Борба, 09. 12. 1962., стр. 10
дата тишти
Страна 10,
КЊИГА ОВЕ НЕДЕЉЕ .
ОГЛЕДАЛО ЖИВОТА
В јекослађ Калеб: » Огледало«, Просђеша, Београд, 1962.
У својој студији „Човјек у ријечи“ Петар Шегедин је ве ома добро уочио и истакао две основне развојне линије најновије, модерне хрватске прозе, прозе двадесетог столећа: прву чине Матош Крлежа, а другу Шимуновић — Калеб; у тим распонима и на тим линијама, које су само наоко кратке и, можда, преране за синтезе, могу да
се запазе и протумаче све новине, сва струјања и сви успеси. односно _ промашаји
новије хрватске приповедачке прозе, То повезивање Калеба са Шимуновићем, који је нашој литератури дао изу зетне новеле са светом изгуб љености, животне промашено сти и недосегнутости човекове личне среће, није — само формалне природе; то није учињено због истог поднебља, истог краја и сличних људи; Калеб, који је у почет ку пришао човеку с једне вањске стране, значи, у односу на Шимуновића, продубље ње тог света. залажење, запо чето Николом Шимићем, Матавуљем, Ћипиком и, после, Беговићем, у свакодневно људско битисање, дотицање оног _несигурног човековог трајања и постојања од данас до сутра, чега су се, опет на свој начин, дотакли и Марин ковић, Божић. Десница, Јелић и неки други савремени приповедачи. Калеб је хрватску приповетку — ако тако може да се каже — учинио изузетно садржајном. И није без разлога, још 940. године, поводом прве књиге припове дака Вјекослава Калеба „На камењу“. за њега Иван Горан Ковачић рекао: „Зграда наше књижевности добива Калебо вом умјетношћу један од оних готских торњића којима се велике литературе поносе“. Већ и саме Горанове и Шегединове констатације довољна су потврда књижевних могућности и, исто тако, вредности приповедачке прозе Вјекослава Калеба.
Данас, после неколико збир ки приповедака, новела и ро мана и када пред собом имамо књигу. каква је „Огледало“, која оцртава развојну ли нију Калеба приповедача, Го ранове речи животом и ства ралаштвом потврђене, могу опет да се понове. Наиме, „Огледало“ Вјекослава Калеба најречитије говори о светови ма и садржајима његових „приповедака и новела, о његовом прозном изразу и уопште о његовим несумњивим способностима да — животној материји да своје; изразито литерарно ткиво. Особеност његовог књижевног израза пре свега је у пластичности сликања и језгровитости при поведања, у богатству и шаро ликости, једрости и сочности лексике, која, уза све, ипак Калебовим делима не даје пе чат регионалистичке омеђено сти. Каеб, по своме приповедачком расположењу и неком унутрашњем нагону, никада није лирски распеван и раздраган: у фактури његове
реченице има нечега опорог и тврдог, али зато и необично садржајног и јаког, Он као да свесно избегава расплињавање суздржан је, настоји да свака реч увек буде на своме месту, да ни једна није сувишна и да. коначно, сваком нешто каже. По томе он спада у ред оних наших ретких савремених литерарних посленика који обраћају изузетну пажњу садржајности књижевног израза; њиме постиже ванредн= карактеризације личности и средина у којима се његове _ личности крећу. Калебов израз је збијен и густ, реченица кратка и једноставна, а свака новела или приповетка, посматрана као остварење, својом компо зиционом повезаношћу и чвр стином делују целовито.
Калеб је, пре свега, реалистички приповедач — у најбољем смислу те речи — који је у своје текстове пренео један тежак и мукотрпан живот човека града и села Дал мације. Загоре и Приморја, никада не упадајући у греш ку да тај живот конструише и дорађује, да му нешто додаје или пак одузима. У том животу нашао је и основне боје и тонове за своје светове, који му нису дозвољавали да његово сенчење добије обележје црног, претерано та мног и, самим тим, једностра-
ног приказивања. Калебова слика далматинског камењара и човека на њему има све одлике живописног пејзажа, неких јарких боја које само на моменат бледе пред сумор ном визијом живота, тајновитости мора и недарежљивости сурог и праскавог камења. Та суморност нарочито је наглашена у његовим првим приповеткама, у којима је доминирала тратичност живљења,, но та трагичност није исказивана оним прекинутим животима и смрћу, већ
човековим настојањем да се носи са животним удесима и да их надјача. Тај проблем у основи је свих приповедака и · новела (па и романа) Вјекослава Калеба, он му се стално намеће и Калеб му прила зи са свом смиреношћу хладног проматрача који је одлучио да му проникне у све по ре и сва ткива, да га, тако, сагледа у свој његовој узроч ности. Исказавши доста продубљено и веома сугестивно, с необичном | саживљеношћу и доживљајем светове роднога краја. он убрзо прелази на велеградски плочник, на његове светлости и сенке, на ње гову тугу и радост, изгубљеност и, разорену психу његова човека Тако је Калеб у својим делима захватио три средине, три света: сеоски, малоградски (малограђански)
о ———_—_—_—_—__——
Љубица Сокић; Композиција за столом
и велеградски, у сваком се добро сналазећи, не описујући оно што није прошло кроз његов дубоко-интимни доживљај, што није нашло одјека и одблеска у његовој души. У њима је трагао за људ ским судбинама, за судбинама малих људи и откривао њихове проблеме у вртлозима свакидашњице, У само на око тихим људима, спокојним и мирним тек по вањштини, Калеб је откривао вирове и мучнине, које психе тих ситних створења разапињу и из једају. Стога је код Калеба чест и психоаналитички захват који његовој прози даје изузетне тонове.
Настојећи да своје људе сагледа изнутра, Калеб не прибегава овешталом психоаналитичком поступку. И са те стране он као да је свој. То и није психоаналитички поступак у баналном смислу речи. Унутрашње немире, трзаје, разапетости и проклетства својих личности он даје опет с једне вањске стране; описаће човеков сваки покрет и миг, исказаће његову главну, кључну мисао, описа ће травку и цвет, сивило камења, опорост буре и човеково реаговање на све то, итд. — и тек то, на први поглед безазлено, фактографско приказивање даће. у сво јој заобљености и свеукупности, широку скалу осећања и расположења људи, мушкарца и желе, девојке и детета. Зато код Калеба, у томе, има понекад извесних наивно сти које ипак у целокупном сплету његових новела имају несумњиву _"функционалност, То прибегавање наивном, које унеколико, у неким његовим приповеткама, има и симболистичке значајке, да је његовој прози печат сугестивности, снажне убедљивости и, изнад свега, животности. Јер, Калеб се ни у једном моменту не одваја од жи вота, оног јуче и овог данас, живот је његова неисцрпна инспирација и ван њега, У свету маште и филозофије, он не налази мотиве и надахнућа; затс он и настоји да тај живот, толико богат, захвати у његовој целокупној разноликости, типичности и конкретности. И баш због то га, понека његова приповетка поседује и натуралистичке обрисе, благе и дискретно казане, које Калеб никада не потенцира. Отуда, због изузетне композиционе струк туре и прецизности захвата, продубљености и пластичности приповедања, многе Калебове новеле и приповетке, како је приметио и Влатко Павлетић у аналитички писаном предговору, делују као мали романи или, боље, као скице за већа прозна остварења. А и то је још једна карактеристика Калеба приповедача која га издваја од осталих наших савремених прозаиста.
Тоде Чолак
НОВО У КЊИЖАРСКИМ ИЗАОЗИМА
Павле Зорић:
ЈОВАН Поповић
Револуционарни и књижевни пут Јована Поповића то је тема нове књиге критичара Павла Зорића која се, у изванредној техничкој опреми. појавила ових дана у издању београдске „Савремене школе“. Треба одмах рећи да ова књига може да послужи као пример укуса и инвентивности. како у опреми, тако и у компоновању онога што се између корица може _ прочитати. – Зорићев есејистичко-монографско-био графски текст о Јовану Поповићу сав је у идеји ла се лик овога револуционара и писца што комплетније представи. Ако кажемо да је та идеја у потпуности и реализована доћи ћемо до закључка да је Зорићев напор обележен и адекватним успехом. Чини се да је Зорић најнадахнутије умео да каже своју реч о Поповићу у потлављима „Поетски пркоси и чежње“ и „Оживљени светови детињства“ у којима је дао анализу поетског и прозног дела писпа „Младића на звоницима“ „Звездане кише у августовској ноћи“ књига приповедака „Реда мора да буде“ и „Лица У пролазу“. Посебан смисао Зорић је показао У одабирању текстова који. овако како су дати. представљају малу антологију најлепших страница из књижевног опуса Јована Поповића. Општи утисак употпуњавају фотографије које илуструју разне детаље из живота човека коме је посвећена ова књига.
Издање „Савремене школе“. Београд. страна 176.
· Жан Клод Коријер: %
Је
___ЛЕТОВАЊЕ ТОСПОДИНА. НАСА
_Пракса је да се филмови · снимају по књигама међутим све чешће се дешава да се књиге пишу према филмовима. Постоји у неким западним земљама жанр писаца ко ји своје романсијерско надах нуће црпи углавном у филмо вима — који се баве једино превођењем слика у речи. Из те серије романа је „Летовање господина Илоа“ — роман
направљен према истоименом филму Жака Татија. Ваља признати да без обзира што увелико заостаје за својим узором роману не недостаје шарм. духовитост и она 0особеност којом нас плени Илоова личност у филму. Дело је са много успеха и вредности оргиналу превео Алексан дар Стефановић „Свјетлост“, Сарајево, 1962, страна 137, це на 180 динара.
Луиђи Пирандело:
АВИЈЕ БРАЧНЕ ПОСТЕЉЕ
У књижевном делу Луиђија Пирандела новеле заузима ју свакако најзначајније место. Док његовим драмама све осетније пролази век његово
увек свеж домен, још увек ак туелно и живо.
Избор од двадесетак новела који се појављују у издању „Свјетлости“ обухвата Пиранделове најпознатије приповет ке. готово све оне које се појављују у најужим изборима његовог богатог приповедачког дела.
Са италијанског Вјера Бичанић.
Поговор о Пиранделовим но велама Иво Франгеш.
„Свјетлост“, Сарајево 1962. страна 252,
превела
Џо Матошић;
ЕНЦИКАОПЕЛИЈА ХУМОРА
Требало би да ова књига представља с избор _ класика светског хумора, да буде нека врста антологије најбољег што је написано у хумору. Књига је, међутим. сваштарски избор свега и свачега. Приређивач књиге очито не разликује хуморно од тужног или озбиљног, Тако се у овој антологији хумора налази Пушкинов „Споменик“. трагичне или тужне Пастернако Ве песме из „Доктора Живага“: „Хамлет“, „Ожујак“, и „Свануће“, Бодлеров „Епи-
граф осуђеној књизи“ — по-.
ред низа других страних и домаћих песама и афоризама које ни-по тону ни по садр-
жају немају ништа са хумором. Са подједнаким недостат ком укуса одабирани су и пи сци. Тако су минорни хумористи представљени далеко шире и обимније од класика хумора. Тако ова енциклопедија светског хумора великане хумора представља обично са две-три мисли или афориз ма док њен приређивач самога себе представља. са. близу 200 властитих — духовитости. Сами афоризми ишчупани из текста груписани су не по идеји који изражавају него азбучно према случајном при суству, неке речи у њима. Таква: каква је ова антологија тешко би се могло рећи да представља избор ичега а још најмање хумора. "Пишчево издање. Загреб 1962, страна 397, цена 3.500 ди
“нара. ; новелистичко дело остаје још.
Ј еврем. Брковић;
ОСОБИНЕ НОЋИ
Ово је трећа књига стихо-. ва младог црногорског песника Јеврема .Брковића и ако о њој треба рећи нешто што ће да значи упоређивање са ранијим збиркама = свешће се на закључак да је и 'зрелија и комплетнија од својих претходница, да је тематски ужа. готово сасвим уска, стешњена између неколико мотива, али је зато по емоцији продубљенија. надахнутија. То се нарочито односи, на циклус. „Ноћне пјесме“ који је уједно и најцеловитија секвенца ове збирке. Помало горд. помало растужен. неуверљив кад медитира. али пријемчив као лирик, мада се права лирика у овим стиховима ретко сретне. Брковић своју инспирацију трансформише на један начин који ни у ком случају не одступа од устаљених поетских токова: код нас; мало новог. има у његовој поезији, али оно што каже — каже у границама. коректног поетског казивања,
Издање „Обод“, Цетиње, “страна вд 707
Војин Савић:
ПАКИСТАН
У едицији „Приручници о страним земљама“ Института за међународну политику и привреду изишла је из штампе монографија о Пакистану Војина Савића. Ова књига представља први значајнији рад ове врсте о Пакистану У нашој земљи.
У појединим поглављима књиге дата је: анализа факто ра који су довели до поделе Индије на верској основи и тиме до стварања Пакистана као самосталне државе; затим анализа уставног поретка, и политичког развитка са свим унутрашњим превирањима и страначким борбама које су доводиле земљу до отвсрених криза. Слика политичког живота земље употпуњена је прегледом развоја радничког покрета. поглављу о привредном развитку размотрени су сложени својински односи. развој појединих привредних грана. кретање спољне трговине и платног биланса, као и улога страног капитала и стране помоћи. Посебан одељак посвећен је режиму Ајуб Кана. чији се долазак на власт сма тра пакистанском „мирном ре волуцијом“. У последњем оодељку приказана је спољна политика и односи с Југославијом. Књизи је приложена библиографија и географска карта Пакистана.
Написана добрим и концизним стилом, и служећи се обиљем документационог материјала, ова књига уводи У економске, социјалне и политичке проблеме Пакистана. а самим тим представља допри
нос нашој стручној литерату-
ри. „Институт за међународну
политику и привреду“ Београд 1962, цена 500 _ динара, страна 138.
__Васко-Таликовски: Вињета
БОРБА
и
7".
Петар Џаџић:
дажоинама
СА САВРЕМЕНИЦИМА
Историја нас оптерећује тешким
(Цртеж: Р. Гузина)
" једањ од представника младе гарде послератне наше књижевне критике. Огљласио се 1951. Био уредник „Видика“ па „Дела“. У београдској „Просветц“ уређује библиотеку „Савремени страни, писци“.
Објавио је књигу о новосадске Трибине младих 1958.
Амндрићевом књижевном делу ч за њу-добио награду
Писао је џи пише редовно на текућој траци дана. Ових дана изашла му је
из штампе књига „Из дана у дан“.
Није се либио оштрих речи и оштрих судова, У својим критичарским по-
чецима, нарочито. Има 33 године.
— Једном, не тако давно, забележили сте да је „садашњи тренутак“ наше литературе ипак много прошлости и мало будућности. шу мисао или убеђење — како хоћете —_ могли бисмо поставити питање: ако нам је садашњи литерарни тренутак наслеђем друштвено-историјским, па према томе и културним, одређен, значи ли то да је он њиме истовремено оптерећен и оштећен;
— Историја нас оптерећује тешким дажбинама; празни простори који пресецају нашу културну прошлост нису само наше сећање погодно за заборав: они су сталан процес.
Процес који нам се намеће и кад не желимо да га прихватимо: предстоји нам још много трагања за изгубљеним временом. Предстоји нам још много неспоразума око идентитета наше културе. А људи смо кратког даха и стваралачки век наших писаца не мери се деценијама већ годинама. Тешко је побројати којим све путевима и уз колике жртве подмирујемо старе дугове, али треба рећи да их дуго још нећемо подмирити. У овом смислу треба схватити реченицу да је „садашњи тренутак наше литературе ипак много прошлости и мало будућности“. — Критика је обавезна и мисијом својом чак дужна да у извесним трену-
· цима, подразумевајући прошло, изриче суд о садашњем. Докле, ипак, треба да иду ти њени обзири, када и у којој прилици она мора да их одбацујег Другим речима, шта је то што критичара, мислим овог нашег, југословенског, опредељује за овај или онај приступ делу које оцењује и процењује, шта је то што му умирује реч у име једног дуга, у име једне обавезег Шта одређује Ваше опредељење%
— Критика без историјске перспективе осуђена је на површност; она може бити леп и лепо изложен тренутак доживљаја, творевина витких линија маште, интелигенције и стила, али без свести о оном што једном делу претходи, без разложне слике контекста у коме је дело настало, она је увек мање од оног што би требало да буде. Историјски критериј није, наравно, 3амена за естетички: у складу између ова два феномена критичке елаборакије садржана је дубља шанса критике, залога њене егзистентности. Тешко је формулисати „опредељење“ са неколико реченица. Верујем у литературу, не верујем у апсолутизам „праваца“ и „шко ла“. Бити приврженик једног тока, једне струје, једног стваралачког концепта, то је привилегија песника; понекад је узалудно а често је излишно разбијати им илузију да рецепт стварања може бити и сасвим различит од оног у који верују. Свет се не може обухватити схемом; ни литература.
Васпитаван сам на веома различитим и различито оријентисаним делима и сматрам да је право богатство једне књижевности њено обиље у разноврсности. Покушавам да не пренебрегнем ту чињеницу. ипак, понекад ми пребацују „ексклузивност“: многе невоље снађу критичара кад није одвећ предусретљив према писцима са доње границе просечности.
До пре неколико година припадао сам једном „фронту“ писаца који је, условно и неадекватно, назван „модернистичким“: У спору који је тада вођен нисам видео, ни-
ју ове или оне естетичке концепције. У том спору решавана су нека основна питања
егзистенције наше литературе: хоће ли јој бити омогућено да насели оне људске и
више кисеоника слободе. Сматрао сам тада, као и сада, да је неопредељеност У тој фа"Та битка је изборена и наступило је вре
вредностима и нелитерарним баластима; но-
но рачуна са собом, не сме да буде плен
јатељстава. Критика је, више но проза или
Парафразирајући ту Ва-
ти сам хтео да видим, битку за супремати- ·
стваралачке просторе неопходне за истинску уметност, или не. То је била борба за зи развоја наше књижевности неморална. ме смиренијег расправљања о литерарним
ва клима инспиративнија је за стваралачки напор критике. Критика која данас озбиљ-
групашких расположења и соарејских при-
— Може ли вам послужити одговор на прво питањер Уосталом, осетио сам то када сам уложио напор да схватим нашу литерарну прошлост. Чини ми се да сам тек тада добро схватио неумитне оквире и судбоносне препреке које одређено време и друштвена датост намећу писцима и књижевној еволуцији. у
— Ви сте уредник једне запажене
„Просветине“ библиотеке. Остављам по
страни уметничке и естетске разлоге ко
ји одлучују у Вашем опредељењу за то
и то дело, за тог и тог писца. Они, уо-
сталом, могу и да се наслуте, Занимљи-
во је нешто друго: да ли и колико мислите на читаоца кад му књигу намењујетег И, на ког читаока7
— Мислим, истовремено, и на постојећег и на потенцијалног читаоца; на оног који неће изневерити и на оног за кога се треба борити. Само такав издавачки подухват, по мом мишљењу, може имати своје пуно кул турно оправдање.
Постоје писци који су нека врста робе за широку потрошњу: то су писци чије су главне одлике питкост и забавност. Распро страњено је мишљење да наш свет чита само одмора ради, забаве ради. У том мишљењу ја не осећам само дух. комерцијалне инерције, већ и опасан симптом скепсе према нашем читаоцу. скепсе која води у потцењивање.
Када сам, пре више од две године, конципирао колекцију „Савремени страни писци“, пошао сам од убеђења да нашег читаоца не треба потцењивати. Да му треба понудити и оне производе духа који одговарају човеку развијеног сензибилитета и развијене читалачке свести. То своје убеђење ставио сам на пробу на тај начин што сам као прве две књиге новопокренуте колекције објавио епохални Кафкин „Замак“ и један роман компликоване технике, Фокнерове „Дивље палме“. Резултати нису изостали: тираж од пет хиљада за сваку књиту, који у нашим условима никако није мали, исцрпен је за свега неколико месеци, и ми смо за кратко време морали да снабдемо тржиште новим, допунским тиражем. Наравно, касније се нашло места и за једног „питког“ Колдвела и биће још доста таквих питких Колдвела у овој колекцији. Али Колдвеловог читаоца на следећем степенику већ чекају, или ће га чекати, Осип Мендељштам, Дилен Томас, Виљем Толдинг, Ангас Вилсон, Албер Ками, Сан Џон Перс итд. Надам се да смо се разумели.
— Већ из наслова Ваше нове књите
(„Из дана у дан“) наслућује се њен садржај — критике. писане „на текућој траци“. Дела те врсте увек поделе МИшљења: треба ли она да обухватају све оно што је критичар овом или оном приликом записао или само оно што остаје као трајна вредност7 Речју, треба ли да она буду докуменат о провереним вредностима одређених књижевних трену“ така или само сведочанство о развојном путу критичара
— Увек је важније да дело критичара буде „докуменат“ о развоју литературе но о развоју самог критичара. Уосталом, неопходно је наћи меру и биће добро ако ми је приликом конкиповања књиге „Из дана у дан“ то пошло за руком.
Мишљења о текућој критици уопште су подељена, не само у смислу који ви истичете. Овај књижевни род смета онима који негују илузије о себи, а бојим се да су такви увек у већини. Да би се знало шта се о критици и критичарима стварно мисли, требало би се суочити са мишљењима о људима који више не пишу и који више никог не „угрожавају“ — никад о активним савременицима. За критику у нас, заиста, руже никада нису цветале. :
На већој су цени есеји и студије, чак-и када не превазилазе ниво стандардних семинарских компилација. Схватате, немам разлога да будем пристрасан. И сам пишем есејистику, најзад и прва моја књига имала је есејистички карактер. Процес критике, рекао сам једном, код нас се веома лако претвара у процес критици, Догодило се недавно да жири Октобарске награде града Београда додели своје
"У Јасноћи се у
"тако да читалац =
"жаве“
За председ бора УСАС Рекли мално нема ћ шке, али А у сти, Ако о "35 Ници имамо сх Ју не мењамо у ние да је бар препење ни другу це мети је ставимо беј! ; овом случају у _-
би изгубио, а при следности добио скраћеница УС без оног наста Уопште је ти наставци и:
ништа не губи
ЛОШЕ · ИЗРАЖАВА
Оно што ћемо
у овом поглављу могло сврстати категорију греш су -то омашке прецизности
буквално држи може запасти у Због тога смо 66 омашки ставили. „Лоше
„У овој се многи вагони за љу и многе “ же се у радио-евити ду фабрике „Го 1" деревској Пала |
Прецизније би ви" у овој реченици 5 још једно „3: " хали граде многи нашу земљу и
ражи
Упоредите де текста па ћете УУ смо хтели да КУ га реченица не 1 гућност забуне 27 1 вагони — У
Жиче |
није нај
нице с наставе бично озна Ницу.
велико признање једном коректном али и конвенционалном спису о Стендалу (какво откриће!), а да притом уопште не узме у обзир једну од најбољих — усуђујем се да кажем — књига позоришних критика за последњих неколико деценија, „Мање и Ни. ше од живота“ Ели Финција. Карактер!
. 3 у е-
стична илустрација. ЈеАН, мЗра . ; ар који нема
шно: критичар кој и Косн вСјУ
који не уме да неокрњ ју личност кроз чистилиште окршаја "о: правди, не би ни требало да се бави
тиком.
песма, и „морал у акцији“. На жалост, 0 моралу критике данас најчешће говоре они који су своја уверења мењали као сезонску одећу; чудне су те компулзивне личности код којих реч не потврђује дело, нити дело реч.
— Узлазна линија једне културе, једне уметности, једне литературе, као што сте и сами недавно рекли, условљена је, између осталог, и ужом, „породичном детерминацијом“. Примењено на наше прилике, на нашу савремену књижевност, значи ли то извесно оправдање за недосегнуто, извесну неопходну жртву прошлости Када сте и како то као критичар осетили7
Разговоре води: Феликс Пашић
И лан ли 2 =: аи НННП
ЧАСОПИСИ
ДЕ од С ЊА 6 У НЕ та 8 а РиННИ
нића „Парти“ “ без сумње прилози #07. који му 1“ жину. налазимо
-
Слободана Селе куларизам драме су највреднији
вог броја „Дела“ ју занимљивост и све У даљем садржају , пруноје Миће Данојлића (пе сме), Алена Боскев ( Попа или народна врау Бранке утјешановић
мади леда“), Лазара 7 новића („Сава' Мире Лалић („јев
писаца (Обрен Милијана Пауновић, Воја Вукотић и ХУусеин Башић), пет песама Ива на Буњина, чланке Лава Заха рова („О поезији Ивана Буњина“) и Милорада Ћорца („Фоностилистички елементи „Косметских мотива“ Рада Ни колића“), Поред тога објавље но је неколико прилога који
рама младих Михаиловић,
Сшремљења /
БР. 3
Најновији број приштинског часописа за књижевност, уметност и културу доноси следеће прилоге: Божидар Ко вачевић — „Две слике из живота Ђуре Јакшића“, Миливоје Марковић — „Између ре
ма М чи и тишине иленко Јевто пиво за
вић — „Људи и ђаволи“, Ла- се односе'на нашу културну Мирко“ вић Аковић — „Приповедач. УМ књижевну прошлост и при мјатин“), Милосава „раст ко дело Вељка Петровића“, Кази нових књига. вића („Из лан кљигв Слободан Берберски — „О6- куе) прина од тимчен“ лици“, Азем Шкрељи — „Оп- "Дело које пишу Ка с слике клада“, др Јелена Данић- ко, Мирослав Бле арковић 5 БР. 12 Пашић, Милосав Станојчић — „Лесажов пи- - Е у, Радосав Ђ9 Оглед Мухарема Шервића Милан Блајчим
варски роман“, Божо Булато вић — Кукање на сјенокосима“ (одломак романа), пано-
кић и Раде Брајовић а приказе страних часописа.
„Поетика и поезија Момчила Настасијевића“, циклус песама Оскара Давича им есеј
„Васко бина"), („ко“
# те; ледара "дрвара
стаклара
дионица