Борба, 24. 12. 1976., стр. 11

КУЛТУРНИ ЖИВОТ СВЕЧАНОСТ У СКУПШТИНИ СР СРБИЈЕ

Уручене Вукове награде

Висока ПАРЕ заслужним послени цима културе предао Богдан Богдановић, председник Културно просветне заједнице Србије. — У име добитнижа захвалио је др Драгомир Стој чевић

(Скопље, децембра) — От варањем изложбе „30. година делатности Драмског театра“, 18 децембра је започела про слава тридесетогодици „ице овог вредног позоришног ко лектива из Скопља, који се посебно афирмисао приказивањем драмских дела домаћих аутора и читавим низом одличних представа на скопској и на другим сценама у земљи и иностранству. Изло жбу је отворио Предраг Ку шевски у присуству многих друштвено-политичких и кул турних радника, међу којима су били Ангел Чемерски, Благоја Талески, Бошко Ста нковски, Благој Попов, Џемаил Вејсели, Методи Антов, Стојче Стојчевски, Живко Василевски и др.

Истог дана је одржана и свечана седница Почасног од бора за прославу овог значајног јубилеја максдонске културе, као и Позоришног савета Драмског театра. Сла вљенике је поздравио БлАгој

У свечаној сали Председништва Скупшти не СР Србије јуче су уручене овогодишње Вукове награде које Културно-просветна заједница Србије сваке године додељује најбољим појединцима и организацијама за значајне резултате остварене у ширењу културе, образовања и науке, Висока признања су

примила „Газета е пиониереве“, књижевни кан Правног факултета у Београду.

часопис за децу из Приштине; Дом културе Свечаности су, пореда академика, профеу Уздину; Јанош Урбан, књижевник из сора универзитета, многих културних и јавСуботице; основна школа „Вук Караџић“, из них радника, присуствовали и Живан ВасиПирота; општинска библиотека „Вук Кара- љевић, председник Скупштине Србије, Кољ

џић“ из Косовске Митровице; Правни факул тет из Београда; Радомир Петровић, композикултур- њи радник из Београда; Смотра југословенске у Аранђелов-

тор из Београда; Спасоје Грдинић,

уметности „Мермер и звуци“

председник Председништва

верзитета и други.

цу и Школски центар за образовање кадрова

КРОЗ ГАЛЕРИЈЕ И САЛОНЕ Тренутак сликарске историје

Збирка експресионистичке графике чланова групе „Мост“ у Београдском графичком колективу

Стицајем околности, збирка немачке експресионистичке графике (1905-1920) чланова групе ,Мост“ смењује у размаку од само неколико месеци изложбу „Плавог јахача“ и тако смо у току календар ске године свестрано упознали једно од пресудних врела уметности 20. века. Са трупом „Мост“, основаном 1904, немачка уметност први пут после дуже паузе до бија светски значај, а одјеци и значење осећаће се и онда, када на самом извору у доба нациста, њетовим протагонистима буде забрањено да сликају.

Док је „Плави јахач“ био репрезенто ван преко сликарства, „Мост“ је представљен графиком. У свакој другој прилици истицали бисмо значај разлика, алиу уметчости Нолдеа, Хекела, Кирхне ра, Пехштајна, Ротлуфа, Милера и др, трафика је имала равноправан третман и чини подједнако у естетском и класич но-формалном смислу неодвојиви и инте грални део истог искуства. Чак, рекло би се, да њихово сликарство увек изазива одговарајуће реминисценције на дрво резе, бакрорезе или литографије.

Као француски фовизам који им је послужио као путоказ, немачки експресионизам рођен је у клими општег револта према грађанској уметности м кла сичној естетици, према вредностима које су се вековима таложиле од ренесансе до краја 19. века. Поуке Едуарда Мунка, сликарство Ван Гога и Пола Гогена, а особито његов дух, љубав за егзотиком и примитивизмом која га је одвела из Европе на најудаљенији кутак земље, на Тахити, вожан је за разумевање интелектуалне климе у којој је покрет настао. Уметност Полинезије који је упознао у Дрезенском стнографском музеју била је одлучујућа у формирању оснивача „Моста“ Ернеста Лудвига Кихнера. а иста жеђ за дивљином им елементарнош ћу одвела је касније Макса Пехштајна

на острва Јужног мора, а Емила Нолдега на Џацифик, „где он није открио онај аутентичан свет који је тражио Гоген... већ суштину демонске елементарности“.

Говорећи о експресионизму уопште, је“

дан од његових најбољих познавалаца Емил Ланги је писао: „Више него стил, то је концепција живота и визија света“. Уметнике „Моста“ мање повезују утврђена правила компоновања, схватања 06 лика и боје, више став према животу, према природи и предмету обраде, заједничка тежња да дело делује експресивно, то јест да има израза, Пошто су људ

ЕМИЛ НОЛДЕ: Рускиња (1913)

ДРУШТВЕНЕ АКЦИЈЕ НА ФИЛМУ

Нано изаћи из рамова

Директор Филмског студија Титоград

· кинемато графије

У индустрији и занатству „Ђорђе Зличић“ из Новог Сада.

О значају Вукове награде говорио је професор Богдан Богдановић, председник Културно-просветне заједнице Србије, који је добитницима и уручио признања. У име добитника захвалио се др Драгомир Стојчевић, де

Широка, председник Републичке конференци је ССРН Србије, Милија Радовановић, потСР Србије, др Драгослав Јанковић, ректор Београдског уни

«“ птлатформу. »

веома успешно кренуло доби-

Попов, председник Извршног (итд СР Македоније, затим

Идеологија и удружени рад

У издању „Комуниста“ (издање за Србију, у библиотеци „Теорија и пракса“, ових дана појавила се из штампе нова књига „Идеологија СК и удружени рад“. Аутори су др Милован Павловић, Душан Ничић, др Жарко ПМПапић, др Александар Вацић, др Вели мир Зековић, др Берислав Ше фер, Милош Синђићи др Зо

В. К. | ран Видојевић.

ске природе уопште, а сликарске посебне врло сложене, а средства за постизање експресивности не мање богата, умет-, ност чланова: „Моста“ имаља је зпироку'

мрураиму 2.

Карла Шмита Ротлуфа одликовала је! архитектонска упрошћендст облика и синтеза између дубине простора и стили зованих форми на поврглини платна. Кирхнер је уносио екстазу, искидан и нервозан потез, еротику и егзалтираност у омиљене мотиве: мјузикхолове, јавне куће, циркусе џи алпске пејсаже. Највећи сликар групе један од највећих у немач ко уметности уопште, Емил Нолде (пра во му је име Емил Хансен), сликао је у широким плохама без пасажа. Бруталан и елементаран колорит са укусом егзотике био је утиснут у његову палету. Ерих Хекел био је знатно уздржљивији у интерпретацији природних облика, а по лирској склоности доста му је близак Ото Милер. Верски мистицизам прожимао је дело Ернеста БЕарлаха.

Група је 1913. званично престала да постоји, али је већ неколико година раније због неслагања из ње иступило неколико сликара. Поред аутентичног искуства, највеће с светске вредности „Мост“ има један шири историјски значај за Немачку и светску уметност. Пре дстављао је прву експресионистичку гру пацију на коју су се природно наслања ле и надовезале друге. Ту треба видети епицентар и порекло (у сваком па и сематичком смислу) свим каснијим експре сиопистичке метаморфозама које су се у разним појавним облицима шириле у централним и северним земљама Европе, вршиле благотворан утицај на сликарство Мексика, Сједињених Америчких Држава и Јужне Америке. Ти одјеци сна жно су одјекивали и у нашим културним центрима.

Зоран МАРКУШ

Милија Кома тина о активностима на конституисању црногорске

— Које су претпоставке да

У последње време у Црној Гори се чине напори да се реше нагомилани проблеми кинематографије и да се она самоуправно конституише. По кренуте иницијативе као и ста вовИи до којих се дошло, биЛи су повод за овај разговор са директором Филмског студија Титоград Милијом Коматином, — Иницијативу Републичке конференције ССРН да се мијења постојеће стање у кинематографији прихватили смо — рекао нам је на почетку разговора Коматина — веома искрено сви ми који смо се Затекли у овој области рада. Што је, такође, од битног значаја — имамо пуну подршку И свих других друштвених суб јеката, Заправо, имам утисак да је у Црној Гори сазрело осјећање да се и кинематогра-

ија мора тако организовати

и тако усмјерити да може успјешно да прати кораке развоја културе и друштва У цјелини.

У досадашњим разговорима о црногорској кинематографији употребљавана је и реч „оснивање“...

— Заиста, у активностима које су се развијале током ове године говорило се, па су у том смислу и ставови заузети, не само о реорганизацији и самоуправном конституисању, дакле, не само о већим или мањим реформама већ и о оснивању. Један од разлога да се тако говори је у томе што је постојеће стање такво (а оно је такво тотово двадесетак година) да једва допушта да можемо сматрати да имамо кинематографију. Ово данашње стање Утолико више забрињава што је црногорско стваралаштво

јајући на почетку свог развоја велика признања на југословенским и светским смотрама. Други разлог да се о

"томе говори произилази из же

ље да имамо не само одређен квалитет (макар и минимум континуиране филмске производње) већ и такав квалитет кинематографије која би у потпуности одговарала савременим потребама црногорског самоуправног социјалистичког друштва. Ако, до сада није снимљен ни један играни филм о савременом животу у Црној Гори, онда је сасвим оп равдано поставити питање да ли постоји црногорска кинематографија. Свакако, при томе се полази и од значаја филмског стваралаштва и од потребе да и оно комплементира развој културе и друшт-

ва.

се то и постигне7

— Дошло се до сазнања да разједињеност и уситњеност што је карактеристика стања и у овој републици као мање више и другде, мора да се превазиђе. Уочавамо, исто тако, да из рамова у којима смо уоквирени не бисмо могли изаћи уколико останемо при парцијалним интересима и при накарадном схватању да је доходак категорија која није повезана са укуп ним резултатима радних људи и то ње само у једној грани већ и у свим областима рада тога друштва. Што се тиче конкретног облика удруживања рада и средстава Филмски студио је предложио оснивање Заједнице за планску и пословну сарадњу, тачније — Заједницу за производњу им промет заједнички

СКОПСКИ ДНЕВНИК | убилеј Македонског театра

О развојном путу еминентне позоришне куће говорили најистакнутији представници театарског

24. ДЕЦЕМБАР 1976. —- БОРБА — СТРАНА 11.

живота у нашој земљи,

Томе Момировски, председник Републичке културнопросветне заједнице, Мирослав Беловић, Петар Волк, Драго Путниковић и други. Са седнице је упућен телеграм председник“ Републике другу Титу.

О развојном путу ове позо ришне куће на седници је ис црпно говорио Ристо Стефа новски, њен дугогодишњи ди ректор, а увече је изведена премијерна представа драме »Џинотј, Георти Сталева. у режији Васила К. Ћортошева. Уствари драмом, „Џи· нотј која је посвећена животу и раду „оца македонског позоришта“ Јордану Ха џи Константиново — Џиноту, започела је Недеља македонске драме.

Дан касније, у просторија ма Македонске академије нау ка и уметности, одржан је симпозијум на тему „Домаћа драма на нашој сцени“, на коме су, поред осталих, своје реферате или саопштења поднели академик Харалампије Поленаковић, Алексан-

дар Алексијев, Милан Ђурчинов, Мирослав _ Беловић, Лука Павловић, Љубиша Ге оргијевски, Благоја Иванов, Матеја Матевски, Иван Ивановски, Дарко Гашпаровић, Душко Нанески, Чирил Македонски, Георги Старделов, Коста Балабанов, Гане Тодо ровеки, Самоил Дуковски и др. Широк спектар тема обу хватио јетако рећи све аспек те драмског стваралаштва и позорилине уметности, посебно код Македонаца и пре свега оних драмских реализација које већ припадају историји Драмског позоришта у Скоп љу. ж ж »

У издању скопске „Наше књиге“ објављено је друго, допуњено, критичко издање „Изабраних дела“ Сталета По пова, писца регионално-фолклорне оријентације, који је — према речима пок. Димит ра Митрева, у чијој се редакцији ово издање појављу је — македонски „завојеван и освојен деветнаести век“.

Ево тих књига: „Крпен жи

ТРЕНУТАК СА УМЕТНИКОМ

Позориште тражи свога аутора

Велимир Лукић: Сваки добар домаћи драмски текст у већини случајева, доста брзо налази тут до позорнице

Драмски писац — гледан очи ма човека који пише за театар и- истовремено, њиме руководи — морао би, под условом да поштено суди о резултатима свога рада. бити задовољан. Овако размишља Велимир ЛУ кић, управник београдског На родног позоришта и писац чије су све драме доспеле на позор ницу.

— Чињеница је да је у последње време све више савре-

дикалан заокрет према домаћем писцу. Могло би се пре ре Би да је то једно доста умере но разумевање за домаћег аутора, али не у оној, и оноликој мери која би се могла означити као преокрет и битна компо нента репертоарске оријентаци је.

А што се тиче саме суштине питања извесно је, и није никаква двосмисленост, ако кажемо да сваки добар домаћи драмски текст у већини случа јева доста брзо налази пут до позорнице. Али, још увек су окоснице наших репортоера страни класични текстови, ређе савремени, и текстови наше домаће класике. Савремени драмски аутор појављује се че шће, понекад са пуним успехом, али још увек није у оној мери освојио текући репертоар а самим тим и ону неопходну позоришну свакодневицу која чини континуирани позоришни чин и живот.

— Зато што лоше или...

— Не би требало заборавити да је квалитет драмске литературе дошао до те разине да св текст не игра само што је текст домаћег аутора, већ зато што је добар текст. М то је до бро. И, у неку руку. Рравнопра

пише,

произведених филмова. У ову Заједницу требало би да се удруже Филмски студио и „Зета-филм“ а она би била отворена да јој касније приступе приказивачи, телевизија и други.

Друго становиште на коме градимо нову позицију састоји се у томе да се материјалне претпоставке за филмску производњу у нашој Републици не могу битно изменити самим обједињавањем постојећих субјеката кинематографија, макар какво то обједињавање било, већ да је неопходно да се дефинише и нормативно регулише и обавеза друштва.

— Шта, одређеније, под тим подразумевате7

— Са гледишта амбиција од којих полазимо, а које сматра мо да нијесу нескромне, материјална интервенција друшг ва у Црној Гори морала би да подразумева износ од осамдесет одсто за један играни филм годишње м за четири кратка документарна филма, као и обезбеђење средстава за прављење филмова о темема за које се утврди да су од изузетног друштвеног значаја. Свакако, потребе су шире и не тичу се само производње. Друштвеним договором, на чему радимо, треба да се

ИЗВЕСНИЈА СУДБИНА ДРАМСКОГ ПИСЦА: Велимир Лукић

ван уметнички однос. Па ипак, требало би пронађи још више простора, још више стимулаци је за домаћег аутора у смислу анимирања, тражења одређеног писца, у смислу естетском, идејном, у смислу везивања писца за одређени репертоар и одређено позориште, Не верујем у тезу о некаквој клановској политици при формирању националног репертоара, сем уколико се под ту опаску не подводи чињеница да у кратком периоду једно позориште изведе два до три комада истог аутора. То није монопол. Позориште тражи свог писца и своје писце. Од успостављања таквих односа не треба страхо вати. Мислим да су друштвено корисни и уметнички оправда

само све те потремеханизми који би такорећи аутомат-

изразе не бе већ и деловали ски.

— Како се, при свему томе, види могућност ширег ангажовања филмских стваралаца — и оних афирмисаних и оних млађих7

— Тек из онога што управо желимо да дефинишемо треба да произиђу услови да се млађи људи опредељују за ову област, да се, можда врати понеки од оних стваралаца који су одавде проистекли ту се афирмисали, а који су после децентрализације филм ског фонда и других расула, морали да траже посао на дру тим странама. Континуирана филмска производња, свакако, омогућиће да се за ову кинематографију вежу стварао ци из свих других средина, и не само они који би при томе имали и завичајни мотив.

Иначе, мислим да није непознато да се један „успех“ филмских стваралаца преокренуо у препреку. Нису били задовољни с продуцентима, од војили су се од њих, рушили их и мање или више порушили, и тако сасекли ону грану. Самоуправно организовање продуцентских кућа, а у том контексту и самоуправно везивање за ове куће филм-

вот“ (1, П), „Толе Паша“ (, П), „Калеш Анђа“, „Дилбер Стана“, „Опасна · печалба“, „Шакир Војвода“, „Необично дете“, „Приповетке“ (1, Ц), и избор критичко-есејистичких текстова о Сталету Попо ву као писцу и човеку под насловом „Стале Попов у књижевној критици“. Овај из бор критичких одјека свака ко представља новину у 06 јављивању изабраних дела македонских аутора; његтова функција вишеструка, а пре свега у томе да помогне читаоцу. истраживачу овог дела итд. да се брже снађе у заиста комплексној историјској, националној и друштвеној материји којом се баве романи и приповетке Ст. Попова. Избор садржи го

тово све што је и најмање критички и књижевно-историјски релевантно с за овај опус, за књижевни лик са“ мог писца и његово време у коме је живео и стварао.

М. ДРУГОВАЦ

ни. Најчешће се оваквим теза ма супротстављају пера којима више одговара полемика о нечему о чему заправо не би требало расправљати. Реч јео веровању да драмски писац ни је у могућности да одлучује о резултатима свог рада. То није тачно. Он дели судбину свог комада заједно са позориштем. Ако је драма доживела успех и већи број реприза, онда и писац добија одређене тантије ме.

С друге стране, судбина драм ског писца је нераскидиво ве зана. с позориштем и у мното чему, зависи од редитеља и из вођача. У којој мери писап мо же учествовати у стварању представе питање је његове са радње с редитељем, а о свему даље одлучује публика и кри тика. Према томе, судбина драмског аутора је извеснија, јаснија, него писца који штам па књигу. Јер је у лозоришту евидентнији успех или неуспех. — Из свега што сте до сада рекли намеће се закључак да сте присталица такозваног » Пи сања по поруџбини“. Не чини ли вам се да оваква сарадња писца и театра крије известан ризик за позориште. Зашто се оно, ипак, одлучује за њега7

— Тај ризик није толико ве лики, али је далекосежан и исплатив, Ако се потпише уго вор са четири писца, а добију се два добра текста, то је огро мада успех и у материјалном и у естетском смислу. Уместо за кључка хтео бих да додам: релација домаћи писац — позориште је релација којом у потпуности не можемо бити за довољни. Али. она не зависи само од позоришта већ и од писца драмског дела. Нити У позоришту свака представа ус пе, нити је свака драма која је написана предодређена за ус-

пех. Радмила ДУБЉЕВИЛ

ских стваралаца, сматрамо јед ним исправним путем да се реши један проблем који је одавно и драстичан и изазован. Тиме би се ускратио пут и садашњем, „торбарењу“ које је одавно приватистичко м по начину како се обавља а често и по карактеру.

— Поменули сте раније теме од изузетног друштвеног значаја...

— Лов на теме које се таквим сматрају одавно је брутално присутан. Хада се додије тапија на такву тему, онда се лакше долази и до средстава а важношћу теме надокнађује се и недостатак праве стваралачке инслиративаости и талента. Неопходно би, стога, било да се организовање у републикама и покрајинама, а затим и у оквиру целе заједнице, прво утврђује које су то теме од изузетног значаја и сценарио и "режисер обавезно бирају путем конкурса. Код нас у Црној Гори, на пример, таквим темема се сматрају, између осталих, Тринаестојулски устанак и лик Саве Ковачевића, па ће се како предвиђамо, и филмовима о тим темама приступити на начин ко ји оне заслужују.

М. КРАЉ