Борба, 27. 11. 1979., стр. 9
СТРАНА
9,
27. НОВЕМБАР 1979. — БОРБА
Ар ПЕРО ДАМЈАНОВИЋ
|
та је Димитров
стварно рекао
(Извод из рада „Титов допринос борби махедонског народа за ослобођење ц националну афирмаљци-
ју“ који је поднет у Скопљу на научном скуту „Оснивање КП Македоније“)
[|
Мноте околности су говориле да се Тито одиста налазио у веома деликатном положају.
Али чињеница и анализе ме-
ра које је предлагао и предузимао потврђују да је Тито ствар решавања македонског питања и у таквој ситуацији веома јасно и веома сигурно водио у најисправнијем правду. ;
То се, уосталом, може запазити и из многих порука које је Тито односно руководство КПЈ слало у Македонију, било у писаном облику било пре ко својих делегата, почев још од упућивања Драгана Павловића, затим Лазара Колишевског и Маре Нацеве, Добривоја Радосављевића и најзад Светозара Вукомановића Темпа, као и у низу других Титових писама. Подсећам само на писмо од јануара 1943. године, а затим на суптилну Титову борбу у вези с тзв. аутономистичким тенденцијама и паролама као и на његову борбу у вези с паролом тзв. Балканског штаба и слично (од јесени 1943. године и касније). Анализе тих докумената опет показују прецизност Титових оцена, јасно поимање смислам значења појединих таквих појава и иницијатива, а с друге стране, његову свестрану усмереност да се допринесе развитку народноослободилачког покрета у Македонији, да се помогне македонским комунистима у мобилизацији свих снага македонског народа и развијању његовог ослободилачког покрета, који само У сарадњи с осталим народима и народностима Југославије м уз ослонац на ослободилачку борбу нарбда у суседним земљама може да оствари своје ослобођење, да изгради своју федералну македонску републику. Тиме је македонски народ истовремено покретао и ствар свога потпуног уједињења. Аутономистичке тенденције
У овом контексту подсећам на Титова упозорења македон ским комунистима на неке неправилности у спровођењу пар тијске линије што се граничило с несхватањем карактера и циља народноослободилачке борбе.
По Титовој оцени то се испољавало у уском постављању питања борбе за слободу и независност македонског наро да, неповезаности с народним масама у вођењу акција, неиживљености и либерализму према „аутомистичким“ тенденцијама и то како организационо-партијског тако и националног карактера.
У истом духу је Тито тумачио и неправилна гледишта о тзв. питању Југославије, које се више не поставља као „питање режима бивше Југославије... већ као питање заједничке борбе за ослобођење свих народа послије завршеног рата (послије _ извојеване побједе над фашизмом, непријатељем слободе и независ“ ности нарочито малих народа) братског заједничког уређења и живота.
У овим појавама, слично као и у насталој идеји о тзв. Бал канском штабу, Тито је видео не само опасност да се македонски народ изолује од јединствене борбе осталих наро да Југославије, него исто тако да се ослаби међународни положај Југославије. Јер, уместо истицања питања борбе про тив окупатора у први план истиче се питање „разграниче ња, националних супротности итд.“ при чему би непријатељ ске снате искоришћавале и не равномерност развитка ослобо дилачких покрета у појединим балканским земљама. |
У својим анализама ситуаци је у Македонији и у вези с Македонијом, Тито је тежиште стављао на савлађивање те шкоћа и решавање оних проб лема који доприносе јачању Народног устанка у свим земљама Југославије а што може да има „одлучујућу улогу У народноослободилачком — покРету у свим земљама на Балкану“, __У свему томе, наравно, био је у центру пажње развитак покрета у самој Македонији,
7
односно реализација националних права Македонаца. По ред већ поменутих докумената и Титове коресподенције историјски значај има и Титово гледиште које је изло жио на седници Националног комитета ослобођења Југославије од 14. јула 1944. године на којој се разматрало македонско питање. Титова гледишта, као и ставови НКОЈ-а о појединим актуелним питањима Македоније тада су прихваћена као званична гледишта руководства нове Југославије и имала су снагу уставотворних аката о конституисању македонске државности и била су потврда права македонског народа на своју „хисторијску
тежњу за уједињењем свих његових) дијелова“, као · свог националног права. Међутим,
реализација тих права је посматрана у складу са тадашњом реалношћу, тј. степеном развитка оружане борбе маке донског народа, потребом за јединством „антихитлеровског фронта уједињених народа“ и сл. Тада је подвучено, што је стално био и један од основних постулата Титових — концепција, да ће ослобођење и самоопредељивање свих делова македонског народа ићи преко „развијања широког ос лободилачког народног покре та против фашистичких окупатора на челу с Хитлером, ор ганизирања одлучне оружане борбе против тог главног непријатеља македонског народа. У оквиру тога покрета и борбе може (подвучено у ори тиналу — П. Д) и македонски народ ван граница старе Југо славије поставити захтев за
национално опредељење и-демократска права“.
Тада је, као што се зна, за-
кључено да се што пре сазове и оснивачка скупштина Анти фашистичког собрања Македоније, које ће изразити те ис торијске тежње.
Сигурно ови документи заслужују нашу већу пажњу и штире анализе, али за то овом приликом немамо могућности. Подсетио бих само на још нека места из већ поменутог Титовог писма Димитрову од лета 1944. године с обзиром на то да је питање Македоније и даље улазило у међубалканске проблеме, а посебно се наметало у сфери регулисања односа између КП Југославије и КП Бугарске.
Критика становишта Отечественог
фронта
титана
Осврћући се на та питања у разним материјалима КП Бугарске и Отечественог фронта, Тито је у том своме писму Димитрову, у почетку јула 1944. између осталог, говорио: „У питању Македоније Отечествени фронт овако формули-
ра своје становиште (па затим
·- мир Македоније,
дио у везу с интегр
цитира — примедба П. Д.) „да се избегне то и нове хисториј ске грешке и постигне чврсти Отечествени фронт истиче лозинку „Маке+ донија Македонцима“: Та ће лозинка завршити супарништ во међу балканским државама. Никаквог цепања са стране непријатеља, нити пак цјеловитог прикључења било којој балканској држави. Једино је рјешење цјеловита, слободна и независна Македонија. Само ће таква она престати бити јабука раздора и постаће здрава и средња јединица међу балканским народима“. Коментаришући ове ставове, Тито каже како се тај став о македонском питању темељи на тобожњим хисторијским ис куствима. Међутим, наставља Тито: „Нити се не покушава да га се темељи на садашњим политичким односима, У вези с ослободилачком борбом свих окупираних земаља. У вези с достижењима народноослободилачке борбе у Југославији и коначно у вези с тенденцијама не само Нијемаца него и неких друтих империјалиста .
ишта Тито је довопун аррен итетом Јутославије. Наиме, таква гледи шта слабе ослободилачку борбу народа Југославије, сеју не поверење између _ појединих народа, а тиме се објективно иде на руку њемачким окупаторима и свим реакционарним
снагама, које се не лишавају својих претензија, према Балкану. Између осталог у свом писму Димитрову, Тито је имао у виду и ситуацију у Грчкој, чији је народноослободилачки покрет иако знатно раз вијен, па и снажан, долазио већ у кризу услед мешања са стране и нејасних концепција у неким основним _ питањима борбе.
Завршавајући ове дубоке и добронамерне критичке опсер вације о политици КП Бугарске, Тито се у свом опсежном писму обраћа Димитрову с апелом да он својим огромним ауторитетом допринесе решавању ових проблема. Тито је писао: „Колико ми је сада познато, ствар се сада побољшава у Бугарској како у погледу организације партизанских од реда, тако и у погледу партијске линије и ја сам увјерен да Ви, са својим огромним ауторитетом код бугарских другова, можете постићи да се ства ри потпуно нормализују како би се омогућила најуспешнија сарадња међу овим братским партијама, што је код нас уви јек била јака тежња“.
Упутства Георги Димитрова
Ово Титово писмо имало је велики одјек код Димитрова. Он му се, нарочито за његове „критичке примедбе у погледу Бугарске комунистичке парти је“, много захвалио већ у свом писму од 28. јула исте године. Димитров је том приликом на-
потпуно правилне. Нарочито у
питању ширења партијског по
крета и његовог прерастања у општенародни устанак против немачког окупатора. Више пу та сам — наставља Димитров — упозоравао наше бугарске другове на њихове грешке, сла
бости и мане“,
Димитров је тада обавестио Тита да им је у погледу македонског питања дао упутства, која због њиховог далекосежног историјског значаја заслужују да се овде у целини наведу. Та Димитровљева упутства послата руководству КП Бугарске у земљи гласе:
1. „Одлучно да се супротстављају немачко-бугарским окупаторима у Македонији.
2. Свим снагама да пружају подршку политици нове Фе деративне Југославије која пружа Македонцима – равноправност. 3. Да избегавају било какве спорове око територијалних пи тања и будућих граница балканских држава.
4. Да спроводе јединствену за бугарске, југословенске и грчке комунисте, линију борбе против немачких окупатора.
5. Да имају у виду да је пра вилно решавање територијалних питања могуће само на основи заједничке борбе народа Југославије, Бугарске и Грчке заједно са Македонцима. Ослобођење Балкана од Немаца — на основи братске сарадње ових народа, а пре свега најдубљег пријатељства нове демократске Бугарске и нове демократске Југославије, као словенских држава, а уз помоћ великог Совјетског Савеза. Сматрам да не може бити ни говора о одузимању ју гословенске Македоније од Ју гтославије после свих оних огромних жртава које су имали, а које ће још имати народи Југославије у рату против заједничкот непријатеља“.
Дотичући се, затим, рада Ко мунистичке партије Бугарске, који се, како је Тито приметио, већ побољшао, Димитров у овом истом писму говори да „треба још увек много учинити у том правцу. Основна је несрећа у томе да је руководство Комунистичке партије до ста слабо, мада је састављено од веома преданих људи“. Том приликом Димитров подсећа Тита како је „велики број нај бољих руководилаца на челу са секретаром ЦЕ Антоном Ивановим погубљен“, а да се у затворима и концентрационим логорима налази око 10.000 партијских људи „од ве лике вредности“, Стога он мо ли Тита да у том погледу И
он пружи помоћ све до слања свог одговарајућег делегата“ који би био при Бугарском ЦК и који би непосредно помогао бугарским друговима ва шим богатим искуством стеченим у народноослободилачкој борби“.
На основу ових, може се рећи, усаглашених ставова Димитрова и Тита уследили с су затим познати догађаји. Прво је у Крајови Тито прихватио захтев о укључивању бугарске војске, сада војске — нове, отечественофронтовске Бугар ске, у завршне операције про тив фашистичких – окупатора како би се бугарском народу пружила још једна могућност да спере љагу коју су у њего во име учинили његови управ љачи стављајући га на страну фашистичких сила у току другог светског рата.
Убрзо после овога, а свакако под инспирацијом Димитровљевих ставова, уследило је 2. новембра 1944. године, писмо Централног комитета Бугарске радничке партије (комуниста) Јосипу Брозу Титу, у коме су прихваћене ове Димитровљеве концепције. При томе су посебно поздравили ства рање „македонске слободне др жаве у оквиру нове федеративне Југославије чиме се чини први одлучни корак ка ос
писао да су—'Титове-примедбе---"варењу идеала“ Македонаца“
за слободну, јединствену Македонију.“ У овом писму ПК БРП (К) посебно је дато обећање да ће се радити међу становништвом бугарског дела Македоније, да ће се помагати „у раду на буђењу македонске националне свести“ и сл. Непуне две године касније у августу 1946. године одржана је знаменита Х седница Централног комитета Бугарске рад ничке партије (комуниста), на којој су, нарочито у реферату Георги Димитрова, још ком плетније усвојени наведени ставови о македонском народу и донет цео низ конкретних мера, посебно за развијање националне свести код Ма кедонаца у Пиринској Македонији. Димитров је тада, измеЂу осталог, јасно – дефинисао своје становиште када је рекао
да „Македонци нису Бугарини
Срби. Македонци су посебан народ“. Дакле, исте речи које налазимо у Титовом чланку о македонским проблемима писаном 1940. године.
Кулминација оваквог развитка, који је заиста ишао У правцу стварања братства између бугарског народа и народа Југославије, са поступним признањем _ националног идентитета и права на потпуни национални развитак македонског народа у обједињеној Македонији (која је, уместо ка мена спотицања, била на путу да постане спона искрене сарадње и мира међу балканским народима), изразила се у знаменитом Бледском споразу му склопљеном годину _ дана доцније (1947) између нове Југославије и отечественофронтовске Бугарске.
Међутим, једва се мастило осушило на уговорима које су Тито и Димитров потписали у Бледу и Евксинограду (у августу и новембру 1947., а на Балкану су дунули нови ветрови који су из темеља искре нули започети развитак. Најпре су по Стаљиновом налогу, уследили дезавуисање Димитрова и његових идеја о фе дерацији "преко московске „Правде“ (јануара 1948), а затим се појавила синхронизована Стаљинова и Коминформ овска 'кампања против социјалистичке Југославије.
АКЦЕНТИ
Мт
Стане Јагодич,
Др ТИХОМИР ВЛАШКАЛИЋ |
Реформа образовања п
слободна размена рада
(Изводи из уводног реферата на Четвртом договору организације Савеза синдиката високог школства Југославије одржаном у Аранђеловиу)
У садашњој етапи развоја самоуправљања неизбежно се поставља питање о улози образовања уопште и високошколског посебно, као дела субјективног фактора нашег друштва и начина на који се он укључује у мењање постојећег стања ради целокупног друштвеног прогреса.
„Под субјективним фактором социјалистичког друштва, како то каже Е. Кардељ у стојећег стања ради целокупног друштвеног социјалистичког самоуправљања“ — ми подразумевамо сву социјалистичку и демократску креативну снагу друштва која мора слободно и у пуној мери да дође до изражаја, дакле, све организоване факторе идејног, политичког, стручног, материјалног, научног и културног стварања.“ ,
Полазећи од овог става намеће се питање који су то путеви потпуног претварања образовања у субјективни фактор прогреса нашег самоуправног друштва. Наиме, да ли образовање јесте или није субјективни фактор у овом смислу, није ствар напредног или назадног теоријског става већ је пре свега проблем реалних друштвено-економских односа и позиције и карактера образовања у њима, пре евега ствар нужне трансформације тих односа и промене карактера образовања...
4 Субјективне снаге
Слободна размена рада као услов и основа самоуправних друштвено-економских односа у области образовања у себи објективно носи тенденцију развоја и ширења квалитета образовног рада и његових резултата. Зидајући зграду образовања од њених једино могућих темеља — од самоуправне друштвене праксе отварају се перспективе стварању и развоју врхунских образовних резултата. Зато, страх од вулгаризације, посебно високошколског образовања, у новим условима 06јективно нема основа. Наравно, то не значи, као и увек кад се гради нешто ново, да таквих појава нема и да неће бити. Тамо где их има морамо им се супротстављати, али не са носталгијом за традиционалним универзи-
· тетом већ са становишта нових стваралачких
квалитета које рађа самоуправни концепт високошколског образовања.
У вези са тим посебну пажњу заслужује однос образовног и научноистраживачког рада на нашим факултетима. Лако ћемо се сложити о потреби тесне повезаности високошколског образовања и научног рада као и на оцени да у претходним периодима, говорећи генерално, нисмо остварили завидне резултате у том погледу. Мислим да управо слободна размена рада, спајајући образовања, науку и праксу на основама које захтевају прекорачивање граница затворених установа, пружа трајне основе за решење проблема повезивања ових области друштвеног рада на самоуправним основама и са правим стваралачким резултатима. | Е
Развој слободне размене рада, такође ће објективно значити отварање нових, непосредних извора стицања дохотка образовања као и других друштвених делатности — дакле јачање њихове материјалне основе. Наравно, то ће истовремено сахтевати и низ институционалних промена у њима, трагање за новим, ширим и отворенијим облицима организовања, новим методама, рада, новим образовним и научним оријентацијама итд.
При свему овоме важно је имати пуну свест о величини и историјском карактеру промена друштвено-економских односа које смо изградњом концепта слободне размене рада отворили.
Трансформација
Као што боље и потпуније од мене знате, данас цео свет стоји пред проблемом другачије, боље организације и интеграције друштвених делатности, високошколског образовања посебно, у целину друштвене производње. Тема, тзв, реформе универзитета једна је од најактуелнијих У последњим деценијама. Решења која се траже, наравно, разликују се од земље до земље, и концепцијски, од јачања улоге централизоване државе до доминације високоорганизоване привреде у процесима промена на универзитетима и високим школама. Наш приступ овом проблему квалитативно је и историјски другачији, те је најважније, у обиљу практичних проблема и примена, увек јасно идентификовати његову суштину. с
Реч је о промени друштвено-економског односа, о „реформи“ заснованој на слободној размени рада као основи за другачији друштвени положај радних људи у високом школству. Тиме се тема „реформе“ не исцрпљује, а најмање од свега је реч о некој економистичкој редукцији проблема. Напротив, сва ширина нужних промена у високошколском образовању, од организације и метода наставе до самоуправног активирања студената, На овај начин добија своју друштвеноекономску основу, стајну тачку без које ни једна од тих, посебних, промена суштински гледано, не би била могућа. Дакле, данас, принципијелно узевши, борба за практично функционисање слободне размене рада и самоуправни преображај факултета је полазна тачка и осНова онога што смо називали „реформом“. Овде је, у једном детаљу наизглед, по„требно бити прецизан. Не може се, полазећи од слободне размене рада, говорити о „реформи универзитета“, чак ни терминолошки. Слободна размена рада остварује се са факултетима, тачније са радним људима на факултетима, јер они обављају и организују образовни процес. Дакле, реч је пре свега о реформи факултета.
Суштина овог става, наравно, није терминолошка. Ради се о потреби да се укупна акција усмери и концентрише на промене на факултетима, јер се само тако може добити битка за слободну размену рада и за одговарајуће промене у високошколском образовању без шематизације, већ у облицима и односима који су конкретно различити и специфични. Истовремено, трансформација високошкол ског образовања мора почивати на реформи целокупног образовног процеса, посебно средњег образовања, која је у току. Једино тако, дакле променама у целини образовног процеса, могући су практични резултати у сваком од његових делова, те одатле и потреба општег ангажмана на целом „образовном фронту“.