Борба, 27. 07. 1977., стр. 9
|
Јосип. Броз Тито је револупиовару војсковођа и државуз све то, Тито је — мишила, теоретичар. Од велие његове личности као реполудионара, војсковође и друавника, неодвојив је значај говог теоретског доприноса евима којима је посветио свој живот. Величина Титове личности као револуционара, војсковође државника, сагледавана из појединачних углова, може, донекле, утицати да се у дијелости и свестрано не сашедава и величина његовог теоријског доприноса развоју и обогаћивању марксистичке уши и социјализма као сјаског процеса. А када је ријеч 0 Титовој личности и Титовом дјелу, не може се раздвајати његова улога револуционара, војсковође и државника од улоге теоретичара _ мислиоца. Јер, Тито је својим цјелокупним револуционарним акционим чином, утемељеним _ науком уарксизма-лењинизма, дао снажан подстрек и прилог даљем развоју марксизма и њетовој стваралачкој примјени у пракси. Отуда је Тито револуционар, војсковођа и државник, истовремено и Тито мислилац, теоретичар. И обрнуто, Титова теоретска мисао која је увијек стремила ка својој конкретној историјској реализацији — садржи елементе акционог чина, она је мисао праксе која се реализује или ће се реализовати. Управо као таква, она је и могла да се наметне историји као њена водиља и њен путоказ.
О
Дубоко и суштинско повезивање револуци знарне теорије са резолуционарном праком | __ Историјска заслуга друта Тита, можда и најважнија, је у томе што је тако дубоко и суштински повезао револуционарну теорију са револуционарном праксом и што је марксистичку мисао као вико други послије Лењина _ стваралачки примјењивао и стално провјеравао у процесу револуционарног стварања, Развијајући је у складу са специфичним условима своје земље и конкретним околностима свога времена. ·_ Основну срж цјелокупног Титовог дјела, почев од његоВог укључивања у редове радничког и комунистичког покрета, па све до данас, чини дубоко усвојени постулат да марксистички дјелати на Јеволуционарном _ мијењању свијета, ни у ком случају не Значи 'аплицирати неки већ Тотов схемат и пројект ревоЛуције. Напротив, Тито је од Самог почетка _ као — кредо Своје револуционарне активКости усвојио принцип да меТОД марксистичког дјеловања Мора стриктно водити рачуна 9 условима у којима се примјењује и да се, у односу на те Услове, мора обликовати страТетија и тактика борбе рево"Луционарне авангарде. Теорија није по страни тог задртка, Фна није изоловани медиј који самог себе креира рецепте моделе који, затим, само _Треба да доживе своју апли· Зацију, Теорија мора бити, Уколико је доиста револуциоЗарна, дубоко укоријењена у Фракси — произлазити из ње М опет се у њу враћати као Смишљена могућност њенор Лаљет развоја и унапређења. ем дубоко и суштинско 169 езивање револуционарне пр Рије са револуционарном ш ом у Титовом дјелу и = је получити епохалне а иу развоју југослолу ке социјалистичке ревоције, џ Дјелу друга Тита осмиљена су сва стремљења и Резимирана . сва _ достигнућа шет комунистичког и радчког покрета, који је у поедње четири деценије на а тлу тако успјешно раит многа протурјечја и вара У заставу окупио све де и народности, све што
|: о редно "мисли и патриотски
Мед Ре: Титово дјело нараб је у борби против изу ои оналне веравноправности, трим класним окршајима Беж краљенским буржоаским мом и његовим апаратом,
"социјалистичког
јећа и што жели да се бори.
Љљивања радничке класе и.
|РАНКО МИКУЛИЋ:
јелокупно
у супротстављању свим друштвеним неправдама. Наставило се у херојском отпору страним завојевачима и домаћој реакцији, као и у одбацивању свих доцнијих насртаја споља на независност и територијални интегритет наше земље. Продубљавало се у развијању и учвршћивању тековина револуције, у стварању нових друштвених односа, са највишим изразом у систему самоуправљања, у коме се реализује Марксова идеја о асоцијацији
"слободних произвођача.
Још од двадесетих и тридесетих година овог стољећа, Тито у својим радовима указује на жаришта крупних друштвено-политичких превирања нашег времена. Чини то непогрештиво, захваљујући стваралачком приступу марксизму и томе што се од тада, до данашњег дана, као актер, архитекта и градитељ историје непрестано креће по свим њеним поприштима. Уз кри-
ТИТОБО ДЕЛО, ХУМАНИСТИЧКИ И ЛЕГЕНДАРНИ ЛИК:
~ У шеоријском смислу, пушоказ у будућносш
луција и обезбјеђивао динпа-
мичан револуционарни демократски развој након побједе. Борећи се, теоретски и практично,. против унутрашњих _ трвења, фракционаштва и секташтва у редовима авангарде радничке класе, Тито је, ослушкујући зов исто рије, знао да ствари треба учинити теоретски јасним, да у свакој конкретној ситуацији, из прегршти могућности, треба изабрати ону која највише доприноси ослобођењу радничке класе, народа и народности Југославије, и да Партију треба учинити снагом која ће стећи апсолутно повјерење радничке класе, сељаштва и напредне интелигенције. А да би се то повјерење стекло, Партија не смије бити разједињена, нити конституисана на принципу дебатне трибине, њена снага мора се изражавати у њеној демократској монолитности и јединству. Једино таква, она
може преузети и остварити авангарде Сређујући |
историјску улогу радничке – класе.
МИА САНИ ЕАУ е 225
Тито, рад Љутка Антуновића,
тичку анализу сваког догађаја и ситуације — није изостајала
визија, темељена на потпузом ·
познавању законитости друштвеног развитка. Затосу му садашњем тренутку актуелне и давнашње Титове мисли и поруке. ·
Наша револуција пред ставља допринос марксистич _ кој теорији и пракси а
Његовој опсервацији није ништа промицало. Тито је знао да радничка класа Југославије може остварити свој историјски задатак, уколико буде имала снажну авангарду, која ће свој револуционарни програм извести из конкретних интереса експлоатисане
радничке класе и сељаштва и
обесправљених народа и "вародности. На основи маркси-
стичке анализе стања у југо-,
словенским _ земљама, Тито указује на неодвојивост класног и националног ослобођења, То јединство класног и националног постало је основна водиља непосредвог револуционарног дјеловања Комунистичке партије Југославије у припремама за ослободилачку борбу и социјалистичку револуцију. Оно је, ч након завршетка оружаног дијела револуције, остало у Титовој визији основним покретачем даљег развоја социјалистичке самоуправне Југославије. Идеје братства, је“ динства и равноправности, поставио је друг Тито У саму бит стратегије борбе авантарде радничке класе — као и циљ · који треба остварити, стално његовати и развијати. Визија о будућој заједници југословенских народа и народности, заснованој на потпуној националној равноправности и федеративном уређењу постала је темељ иде и политичког обликовања 0сновних премиса, на којима се припремала и изводила рево-
оригиналан ·
темељом и.
јног ,
редове Партије, Тито је створио нужне претпоставке за отварање новог хоризонта историје човјека и његове слободе. Са консолидованом авангардом, могли су се трасирати и стратегијски правци борбе радничке класе, народа и народности Југославије за социјално и национално ослобођење. Сагледавајући цјелокупну свјетску ситуацију, оцјењујући реално историјски омјер снага, Комунистичка партија Југославије на челу са другом Титом је — у изузетним околностима фашистичке еуфорије, терора и присиле — организовала, повела и до тријумфа довела народноослободилачку борбу, у којој су ујелињени најшири слојеви народа, све слободољубиве ги патриотске снаге, у коју су класносоцијални садржаји ухључивани поступно, сходно њеном развоју и јачању. Тако маша револуција представља оригиналан допринос марксистичкој теорији и пракси. Она се, истовремено, одвијала у форми народноослободилачке борбе и социјалистичке ревсо-
"луције, У Титовом дјелу то је
нашло своју најпотпунију инкарнацију. ;
Тито је добро знао да оружаном револуцијом, ухидањем приватног власништва над средствима за производњу и њиховим подруштвљавањем — револуција није завршена.
Увођењем социјалистичког са-_
моуправљања инаугурисан је њен даљи историјски развој. Разрађујући Марксову фундаменталну идеју о асоцијацији
слободних произвођача, Тито.
је теоретски елаборирао ње-
ну историјску нужност и до- ·
казао да социјалистичка резолуција не може остати на нивоу, уско схваћено, политичке револуције, јер то, искуствено је потврђено, отвара простор за „израстање“ етатистичких и бирократских центара отуђене моћи. Зато, указивао је и указује Тито, револуција мора чинити захвате и унутар саме себе и то у правцу стазарања услова да радничка класа
одиста "овлада резултатима свога рада и укушним друштвеним пословима. Џјелокупним слиједом „потеза“ повучених и посљедњих година — усвајањем Устава, Закона о удруженом раду и других усмјереним на даљи и све дубљи размах социјалистичких самоуправних односа, односно _ остваривање _ власти радничке класе и свих радних људи — обезбјеђује се континуиран и успјешан даљи ток наше социјалистичке револуције. Као и све што је универзална вриједност, тако и Титово стваралаштво не припада само народима и народностима наше земље, већ и свим револуционарним шњице, свима који се боре за неометан развитак и прогре-
'"сивне друштвене преобража-
је. Као што деценијама налази излазе и из најсложенијих ситуација у разним периодима нашег развитка тако Тито деценијама указује и на путева ослобођења револукционарних енергија цијелог човјечанства. Реална платформа бор бе за очување мира
усвијету ,
Пјелокунно Титово дјело је динствен је допринос борби за нови свијет, свијет равноправних и слободних карода, за достојанство човјека им хуманије односе међу људима, за право сваког народа да сам одлучује о својој судбини. .
Титово дјело је, и у теорији и у пракси, постало примјер антидогматског и антибирократског става према живућој
_ проблематици савременог чов-
јечанства, инспиративно је у погледима ва сложену проблематику међународних односа уопште, на значај политике несврставања у борби за слободу народа и земаља, за њихову економску и политичку равноправност, за рјешавање отворених проблема у односима међу државама мирољубивим средствима, методом договарања и. споразумијевања, без употребе силе. Због свега тога оно је реална платформа борбе за очување мира у свијету, за истински интернационализам и солидарност међу земљама и народима, 0ослобођеним блоковских оквира, уцјена пл притисака.
У бројним радовима, на подлози марксистичке теорије, искустава и потреба даљег револуционарног кретања, Тито се непрекидно бавио и оним питањима у међународном радничком и комунистичком покрету која су избијала и сада избијају у први план односа између социјалистичких земаља, радничких и комунистичких партија. Унифицира-,
ни социјализам, диригован, теоретски и практично, из једног центра, који није
имао слуха за различите путеве развоја „социјализма У свијету, а то значи ни за специфичност наше социјалистичке револуције, није могао бити прихваћен, јер је био препрека кочница истинском социјалистичком развоју, инспирисаном стваралачким марксизмом, који је у Титовом дјелу оваплоћен. Свестрано истраживање Титовог историјског дјела тек предстоји. Јер, сваки Титов чланак, расправа, проглас, летак, извјештај, реферат, интервју, говор, писмо... има и своју актуелну поруку, своје мјесто у историјском контексту револуционарних збивања. Његови саборци често подсјећају да је Титова мисао и у најкритичнијим раздобљима уклањала малодушност, надахњивала на нова прегнућа, остављајући политичке противнике и класне непријатеље немоћним да јој се супротставе. Та мисао стално је добивала на снази и утицају, јер је. била и остала мисао класе и Партије — програм класног и националног ослобођења. Порука да „радници сами морају своју судбину узети у своје руке, јер се они немају надати помоћи ниоткуда“ — исказана још 1926. године на страницама „Организованог радника“. — овладала је класом, претварајући се у материјалну снагу и преносећи се на најшире слојеве друштва. Та мисао је окосница револуционарне борбе и политичког организовања
снатама дана-о
_ народа
радничке класе и њене авантарде — Савеза комуниста Јутославије. Титови радови настали још прије наше социјалистичке револуције — са којима ће се наша и свјетска јавност потпуније упознати у овој јубиларној години — допринијеће да се у историјској ретроспекцији сагледају и континуитет Титове револуционарне мисли и јединствена досљедност њетовог револуционарног дјеловања. Све Титове радове и прилоге, као, уосталом, и читаво његово дјело, прожимају чврстина убјеђења и истрајност у ставу и акцији. Захваљујући томе, било је могуће ликвидирати фракционаштво, консолидовати Партију, припремити револуционарне и прогресивне снаге за оружану борбу против више окупаторских сила и многих квислинга, извојевати побједу над фашизмом, обновити земљу, учврстити њен интегритет и њену независност, одупријети се притисцима Информбироа, инаугурисати нове односе меЂу социјалистичким земљама и радничким партијама, афирмисати принципе активне мирољубиве коегзистенције и несврстане политике, извести земљу на свјетску позорницу, са толиким угледом и утицајем. Захваљујући томе, било је могуће ући у одлучујући сукоб са догматизмом и буржоаским либерализмом, са националистима свих боја, са свим непријатељима, изнутра и споља, и, изнад свега, повести битку за истинско остваривање одлучујуће улоге радничке класе и водеће улоге њене авангарде, за вове односе у југословенској социјалистичкој самеуправној заједници, засноване на удруженом раду и пуној равноправности
"земље. Тако се наша револуција развијала у незаустављивом континуираном успону ка циљевима истинске слободе и хуманизма, све богатија људским смислом садржаја и облика живота. /
Као што су тековине социјалистичке револуције материјализоване Титове зизије, многе још од прије пола вијека, тако је и његово укупно
дјело и у теоретском смислу,
путоказ у будућност. Основни ток наше револуције, који баца своја непомућена свјетла и у наредну епоху, јесте истинска борба за хумано друштво слободног човјека. Тај ток је у органском и историјском једивству са хуманизмом друга Тита као личности у свакодневном односу с људима, од најближих сарадника до редника, земљорадника, интелектуалаца, омладинаца и дјеце — са којима се сусреће или му се они писмом обраћају. Јединство Титовог хуманизма у властитој личности и у темељима његове револуциопарне праксе и теоретске мисли, носи собом једну посебно значајну димензију. То је однос према младости, младима. У ствари, то је непрекидно млад и свјеж динамизам Титовог револуционарног стваралаштва. Свака Титова одлука, политички потез, став... пролазе дуг процес интензивног рада и размишљања. Зато су, у тренутку доношења или саопштавања, мудрост огромног искуства и младост позива на акцију у прави час, на једино исправан начин. То најбоље потврђује и свјежина која избија из сваке реченице и ових текстова.
Поводом двоструког јубилеја Предсједника Тита осамдесет пет година живота и четири деценије на челу Савеза комуниста — удружени издавачи објављују овај тематски избор из Титових дјела. У првом су конгресни реферати у којима су сумирани резултати нашег цјелокупног развитка. У остала четири су Титова казивања о односу класе и Партије, о националном питању, 9 социјалистичком самоуправљању и о нашој спољној политици заснованој на принципима несврстаности. Корисна иницијатива за из-
давање овог тематског мзбора.
је подстицај да се настави даље упознавање са цјелокупним Титовим дјелом. При томе, неопходно је стално имати у виду цјелину политичкоисторијског контекста.
(Предговор тематском избору из Титових дела који објављују удружени издавачи)
и народности наше
27. ТУЛ 1977. — БОРБА — СТРАНА 9.
о Титово дјело јединствен _ је Аопринос оорои за нови свијет
јао пипо су шекођине социјалистичке ређолуције материја апзођане Тишође ђизије, многе још од прије пола ђјека, шако је и њетобо укупно дјело
Дба стила писања пи полишичког понашања
Друже уреднимче, .
Као стални читалац „Борбе“ хтео бих да укажем на ра скорак између начина на који се о одређеним титањима талце на другој страни вашег листа, у актуелним друштвено-политичким коментарима цм освртима, ц начина на који се о тим истим тмтањима тллце у другим рубрикама „Борбе“. Конкретно, ради се о набујалој потрошњи м њеном све већем расту изнад могућности тривреде, против чега се и „Борба“ у складу са ставовима наших политичких факто ра, бори веома доследно, чако уотиштено, преко своје друге стране. Истовремено, ваши са радници у рубрикама тосвећеним облицима потрошње (ч то бал оним који битно утичу на стварање потрошачког међ талштета — култура, спорт) још доследније се, отворено или прикривено, залажу за од вајање још већих средстава за ове делатности, за још ве ће намете привреди, жале се на нала финамтсијска. средства, строводе анкете којима то до казују итд.
Ова два стила, не само писања, већ п политичког тона шања, толико су упадљива, као да се ради о'две различите уређивачке концепције, да ње кажем две различите нови нарске етике.
Истинц за вољу, ово није ну каква. специфичност „Борбе“. Тако пимиј сви налим листови ч у свима њима је овај раско рак још утадљивији него код „Борбе“. Зато се „Борби“ и обраћам. Уосталом, ово није неки то себам новинарски „изум“, већ више одраз општег расположе ња у друштвеним делатностима у којима се, упоредо са де кларативном осудољ третеране потрошње, свако од оних који одлучују о потрошњи У конкретним активностима тоталца по старом пч тражи додатна средства. Новинари ко ји раде у рубрикама посвећеним друштвеним делатностима само свесрдно потпомажу ово двоструко понашање т да љу необуздану потрошњу.
Ја вам нећу наводити тримере из валцег листа јер ћете це сам боље наћи. Непосредањ повод што вам тлицем јесте чланак „Чему стреми наце време фестивалског“, који сте објавили у културној рубрици 18. овог месеца.
У том чланку се за милијар ду ч по старих динара, колико, трелиминарно, коштају Ду бровачке љетње игре (а то је 20 двособних станова) каже „неких милијарду и то“, десет ишла петнаест милмона динара, колико кошта једна тредстава, миншмизира се као „неких
десетак до петнаестак милмона“, речи динар, новац, ценов ници м сличне, које саме по себи упозоравају на нашу актуелну материјалну оскудицу ц превелико оптерећење тривреде, стављају се под знаке навода како би им се изврнуо смисао, или се то чини са њиховим придевима („теш ка“ дилема — новац, „редуцирана или ускраћена“ новчана средства, „робовање“ тржи шту), а све то са једним циљем: да се тај материјални ас тект багателизира, да се прикаже као тричарење и кучинарење ћифтинског менталитета. Све је то за аутора члањ ка безвредно у односу на јед ну представу „Амде“ са „одабраном екипом иностраних со листа“, пили у односу на „европске домете“, у односу на „потребу одмеравања наших и европских искустава“, у односу на фестивале у Лозани, Ви сбадену, Бечу, Минхену итд. И зато он с правом захтева дужну „чак обавезну помоћ удруженог рада“ како бисмо се ц ми укључили у расипнич= ки менталитет луксузне тотрошљње ради потрошње „евроћ ских пи ширих простора“.
Против оваквог резоновања могло би се навести хиљаду доказа, почев од података о губицима пи минималним лим ним дохоцима у нашој привре ди, нивоу продуктивности код нас и у Лозани, Висбадену, Бе чу, Минхену итд, преко пода» тажа о броју неписмених, бро ју. људи без стана, м сл, та све до питања да ли о тим додат ним средствима (преко оних енормних датих самоутравним интересним заједницама) одлучују радни људи или те но-бирократске врхушке.
Могло би се, кажем, али не ма потребе; довољан је доказ ц оно што „Борба“ тише на својој другој страни,
Зато је сада, по мом мишље њу, основно. питање оног дво струког понашања о којем сам говорио на почетку. Једном
речју, сматрам да ће сви палим.
натори за свођење потрошње у реалне оквире пасти у воду ако се са начелног опредељења не тређе на конкретањ тлан. Ту је улога средстава информисања, рекао бих, пре судна. Ако је њено пристајање уз назце начелне ставове искрено м мотивисано стварном бригом за материјални и социјални положај радничке класе, а не жељом за политич ким кокетирањем, онда би оно морало да буде присутно управо онда када се тлише о коњ жретним облицима потрошње.
Др Душан СЕКУЛОВИЋ
о ___Р" _«“ "њи".
сета
> У =
4 | Г