Борба, 30. 12. 1975., стр. 15

невни

17.

Покушавам ратим време

да се смирим, да прекшетајући с једним Шпан1 ј ного расположен за До НИ о ди је ститао у логор. ПИ ка да схвати због чега се његова Масни није заузела, због чега ништа није учињено ла се, ако не ублаже, а оно бар прекрате његове муке.

ПОТПИСИВАЊЕ ИЗЈ АВЕ

Ухапшен је у хотелу, због тога што није имао пасош код себе. Нису помогла никаква објашњења, нису му дозволили да оде до рецепције (ту се налазио његов пасош) нити да се обрати кон зулату У Сантјату и затражи помоћ. Оптужили су га да припада екстреми стима, прошао је уобичајену стазу мучења и испитивања.

Слушам га без речи, довољно сам дуго провео већ у логору да бих научио да понеки пут ваља бити опрезан, ваља разликовати причу од истине,. Али, да ли сам у праву: Нисмо ли сви ми пос тали деформисани, апсолутно неповерљиви Зар је могуће да свако од нас крије. од другога по један делић своје приче. Нормално би то било очекивати, на крају крајева, на оваквом једном ме сту као што је овај логор у коме смо заточени.

Ближи се вече, ништа се не дешава, нервоза је све присутнија у свима нама. Другови: ме гледају с мржњом, као да сам ја директни и једини кривац за ову лажну узбуну. Седимо удаљени један од другог, препуштени сва ки својим мислима. ,

Изненада, из дворишта чујем глас једног војника који извикује моје име. Чвата ме грч, не могу да се покренем.

злазим праћен погледима другова; пог и у којима се може прочитати мржња и завист. Ко зна: можда ме во це на поновно ' испитивање, помисао на то даје ми снаге да одлучим — извр шићу самоубуство или ћу напасти стра жаре, што ће их натерати да ме убију.

Одводе ме у команду логора, прилазим мајоровом столу. На столу је теле фон и неколико аутомата. Иза мајора стоје четири војника, сваки са оружјем у рукама. Командир ми пружа некакав папир и наређује:

„Прочитај то. Прочитај, наглас!“

Крајњим напором успевам да се кон пентришем на текст откуцан писаћом машином. Читам га, заборављајући наређење, прво у себи, а тек онда наглас. Читам полако, сричем, гушим се суочен са овим саотштењем испод којет ће доћи мој потпис.

Саопштење почиње мојим личним подацима, а затим се наводе функције које сам обављао, предмети и оптутжујући текстови који су пронађени у мом стану приликом претреса. Ту је и један део који говори о Еви, о њеним

симпатијама за „терористичку левицу“.

м њено саучесништво у завереничким акцијама у којима сам ја учествовао. Наводи се детаљно и описује онај роЂендански скуп, на коме је Магус према овом саопштењу, које представ ља моју изјаву — говорио о потреби „предузимања хитне оружане акције против хунте“. Наводе се имена људи који су присуствовали овом скупу, наводи се Магусова изјава по којој је неопходно да он отпутује у Немачку, повеже се са марксистичким истомишљеницима у овој земљи и почне акцију која ће довести до укидања економске помоћи Чилеу...

„Поттипти ово, котиле|ј“ — наређује мајор.

Гушим се, остајем без даха. Покуттавам нешто да кажем, нешто што би отприлике требало да значи да овај текст не представља верну репродукци ју онога што сам изјавио током саслу шања у полицији.

Зар је ово заиста једиви пут да се ститне до слободе, до краја свих мука:

ПОВРАТАК У САНТЈАГО

„Уколико одбијати да ово потпише, бићемо принуђени да ти поставимо нека нова питања“ — упозорава ме мајор. „Да видимо шта смо пропустили, имаш још нешто да нам ка-

1

к познатог књижевника, левичара, Хернана Валдеса, трационом логору Техас Вердес.

рачуну фашистичке тунте са прогресивним снагама у Чилеу

НИ.

Војници иступају корак напред и це ви својих аутомата усмеравају пут мојих груди.

„Значи ово је лаж, је ли тако, копилет!“ — грми мајор.

Узимам оловку која се налази на сто лу и, с великим напором, потписујем се испод изјаве чија слова играју пред мојим“ очима. Потписујем, дрхватим рукопи сом, и три копије које ми подмеће мајор. | Изводе ме у двориште, друговима који ми излазе у сусрет покушавам да испричам шта се догодило. Неки ме разочарано напуштају, остали покушавају да се насмеју, да ме одобровоље. Поново ме хвата страх, овог пута страх од људи који су били ту, око мене, у истој бараци. Ммам утисак да су неки од њих учесници игре коју команда логора води против нас. Е

Покушавам да се смирим, шетам с кра ја на крај дворишта. Ел Негро ми прила зи и пријатељски хвата испод руке. Вре ме је вечери, али ја више не могу да једем. Убрзо, међутим, и остали остављају своје недовршене оброке: стикао је мајор са својом бележницом и ми се окупљамо око њега. “ '

Почиње прозивка, лагано, прозивка која нам кида нерве. Негде на полови ни списка налази се моје име, и овог пута одабрано је 25 људи који ће напу стити логор. Издвајгју нас, а остале враћају у бараке и закључавају. Доносе нам пластичне кесе у којима се налазе наши документи, свакоме додељују, осим тога, по једгн опасач за панта лопеи парпертли за ципеле. Значи, готово је, одлазимо међу свет коме, бар на први поглед, не треба скренути паж њу да се суочава са заробљеницима.

Седамо за сто, прилазе нам поручници и деле нам по два листа празног папира, Иза њих иде команданти,у мртвој тишини, почиње своју проповед:

„Бићете одведени у 'Сантјаго. Неки

_ће бити ослобођени, а остале очекује су

ђење. До последњег тренутка неће вам бити саопштено да ли припадате једној или другој групи. Ви ћете овде написа ти и потписати два саопштења. У првом ћете се обавезати — то важи за оне који знају где се налази ово место у коме сте били заточени — да никада, ни по коју цену нећете открити ову локацију, која се сматра најстрожом војном тајном. У другом ћете потписати изјаву да ниједног тренутка, током 60равка у логору, нисте били изложени недозвољеном третману, жоји је утроусавао ваше здравље и људско достојан ство!“

УПУТСТВА ЗА РАСТАЊАК

Гледа нас у очи док ово говорт. Гле да нас мирно, као да саопштава истину која није спорна, која је толино евидентна да о њој није потребно ни геворити. Са наше стране нема одговора, саме мрмљање које се може протумачити као одобравање.

„Потписаћете то с јер овде, на свом месту, према вама се није лоше поступало. Оно што се дешавало ван ограде овог 'логора, није моја брига, не тиче ме се! О. томе ја ништа не знам. Ја одговарам за оно што се догађа у логору“.

Ћутање је наш јединим одговор, али га и то изазива. Наставља још гласније, још љуће: б

„Ја сам одговоран за надзор над ва ма, задужен сам да вас храним и!)водим бригу о томе да останене у добром здравственом с стању. Мислите ли ви, копилад, да ја уживам у том послут Не, али ја сам чилеански војник и ја обав љам своју дужност. И све док у мени има даха, нема те силе која ће ме оте рати са овог места, запамтите то и утувите себи у главу, ви, проклетници! А ми смо у рату са вама, м то у рату који ће све поставити на своје место. Ја сам на овој, ви на знате“.

Понадали смо се да је то крај, да ће нам сад дати да потпишемо ту проклету изјаву и да ће нас после тога потрпа ти у камион. На то, међутим, морамо још да сачекамо. 5

„Још нешто: никакве приче о овоме што сте доживели у логору. Ни речи! Да вам није пало напамет да понесете по руке од ових који остају. да ступате У контакт са њиховим породицама или пријатељима. Неки од вас, идиота, си-

из Ч

Н који је био заточен гј злогласотресно сведочанство о бескрутулозном, 06-

_ шен, после недељу дана

оној _ страни. Да

МАРТ |

гурно мисле да ће нас изиграти и из јав не говорнице, негде у граду, успети те лефоном да пренесу поруку коју су по нели одавде! Ђавола ће им то поћи за руком! После неколико минута, поново ћете бити у нашим рукама, а тад ћемо друкчије разговарати... Ви који ћете би ти ослобођени, запамтите: нема више лу тања около, састајања и празних разговора. Посветите се свом послу и водите бригу о вашим породицама. Не желим више да видим ваше прљаве њушке у овом логору. А, ако се неко поново појави, задавићу га. Својим сопственим рукама!“

Песницом удара о сто, удара бесно да би нас уверио У оно што говори.

„Можете“ да поставите три питања, копилад, пре него што одете одавде!“

Подиже се једна рука.

„Хајде, копиле, пожури!“ +

„Они који буду ослобођени. да ли могу да рачунају на то да ће се врати ти на свој посао:“

' „Наравно, копиле, Шта мислиш, да ћемо вас послати на одмор о државном трошку!“

„Али.., како да објаснимо разлоге овог.. одсуствовања7“

„Можеш да кажеш, копиле, да си сломио ногу и да те због тога није било!“

„Али, команданте, ако неће поново да нас запосле, шта онда да радимо: Можете ли да нам дате неку потврду, коју бисмо показали...2“

„Шта би још хтео, копиле2! Хоћеш ли да ти сад, на растанку, поклонимо и букет цвећа који ћеш понети твом шефу за успомену!“

То је био крај разговора, командант више није желео да одговара на питања. Окренуо и отишао, а на његово место дошао је мајор који је диктирао на шу заједничку изјаву. Потписали смо

„је, а затим прешли у једну просторију

у којој је извршена смотра. Дозволили су нам да се поздравимо и рукујемо са друговима који нису има

ли да овог пута буду на списку. „Старо

седиоци“ су тужни, рукују се без речи и одмах удаљавају. Месеци пролазе, ми се смењујемо, долазимо и одлазимо, а они остају, са све мање шанси да икад буду прозвани. Знам да то неће дуго трајати, да ће ови дивни људи врло брзо смоћи снаге да забораве и ову нашту групу и ову најновију прозивку. Да ће се вратити свом свакодневном животу. Излазимо у двориште и постројавамо се, камион треба да се појави сваког тренутка. Стражари нам нуде цигарете. Дон Рамон је са мном, тешко сакривамо наше одушевљење (сазнао сам, касније, пре нето што ми је дозвољено да одем из земље и потражим азил у Европи, да је Дон Рамон поново ухаппроведених код куће. Одведен је у концентрациони логор, негде на северу земље, и ту му се губи сваки траг).

Касно је, мрак се одавно спустио, на прилазном путу нема ни трага од светлости камиона који се приближава логору. Кажу нам да се путовање одлаже уколико се камион не појави до 20,30.

Нерви су затетнути као конопци, аљи то много не помаже. Мајор се појављује у дворишту, позива поручника на до говор, а затим следи наређење: сви натраг у бараку број 6. Сваки контакт са осталим затвореницима најстроже _ је забрањен.

Четвртак, 14. март НОВО ИШЧЕКИВАЊЕ

Провели смо читав дан, а да практино реч нисмо проговорили међу собом. У бараци је тесно, ни говора нема о некаквом простору да се човек испружи или издвоји. А то нам је у овом тренут ку, у оваквој ситуацији — више нето потребно. ( ј

Каква иронија: кад смо напокон пе, веровали да смо се ослободили мука, да је допао тренутак кад ћемо се растати и видети последњи пут, вратили смо сеу тамницу, нашли се поново овде, сви на

млеа мскрцава се на аеродрому у главном граду Мексика

окупу, са својом бедом им својом несрећом. Идемо једни другима на нерве, не можемо да се гледамо, да дишшемо исти ваздух.

Несрећни смо, препуштени сами себи, заборављени. Нисмо добили доручак, за ручак су нам убацили једну чинију са остацима обеда осталих затвореника. Затворени смо као пацови, не дозвољавају нам да одемо чак ни у клозет.

Камион се није појавио — није вам познато одакле треба да пође, никога нема који би дошао да нам објасни шта се догађа. Спавамо на поду, у бараци има само неколико покривача које делимо међу собом. Не могу да заспим, са наиласком вечери покушавам да кроз пукотину на зиду региструјем шта се дешава У дворишту. Примећујем дојучерашње другове како круже око наше бараке, показују руком и нешто се дотлтаптавају. Они су можда обавештени, ми не знамо ништа.

Касно увече, кад је двориште испражњено, а бараке закључане, одводе нас до клозета. Свако добија као пратњу једног наоружаног војника. Ништа нам не говоре, ништа не саопштавају. Враћају 'нас у бараку и закључавају без речи.

Петак, 15. март

Као да наилази крај наших мука. Остали смо и овог јутра без доручка, али то више нико не примећује. Камион је дошао. спроводе нас до излаза и убацују унутра. Сабијамо се на дре клупе, правимо места за три затворенице које су се међу нама јутрос појавиле.

НАЈЗАД, СЛОБОДА!

Два војника, са откоченим аутоматима, заузимају места поред врата, која остају полуотворена, како бисмо мотли да дишемо. После получасовног ишчекивања, најзад крећемо.

Збрка је у мојој глави, песимизам почиње да преовладава. Све илузије које сам досад гајио, могу да буду разбијене и згажене кроз сат или два. Ко зна, можда ме воде у нов затвор, у неки нови центар у коме ће се наставити испитивање. Ако сам одређен за суђење, доделиће ми вероватно адвоката, једног од оних који ће ме више оптуживати него што ће ми помоћи.

Ако ме ослободе — то сам одлутио — не одлазим кући, већ ћу покушати да се дочепам првог телефона и успоставим контаткт са Евом. Морам што пре ла потражим спас у њеној амбасади, била би лудост вратити се кући.

Позната је, добро позната чињеница да има људи које је ослободио један огранак полиције, да би се одмах затим појавила нека друга тајна служба. поно во их ставила иза решетака и поново почела читав процес. Немам разлога да верујем да се тако нешто и мени не може да догоди. Тим пре што ми је веома

добро познато да у овом тренутку Чи- '

леом харају и заводе своју власт шест или седам полицијских служби. Војници који нас чувају, покушавају да нас забаве простачким вицевима, терају нас да запевамо. Очигледно, они

"мисле да смо ми веома срећни, али ја

такав израз лица не видим ни на једном од мојих другова. Нема доброт расположења, сви смо кидани стрепњом —_ каква нас судбина очекује. Слобода или суд:

Без обзира птто смо затворени, гото во у потпуном мраку, знам сваку стопу овот друма којим се крећемо. Овај пут води од Сан Антонија до Сантјага, оивичен је малим фармама на којима се гаји грожђе и брескве.

Нисмо проговорили ни реч, титавим путем. Војници не могу да се начуде, остваљају нас ва миру и почињу да се забављају за свој рачун. Оне три жене су се приближиле једна другој м неттто се договарају.

Приближавамо се предтрађу Сантјата; камион се зауставља. Један војник отвара врата, силази м одлази до кабине у којој се налази шофер са двоји-

' дом пратилаца. Враћа се после триде-

сетак секунди и наређује двојици да изиђу из возила. 5

Пење се затим у камион, затвара вра та, настављамо пут. Двојица су слободни, да ли је то могуће7!

Десетак минута касније, поново стадемо. Процедура се понавља, војник се враћа и прозива: прво Шпанца, а затим — мене. |

„Хернан Валдес!“

Хернан Валидес, да ли је мотућет Да ли сам добро чуо...

Парализован сам, не могу да се покренем, да устанем. Други војник ме хва та за јаку и избацује из камиона.

„Губи се, губи се одавде о штто пре! Да те више не видим!“

Крећем полако, гледам испред себе, не примећујем, не успевам да региструјем на коју је страну Шпанац отитао. Не усуђујем се да се осврнем, да погледам за камионом, чији мотор поново тутњи, док се возило губи иза окуке, Корачам све брже, не гледам ни лево ни десно, никога не видим, ни пролазнике, ни куће...

Из брзог хода, прелазим у трк. Као

· ношен ветром, трчим улицама, не могу

да се зауставим. Не жедим и не смем да се осврнем за собом. Слобода, најзад слобода!

(Крај)

30. ДЕПЕМБАР 1975. — БОРБА — СТРАНА 15.

—

КАЛЕНДАР ДОГАЂАЈА.

|

Лука Шипанска, 1864, — Марко Мурат, један од наших најпознатијих сликара, рођен је на данашњи дан 1864. године Мурат је почео као реалист, затим се приближио импресионис тима. Сликао је портре те, пејзаже и историјске композиције.

Бомбај, 1865, — Рођен је Радјард Киплинг, енглески писац који је углавном живео и писао у Индији: Објавио је ве лики број приповедака, песама и неколико романа. Мада је радо писао о деци и за децу (и приче о животињама) Киплинг је остао песник британског импери јализма: теме његових прича и романа најчеш ће су из англо-индијског друштвеног живота и из британске ратне морнарице. Године 1907 добио је Нобелову натраду за књижевност.

Чикаго, 1903. — У стра ховитом пожару Који је захватио једно позориш те у Чикагу, логинуло је преко 500 особа.

Пекинг, 191. — Прив ремена револуционарна скупштина Кине изабра ла је Сун Јат Сена за првог председника репу блике. Сен је био под снажним утицајем /Лењина и октобарске револуције и намеравао да спроведе крупне де мократске реформе. То му није успело јер је после његове смрти 1925 године вођство Куомин танта преузео Чанг Кај Шек. ·

Берлин, 1918: — Осно вана је Комунистичка партија Немачке (у Бер лину, на конгресу „Спа ртаковаца“). Партија је прихватила линију 6о рбе за диктатуру пролетеријата, али ) одмах заузела н ате љски став према сељаш тву. Већ шестог јануара наредне године дошло је у Берлину до генералног штрајка који је после три дана влада угушила и завела терор. Официри су 15. јануара убили револуцио нарне прваке Розу Лук сембург м Карла Либкнехта. Лењинград, 1925. -– Трагично је окончао свој живот Сертеј Јесењен, млад м веома даро вит песник из времена октобарске револуције ми после ње: нашли су та обешеног у соби хотела „Антлетер“ у коме је одсео. Самоубиство „последњет песника руског села" дошло је као последица бурног живота и нереалнот схватања ствари и дога

30. ДЕЦЕМБАР

ђаја, али је остао нелики мајстор стихова који су умели да нађу пут до најскривенијих људских осећања. Мок сим Горки је плакао док је читао Јесењинову песму „Црни човек": „Умро је месец. свитање у окну дрема, Ах ти, ноћи што испреде као ала! Под цилиндром сам. У у соби никог нема Сам сам и — парчад огледала“. Између 1920. и 1925. го дине постао је песник кафанске Москве и та да се разболе а боравак на Западу и кратко трајан брак са енглеском балетском умстницом Исидором Данко погоршали су још више његово физичко и лухо вно стање. Разочаран, одао се пићу и до краја није успео да се снађе у „великим даними своје земље“. Негде око 1920. године покушао је да схвати револуцију и желео из свет срца да постане не само послед њи песник села“ већ и „песник грађанин“, али ни то му није пошло за руком: на нова збивања гледао је конзервативним очима.

Београд, 1940. — 06 јављена је одлука тада шње владе о забрани ра да и о растурању орга= низације Уједињеног дничког савеза Југосла вије. Одлука је донета тачно 20 година после злогласне „Обзнане“ ко лом је био забрањен рад Комунистичке партије Југославије. Зато је ова чудовишна владина од лука означена као „дру га Обзнана“.

Врховни штаб, 1942. — Одржано је саветовање 123 делегата скојевских организација У јединицама НОВ и ПОЈ коме је присуствовао и делетат ЦК КПЈ. На саветовању је, поред ос талог закључено лда се по бригадама формирају комитети Скоја.

Дринићи, 1942, — У се лу Дринићима код Босанског Петровца изиштао је први ратни број часописа „Жена данас“ органа Антифашистичког фронта жена.

Букурешт, 1947. Проглашена је Народна Република Румунија, која је пет година касније добила и Устав. Народна демократска влада спровела је аграр ну реформу и национализовала основна средства за производњу. Ти ме је земљу потгела плу тем изградње социјализ ма, па је 1965. година проглашена за социјали стичку републику.

| УКРШТЕНЕ. РЕЧИ |

БРОЈ: 7626

Бодоравно: 1. Скраћеница за Загреб — бања у Бел-

тији; 2. Старо име Хвара

-— француска река; 3. Пред

седних Македонске академије наука и уметности; +. Климав — врста тканине; 5. Хемијски знак за астат наш књижевник („У згонији“) — овде; 6. Мопично јем ство — мпоштво људи; 7. Експеримент — повезана пшо

ница; 8. Дладесет четврто

и осамнпесто слово ћирили-

це — хајка — хемијски знак за рубидијум; 7. Беспесно

стање — наш књижевник,

учесник НОБ („Вели Јожа");

10, Град у Хрватској; 11. Предсобље — прекомерне лаж бине; 12, Кратица међуамеричке организације — начин

кретања коња. Успрљино: 1, Место на

Драви, велиха хидроџпентра-

ла — фабрика авиона из Паичепа: 2. Мексикански иљционални јучак — град у Италији; 3 Река — ознака за

аутомобиле из Краљева —

велики спев — област у Грч

кој; 4. Необувена — течност из киселог купуса — совер (стр); 5. Кратица најмасовније наше спортске ортанизеције — иницијали нашег књижевинка („На бу“

нару“) — иницијали писпа пеле; 6. Град у Норвешкој

„Ослоћођеног Јерусалима“ – честа узречица — попрат-

на заменица — место у Далмппији: 7. Доорана за приредбе и састанке — врста, род — напад; 8. Део руко — првах инцијали мађарског слаписте — годишње ло

ба; 9. Прикупљено митпљеље

— Кафкин ромпи; 17.

Прастановници Јапенских м Курилских острва — најбо

љи сродник. РЕШЕЊЕ БРОЈА 7625

Водорввнео: 1. Тла — арк; 2. Брела — брара; 3, Раде Кончар; 4. Овамо — Лопра: 5. Де — тараба — ТУ; П. Нада — оаза; 7. Адет — Олиб; 8. Ки — Аилрић — пп; 0: Атанз — сатрт; 10. Македонија; 11. Права — Сусак;

12. Ара — јак. Усправно: 1. Брод —

камп: 2 Травен — Лигара;

5. Леда — та — да — акар: 4. Алем — Аден — Нова; 5. Ако — Ра — ТД (Тошо Дабац) — ада: 6. Бол — по — ор сос; 7. Арно — Бали — Анпуј: 8, Бача — ал = ИЋ (Иван Ћурковић) — Тиса; 9. Кварта — барјак; 10. Арту

— атак.