у специјалне, значајна награда која се даје аутору есеја, награда која носи врло звучно име по чувеном француском критичару. се да ту награду није добио прави критичар,

РеЛРИЈАНУ. ДАЛА

књигу есеја „Римско доба". На ;

од па НУ књижевних награда Алексис Кирвер

роман године; разна издаиз најразличиаутору збирке ипак, мање више, Али постоји и једна најбоље књиге „Сент Бев", Ове године десило већ један Кирвер, за своју добитник једне

два

| лакше

галцем, мучење У полицији и пут ка новим стазама.

То је отприлике садржај ове невелике књиге. А. начин на који је он уметнички остварен главни је проблем и за писца и за критику. Јер, Јаневски је и у овом роману задржао као доминантну особину лирско описивање. „Две Марије" су просто натопљене лириком која својом мекоћом, разбољеношћу, уништава и размекша. ва све контуре, заобљује све оштрине, слаби костур дела. Кад се овај лиризам стави под лупу анализе он се остварује и показује о једне страве као позитиван, као квалитет: у делима овакве врсте увек је

заменити лирским асоцијацијама; на тај начин се читава радња утапа у једну флуидну а густу атмосферу која добро одтовара мотиву,

Јаневски је људску трагику свот јунака вешто утопио у лирски израз који добро лежи и одтовара штимунгу пијанозгрчене отуђености. Зато је читава књига дата у облику унутрашњег монолога и описа; читалац ће на врло мало места наићи на бритку, гласну људску реч — метод Јаневског као да не може да издржи тежину дијалога, јер дијалог мора да буде конкретзки, Укопчан у дату ситуацију, а та би конкретност и одређеност товора оштро искакала из поетског текста пишчевих медитапија које и чине главну вредност његовог дела.

„Али овај је метод увек мач са две оштрице. песихологизи» рање и метод интроспекције су ваљда литерарно најосетљивији и захтевају изввнредно осећање за реалност баш зато што су привидно неограничени. Ни људска психа ни мотиви људских поступака нису неомеђени, без контура, без спе цифичне 'конкретности. Јаневски је, међутим, у овом успешном цртању атмосфере пренебрегнуо ову неопходност, па се оно што се у једном виду показује као с квалитет дела, другом својом страном _ преобраћа У слабост, у немоћ пишчеву да из свог поетског, лабавог текста, исклеше живи људски лик који конкретно постоји, пати, пије, размишља.

Зато су „две Марије" низ фрагмената међу којима има изверснижх добро погођених пси хичких реакција као што постоји и читав низ пишчевих рефлексија иза којих је ишчезнуо лекарев лик м остало апстрактно ауторово психологизирање, Ја не могу тачно да одредим меру између свих у“ спеха и неуспеха, узлета м падова, уметности м неуметно. сти, јер се они често налазе густо испреплетани, готово сједињени на понеким страницама. Али кад, склопите књигу имате утисак да сте присуство вали драми без ликова, сцени без глумаца на којој само одзвања текст, понегде потресан, понегде празан, нервозан, испрекмдан, Блесне истина једног горког стања, зазвони мукло сазнање о пропадању; али нема лика, нема човека који та стања проживљава или га бар ми не видимо и не познајемо — само му нејасно назиремо контуре, само му покаткад чујемо шапат. често и ти обриси ишчезну па нема _ ни сенки ни фантома, само речи,

прецизност осматрања |

Славко Јаневски

речи, само необразложени, не. јасни, немотивисани поступци, Такав је нов роман Јаневског; противречан, немиран, неједнак, Његов Никола неће постати нов лик у нашој литератури, али се понешто од онога што тај непостојећи Никола учини и доживи, запамти и прими као магловита поет-

ска истина. 3. ГАВРИЛОВИЋ

У КЊИЖАРСКИМ ИЗАОЗИМА ,

„Златна јабука“ 1956)

Неком обновљеном свежи ном и снагом поново нам се намећу ритмови и сазвучја, раскошне лепоте наше народне поезије, _присиљавајући нас да се толико пута враћамо на прочитане странице међу особене и изворне светове које граде ове хрватске народне баладе и романсе, што их је сакупио Олинко Делорко. Заправо, ова добродошла и радо прихваћена збирка само је наставак раније објављених „Хрватских народних балада и романса" које је исти аутор припремио и објавила иста издавачка кућа.

Необично осетљивом Делорковом слуху указала се древна велелепност пучанског казивања и његове мелодије. Са однетованом фолклористичком културом он је могао да састави ову, у много чему осебену и привлачну књиту. Томе је свакако допринео и прелазни, лирско-епски карак тер балада им романса; у тој драгоценој уметничкој баштини стекле су се две битне човекове стране, уједначила се танана осећајност наших људи и њихов смисао за дубоко поимање и прилажење животној проблематици — њихов згуснути и увек присутни реализам. По мотивима врло ра-

(„Зора“ љзагреб,

знолике (љубав младића и девојке, верност жене мужу, жудња за слсбодом, мудрост

и довитљивост девојачка, кажњавање вероломника, тешкоће у туђини без икога овота, итд.), ове песме су и по својим литерарним квалитетима, по једноставној надахнутости права мала ремек-дела.

Међу њима је велики број и оних које се првипут претстављао нашој широј „чита-

лачкој публици, Она ће их свесрдно прихватити јер оу њој и намењене. т. и.

Андрићев роман

на хикду језику

"Њу делхи, 8 априла Превод Андрићевог романа „Госпођица" на хинду језику изашао је данас из штампе у издању делхиског издавачког предузећа _„Мотилал Банараси Дас". Роман је превео Рам Пал Синг у чијем је преводу прошле године 06јављен МШанкаров ,„Слуга Јернеј". | ште,

Није ми сасвим јасно зашто је Загребачко драмско казалиоријентишући се првенствено на радничку публику, ставило на свој репертоар 0вај комад ни шта је њиме хтело њој да каже. Ану је Софо. клову „Антигону пренео у са. дашње време и у своју средину и она се ту пофранцузила: и Антигона и лица око ње мисле им говоре и понашају се као да су се родили у Џаризу, и једино још понеки апартан призвук или неуобичајен гест одаје њихово хеленско порекло, Но режија Косте Спајића као да је само с устезањем следила аутора у његовом модернизовању лица и односа, го вора и збивања, као да се пла. шила да тај антички садржај презентира у сасвим незгнтичком руху. Међутим, тлавна драж овог бастарда, овог неоантичког комада, и јесте баш у томе што се тај двадесет и неколико векова стари и још увек млади мит тако природно жреће у свом модерном париском костиму.

Кад је већ реч о костиму: У оним плавим панталонама и белим мајицама које су, по нацртима Јасне Новак-Шубић, носила Антигона и Исмена. као и у костимима осталих лица, зацело није било ничег античког. Спољна опрема је уопште била веома упрошћена, и сценографија Рудолфа Сабљића (веколики правоугаони блокови, један стуб и црне завесе), и то је било добро; али, поред тога што су костимски изједначена два тако опречна кагактерд Као Антигона и Исмена, костими су деловали некако сиротињски, Изгледало је као да, например, краљева супруга не плете за сиротињу, него зато да би њена породица могла састављати крај с крајем. И они стражари, који са својом тривијалношћу и ви_ талношћу остају на крају као дисонантан завршни акорд цела трагедије, који ништа" не схватају и којима је савршено свеједно шта се догађа с тим принцезама и краљевићем и краљицом, и они су личили на нека пајкане у дубокој лпровинцији, и ти простаци се нису много разликовали од отмених чланова краљевске породице. да ли је режија хтела да каже радничкој публици да сету говори о њима, о обичним људима и њиховим супцбинама7 Али зар Ануј не каже изричито да трагедија мора бити о краљевима.

ЈУ претстави из које је уклоњено свако обележје краљевства све је било некако свакодневно и ситно, од краља Креонта па до његовог пажа, који је био готово беба, исувише мален а да би могао бити спреман да умре за Креснта, ми да би дотле док не умре могао вршити службу ње говог секретара, знати његов распоред и водити рачуна о његовим обавезама. Скромно је деловала и Нела Ержишник као строга дадиља, толико скромно, поред све своје строгости, која је на махове уступала место благости им попустљивости, као да је дадиља

код људи из веома скромног,

чак сиромашног, средњег сталежа. А Свен Ласта, који је играо Креонта, није противречио том утиску: потсећао је више на неког малог чиновника него на краља. Одевен готово убого, укрућен у погнутом ставу као да је свој век провео згурен над писаћим сто. лом, могао је (упркос свом сонорном гласу, нарочито у наступима гњева), бити намештеник који прима и извршава наређења, не шеф који управ_ ља државом и од кога зависи њена политика и судбина њених грађана, не владгр кога тек Антигона разголићава као „кувара“, и то као кувара владарске кухиње,

да би ипак сачувала узвишеност, величину и _ дубину трагедије, а и оно античко У њој, режија је примењивала (или бар допуштала) патетичност и декламовање, 'Највише, разумљиво, у лику Антитгоне. Марија кон је дочаравала ону „црну и мршаву“ девојку каква Анујева Хероина треба да буде, имала је, у оном свом костиму, и нечег дечачког, и емотивности, и гнева џ суза, и У неким моментима (например, када је говорила о брату који се уморан враћа из лова) то је деловало веома Искрено И проживљено; у целини је остављала утисак талентоване почетнице У улози за коју не располаже довољним глумачким искуством и која јој, усто, нарочито „не лежи" (можда: још не лежи).

То андрогино створење своју супериорност У односу на Креонта није могло изразити друк чије него подитнутим тоном и патетичном декламацијом, морало је испољавањем афеката

пнанннинннину

вевевнннневннавининванњонне

ТУЗЛА. Опера и балет Хрватског народног казалишта из Загреба гостовали су два дана у Тузли. Загребачки уметници наступили су у Радничком дому „Моша Пијаде“ где су извели Росинијеву комичну оперу „Севиљски берберин“ и балет „Ђаво на селу" Франа Лотке. Обема претставама присуствовало је преко 2.000 гледалаца који су извоћаче топло поздравили.

ЗАГРЕБ. — Средином овог месеџа изићи ће из штампе први број часописа „Гате те-

ме", који издаје Централни комнтет Народне – омладине Хрватскг.

Авмоном из Москве јуче је У Београд допутовао Михаило Букдраговић, који је као делегат Савеза композитора /Лугославије присуствовао Конгре су Савеза композитора Совјет ског Савеза.

жх

БИТОЉ, — Четвртог априла ансамбл битољског театра при. казао је пету премијеру у овој сезони — Голдонијеве „Рибарске свађе“. Комедију је ре-

жирао првак театра Димче Стевановски. ж

ЉУБЉАНА. — На турнеји по Италији, познати, сло веначкма вокални октет дао је 6 априла свој први, кон

"лепоте.

иавинанвевенннивнвинививенивеннннананввеванавнвивннваненвннннннениннонининнаннвннннноннненанна

МОЗАИК

надокнађивати недовољну сна. гу и изразитост свога доживљавања им делања. Код Марије Кон је готово све било у тексту — поттекст је био оскудан — и на површини или одмах испод ње: није се осећало да она дубоко у себи крије тајну свог хероизма, сво је коби, да у њој расте њена улога која ће је уништити. Она није владала својим сузама, сузе су савлађинале њу. ни оне ни њен срдити потсмех нису долазили из дубине У којој је растопљени метал сил_ вих страсти; и њен хистерични смех-плач, када јој је кре онт одао ко је и какав био тај њен брат за кога се она

Мво Војводи

жртвује, био је неуздржан и бучан, па је Креонтово причање, заглушено њим, допирало до ње и до гледалаца само У иопрекиданим и неразговетним одломцима (као да није толико важно да она сазна шта јој Креонт открива колико да публика види како она на то реагује),

Па и њена жеђ за животом, њена опијеност његовим лепотама и тајнама, све је то било некако сићушно и плаховито: а такво је. било и оно што ју је вукло у смрт; недовољно снажно да та Антигона не би на махове била исувише присутна, у место да је у мислима непрестано код задатка који мора извршити, без обзира што он премаша њене снате, што је уопште неостварљив. Није било величине у тој „премаленој“ девојчици, том детету предодређеном да остане велики симбол немирења са животом лишеним величине и мм, зато смо место у“ клете кћери Едипове која поставља питања до краја — видели само несрећну сестру која рецитује лепо научене одговоре о дужностима према покојном брату.

Код Антигоне је оно што је чини трагичним ликом заједвичко џм Анујевој и Софокловој јунакињи, Њен вереник Хемон је код Ануја најпре био вереник Антигонине „сестре

Исмене. Ванча Кљаковић "има:

срдачности и доброте младића у кога се човек може поуздати, па м искрене емотивности када Хемон сазна за осуду Антигоне. За оног Хемона кога је некада привлачила лепа и површна Исмена, а који после у себи открива толико сродности са Антигоном да хоће да живи 0 њом, и да с њом умире, за таквог Хемона недостајала је Кљаковићу баш та велико сродност са Антигоном.

Друкчије је природе сно због чега Вјера Жагар-Нардели ни је могла бити она Исмена која је додуше сестра Анптигонима, зли и њена супротност по читавој својој конституцији и свом менталитету. Исмена је изабрала живот и прихната га онаквог какав је. она зна за меру и признаје грачице мотућног и покорава се вољи 0оних од којих зависи њена сло_ бода и њен живот. Код такве Исмене потребно је да буде бар наговештено, да се, ма им сесвим дискретно, осећа оно модерно, француско, париско, оно што је супротно свету и Анујеве Антигоне, што је једна од његових негација (друга је свет Креонтов), али без чега се ни тај њен свет не може замислити: свет барова и зештачких цветова од хартије, фриволни свет Полиников, свет коме се супротставља и Креонт, јер и он воли оно што је чисто (мада сасвим друкчије нето Антигона: док Антигона воли унутарњу чистоту дотле Креонт воли оно што је чисто споља, што је умивено, опрано. воли то из хигијенских разлота), |

Због оскудности тога модерног француског елемента нај-

иенннниневннавивннвнвеннна

церт у Торину, а други прек синоћ у Милану, Оба концерта су успела, Словеначки октет триредиће концерте и у Месинц на Сицилађи, :

ПИРАН. — У биоскопу „Тартиви“ у Пирану прексиноћ је одржана премијера колор-филМа „Хлеб и со". Каб што је већ познато филм је снимљен у Пирану и околини у копродукцији ,„Затреб филма" и „Баварија филма" из Минхена. Филм приказује и доживљаје из живота предратних произвођача соли.

СКОПЉЕ, — Совјетски р= жисер и професор Академије за филмску уметност у Москви Дзиган Јефим, који као гост Савеза филмских радника Југославије гостује у нашој земљи, борави сада у Скопљу. Ор је јуче разговарао са филм ским радницима, књижевницима и новинарима и другим културним радницима, и упознао их са достигнућима со» вјетске кинехатогтрафије.

Дзиган Јефим је рекао да је изненађен брзим развитком југословенске кинематографије и њеним креативним могућностима, ж

ЗРЕЊАНИН. — Ове недеље У Зрењанину је отворена у Градском. музеју изложба слика Николе Граовца. На изложби је приказано тридесет одабраних екслоната,

с жао

више је, вероватно, изгубила улога Хора. драго Крча говорио је његов текст лепо и с разумевањем, али некако сувише озбиљно, готово доциратући, готово тоном професинал ног предавача, без оне француске деташираности и супериорности, оне елегантне лакоће у третирању и најтежих проблема, и најдубљих питања, без оног уморног, помало блазираног, сетног осмеха, оног шарма у којем има и скривене поетичности, оне способности да се и о најпатетичнијим стварима говори тоном лаке зе са призвуком благе ије. Без тих особина тешко ми

: Палме

је замислити лик Анујевог Хора. А такав, нимало антички, него сасвим модеран, Хор неопходан је у Анујевој „Антигони“, као што је неопходан и Хемон који без ње неће м не може да живи, и Креогт коме је живот без Хемона и Антитоне и Еуридике, живот са ЉУ дима као што су Стражари, неподношљиво тежак, али који верује да га мора, и заиста га може живети; као што СУ неопходни и Стражари, за које Антигона никад није ни постојала. Међутим, и да је претстава. имала све те елементе У довољној мери, не верујем да би Анујева мрачна тратедија безнађа, трагедија о краљевима и господи, о онима ко_ јима припада прошлост, могла бити блиска данашњим радним људима, бар не онима који с вером гледају У будућност.

Хуго КЛАЈН

Чланови позоришта „Крсто Сарафов“ отпутовали из наше земље

Ниш, 8 зприла Данао У подне отпутовао је Оријент, експресом _из' наше

"земље ансамбл софискот позо-

ришта „Крсто Сарафов", Бугарски уметници гостовали су У Југославији од 20 марта и то у Београду. Сарајеву, Загребу и Нишу, Дали су укупно 17 претстава им приказали пет драмских дела. Последњу претставу извели су синоћ у нишком Народном позоришту. Својим гостовањем они су узвратили посету Београдском драмском позоришту.

Пре поласка воза директор Софиског позоришта Аспарух Темелков топло се захвалио

на гостопримству. љ. ж.

Страна 5

= 5

Изнешо баше предаола

о економачном

грађењу школа

на саветовању архитеката, у Загребу о изградњи осмогодишњих школа

Загреб, 8 априла

На саветовању о проблемима Изградње осмогодишњих школа, које се одржава у Загребу, поднети су данас стручни реферати о основним смерницама ИЗградње ових школа, о економици грађења, о развитку школске мреже метода и средстава школског рада итд. Поднети су такође реферати о иск ма у градњи школа за обавезно школовање у Босни и Херцеговини и о изградњи школа у Београду.

Према подацима који су изнети на саветовању биће потребно да се идућих година уложе велика средства за изградњу и опрему нових школа.

Учесници саветовања изнелџи су низ предлога како да се на најекономичнији начин приступи извршењу овог крупног задатка и успостави неопходна. сарадња између архитеката, просветних радника и лрутих стручњака.

На крају саветовања биће донети закључци о проблемима и смерницама изградње осмогодишњих школа. (Танјут)

(

ГОСТОВАЊЕ ЉУБЉАНСКИХ ДРАМСКИХ УМЕТНИКА У БЕОГРАДУ

Подједнак број домаћиг п сшраниг дела

На репертоару Месног гледалишча у Љубљани

Ансамбл Месног гледалишча стигао је у Београд јуче У 19 часова. ,Оно гостује у двора»

ни Београдског драмског позоришта у уторак и среду, 9 и 10 априла. Љубљанско по-

зориште приказаће у Београ» ду три претставе; у уторак Увече „Мартина Качура" драматизовану (драматизација Фрања Смрду) новелу Ивана Цанкара, у среду после подне „Вече у читаоници" Миросла» ва Вилхара, а истог дана уве-

че _ „Малограђане" Максима Горког.

Из разговора са управником позоришта Фердом Делаком

сазнали смо да је ова позоришина кућа за последњих пет тодина приказала 68 дела од којих је једна трећина дома“ ћих аутора. Пропорција се ове тодине изменила у корист драма домаћих аутора тако да се сада на репертоару налази отприлике подједнак број јед“ них и других.

сФрердо Делак сматра да ће репертоар са којим позориште гостује у Београду добро прет ставити карактер и достигну“ ћа тог колектива. Од неколико драматизација Манкаро“ ве новеле „Мартин Качур' Делак сматра да је драмати“ зација Смрдуа најбоља,

„Вече у читаоници" је ом“ нибус од три Вилхарове јед“ ночинке које са фином иро“ нијом говоре о словеначким културним приредбама пре от прилике сто година, И једна и друга драма адаптиране СУ специјално за Месно гледали“ тиче.

Совјетски филмски сниматељ Едуарда Тисе допутовао

ОН ЋЕ ПРИСУСТВОВАТИ СЛОВЕНСКА

Поводом _ претстојећег „Фе. стивала Сергеја Ајзенштајна“, на позив Југословенске кинотеке „у Београд је јуче допутовао чувени сниматељ Едуард Тисе, један од најближих Ајзенштајнових сарадника,

Свој рад на филму Тисе је почео још 1914 године, да кроз неколико година постане познат нарочито по својим журналима о Лењину, које је снимао у раздобљу од 1918 — 1920 године. Са Ајзенштајном се први пут срео 1924 године; сусрет се одвио под сасвим необичним околностима.

— Прочитао сам сценарио за филм „Штрајк“, чији је аутор између осталих био и Ајзенштајн, Знао сам га само по имену, из позоришта где је тада радио. Упознао сам се с њим, и младић је затим дошао у студио на пробно снимање, Режија огледне сцене није успела, али сам заложио сав свој ауторитет да му режија „Штрајка“ ипак буде поверена, преузимајући на себе и моралну и материјалну одговор ност, Филм је доживео велиКи успех, и данас се сматра сјајним почетком најбоље епохе совјетског филма, Нас лвојица нисмо прекинули са радњу готово све до смрти Ајзенштајна,

Што се данашњег совјетског филма тиче, искусни Тисе изразио је своје задовољство што се све већи број аутора тражи међу младим људима, Режија која им се поверапл је заиста један ризик, али разуман ризик, наглашава он. Јер сви ти младићи од којих су неки већ позната имена (чухрај, Самсонов, · Аграњенко), свршени су студенти Института за филмску уметност, и одлично познају технику филма. Сада им је пружена могућност да покажу колико су уметници. Притом, младим редитељима дају се искусни сценаристи или сниматељи, и уиграна екила,

— то је, уосталом, пут којим су својевремено ишли и Ајзенштајн, _ Пудовкин, Довженко, каже Тисе, д последЊа двојица своје прве филмове направили су лоше, док је Ајзенштајн _ изузетно – успео,

;

у Београд

„ФЕСТИВАЛУ СЕРГЕЈА АЈЗЕНШТАЈНА" КОЈИ

ФИЛМОВА ОРГАНИЗУЈЕ ЈУГО«

КИНОТЕКА

Едуард Тисе

Време је показало да је било паметно с њима ризиковати, Када би страх од ризика у светској кинематографији био мањи, не би се тако одрешито могло говорити како сапремени филм ништа ново не допоси. Треба експериментисати, понавља Тисе, али у разум“ ним оквирима,

На крају, Тисе нам је саопштио једну новост, која може звучати као мала сензација У

области филмске историје, Наиме, постоји веровање да се у Сједињеним Државама

може доћи до комплетних материјала које је Ајзенштајн снимио за свој филм „Ла живи Мексико“. Како су Тисе и Александров једини живи сарадници _ Ајзенштајнови који су били упознати са сценаријом, они би покушали да од материјала монтирају филм према првобитној замисли, добило би се дело које нимало није налик на две већ постојеће верзије, од којих је једму направила _ Ајзенштајнова монтажерка Мери Ситон, а другу продудент Сол лесер.

Завршавајући разговор, Тисе је упутио много пријатељских поздрава југословенској филмској публици и југословенским филмским. радницима,