Борба, 22. 09. 1984., стр. 11
НЕДЕЉНА БОРБА 22—-23. септембар 1984: страна
чи 11.
“ У
Зе парира
Ррадммла Дубљевић, Војислава Вигњевић., пи ОИ УНЕ или н ,
— Некада је у нашој Партији посојао, малтене, култ антиинтелектуајаца, односно човјека · чврстих власних увјерења и непоколебљиве одевости једном партијском концепту. И они, заиста прави интелектуалци, који су Партији пришли и спредијелили се за револуцију, морали су; на неки начин, да се приклене тој унапријед оформљеној шеми 0 интелектуалцу као: буржоаском сервису. Било је међу тим друговима изузетних интелекгуалапа икомуниста који су своја унјере-
ња и своје попусте“ форумским увје |
рењима знали да осмисле општим
пиљевима“и општом стратегијом Па) |
тије у'том периоду. Такви су, рецимо,. Цесарец Кершовани, Прица, Аџија и многи други. И поред, свега што знамо 0 врсним интелектуалцима који су приврженост Партији платили и „својим главама, морамо закључити да је интелектуалац, бар у једном периоду наше комунистичке стратегије, био, ипак, стмо подстанар у Џартији — каже Јевром Брковић, председник Удружења писаца Црне Горе. .
0 Због оних који се не би сложили с вама појасните овакав суд:
— Откуда тај култ антиинтелектуалџа у нашој Партији Мислим да ту нијесу предубоки;, а ни дубоки коријени. Ти коријени су се закоријенили ту негдје, уочи самог рата кеда је побиједило оно коминтерновско'' увјерење' да само радник меже_ и умије, да.је само он довољно класно огорчен, прићи револуцији отворена и чиста срца, да је само ра;гничка «песница у стању да расмрска отромбољену буржоаску носину, или. „нос. - =, бабуру,.. да само радник посједује оно право класно осећање и да само он нема што да изуби. Можда бе.и: друг Маркс ту мале пребацио — кажем пребацио, у смислу. оне. његове чувене тезе да радник нема отаџбину. јер је раднички трбух и радничку енергију претпоставио. радничкој националној и отаџбинској свијести,
међ а
Знања са кратких курсева -.
А да ли је баш заког! Каснији.
развој догађаја) икод нас #у'свијепху, показао нам је да је национална свијест у много чему равна класној. у нашој оружаној револуцији те су двије компоненте 'ингле паралелно, а овда су и једна и друга почеле да закржљавају и уступају мјесто бирократији, да би нешто касније, а сви; знамо. када је било то касније, класна компонента готово изостала а изђикала она национална, односка нациовалистичка. Ту ми,.на жалост. ни до данас нијесмо успјели да успоставимо Ону праву револуциоћарну равнотежу. равнотежу класвет и националног. Ми и данас ту деста лутамо, стално дајемо превагу једној компоненти над другом. а позестс је то предност националне коупоненте над класном. И још нешто: стара је бољка наших комувиста, поготово оног нижег, средњег и вттшет кадра. једностраност и недовољно образовање. Ту се углавном радилс'о на брзу руку начитаним друговима који су били увјерени да су на једном кратком курсу читалачком стекли :и. општехуманистичко и егзактно, а и марксистичко образовање и да им је све, и за сва времена, јасно да јасније не може. бити. У ту огиштеприхваћену 0шитост, да не кажем површност, упловили су и они који су имали селидно знање из егзактних наука. Заправо, они су подлегли једној товтично“ пбједностављеној тнеми да Партија и Централни комитет морају све знати, да све знају, па'и да су
| вајстручнији чак и у овим области-
ма. Тако. се и дешавало да су и |горатни наши професори универзи'тета. и то професори квантне и 0стелих физика, тврдили и писали да је Ајнштајнова тедрија релативитета буржоаска творевина или метафизичка успаванка за револуцмо„нарну „науку“.
Ти наши другови, стари комуниусли. своје белетристичко образовање 'псчели су и завршили углавном „Ветдје 1936; и 1987. године, прочитавши по неколико пута роман М. „Торкот „Мати“ и „Како се калио челик“. Н Островског. Ту је и оних неколико Розенталових теза 0' литесатури као „огледалу стварности и „писцу као „инжењеру људских ду“ ша“ И дан-данас, такви наши ка „Дрсви и њихови прилично бројни пеломци стоје на сличним позицијама, а отуда и многи наши, данашњи несп и на релациј 1 Мр или писап — Партија!
Дуго је у нашој Партији образовани комуниста сматран „господичићем“, „Јованом Златоустим. „са“ ленским другом“. или другом с при“ тајевим буржобаским навикама, Било је дедно вријеме када су о најозоијенијим филозофским теоријама. и Ф достигнућима генетике. биолотије „физике и хемије. Мефали да дискутујуо људи 'и дни пругови који су сва тз звања | „проштепали“ на кратком к“Чсу дијамата. да би одмах потом себе називали _марксистима“! Најзад, у неким периодима, нашег
развитка ми, заправо, нијесмо имали
образовани
и писац.—>»
равноправно,
теволуционарну интелигенцију, мимали смо, углавном. интелектуалне голтроне, послушне чиновнике! и нтелектуалну '· бирократску елиту која се задовољавала вилама, колима, положајима и позивницама за пријеме, која је и суштинске истине засашуривала и прећуткивала у име сеот комфорног мира и бирократске ситурности,
Подвале револуцији
-' Покушавате ли, заправо, рећи како се у неким периодима нашег развитка губила права револуциоварност интелигенције
— Та и таква наша „интелектуалма“ елита подваљивала је револуцији К уорзо пактирала. с остацима ипслектуалних грађанских језгара чије су жилаве пузавице одмах почеле да проничу кроз тепихе у друторсвим салонима попуњеним детаиме из ондашње Управе народних дедера.
Присјетимо се какви су само, у једном периоду. били наши универзилети — опште сивило џи општа једнестраност догматска. Ту негдје, између бирократизоване револуције
а текозване револуционарне бирократије, у једном периоду, изгубио се био и наш интелектуалец. Неко је ту грдно подваљивао револуцији; • била је то, прије свега, наша менталитетска и малограђанска нарав ча
кеју се тако успјешно и брзо накалемила бирократска пријемчивост и
тердокорност, а и опојност влашћу ~ том, нашем менталитету, вазда омиљеном воћу, није била за потц,ењивање., напротив. На интелектуалце се и тада гледало, а у неким варијантама се и данас гледа, ' као ва случајне сапутнике револуције, и ништа више од тога. Чињеница је ди 1е наш тадашњи, а донекле, ево, и наш данашњи интелектуалац пристајао на такав однос према ње-' му Одмах се, и то с лакоћом, уклапао у све шеме догматских пројекита — од оних просвјетно-педагошких до оних идејно-естетских. То нам, уједно, говоџи и о томе да наш интелектуалац одавно већ није букиња која освјетљава и расвјетљава сваку балканску раскрсницу, којих је у свим временима било тако много, него много прије системска мечка која добро игра по такту идеолошких добошара. Судбина интелектуалца на овим ' просторима вазда је била неизвјесна.. углавном. У „рукама. режимских барјактара и
њихових, у евим приликама, оданих
чегвика,та "зашто не и скутоноша. Само је. Мирослав Крлежа дјелимично' избјегао такву судбину; мада „не, ни он вазда и у свим приликама. ' :
Ф Не припада ли, бар део овога 0
чему говорите, прошлости“
— Основна слабост нашег поратнсгт периода, па и социјализма, мислим на духовном плану, била је недостатак креативности и смјелих иницијатива. Радило се о сувише директашком времену, о агитроповском надзорном и свевидећем оку које је будно мотрило на све и
сваког. Ти рецидиви су, без обзира.
на касније ослобођену самоуправљачку енергију, остали у наш1ој свихести. они нас и данас знају изненадити и супротставити правим духовним вриједностима или смјелим умјетничким _ творевинама. Отуда толика борачка будност и повика чак и на неке рок-саставе њихове брзопролазеће пјесмице о идеалима и сличним осјетљивим темама наших идеалиста с високим пензијама и осталим бенефицијама. Ти наши другови, или будни стражари својих идеала, као да никада нијесу чули за ону Марксову мисао да су сви 0Сл ици слободе међусобно повезани, и да је угрожавање било којег од њих угрожавање и свих осталих. Морам овом приликом констатовати да у нашим школама нема марксистичког уџбеника који цитира баш ов“ Марксову мисао. О томе би бар требало да воде рачуна наши многобројни марксистички центри који гостоје у свим општинама.“ Но, 'и-' з: леда, да су се данас у тим нашим
ивституцијама, које су се закитиле,
„марксистички“, добро уг-
називом њездила дјеца Лешека Колаковсист. а понеки унук и праунук.
"Верђа Лукача и Ернеста Блоха, који веома брижљиво његују своју каријерицу и своје будуће репуСлучке и федерацијске фотеље. Није искључено да у тим и таквим, односно оваквим, нашим марксистучким центрима има и по које Сркато дијете Кобе Џугташвилија. Када, некада, неко садашњи или будући буде направио подробну анализу тих наших центара марксислучких. видеће се шта се све ту смијешало и нашло под истом капом каква су то тек врзина кола и какви све цвјетићи ту цвјетају. одибенбо. битишу и _ штампају танке књижице које, убијеђен сам, нико врлше не чита, а најмање они којима 5 све то тобоже намијењено. А намијењено је. зна се. младима и њи“ ховом марксистичком образовању.
Доколична иронија моћних
Инстинктивни револуционари или таксљвани елементарни другови из напода докопали су се револуционареих фраза и фразетина, њима оперишу, односно злоупотребљавају ик већ пуних четрдесетак година.
ЈЕВРЕМ БРКОВИЋ: Парфија не смије да Посшане азил 'за »медиокришеше 'и латодно ушочиштае за „скрибомане и нешаленше, за озлојеђење дотмаша, који би, да шакђа ђремена 'одабно 'нијесу прошла, орађим сшфараоцима сабили обје ноје у један оџанак, јер они, у сћом шибилизацијском ходу, нијесу
„још-сшитли до њицшеле
·" медиокритети нуде 2
У
,
Никада нећу заборавити једног таквог инстинктивног и елементарног ај уга који је 1949. године, у великом дњеришту титоградске гимназије, на
" почетку школске године, одржао го-
вор нашој генерацији. Све што је знао да Каже том приликом било је. Нема више фифти-фифти! Тај исти елементарнви друг и инстинктив ни револуционар, такође на почетку школске године, у истом дворишту. држао је говор и генерацији моје сугруге. И њима је искликтао то Фомезно, јалтско фифти-фифти, а, езо, прије неку годину у истом том двсришту, и истом пригодом, то је говорио и нашем сину. Дакле, три генерације је тај наш елементарни друг и инстинктивни револуционар убјеђивао у нешто шта оу нв зна) и суштинскије и историјскије ол њега, а знале су да та фамозна Стаљино за и Черчилова цедуљица на Јалти није никада доказана као историјскм докуменат, већ много више као итра и доколичка иронија моћних, тада, заправо, свемоћних.
Некс је тог, иначе, часног човјека и храброг ратника просто из генерације у генерацију злоупотребљавао и слао дадржи један исти говор свим _ наступајућим _ генерацијама. Таквим и сличним приредбама ми сме. плашим се, нашој дјеци отадили револуцију и све њене суштинске вриједности, претворили је у иксну и-светињу, а то, је најгоре: што јој се могло догодити, Погледајте школске приредбе по нашим основним школама, То је ужасно прикаоеније наше најновије историје, то је трагикомична фарса и патетично преживљавање нечега што је било право и суштинско у тадашњој нашоз револуционарној младости, то је тјерање дјеце да изигравају хероје, рењенике и мученике револуције, то је комедија коју наши несрећни наставници и даље играју под плештом трагедије, међу кулисама од којих се и дјеци и родитељима диже коса на глави.
Ф После свега што сте до сада
изрекли, како као писац комента-
ришете сукоб на књижевној левини“ — Данас је то мајомиљенија тема и оне наше најповршније публицистике. Ту се масовно магистрира, декторира и олако стиче глас меритервих ментора, стручњака и експерата Сви смо на Крлежиној страни. На оној другој нема никог, осим мртвих и поражених. Сви смо у Крлежином тиму: ко центарфор, ко У бексвском пару, ко десна, ко лијева голутка; ко везни играч у навали. ко у одбрани — у крлежијанском каленђеру. Најбројнија је, ипак, маса. навијачка. а има примјера и добро организоване торциде. Осовину та наше нове науке чине њени протагсвисти на линији Београд — Загтреб и обрнуто. Повремено се у ту
линију убацују, као осокољени ди-, .
верљанти, појединци из Љубљане, Титсграда, Скопља и Сарајева. На тој се нашој теми добијају и медаље за храброст, које нештедимице лијели наше необавијештено и сензације жељно пучанство самоуправно. О томе се спору данас споре и гкспенирају и они који никада нијесу читали. Крлежу, а ни његове опонекте., У томе се котлу већ кувају и једни и други. и лијеви и десни, а ватру под њим пожижу они које. у ствари, не занима научна и историјска истина, већ нешто сасвим дууго. А то друго није ништа друго до обична тенденција да се компро-
митују обје стране спора, партијска
група, свакако, нешто драстични-
је
Има их који у свему томе видеи_
поштују само Крлежине разлоте и аргументе, Има и оних. а такви су нејтенденциознији, који у том сукобу виде зачетак генезе онога што се
Снимио: Д. МАРТИНОВИЋ
збило 1948. године. Има свакаквих, а има и таквих који Јосипа Броза издвајају из тог сукоба и придодају га Крлежи, чак та проглашавају и крлежијанцем. То је најтенденциоЖнија тенденција од свих! Неће да виде, аи ако је виде, то брзо забораве, ону – партијску оптужницу против Крлеже и крлежијанаца коју је писао лично Јосип Броз и разаслао је партијским организацијама уо чи Пете земаљске конференције. Најбројнији су они који неће да виде и признају да се ту није радимо с сукобу на књижевној љевици, већ. у ствари, о сукобу лијеве. деснице. и. ортодоксне револуционарне уљевице, у то вријеме «коминтерновцие-тнетрумране-.и- „савриено. дисцимлиноване „Крлежа није вјеровао Ту“ могућност оружане оеволуције. вије се припремао, а није ни био за барркаде, шумску герилу и могући гајуриш на небо“: ;
Крлежа је био лијеви писац, или писац лијеве тенденције, с изразито десном опрезношћу према револуцији и њеној неумитној гиљотини. Знајући за наше. гробове у Сибиру, посумњао је у могућност Свијетлих Тробова код нас. Крлежа је био и „остао велики писац с великим ре"зервама за исход сваке«револуције, па и. наше. Од свих који се данас баве том темом, само је-Зорица Стипетић научно поуздана; ухватила је тему за рогове и сасвим је савладала. Ми остали смо остали само маргиналисти на том плану, и ништа више од тога. Стипетићку није уплашила ни она Крлежина понтифијкална геста и пријетња даће је као муву треснути новином. Велики плсац не мора бити и велики револуционар с пушком у руци. Крлежа нам је неопходан такав какав је, а јединствен је по свему, па и по сво-
јим „биографеким, илити револуционарним мањкаментима“. Замјена снова влашћу |
Ф Употребили сте реч револу-
ционар. Какав би он морао бити данас7
— Зна се ко је и шта је Револуционар. шта тај друштвени, семанстички.и политички појам означава, и ко све, и у каквим приликама, има право на такво, рецимо, звање и статус. Револуционар је човјек који се активно, свјесно и са чистом страшћу и убјеђењем бави промјеном друштвених: односа на боље, који указује на нове могућности, промјене и продоре друштвене, који "се свестрано жртвује за побједу интереса своје класе и њене идеологи"је, који до храја живота остаје вјеран ' првотним идеалима револуције, у којој је и сам био борац — Револуционар. |
ИМ након побједе револуције, Револуционар, ако је то У својој бити и свијести, морао би да и даље остане Револуционар У сваком погледу. морао би да и даље бди над својим. револуционарним сновиха, тежњама и опредјељењима. Револуције и Револуционари који су се прерано милитаризовали, губе од оне првобитне чистоте, ту брзо долази до замјене снова обичном влашћу и фотељама, а то је већ прва " права опасност сваке револуције.
Све то не значи да се Револуционар мора претворити у револуциомарног фанатика и аскету, мада је револуционарни аскетизам, уколико не пређе-у револуционарно манијаштво, чистота која зна да еволуира у надмоћ људскости која се огледа и у материјалној скромности, заправо у сасвим скромним прохтјевима. “ У условима данашње револуцио-
Ту се нешто, изгледа.
М
Портијо и интелигенција (50)
најуности намеће нам се једно веома битно питање; до када је Револуционар — Револуционар, или када и како престаје то бити7
Револуционар — који се претвори у окорелог бирократу у побједничког чиновника, у грабљивог присвајача материјалних добара, у комформисту и малограђанина, у 060жаваоца стилског намјештаја, барокних вила и венецијанског посуђа, у имитатора грађанских обичаја и миљеа, у племенског барјактара и загриженог националисту, у помодног либерала и повременог социјалдемократу, у човјека који флертује са свим струјама и појава, у пришипетљу главарску и форумоху, у догмату посебног кова, у жандара окошталости, у оговарача илзјг и револуције због које је некада тако лако потезао пиштољ, у револуционарно блебетало и хвалџију, у паролаша изанђалих парола — такав човјек више није Револуционар, а полио је питање да ли је икада и ио.
Има револуционара који су заиста били Револуционари, али само у једном периоду револуције — у оном када се радило о преузимању власти. У оном другом периоду, или овом данашњем, мноти револуциовари су постали људи који живе од бивших заслуга (а код нас су бивше заслуге трајно вредноване и неповредиве) заправо бивши револуционари, који више немају никакве везе с оним што су нехада били, значили и проповиједали. Ми и даље трпамо све под исту капу, и даље их уз свечане датуме, рођендане и празнике називамо Револуционарима, и даље им око глава, вила, викендица, титула и звања држимо ореол Револуционара! И даље њихове животне биографије називамо — револуционарним!
Гдје се браћа побратиме!
Никако да разлучимо докле је неко Револуционар, и када то више није, никако да се одвикнемо од фетишизирања једног периода наше револуције, заправо, оних који су само у том периоду били Револуционари. Четири године рата и Револуције не дају никоме тапију на доживотно револуционарство. Као што нема ни посљедње револуције,
нара. То.-звање „и. част се “морају сваког дама „докази јти Ре потврђивати најличнијим примјером. Револуционар може бити и човјек рођен у револуцији,»а и послије револуције, а контрареволуционар може бити, зар и таквих примјера немамо, и бивши Револиционар!
гтеео "нема ни ње и ја фреволудиот
Ф Причамо о револуциопариим изазовима садашњости, док националромантичари сањају сасвим друге снове...
— Ми се с национализмом носимо и обрачунавамо од прилике до прилике, од пленума до пленума, да би одмах потом све те наше крупне и тобоже оторчене ријечи пале у воду трајног заборава и опраштања таквих грехова. С тим монструмом наше свакодневице и најопаснијим гробаром револуције и југословен-
ства морамо водити перманентну битку, морамо га свакодневно препознавати у свим његовим нака-
зним видовима и у свакој прилици. Да ли смо ми заиста свјесни шта нам се догађа7
Ми смо се, ево, поново почели мрзјети и разграничавати, свађати и надгорњавати у националној патетици и душебрижништву, да све то неодољиво подсјећа на оне дане који су претходили ужасима националним и само нама знаним. Почели смо да рехабилитујемо и своје злочинце да их правдамо и смјештамо међу · великане на националним иконостасима. Обузима нас митоманија .о некаквим нашим бившим царствима и краљевствима, о нашем средњовјековљу као врхунском процвату националном: Пишемо књиге и у њима се жестоко залажемо за чистоту доњег веша наших принцеза и њихових имбецилних љубавника. жестока пића и рујна наша вина називамо њиховим именима, појемо им пјесме, вапимо за њиховим велмошким сјајем, уз све то им још калемимо и ореоле националних великомученика.
И даље од тога, и конкретније, и
трагичније: преузимамо једни дру-
тима националне баштине. не при змајемо да нам је икад и ишта било заједничко, дијелимо пјеснике и стварне светитеље на наше и њихове, сводимо их на наше општинске и племенске атаре, вршимо крађу и прекрађу писаних спомениха, оспоравамо једни другима, и другима и трећима, и четвртима да смо сеу прошлости макар и далекој и најљаљој осјећали као једно и били
' једно. или бар исто или нешџтто мало
другачије. Сада на све то пљујемо, пљујемо и на кости оних који су пали, који су сјечени и посјечени,
који су и на колац набијани да бу-.
демо оно што јесмо — браћа.
Побратимимо се вјештачки, протоколарно, уз велике газбе и заклињања да смо побратими вјечити. Зашто се побратимимо ако смо браћа2 Гдје се то још браћа побратиме! поново побркало, и требаће доста времена док све ствари дођу на своје мјесто.
— Данас се ту и код нас ево
Мо а доказује интелектуална храброст,
интелектуална и грађанска, а и остале врсте храбрости подоста долазе до изражаја, и то све више и све учесталије. Негирати лијеву мисао и лијеве покрете, учинити их смијешним и дилетантским у сваком погледу, не признати им чак ни социјалну улогу или димензију, показати их и приказати ванвременским и опскурним, промашеним и недо-
сљедним, налазити им слаба мјеств_
и уопштавати 'промашаје — то је основни задатак оних који се баве таквим занатима и који, све гласније, у том „правцу размишљају. У приступу „старој љевици“ и свему ономе: што је она учинила за човјечанство, нема више ни најелементарнијег поштења, нема ни _Уважавања њене историјске нужности и улоге, нема ви оног минимума устезања пред неколико -епохалних историјских чинова — револуција, које је љевица усмјерила и довела
"на свјетску позорницу.
Већ се јавно пљује на све што је лијева мисао домислила, не признају се ни оне ноторне законитости, друштвене и историјске, чије је токове она поспјешила и учинила их свјетским процесима. Деструктивним и спекулативним методама разграђују се и доводе у сумњу читави
системи тврдоглавих чињеница иза'
којих стоји лијева и _ револуционарна мисао. Нема сумње да је у историји лијевих покрета и лијеве мисли било периода када је долазило до кобних стања духа и законитости, до великих моралних и друштвених криза, до сумрачја и бирократско-догматских "периода, али, такође, несумњиво је да је та иста лијева мисао била у стању да прибјегне повременим разрачунавањима. са сопственим сумрацима, и крене даље водећи рачуна о својим историјским задацима, остварењима.
Дошло је до отворених насртаја на све што је суштински револуционарно и лијево, «на све што је инспирисано комунистичком... перспективом, Насрће се мучки. и бусијашки, насрће се јуношки квази слободарски и демократски, насрће се нечињенично и кривотворачки, насрће се националистички и _ десничарски, насрће се разбијачхи и контрареволуционарно, „насрће се догматски и погромашки, насрће се клерикално и мистично; насрће се свим расположивим. средствима из,
иначе, богатог арсенала антикому-
вежничмаг пута а о'овници страха. Ф Како се, при том, поџпашају писци7. 3 37 рели,
— Кад они, а у овом случају су медиокритети они, нешто начују осјете, или ухвате понеку зјалу из ваздуха опште осјећајности, онда је то „нешто по правилу погрешно схваћено и протумачено. Наши литерарни медиокритети, литерарни и доста бројни, начули су и осјетили да је такозвана десница поново у офанзиви. И, гле чуда, а није то никакво чудо, медиокритети су се одмах огласили да прискоче у помоћ Партији, да је, ако треба, им присимице заштите од деснише, з они у таквим и овахвим ситуацијама десницом прогласе све што им смета, све што је талентовано и стваралачко. Медиокритети су одмах и на брзу руку понудили Ма!ци Партији своје литерарне и идеолошке услуге, написали реферате и с њима право ва активе писаца комуниста, ла се тамо огласе и покажу као једини прави, а и први, гласнотоворници Партије и њених ставова о литератури и умјетности. Шта, заправо, хоће ти наши већ гласни и поприлично узбуђени лажни љевичари и брзописци реферата о тоталној премоћи деснице у литератури Ко су они и какве су те њихове „љевичарске“ намјере и Услуге које тако галантно и полуписменс нуде Партијиг
Чудно је то да међу тим нашим тренутно ускрслим штакорима дотматизма нема ниједног правог писив. Заправо, није то никахво чудо, већ чиста логика здравог разума и стваралачког духа, а таква логика нам је сада и најпотребнија. То нијесу борци за самоуправну и КОМУнистичку свијест, за стваралачку слободу ангажовања и отвореног говорења о свим нашим, проблеми ма то су бојовници страха и догма-
·тизма: боље рећи шићаоније пуке. ' То су кукавице и људи тоталне не-
слободе, то су мали вампири директивнот _ римоуслужитељства _ које још упражњавају само изанђали и неписмени стихоклепци. То њихово извлачење из јазбина анонимности и покушај наглог утрчавања под окриље Партије; кад би Партија на-. сјала њима,.није ништа друго до обична стваралачка и интелехтуална немоћ.
Таква категорија неостварених „страралаца“ не треба никоме, а најмање · Партији и нашем садашњем тренутку. Партија не смије да постане азил за медиокритете и летодно уточиште за скрибомане и кеталенте, за озлојеђење догмата, који би, да таква времена одавно нијесу прошла, правим ствараоцима сабили обје ноге у један "панак јер они, у свом цивилизацијском ходу, нијесу. још стигли до ципеле.
па и коначним.
ЈЕ _падити _ = ==