Борба, 22. 09. 1984., стр. 12

ЈИ

Ауе = ЕЈ

пуштамо се ни у шире друштвене _ консеквенце; једноставно, попут ста

Славко Лебедински,

. Исак Емануелович је морао да се лупи по свом високом челу да би рекао: „Него, Ервине Исидоровичу, како може човек овако натомилати у себи најнемогућније ат рибуте као што ви то чините. Бити 'Мађар — само по себи је несрећа. Бити Мађар и Јеврејин — помало "је већ претерано. Бити Мађар и Јеврејин и мађарски књижевник комунист — управо је перверзно. Али да је неко данас, Мађар, Јеврејин, комунистички књижевник, а уз то

југословенски држављанин — фан тазија покојног Сахеђ Мазоха је кас неки безазлени мали пинч“.

Наведено мишљење припада ко ме другом него Бабељу, а преузето је из Шинкове књиге „Роман једног романа“. московског дневника 1935-1937, године. Оно је можда не потпуно зато што у њега није укњи жено још тридесетак година овог писца које може да испише рука жи вота, непредвидљива као историјска комета

Напред и отрага

Тако, рецимо. Шинко улази у библиотеку „Пет стољећа хрватске књи жевности“, на Крлежину препоруку,

а да не зна да пише на хрватскосрт ском. По речима Бранимира Доната, он пословицу најслађе се смеје“ изговара — ко се отрага смеје, најслађе се смеје“: Тај човек дтрага, Шинко, Крлежин је фаворит. Да је Московски дневник био објављен раније, додаје Донат, можда би многе заблуде биле заобибене, а и неуништиви „Антибарбарус“ био друкчије схваћен. Згодно се у тај путоход уплиће и новосадски есејист Ласло Вегел, са својим „про тивуречним“ монологом на левици, где се не може мимоићи ни Шинкова добра вила Крлежа. а такође ни аутор романа „Оптимисти“, дакле сам Шинко.

Познаваоцима биографије Фрање Шпицера (1898-1967), родом из Апатина, уведеног у литературу као Ервина Шинка, очигледно је познато да је пут до несуђене домовине, са рукописом „Оптимиста“, о мађарској совјетској револуцији, креће преко Француске где је Ромен Ролан, требало да буде „добра вила“, а он је нашег писца пребацио Максиму Гор ком. Тако је писац у тегобном путу до своје духовне домовине (а нису ли то и књиге које пишемо), стигао у Совјетски Савез у прави час, у време стаљинских чистки,

Што је роман „Оптимисти“ 06јављен захваљујући Крлежи, не мора се узети олако. Брза памет би по мислила да је аутор „Антибарбаруса“ успео да га уведе у Академију,

„ко се задњи смеје, |

Ерђин Шинко као бпрешеча књижеђних случајеђа, реболуционар од субошичког Радничког дома, до џоследње реченице, шшо ју је џохранио у Загребу, а коју шек сада издађачки комилеширамо

објави и друге списе („Четрнаест да на“, рецимо, и ону, 103. књигу из ко лекције „Пет стољећа хрватске књи жевности“, Шинкових чланака и сту дија) да би се објавио дневник из кога многе ствари постају јасне. чак и Бабељев страх за властиту кожу, с тим што је друге спреман да остави на добошу; људи из Коминтерне који тумарају по узици страха, Шостаковича који је прогнан из музике гомнавом мотком и тихи марш према Сибиру, све то је записано у днев НИКУ.

Са брзом памећу тешко је сложити се. Све долази са закашњењем, али у своје време. Судбина и даље исписује своје заокрете у животу јеретика верног лика, човека који свој стваралачки идентитет ве зује за тегобно стицање домовине. За гребачка кућа „Глобус“ објављује не давно и његове чланке, публицистич ког загрејања, ипо њима назива чи тав избор „Сабласт кружи Европом“.

Слободан Шнајдер је саставио драму која се бави управо овим лутали цом, кога би неко погрешно придружио писцима који домовину имају у језику и свом властитом животу. За гребачки „Гордоган“ (13-14) посветио

је овом хрватском писцу мађарског

језика тематски блок из кога нам је малчице јасније, захваљујући Иштвану Бошњаку, како тече тегобно 0свајање домовине човека без домови не. И сад вратимо се на први спис, „Оптимисте“. Новосадска телевизија припрема серијал по овом роману. %

Дисидентски шешир

Не треба се чудити том закаснелом открићу. Одвећ има писаца зан домовине, којима је на главу натучен шешир десидентарије. Нађе се данас у светској домовини литерату ре доста оних који имају пасош, ко ји се не може одузети. То је, канимо

рећи, њихова литература. Данас то неки постају због моде, али нису сви на истим јаслама. Потреба за „размишљањем са правом на медитаци+ју“, што би рекао Ђорђ Лукач, ства ра изгнанике који све немилосрдно стављају у литературу и не играју на шупљу пару. Можда је у тој суд бини Шинко многе престигао, а за оне чији је живот у току, без бзира на слаломе и папирне оптужбе, не треба прелако и збрза доносити суд.

„Гордоган“ објављује и одломке „Дрварског дневника“, а часопис „Књижевност“ је штампао исти сас тав, у целини. То постхумно дело има и један пикантан надодатак. Мо гло се десити да буде уништен, да се није спречила та догматска ватра која је хтела Шинков рукопис, Мна гима се није допала објективност с којом је бележио Шинко, није им се уклапало у виђење НОБ-а. Онај Шинко што пише песме у партизани ма, а затим и исписе из времена обно ве и подизања пруга, онда ангажова ни публициста који о стаљинизму уме да каже своју јасну реч, није спо ран.

Литература коже, како се данас зове не тако безначајна бразда времена уписана у историју, па ако хо ћете и књижевности, судбина писма без домовине може некоме личити на напорну бајку без свог Андерсена и добрих вила. Што ланас можемо друкчије читати јеретике који су ос

НЕДЕЉНА БОРБА 22—23. септембар 1984, 4 страна = 1200)

тали верни свом људском

же се узети и захваљујућу 1 о коме се све то десило у животу: с ,

је и колико шта кошта. Наџ

Можда и те преломне књуит, узнемирену свест нису изашле у 4 ви час кад су написане, Путнир домовине, Ервин Шинко зато и

хитао да нас одмах о свему оба Зије

Нису забатаљени детаљи да је 5 био револуционар од суботичкор Ра дничког дома. све до последње рече нице што ју је похранио у заостар, штину, коју тек сад издавачки ком, плетирамо.

Можда је требало у ДОЖИВЉАВА. њу овог револуционарног и Трусиу света и сами да стигнемо писца-пу, тника чији је кофер имао дупло дно, у коме се налазе свежњеви рукопу, са. И понека фотографија, каб она кад аутор-оптимиста, који је биб је ретички поштен, можда гдекад и саџ заплашен својим страхотним п носи заставу ослобођеним Загребом (1946), а све мисли да ли ће њега кофер пун рукописа моћи да искупу живот који тек другима предстоји,

И рецимо, укратко; други му дали за право, кад га сад откривају, Он се изборио да и други могу да избију своје право да се слобода зе проглашава јерезом. :

Реч је живо сребро

Радован Павловски

Песма води песника тамо где се рађају нерођени.

Песничко време је често у егзилу. Азил налази у себи. Спољашњи простор лозива унутрашњи. Веза са звездама је реална. Честице којег певају и превосе глас песме — јесу астралне. У томе се потврђују лепота и драма биолошког живота њихово испаравање и зрачење из таммог суда времена. Фантастично ги митско део су реалног песничкот зремена. Срж је кохезија издвојена. засиона — простор у простору. Езотско У поезији запљускује нервни зистем човечанства. Чудво је што тисмо код куће. И никада нећемо љити. Живећи у себи, коначећи у себи, песничко време је у ствари бескућно — борави у свим домовима. Циркус историје

Аријадна и Тезеј одмотавају из лавиринта живота нити песничког клупка. орофејском снагом износе на видело мрачне снаге чудовишта Минотаур. Времена су ерозивна. и односе. Поезија је време у свим временима. Одрастао сам у народу Македоније. међу народима света. са вековном песмом и борбом и љубављу започео сам своје песничко време. које се неће зауставити. Моја песничка чула се још на почетку изражавају планетарним сензибилитетом. А то је и моћни скок песничког језика над историјским понори-

ма.

Пут у Аркадију

Велимир Ћургус Казимир

Недељом увече, кад је напољу лепо време, а комарци се из неких тајанствених разлога умире, па се слободно може седети на тераси, мој пријатељ Растко и ја, уз обавезну пратњу деце која се успављују. при чамо о томе како се све прави новац и како се са њим може организовати живот.

Има различитих начина да човек планира и путује у своје утопије, али ни један начин није ослобођен свог неумитног баласта и отежавају их околности — средстава. Чак ако и уз помоћ религије покушавамо да досегнемо унутрашњи мири блажен ство, биће нам неопходна ако не црква, а онда сигурно некаква упут ства, туђе искуство пренесено кроз књигу или речи личног гуруа, визу елна или некаква друга представа 0 томе куда смерамо. Јер» јасно је да тамо где нема елементарних средста ва, односно могућности да се она прикупе, нема ни потребе за утопи-

___Мој пријатељ Растко и ја не ис-

тражујемо есхатолошку или телеоло шку позадину наших утопија, не у-

рих трговаца индулгенција, и ми пројектујемо само властиту судбину

и евентуално спасење на хоризонту

Овде је песвичко време било забрањивано. песници прогањани, стављани у апсане, иза решетака, зато што су највише постојали, и још постоје: Миладинов. Прличев. Рацин... Циркус историје остављао је хумус. речник природе се размножавао. корен није унишен сеча је само повећавала обзорје песничког времена. Понекад су и консонанти постајали вокали. Глас песничог је народ. Без човека нема времена. Предводник македонске модерне поезије је вековни глас нвародног песничког генија. Та поезија је успоставила владавину над свим лругим временима и невременима. Ово време као да жели да све свеце на своју меру. Међутим. песничко време нема мере и нема краја.

Поезија није на једном месту. Песма је у песми, у књигама али време поезије је у васељени, а васељенва пулсира у нама као нешто најблискије, зли истовремено и натудаљеније. као откривен простор и као простор који стално откривамо. Простор за славу и глорификацију поезије био би ситуиран тамо где се ништа не догађа. Међутим. песничко време надлеће сваку окамењеност. бежи из сваког музејског времена.

Песничко време је екстатично, Пламен духа креће се и кроз таму. За поезију би требало имати времева, свако на свој начин треба да се избори да његово време живи с временом поезије. То би “уједно била најбоља оријентација сваког времена. Сваки песник је са својом поетиком и сејач, он ствара властито песничко време: открива прошла времена, спасава их ол заборава. враћа им глас и боју, слути будућа

ма колико се бавиле свакодневним и често врло тривијалним детаљима,

наше су расправе, у суштини, усмерене у оном хуманистичко-просвети тељском правцу у коме смо били још од првих студентских дана. Као да нас је зрелост и искуство учини ло скептичнијим према великим дру штвеним пројектима и поверљивијим према индивидуалним склоностима и могућностима.

Недеља увече, изгледа, није изабрана случајно.

Није то ни петак ни субота, ни било који други дан у недељи, већ искључиво недеља. Као да тај дан треба да се претвори у сушту супро тност свему ономе што доноси сутрашње јутро. Јутро, са свим пратећим понедељничким манифестацијама невозе, муке и рутине. Као Икари, једном недељно и ми се пењемо до неслућених висина и пространста ва — тамо где се свет нужности 05 ликује и шири према нашим жељама и мери. А жеље и мере су нам тим више веће и слободније што нас ви ште ово неумитно и спутавајуће данас притиска

Да ли ми ово чинимо из дубоке и исконске потребе да очувамо сопствено душевно здравље, да се доко памо оног тако слатког и неуништи вог трансцендентног оптимизма, или заиста хоћемо нешто да учинимог

СбБи Тледају, Џесник не тледа –он Биди. Ген бесничко: утрађен је у сбе сфере жибофа као дах и форма

Пуш у Ушодију боблочан је бричама у којима Дух Времена одређује смисао и циљ једне униђерзално-

-људске кашарзе

неке од пројеката о којима смо 03биљно расправљали.

Не сећам се баш тачно која је иде ја била она прва о којој смо надугачко и нашироко дискутовали. Да ли су то биле печурке или керамика, то сад заиста није важно. (Знам само да је Растков први комшија ус коро после нашег разговора прегра дио подрум и почео да гаји печурке), У сваком случају, увек су то би ле некакве производно-услужне делатности за које ми најчешће нисмо имали ни предиспозиција ни сред«тава. Па ипак, идеје су се вратиле и умножавале, тутњале су преко нашег стола машине, локали, полице, регистар-касе, мото-култиватори, ста кленици, тутњали или се шуњали, свеједно, просипајући кафу и превр Ћући пиксле. Можда је, ипак, све за

почело као уметничка склоност ка независном животу. Због тога су пр

. ви гласници утопија дошли у обли-

ку керамичке радионице, галерије, књижаре, штампарије. Иако ништа осим животног простора (истина до ста скученог) и спремности да се у свему лично ангажујемо нисмо имали, за час су међу нас упловили ли кови људи од којих један има пећ за керамику, други везе у општини, трећи почетни капитал. Задужићемо се, ако треба, гласно смо говорили и изазивали вриску деце и забринуте погледе супруга. Снаћи ћемо се већ некако, одговорили смо на претерано детаљна питања. Наравно, не тре ба ни да наглашавамо да је пећ за керамику била исувише мала, да су везе У општини биле погрешне, а да до разговора о позајмици никада ни

времена, а стално се рађа и жива увек у садашњици. Хоћу да кажем да поезија увек рачуна на згуснуто време. Идеално време за стварање не постоји. Свакидашњица може да буде рај за песника, али и пакао. Пуноћа живота често води ка празвини., Поезија оплођује ту изгубљену пуноћу живота, прави корак напред, померање ка звездама.

Живин стуб

Стари, заборављени бот вр Јанус, с кључем времена; није чајно' смештан у међупростор. пролаз, на пролазна места. Његов лик је утиснут на римске парице и на галије, као вредност бесконачне пролазности. Тако је и корен поезије смештен у међупростор бурних историјских времена. Од љубави и њене иницијације увек остаје плод, у плоду семенка. мало лаље и црв времена. црвоточина. Песничко време је смештено у ватри. Врхунска реч свих песничких времена је сувце као престоница. Песничко време је увек вертикално као пламен.

Једино у песми имамо своје време и тада смо као код куће. Све остало ми изгледа превише приземно. банално, досадно. И што је најважније — нестварно. Свесно или несвесно, ми смо у песми. И кад ћутимо, и кад именујемо догађаје и промене, и кад стално у себи носимо процес ослобађања и самоослобођења, за себе и за друге, ми смо ангажовани духом. Стварање је чин. То је пут који води песничком времену; да сунце изгрева, а да не залази...

је ни дошло. Следећа етапа у нашем успостављању Утопије на земљи посвећена је природи. Природа је наша неисцрпна ризница и извор надахнућа! Нешто под утицајем свет ске књижевности (Талстој и Торо), а нешто дневне штампе и ММФ-а, видели смо себе у улози напредних сезонских пољопривредника. Гајили смо: рен, лубенице, салату, шпаргле, лековито биље, у преграђеним потоцима пастрмке, а око њих глисте. Створили смо отворени и затворени еколошки систем, потврдили већ по стојеће, али недовољно искориштене законе о кружењу материје и транс формацији енергије, очистили природу од загађивача, доскочили скупим увозним препаратима, једном речју решили све оне акутне, и актуелне, проблеме који муче данашњу цивилизацију. А све је почело од тога да зарадимо нешто новца.

Како бисмо уопште живели да се обогатимо2 Боље питање је: зашто се обогатитиг Да ли је новац само средство или помало и циљ

За наше потребе новац је био искључиво средство.

Основна је претпоставка сваке, па

и наше, утопије — независност. Би- ·

ти свој на своме, зар то није универзална парола сваког хуманизова ног субјекта Независност пак иде уз слободу избора. Да би се свако бавио оним за шта га је природа 06 дарила, мора побећи од нужности у који нас је увалила рутина свакодневице, На крају крајева, у утопију се не иде са пензијом.

ишчекивања. Ма колико биле прак- Али, пре стварног и потпуног одтичне и ситничаве наше расправе. говора на ово питање, размотримо

„Оч утуте7“ („Где живети“), то | било практично питање које је поставио Рембо. Ја бих овде, у Струти, одговорио: данас је могуће живету и стварати као и у време Рембоа и париске комуне и свих потоњих револуција, могуће је живети и стварати свуда и у свим временима, Песник, мада живи најобичнијим н најприроднијим животом. „Нема право на обичне речи“ као што би рекао Бранко Миљковић. Јер обич“ не речи се превише троше, девалви“

рају, труле и смртне су. Песничко:

време је магично, оно наткриљује сва времена. па: је, према томе, пе сничко „време; почев од бајки и ењтелехија. па до електрона. необично, несвакидашње, оно је празнично, као ових дана у Струги.

Овде где пу а светлост у ле марима крви, п ји велико виђење света. Друга времена у односу на песничко време, које омогућавају или онемогућавају; подскакују као откинути реп гуштера: време поезије регенерише на један магичан начин, оно носи процесе очовечавања, љубави и интекрадције,

Сви гледају, песник не гледа -— он види. Тако је то са поезијом још од „слепог“ Хомера па све до Борхера. Ген песвичког уграђен је у све сфере живота као дах и форма. Ослобађајући стваралачку енергију; поезија се јавља као једно од најлепших времена. Ниједно песничко време не може да стане у суд времена, не може. да се урами. оно прекипи. Живин стуб песничког време“ на мери .стваралачку температуру. Реч је живо сребро. Скаче, Понекад време ћути, а човек говори или пева. Врхунац наших идеја оваплоћен је у путеру. За овај пројекат “М

смислили и заштитни знак и Ра ње. То нас је држало неких м о осим

дана. Све је било испланиран млека. Једноставно, изгледа, да Би" смо могли да пронађемо одговарају ће краве за наш пројекат. А тако

смо се лепо били договорили.

У суштини, кад мало боље разми“ |

слим, можда нама и нису биле то"

лико важне паре. Поред кафића, бУ тика и пљескавица са којима смо се сваки дан сударали на улици чинило нам се да је наш простор ипак негде другде. Јер, ти — делатни " успешни бивши спортисти, манекени

и и повратници, изгледа, нису тежил“ .

никаквој утопији већ само НИ Они од својих идеја новца нису Х7' ли да праве Јасну Пољану. И још нешто, кад се недељо. ви ћу враћамо кући, чини ми се АНЕ непрекидно прати чудан жамо Ма да цео комшилук седи по ПР ДАЈЕ НИ и нешто планира. Онај пеЗРДОВ ко Ј апатични народ који се понеде „70 дрмуса и псује по претрпаним „ајну бусима, као да има некакву пио тему која га уљуљкује и о „ И видимо да нисмо сами. -- 3 Утопију поплочан је причама 4 „а јима Дух Времена одређује Лам А циљ једне универзално Љу ти тарзе. Од ове катарзе до Уни тако је кратак а тако муко

пут.

би а и