Борба, 27. 07. 1977., стр. 8
ТРИБИНА |
Др ВААДИМИР БАКАРИЋ:
|
8. СТРАНА — БОРБА — 27. ЈУЛ 1977.
Џ
На челу акци је за | јединство
· Партије стајао је Тито
За Тита је било карактеристично да је салођорника знао брао пажљиђо да сауша... Остађљао је
-ушисак чобђека који зна' шта хоће, коме је било стало да неципо уради,
промени, организује покреш,
сан да покреш из дана у дан јача, да буде један поашшички факшор а не обична пропалануна машина
(Загреб, 26. јула, Танјуг Члан Председништва СФРЈ и Председништва ЦК СКЈ др Владимир Бакарић изнео је у разговору са режисером Вељком Булајићем своја сећања ва први сусрет с другом Титом, на дизање устанкт, ·на револуционарна превирања у предратном периоду, ми сећања на низ светлих ликова наше _револуције.
Ево најзначајнијих акцената из успомена др Владимира Бакарића снимљених за ТВ серију „Титови мемоари“ коју реализује Телевизија Загреб поводом 40 годишњице КИХ и Дана устанка народа Хрватске. Интегрални текст у сутратшњем броју објављује загребачки часопис „Око“, под насловом: Тек < том — напријед. Друга Тита сам први пут срео 1937. године. Било је то концем љета или почетком јесени. Имао сам тада двадесетпет година, био сам адвокатски приправник на обавезној пракси на Окружном суду У Загребу. До тада сам већ два пута био у затвору, ухапшен као члан Централног комите-
. та Скоја, и у то сам вријеме
радио с полулегалним м легалним организацијама, студентским и омладинским. С Титом ме „спојио“ односно организирао састанак, Лео Матес који је у то доба био један од истакнутих скојевских ру-
' ководилаца. Било је то посли-
је 1. коловоза, то значи иза сснивања Комунистичке партије Хрватске, дакле касно љето или прву јесен 1937. Тај је састанак одржан на Чрномерцу, сједили смо на обали потока, гледали у воду и разговарали. А,
Човек који зна шта хоће
За Тита је било карактеристично да је суговорника знао врло пажљиво слушати. То сам одмах примијетио, слушао је врло пажљиво оно што сам му говорио о омладинском покрету онога времена, о чеким мојим оцјенама које нису бмле везане за омладински покрет, за које се оцјене јако занимао постављајући многа питања. Остављао је дојам човјека који зна што хоће, коме је било стало да нешто уради, промијени, организира покрет, али да тај покрет из дана у дан јача, да буде један стварни политички фактор, а не једна обична пропагандна машина. Био је човјек велике анализаторске способности.
Још тада ми је рекао да уђем у Агитпроп ЦК ЖХрватске. То нисам остварио, нису ме другови из ЦК примили доста дуго времена, чак сам ушао прије у ЦК него у Агитпроп: Др Бакарић у наставку се осврнуо на сукоб с такозваном лијевом интелигенцијом и наставио:
· „Та је ствар и данас прилично непозната, а радило се о томе да је Загреб био јак центар тзв. лијеве интелигенције. Што је то лијева интелигенција7т У буржоаском друштву, кад се буржоаско друштво припремало на власт, интелигенција је крчила путове, давала идеологију буржоаском друштву. Послије је буржоазија преузела и власт и идеологију у своје руке. Један дио те интелитенције је схватио да је њихово вријеме прошло, па су окренули плочу — створили
'|лијеву интелигенцију, тј. иш-
ли за тим да се ослоне ва
_ радничку класу. Међутим, тај.
· је дио добрим дијелом носио своја схваћања политике и политичких догађаја који нису били истовремено и интереси радничке класе. Код нас је. лијева интелигенција жељела да ми ипак морамо подржати Мачека, и то безрезервно, да не требамо кршити јединство тог покрета, дакле да будемо у удруженој опози-
цији, тако рећи ма репу тих
догађаја. Тито је био енергично тротив тога,
'
У партијској литератури тога доба може се нидјети да је енергично чистио Партију од свих остатака таквог схваћања, да је тражио јединство и чврстоћу Џартије и да су од те лијеве интелигелције остали у Партији само они који су били на линији радничке класе и њене одређене политике. Ми смо тада истјерали из Џартије читав низ људи из различитих легалних, полулегалних или илегалних листова те лијеве интелигенције. Морам рећи да се већина њих брзо освијестила и пришла поново нама комунмстима. Били смо велика политичка снага
. То је била припрема за јединство Партије, за њену чврсту линију. А на челу акције стајао је Тито. Ја сам, норазно, био укључен у ту акцију као један од шарафића у том цијелом послу. Мислим да је то важно нагласити, будући да смо ми тада као Партија постајали све већи, све значајнији политички фактор.
Тада су све грађанске странке дискутирале само о нама комунистима. Прогласили су нас нелегалном партијом, партијом коју нису признавали, за коју су тврдили, кад смо им нудили разне политичке споразуме, да не постојимо, да представљамо незнатну мањину о којој није вриједно говорити.
Ово треба споменути, истиче др Бакарић, зато, јер да није било такве политике ми никада не бисмо успјели освојити чврсте позиције у тадашњим различитим масовним срганизацијама, не бисмо успјели објаснити наше циљеве, коначно не бисмо могли 1941. године подићи устанак, народ не би знао што смо, одразило се то и у току рата, мислило се да је хрватски народ сав уз мачековски покрет, да је дубоко задојен оним чиме су та шопали и хранили врхови те ХСС, а било је обратно — хрватски је народ кретао к нама. Да смо тада били велика политичка снага нисмо увијек били свјесни. Ми смо чак и
послије рата мало прецјењи-.
вали утјецај ХСС. Међутим, показало се да је наш утјецај већ прије рата био знатно већи него што смо ми мислили, то су показали први послијератни избори кад смо глатко добили онолику већину каквој се ни ми сами нисмо надали. Евоцирајући даље сјећања на сусрете с Јосипом Брозом, др Бакарић је изјавио:
„Тита сам срео још два пута прије него сам постао члан ЦК. Једном на савјетовању КП Хрватске, а други пут на југословенском савјетовању о раду омладине на оба савјетовања био сам, могао Сих рећи, Титов лични гост. Није ме делегирала ни једна организација, него ме он позвао да будем присутан, да видим што се ради. Оба савјетовања су се бавила управо проблемима о којима сам мало прије говорио: на чишћењу "Партије, на њеном _ осамостаљивању, на њеном практичном дневном програму, говорило се о освајању позиција у широким народним слојевима, о осчовним питањима тог времена» тј. на приказивању опасности од фашизма, на борби за крух насушни, за мир, за основне захтјеве радничке класе им сл. 5 Р
Критика због недово љне доследности у стварању самосталне идејно независне КП
7
На Титов сам приједлог и изабран У ЦК, негдје у травњу мјесецу 1940. године, Тада је он опет критизирао дотада-
"њи ЦК управо због тога што
није био довољно досљедаа на овој политици, на политици стварања самосталне, идејно
П
неовисне кп. На његов је приједлог најприје распуште-
-во неколико бироа ЦК, а за-
тим је формиран нови.
Да одмах кажем; прва нам је одлука била да расгустимо Мјесни комитет КПЈ Загреба, јер су се у њему већином налазили студенти. Тито је одлучно захтијевао да треба више пажње посветити радницима и радничкој класи. Желио је створити такву организацију која ће изражавати стварну улогу радничке класе тога доба, а да истодобно сту-
- дентски покрет јаче веже уз
раднички.
Наравно, тај цК, КПХ, чији сам и ја био члан, остваривао је врло тијесну сурадњу са ЦК КП Југославије, с другом Титом непосредно. Стални представник ЦК КП Југославије у ЦК КПХ био је Миха Маринко. С нама је радио све га неколико мјесеци, односно, све до хапшења ЦК КП Хрватске. Но, убрзо је ЦК био обновљен будући да су кадрови већ тада били довољно „ушли“ у нашу линију, били
су политички довољно зрели.
Сурадња са ЦК КП Југославије трајала је даље.
Бакарић се затим осзрнуо нг Титов одлазак у Београд.
„Познато је да је Тито живио и радио у Загребу све до рата. Отишао је иза 27. марта у Београд. Потом је ЦК КП Југославије, па потом Главни штаб, како се називао Врховни штаб, био с њим стално. Прво на терену Београда, па послије Србије и Босне, Код су Нијемци напали Совјетски Савез, Тито је формирао отеративно руководство за Хрватску. У то су руководство
изабрани Владо Поповић, Ав- |
дрија Хебранг и Раде Кончар. То је било једино оперативно руководство.
Тито је то учинио вјеројатво због тога што је знао да ће везе између Врховног штаба и Хрватске бити врло слабе и нередовите. А ЦК је био састављен од људи који о ратовању баш нису много знали. Зато је био изабран Владо Поповић који се налазио у Војној комисији ЦК КИЈ. Оперативном руководству је препуштено стварно руковођење устанком у Хрватској. На челу напле Војне комисије налазио се Рукавина. Заправо је сна почела да остварује устанак“. Титов предлог одлуке о општенародном
устанку
Ми смо се на самом почетку, све до савјетовања у Сто лицама, бавили мишљу да тре ба стварати партизанске одре де и диверзантске групе. Ве лику смо пажњу, на почетку, посветили. само диверзијама по градовима. То нас је кош тало врло много кадрова. То нам је десетковало организације. Затим смо ишли на ма ње јединице на терену.
Познато је да је на Титов пглједлог донесена, 4. јула, одлука о опћенародном устан ку. То је за нас било ново. Јер опћенародни устанак не значе само диверзије, то не значи мали партизански одре ди, то је значило да треба во дити рат, да морамо побиједи ти. То је значило да смо мора ли лати опћу политичку кон цепцију и на њој издржати до краја.
Дакле, то није било питање хоће ли одмах бити читав на род уз нас или ћемо га пос тупно дизати на устанак, као што је то у нашим главама своједобно било. То је значи ло да битку за нас не добија
_ други, а да је ми само потпо
мажемо различитим диверзијама и ситним групама. То је
значило да своју битку мора
мо сами добити.
Ми смо на то пошли посли је састанка у Београду 4. јула, а шире тек иза савјето вања у Столицама одакле су се вратили Владо Поповић и Раде Кончар. Потом смо иш ли знатније у. ширину, мада је већ извјесна ширина НОП остварена, али само у забаче нијим крајевима Ликеијош не ким крајевима. Затим смо ши рину јаче форсирали. Наравно, то је успијевало најчешће и понајвише у српским краје вима гдје су усташе чинили
звјерства и гдје се радило о опстанку тог народа, гдје је
· било знатно лакше мобилизи
рати људе него у неком хр ватском крају гдје су усташе подилазиле народу. "Али, ипак смо и у тим крајевима имали успјеха који су касније често заборављени и занемаривани: Имали смо масовни одлазак у партизане на примјер у Хр ватском приморју и Горском Котару. Разлог томе је што их је Италија окупирала. Створен је један широк анти талијански покрет, Исто тако било је. и у Далмацији.
Интересантно је, истиче да ље др Бакарић, погледати и документе Хрватског загорја. Познато је да се. Загорац ни је тукао за себе стољећима. Додуше, тукао се у аустријској војсци, тамо је забушавао, није био прави борац. Но у НОБ-у је био изванредан бо рац. Први се пута послије то лико стољећа тукао за себе. И кад погледамо, кад видимо документе, сазнајемо да нам је у Загорју погинуло јако много људи.
Унаточ томе прилив у пар
тизане се стално – повећавао. Међутим, великих хрватских јединица тада ту није било.
Тако је то трајало негдје до конца 1941. године кад — смо већ држали ослобођене доста велике терене с неколико ве ћих градова, што ваља узети увјетно за оне прилике: Ла пац, Срб, Кореница, Војнић од сијечња 1942... то су била опћинска мјеста, а нека од њих и котарска.
Доктор Бакарић потом се осврнуо на формирање Главног штаба НОВ и ПО Хрват ске. У
Послије савјетовања у Сто лицама _ формиран је и Глав
ни штаб НОВ и ПО Хрватс“
ке са задатком да повеже све јединице и да ратни дио устанка даље води, у Главни штаб су именовани (име новао их је ЦК КП Хрватске по овлашћењу Врховног шта ба и ЦК КП Југославије): Ру кавина као командант, Марко Орешковић — Крнтија као комесар, затим Фрањо Огулинац — Сељо, Вељко Ковачевић, Чаница Опачић, дакле мало политичко, мало војно
представништво. У Главном штабу стално су требали бити Рукавина, Сељо — Огулинац
и комесар Орешковић. Буду ћи да Орешковић никад није наступио на дужност комесара, погинуо је, ја сам га зам јенио, заправо започео његов посао.
Политички комесар у Глав ном штабу Хрватске био сам све до мог одласка новембра 1943. на Друго засједање Авноја и нову дужност.
Према ријечима др с Бакарића, ту — 1943. годину кара ктеризира стални пораст пар тизанског покрета у Хрватској. До капитулације Италије створили смо врло снажне војне формације. Још је зна чајно да су те године спуште ни падобранима први савезнички официри. Они су дош
ли да испитају ситуацију, да. више што треба учинити, да
дају своје приједлоге. Прва мисија с којом смо успоста вили чврсте контакте спуште на је у Хрватској...
Код нас је у то. вријеме ка.
рактеристично да је 'хрватс ки народ све више пристајао уз нас (српски народ смо обу хватили раније), да смо продр ли готово у свако село.
Обрачун са секташком политиком
Члан Председништва СФРЈ и Предсједништва ЦК СКЈ за.
тим је говорио о капитулаци ји Италије и с тим У вези рекао:
„Кад је Италија капитули рала ми смо заробили големо наоружање. Неколико је тали јанских дивизија разоружано. Затим смо у борбу добили ог роман број нових људи, наро чито Далматиоацаи .Примора ца,затими Истрана, Цјелоку пна је Истра ступила у партиза неку борбу,па је била у то вријеме прикључена и фор малним нашим одлукама. У Истру смо послали наше једи нице, наше команданте за та
'мошње јединице.
"Доктор Бакарић у наставку је освјежио, успомене на славне дане из. НОБ-е, на борбу за признавање но-
_ ње, пошто |
ве Титове Југославије, свој из бор у Национални комитет, на долазак најистакнутијих руко водилаца револуције на оток Вис, прве контакте са савез чким мисијама, и напосе о обрачуну са секташком политиком Андрије Хебранга.
„Послије Титова одласка с Виса, улога тога отока постала је мања.
Два-три дана касније отишао сам и ја у Топуско гдје сам преузео дужност секрета
. ра СК КП Хрватске,
У то вријеме, наиме, био је
" секретар ЦК КПХ Андрија
Хебранг који је водио секташ ку политику. Он је сматрао да треба усмјерити правац главног ударца, како се у оно вријеме говорило, на ХСС. Истодобно је код нас већ био читав низ људи који су раније припадали Хрватској се љачкој странци, који су се одрекли њеног руководства и пришли НОП-у, тако да смо ми у Завноху имали Фрању Гажија и читав низ других, чак и Маговца уз низ локалних функционера ХСС-а који су сасвим и искрено пришли нашем покрету и с нама сурађивали потпуно као и сви наши остали партизански дру тови. Хебранг се према њима односио врло чудно: он је сма трао да треба створити народ ни фронт на тај начин да они организирају своју партију, да буду наш други партнер, њих је хтио држати тако да би им само подвикнуо што треба да раде, а на Мачека тлавни правац ударца. Тито је у то вријеме рекао отџрилике овако (о томе имам чак биљешку у свом нотесу): Ми морамо у Хрватској створити велико јединство, јер је Хр-
ватска РА Оом часу главни 0С»
ународно, призна» И. „непартијски еле-
лонацоза“ Србију још нисмо до те мјере ослободили и, (то додуше није записано, али) то је значило отприлике да нам Србију стално набијају на нос као да она подржава Дражу Михајловића.
И таквом инструкцијом ја сам дошао у марту 1944. у Хр ватску гдје сам критизирао политику ЦК Хрватске на јед ној сједници Централног комитета. У то исто вријеме до шао је и друг Кардељ из Сло веније. И он је присуствовао тој сједници и сложио се'с Титовом оцјеном. Али, то ни је текло глатко, нисмо ни он ни ја баш успјели увјерити ЦК КП Хрватске да требају тако поступити. Иза тога је Тито позвао Биро ЦК КП Хр ватске у Дрвар и они су има ли тамо састанак с Титом и Кардељом. Половици тога са станка присуствовао сам и ја. Тито их је тада оштро искри тизирао, а ЦК КИХ је признао да више тако не требају радити, него онако како је Тито рекао. Међутим, Кардељ је неколико с пута ·путовао кроз Хрватску и примјетио да се та политика није промијенила. И ту је дошло до оног његовог писма гдје Хебранга оптужује због национализма. То је писмо објављено и познато је јавности. И зато је одлучено да се Хебранг мора повући и да га ја смијеним Тако сам дошао у Топуско, заједно с Кардељем и Ђиласом, на сједници гдје је та сјемна требала да буде спроведена“. „У међувремену се много штошта промијенило. Ту је већ и онај дио што смо ми звали „господски дио руковод ства“ ХСС-а покушао оствари ти контакте с руководством ослободилачког покрета код
нас. Чак је, и Кошутић дошрао .
на терен. Покушали су расправљати о будућности не са мо Хрватске, него и Југосла вије. Покушали су покупити поене, јер су видјели да не-
ће успјети акцијом преко из.
бјегличке владе поново да се дочепају власти у Југославији. Само су због тога покуша ли пронаћи неке споразуме с нама у Хрватској.
Ту смо, с таквим делегати-
ма, Кошутић је био посљед-
њи, не први, водили дуље раз говоре у којима ја нисам суд јеловао и о којима врло мало знам. Но, још прије него што сам дошао у Топуско, Кошутић је био ухашшен и интерниран ради тога што је одржавао различите везе и поку шавао да на нашем терену об нови · некакве“ организације ХСС-а које не би судјеловале У НОБ-и. Кошутић је мислио да сам га ја дао ухапсити. Цијело вријеме тврдио је да
је с Хебрангом нашао спора-
|
ТЕК С ТИТОМ — НАПРЕД: Врховни командант НОВ н пој маршал Тито на Вису
зум, а са мном није, јер га ја нисам нити видио, нити хтио с њиме разговарати.
Али то није точно. Хебранг га је дао ухапсити на инзистирање Ивана Крајачића Стеве и других чланова ЦК КПХ. Писмо што га је Кардељ написао назначило је на ционалистичку · девијацију цк КПХ. Она се одражавала и на томе да су занемарили права и судјеловање Срба у устанку у Хрватској. Код Ср ба се почела осјећати извјес на несигурност у Хрватској, што ће даље с њима бити кад су чули за овакве или навод но овакве преговоре са ХСС-ом, и то оним дијелом што је потпомагао усташе 1941. го дине.
Шта | је јединствени народноослободилачки фронт
. Мој задатак је био да најприје с" рашчистимо питање што је Јединствена народноослободилачка фронта, како се онда та организација звала, тј. да она не буде компро митирана, састављена од стра нака које би биле самосталне, нето: да буде организација коју су ушли и наша Пар
менти“ како смо их онда зва ли, а не руководиоци локалних организација, ХСС-а, тако да је она сачувала своје јединство и имала своје орга не, свој Извршни одбор итд.
Затим смо, да бисмо исправи ли однос према Србима, формирали Клуб вијећника Срба Завноха, успоставили неколико српских организација и њих поставили такођер као чланове Јединствене народно ослободилачке фронте, Распра вљали смо и о томе како треба братство у тој новој ситуаци ји да изгледа. Ваља рећи да се У том међувремену — догодило много штошта. Ту је и онај гласовити рујан 1943. године ко ји је заправо значио почетак распадања домобранства, ту је Титова амнестија свим домобранским официрима јасно ако пређу до извјесног времена у НОВ-у. То је значило прилив нових људи, нових кадрова, и покрет је у то вријеме бујао, растао, требало га је прихвати ти, требало је организирати ствар да он буде фактички ис кориштен,..“
На крају сјећања снимљених за ТВ серију „Титови ме моари“ Бакарић се задржао на припремама за стварање пр ве владе НР Хрватске:
„Тада смо почели припремати и владу Хрватске. Назирала су се признања савезника. Створили смо већ прве органе који су почели размишљати о томе што морамо учинити у тренутку ослобођења. Најприје долази до ослобођења Београда, а одмах затим и до ослобођења Далмације. Ми смо се тада, ЦК КПХ и Завнох, пре селили у Далмацију — у Шибеник. Нисмо хтјели ићи у Сплит ради тога да локалним органима, Обласном НО одбо ру, ето, дамо већу могућност самосталног дјеловања.
Кад смо дошли у Шибеник, требали смо курира. Курирску службу обављали су дјеча ци. Ми у Шибенику нисмо мо гли наћи ни једног јединог дје чака од 14 година који би нам био курир. Сви су дјечаци оти шли у партизане.
У Шибенику смо стварали програм рада за коначно осло бођење. Морали смо ријешити проблем исхране, проблем обнове, рехабилитацију ратних штета, и тако је дошло до ства рања прве хрватске владе.
Око тога је такођер било ма лих политичких неприлика. Наиме, кад смо размишљали о томе како треба формирати владу, нама је било потпуно јасно да ту владу мора форми рати КП и да у њој треба би ти заступљена Јединствена на родноослободилачка _ Фронта. Хебранг је још раније био ми
шљења да ХСС треба формирати ту владу. И то не Хсс мачековски, него овај наш ХСС. Таква је увјерења оставио и код тих наших политич ких пријатеља и догодило се да су и они поставили питање треба ли то да буде тако.
| Прва влада Хрватске формирана у Сплиту
Дошли смо у малу неприлику: морали смо људима објаснити зашто то не радимо, Не радимо то због тога јер смо били сигурни да имамо већи-
ну хрватског становништва уз нас; друго тај ХСС колико се год лијепо и поштено држао, није организирао НОБ-у него је к њој дошао, а то је значило да није носилац оне политике коју је тада нова влада заступала, треће, ипак је та иста странка подупрла усташте, мада су се ови људи одмах одрекли тога. То је могло створити велику забуну код српског становништва у Хрватској, тако да би то могло бити опасно и по поредак У Југославији, јер би то зна-
чило да се можда враћамо на
нешто друго, а не на онај про
"грам што га је Партија зацр-
тала. Било би то опасно по братство не само у Хрватској већ и у Југославији. Због тога смо морали објашњавати зашето на чело владе треба да сту пи представник КПХ.
То су објашњење наши савезници врло брзо и врло добро примили и тако смо формирали прву владу у Сплиту... Њу је у Сплиту формирало Предсједништво Завноха под предсједањем великог хрватског пјесника Владимира Назора. Он је одржао један лијеп пригодни говор и уопће у самом Завноху одиграо је врло значајну улогу, знао јеу погодним тренуцима врло лијепо оцијенити и врло лијепо пјеснички изразити оно што је у том тренутку било битно.
Назор је за партизане значио много. Дошао је око нове године 1942/1943. Оно што је значајно за његов долазак је брз пристанак. Кад га је Горан Ковачић (по директиви Антуна Аугустинчића) упитао
· хоће ли у партизане, Назор је
одговорио: „Да идем, Када идем2“. Чак је био мало нервозан што није одмах отишао. Он је тада имао око 70 година и знао је да је одлазак у партизане за њега био готово као смрт. Али он је то сматрао својом дужношћу, да Рако кажем, својим правом да дође у партизане, Ми смо га врло лијепо дочекали, Назор'је испјевао многе лје сме о Титу. Последња му је била – 1948. „Осамљени храст“, у којдј је сматрао да Југославија, макар била сама
на том свом путу, не само да ·
ће издржати, него и успјети. До краја свога живота врло је успјешно дјеловао, живио И радио с народом.
Наш боравак у Далмацији трајао је све до ослобођења Загреба у који смо дошли 09. свибња 1945. године — рекао је на крају, између осталог, др Владимир Бакарић.
(Изводи из интервјуа др Вла димира Бакарића у емисији ТВ-Загреба „Титови мемоз“ ри