Борба, 20. 09. 1969., стр. 17
ема сигурно системског питања које толико дуго изазива праве алергичне мрље код сатоворника при саслушавању већ.
лонгшлејсеких аргумената друте стране, као што је случај са девиз ним режимом. Прича се понавља из године у годину, траје, местимич но каткад дорађује, али у главном у суштини не мења. Права хамлетовска дилема распиње између инсистирања да се читав девизни и спољнотрговински режим из основа мења и уверавања да је боље ићи постепенијим путем, дорадом и отклањањем извесних уочених недостатака.
И једно и друго, разуме се, има као полазну тачку циљеве и захте ве реформе.
Нормално је потпуно што је баш девизни режим, све што спада У домен стицања и располагања сред ствима оствареним у пословању са иностранством продајом и куповином роба и услуга. при челу листе интересовања. Један од основних постулата реформе је брже укључивање југословенске поивреде у међународну поделу рада. На томе путу девиза постаје и баук и че жња — зависно од жеља, потреба и могућности појединих актера при вређивања. Или се труде да до њих дођу како би још боље пословали, ради набавке неопходних сировина и делова од страних партнера, а можда и неке трансакције у земљи при којој продајом девиза долазе до веће количине динара, или се пак боје да до њих неће доћи па неће моћи ни да обезбеде опо што им је најнеопходније из иностранства за нормалну производњу. '
сновни подстицај за низ пред
лога у правцу измене девиз-
ног режима је константан де фицит трговинског биланса, Са тен денцијама сгалног раста Увоз је знатно бржи од извоза, и поред овогодишњег пораста вредности извезених роба, рецимо за првих осам месеци за читавих 16,1 одсто према истом периоду прошле године. То ће, како се приговара, појести сав повећани приход од ту-
'
СЕ а. _ш: - ок 7, ари ПИШЕ: СВЕТА ТАДИЋ.
виа Ба
ризма, дознака запослених наших људи у иностранству, саобраћаја и других неробних прихода.
Сигурно је да би већи склад између извоза и увоза, смањење дефицита из робне размене, повољ-
но деловао на југословенски платви биланс и умногоме га растеретио тешкоћа. Против тога свакзко нико не може имати ништа. Питање је само на који начин доћи до тога склада. Да ли у тежњи за овим издвајати девизе и девизно по словање на неке олимпијске висине, стављати та у посебне оквире вав редовног пословања предузећа чији се учинак валоризује диварским ефектом, или се трудити да се решења налазе у оквиру садашњих односа. Или пак ићи корак даље у „ригорозности“, па се скомити на увоз, скучити га у жељи да се постигне равнотежа размене“ Одатле до заговарања једне опет загворене привреде, саме себи довољне, није велики корак.
Очигледно је да о неком затварању не може бити речи. О томе бар имамо довољно искуства, реше ња су током протеклих година из разноразних разлога тражена баш на томе пољу и добро нам је познато какви су били резултати.
Напори се, на против, морају још више окренути ширем отварању“ за стране робе, још већем увозу, јер једино тако ће моћи да буде озбиљније речи и о већем извозу. Илузорно је и помишљати да ће страни партнери држати отвореније гра нице за југословенске робе ако бисмо ми на својима поставили чврсте административне запреке.
Дакле — још већи, и стално све већи извоз, уз даљи очекивани пораст увоза. Не треба заборавити да је исто тако неодржива и жеља за неким потпуно уравнотеженим извозом и увозом, јер су наше потребе још такве да ће увоз за много година бити већи од извоза. Брзо се развијамо и желимо да одржимо тај темпо, не само у повећању производње већ и порасту стандарда, а зна се да се то не мери само бројем произведених тона или метара, него и њиховом структуром. Али, додајмо, ни то не може бити бесконачно. Свака жеља. амбиција већа или мања, може појести онога који је има ако се разапне далеко преко сопствених могућности. То важи и за привреду. Познато је, наиме, да према проценама стручњака сваки поен индустријске производње изнад 10 одсто пораста у односу на прошлогодишњу, значи у југословенским условима повећање увоза за даљих три поена. О томе се сигурно мора размислити озбиљније него што је до сада био случај. Поготово када се тако повећан увоз не користи за још брже повећање извоза. већ велики део роба троши на домаћем тржишту,
(• ако онда подстаћи већи извоз, учинити да он не буде неко одуживање дуга фа-
бричких колектива, већ нормалан економски интерес7
На овој сусретној тачки има и највише негугласица. У циљу се сви слажу, али не и у начину како да се до њега дође. То је у својеврсном облику било видљиво и на последњој седници Управног одбора Савезне привредне коморе. Подржани су предлози Савезног извршног већа о изменама и допунама девизног режима за 1970. годину, али уз напомену да је то тако не због чврстог убеђења да у постојећем начину располагања девизама не треба нешто коренитије мењати већ добрим делом зато што не постоји неки други конкретлзован предлог који би могао бити база за озбиљнију расправу. Уз то, девизни режим се не може издвојити из општег комплекса односа. Остало је иначе и даље уверење привреде да ваља јачати девизну стимулацију оних који више извозе, уз став да се мора нешто учинити у правцу укидања привилегија многих пре-
дузећа — увозника.
Нешто је у овом погледу предвиђено и изменама за следећу годину. Основна оријентација је на даљу либерализацију увоза, уз јачи подстицај извозника. Може ге рећи да досад овде није баш све би-
БЕОГРАД: Један, од основних постулата реформе јесте брже укључивање југословенске привреде у међународну подељу рада. На томе туту девиза постаје ч бајк ц чежња — зависно од жеља, потреба ч могућности појединих актера тривређивања. Или се труде да до њих дођу како би још боље пословали, ради набавке неопходних сировина и делова од страних партнера, а можда ч“ неке трансакције у земљи при којој продајом девиза долазе до веће суме динара...
БАУК ИЕ ЧЕЖЊА
ло најсретније разрађено. Долазило је до веома великих амплитуда, од
"превелике, сасвим широко схваће-
не либерализације увоза каква не постоји зи у једној другој земљи, до оштрије касније оријентације на заштиту домаће производње чак и тамо када јој није било много места. То је имало вишеструка дејства: или је домаћа производња довођена у неравноправан положај према иностраном конкуренту или је степен либерализације увоза сво ђен на нижи ниво него што је био пре реформе.
Основна замисао садашњих дорада девизног режима је да се избегне и једно и друго. Нити може бити неког утопистичког авангардизма у прешироком отварању граница, нити се може очекивати задовољавање жеља сваког предузећа да по сваку цену буде заштићено на домаћем буњишту. И једно и друго може само штетити захтевима реформе и укључивању у савремену производњу.
ваква политика биће обеле-
жена и напорима за смањи-
вање административног регулисања увозних послова. Сада га још има поприлично. Не би смела, међутим, да буде запостављена ни друга страна медаље која се огледа у садашњим несразмерно високим зарадама појединих предузећа-увозника, највећим делом због недовољно разрађеног инструментари ја за економско регулисање тих од носа. У истом положају је и бројна склапачка индустрија, обично под маском кооперације, иако са ствар ном кооперацијом нема никакве ве зе. То важи и за често неразумљив распоред такозване глобалне девизне квоте, недовољно договорно ре гулисање заједничког наступа у из возним пословима и слично.
О свему томе, као о најнепосреднијем послу, чуће се сигурно доста наредних недеља у Савезној скуп штини. Неке веће измене у садашњем девизном режиму тешко се мо гу очекивати јер би могле значити само један у низу покушаја да се нешто на брзину уради, тамо где је брзина непрепоручљива. Али бо њима би, у склопу опште разраде читавог нашег даљег развоја током предстојећег петргодишњег периода, имало више места размишљању. Могао би протекли, девет позоришта у Загребу бити заисте
разликује физиономијом и
наменом.
Загреб, септембра
и Интернационални фестивал студентских а значајан, Од осам претходних битно се До сада су на ИФСК у Загреб добли претежно стихијно, на бази пријаве,
ЊУ ; и нтеки ансам у “ лазили страни студе фестивала није упознао с делом страног
а да се претходно организатор
А ха Е је прилављена 1 у иј ансамб ша Ове (ернима а а Ле прихваћено свега 10 наступа, на бази се-
дентска позоришта. Од тога ] лектирања комисијо | ни и уметнички профил 1%Х-0
Овогодишњи фестивал је одржан под паролом „Студентско лозориште као део студентског пок рета“, Организатори су изјавили да то није „вербална конструкција, пригодно измишљена, већ колективна еманација става 0 студентском театру свих загребачких позоришних радника — студената,“ Да би се избегао и такмичар“ ски карактер борбе за пласман по сваку цену, а што се обично штетно одражава на битне уметничке и садржајне _ вредности фестивала, укинуте су службене награде. Додуше, на крају фестивала ипак су неки ансамбли и појединци награђени, но то је више резултат атмосфере коју ствара свака смотра сличне врсте, него изневеравање унапред утврђеног принципа.
Развити критичку свест
публике . Девети ИФСК је свакако амбициозан покушај да се на међу-
народној платформи конфронтира рад студентских позоришта која су јасно ангажована У данашњем превирању друштва. Била је Нар мера да се на овој смотри окупе тедтри студената који _са јасних позиција „проговарају о овом из шем времену и битним његовим Зи њеницама.“ _ Миливој Пухловски, потписан као уметнички, директор фестивала, каже: „Изабрали смо
м Одбачене су представе кој г ИФСК-а.
31 представа из 24 европска сту-
е се не уклапају у идеј-
представе које су театарски квалитетне, а тематски актуелне не само у смислу праћења конкретних збивања, већ као довољно потентни агенси у деловању на слободно формирање аутономне критичке свести гледалаца.
То је свакако значајна интенција 1Х-ог ИФСК-а. Друго је питање, колико је та намера и остварена. На жалост, и ове године публика је била претежно састављена од група извођача окупљених на фестивалу. Могло би се ре је то више семинар него фе
и да 1 у а студентских позоришта. Ви ше смотра достигмућа и размене
фестивал који има трајниј тицај на широку театар трајни ублику. Ексклузивност ИФСК-а већ годинама ЗаТВаРа му врата пред бројнијим загребачким гледаоцима. Студенти нису успели да се наметну средини у којој дрзее свој међународни фестивал.
искус гава него
Две светле тачке
Ако можемо фестивалу упутити озбиљне приговоре, студентском ансамблу домаћину — СЕК-у можемо управити вредне похвале. Мимо ове смотре ова је група више учинила за популаризацију студентског театра него било који досадашњи ИФСК. Већ неколико тодина овај ансамбл узбуђује и про фесионалне позоришне кругове, а
последњу представу „Других врата лево“ извео је близу тридесет пута у разним срединама.
. На фестивалу се појавио још један ансамбл који је, чини ми се, као и СЕК, врло ефикасан у својој средини. То је Чентро универзитарио театрале из Парме који се представио с Брехтовим комадом „Изузетак и правило“. Представа је дата онако како се она изводи пред разнородном италијан ском публиком, тј. с коментарима и упутствима. А на крају су постављени панои који илуструју од носе капиталиста и радника у данашњем западном друштву. Јасно опредељење показао је и други италијански ансамбл, студенти из Фиренце. Њихов редитељ Валеријани изјавио је:
„Ми сматрамо да је театар један од начина да се промени свет, трансформирајући свест оних који гледају.“ Валеријани тврди да сту дентски театар може остварити не ку врсту школе за публику и тлум це, а у циљу повезивања радника и студената.
Ангажовани студентски театри окупљени на овогодишњем ИФСКу, покушавају изаћи из ускога кру га и пробити се до широке публике. При том је важан избор дела, јер треба пронаћи заједничку те му извођача и гледалаца. Та је смисао била присутна у разгово“ рима на фестивалу. Наши студенти, па Италијани, донекле Енглези и Данци, у томе показују 19 четне резултате, Али свима је јасно да тема није довољна, да те-
ПОЛИТИЧКИ ПРОФИЛ (СТУДЕНТСКОГ АТРА
Шта је показао оботодишњи дебешти Иншернационални фесшибал студеншскиг позоришша у Запребу 2
атар мора уметничким језиком говорити свој програм.
Колебања, неозбиљности и наде
Девети ИФСК је својеврсна про вера могућности да се студенти до говоре и проговоре заједничким, уметничким и вербалним језиком са сцене и испред сцене о битним проблемима свога времена. У комплетној слици тог скупа има и там них места, има ситуација које уве равају да се младићи и девојке тиме више забављају него што раде озбиљан посао. Било је изјава које вулгаризују целу акцију. Но било је и протеста студената што се тако нешто догађа: „Чини се да је већина људи овде заборавила на озбиљност револта... да ли смо заиста озбиљни. .. за наше бу дуће друштво. . .“ (Делегат са Грен ланда).
Но не треба младости одузимати њену ведрину. Свакако то нису генерације оптерећене било каквим шематским ставовима, Они траже нове путеве у друштву и У самима себи,“они теже новим видицима међуљудских односа, они се боре за хуманији третман у нај ближој околини као и у међународним размерима. У томе је основа њихове политичности и ангажованости. Представник студентског театра из Стокхолма то је прецизно изразио: „Не мислимо да ћемо дићи револуцију, чак нити културну револуцију, али бисмо могли контактирати с људима с којима нисмо раније контактирали; могли бисмо можда успоставити контакт међу друштвеним класама, утицати на мишљење љу ди и променити њихове ставове.“
Наско ФРНДИЋ
20. СЕПТЕМБАР 1969. — БОРБА — СТРАНА 13.
аи ==
ЗАГРЕБ; Била је намера деветог Интернационалног фестивала студентских тозорилшта да се на овој смотри окуте театри студената који са јасних тозиција „троговарају о овом нашем времену ц битним његовим чињеницама“...
Томислав Дугоњић: „Узајамно дејство“ (Са изложбе у Галерији Коларчевог народног универзитета у Београду)
НОВА РЕЧ ЈА НОВО ДЕЛО
Беотрадске музичке сђечаносиш БЕМУС
У језику наших културних комуникација појавила се једна нова реч: „бемус“. скраћеница за Београдске музичке свечаности, Ова реч се случајно поклапа са наставком за прво лице множине латинских глагола. Добар знак. Нека дакле БЕМУС буде и остане заједничко, плодно дело свих нас из првог лица, дело што веће множине.
Пре свега нека остане. Јер не треба заборавити да је овогодишњи међународни скуп музичара испрва замишљен као пригодна манифестација намењена јубилеју ослобођења Београда. Одмах затим, без договора и разговора, искрено и спонтано, свима је постало јасно да је покренута једна ствар која се више не да зауставити. Ствар која нам је недостајала. И тако су сви, опет искрено и спонтано, опет без разговора и договора. почели сматрати да је учињено и оно што није речено. Да је Београд добио свој стални музички фестивал међународних размера. Но шта је то у ствари добиог Према најопштијој, али довољно прецизној дефиницији, појам фестивала подразумева концентрацију најбољих уметничких снага и дуже вишедневно трајање. Када прихватимо ову формулацију почињемо да схватамо да је човек пронашао привлачност великих уметничких свечаности пре но већину других ствари, још давно пре Грчке, чак и пре сопствене историје,
У пределима централне Аустра лије још увек живе људи који се служе каменом уместо гвожђем. Како их природа издашно награђује за простодушност, њихова је главна брига приређивање бескрај но дугих фестивала, паганских церемонија уз музику и игру. Те свечаности могу да трају и по неколико недеља, а сабране заједно заузимају већи део године.
Етнолог који нас о овоме обавештава примећује да развијенији народи, приморани на тежак свакодневни рад, не могу себи дозволити тако широко бављење фестивалским пословима. Ево, дакле, како нам се изнедада открива да се фестивали не умножавају солидарно са развојем цивилизације као што многима изгледа — већ да се њихов број, обим и значај постепено смањују.
Свака ствар има своје сопствене мере. У време какво је у Србији некада било, сеоски сабори пот пуно су испуњавали формалне услове да се назову музичким фестивалима: они су трајали по неколико дана и на њима су наступали најистакнутији музичари,
Први музички фестивал у Србији, БЕМУС, не представља према томе граничну тачку између периода у коме је претерани радни елан спречавао одавање уметничким активностима — и некаквог будућег периода у коме ћемо сви свирати и певати.
Ми смо једноставно дошли (никад није сасвим доцкан) до тачке од које никаква врста уметничког посла не може више бити схваћсна као колективна забава. За оне који учествују у програму, фестивал је само један од најважни-
јих тренутака растерећења у процесу сталног — узвишеног или обичног, свеједно — професионалног рада.
Тај рад, цењен, прецењен или потцењен зависно од своје стварне вредности, од историјског трснутка или од друштвених услова,
добија на фестивалима још једну димензију више. Велике музичке свечаности биле су и остале пре свега велика и часна такмичења мајстора интерпретације.
Изгледа, међутим, да данас можемо посведочити и нешто што некад није било: уметност музич-
ке репродукције достиже своју највишу меру и живи са нама праћена непрекидним, једноглас-
ним и бучним аплаузом. Насупрот томе, уметност компоновања стиснута је у тише просторе, праћена перманентном сумњом. Над њом је негде почетком века отворена истрага на неодређено време.
Који су узроци томе2 Има их вероватно много, али је један пресудан: савремена музика није нека одређена чињеница или дефинитивна стилска форма. Она је само процес у сталној промени, процес разапет између прошлости и будућности. Она је као метеор за који се не зна хоће ли се колачно спустити међу нас или ће ишчезнути са видика. Историјско наслеђе, увек преношено на плећима књижевника и композитора, као да не проналази више своје старе путеве.
С друге стране дешава се нешто одлучујуће чега можда и 'нисмо још довољно свесни. Благодарећи могућностима конзервације слике и тона, тек у наше доба глумци и музички _ интепретатори _ постај реалне стваралачке и историјске личности. Пре тога, ни један њихов гест није могао избећи неповратан пад у нирвану времена.
Дело — – интепретација; старо — ново: национално — страно. Негде у геометрији овог сложеног троугла постоји решење, по свој прилици компромисно, које ће Београдским музичким свечаностима помоћи да нађу своје право лице. Такво лице још не видимо добро, али то је сасвим разумљиво, '
Нико не зна у коме ће се прав цу развити и који ће облик добити корења дрвета које садимо. Но довољно је што знамо да смо га посадили,
Од сеоских сабора до фестивала у Београду шири се непреглодна историјска провалија коју, сво, прелазимо у једном скоку. Будимо поносни на БЕМУС,
У овој истој нашој епохи постоје и живе мпоги други музички фестивали, Помислимо на Единбург, на Салцбург, на било који други, Постидимо се БЕМУС-а у том друштву.
Не претерујмо. Постоји кожа из које се не може, постоји кожа У коју се не може. Скројмо кожу по мери тела, по тренутпом домету духа. Овај фестивал ситурпо пеће представљати све што смо желе-
ли, али ће тачно представљати оно што смо могли.
Моћи ћемо сигурно више, сваки следећи пут, — Само се последњи потез четкицом рачуна — рече сли кар из једног Балзаковор романа.
Др Драгутин ГОСТУШКИ