Борба, 22. 09. 1984., стр. 14
Бубњеви
с јангцекјанга
_ Доживљији који се памте
Никола Бурзан
Кад први пут долазите у неку земљу, ма колико је унапред „проучили“, ипак путујете у непознато и увек осећате извесно узбуђење размишљајући шта вас чека и некако сте бојажљиво опрезни због могућих изненађења, Тако сам и ја улазис у Кину: с великим узбуђењем и веома помешаним осећањима — радости што ћу видети и, макар мало, осетити ту далеку и велику земљу и са помало зебње око срца — шта ме све очекује. у
Било је то средином седамдесетих година, када сам, с групом југословенских новинара, пратио једну нашу државну делегацију.
Необична добродошлица
На пекиншки аеродром слетели смо у рано поподне. Био је септембар, дан сунчан и леп, крај топлог кувог лета. Нисам још ни ступио на кинеско тле, а доживео сам прво огромно изненађење. Читава про страна платформа испред аеродромске пристанишне зграде личила је на велику шарену ливаду, прекривену цветовима најразличитијих бо ја. Еили су то, заправо, кинеске де војчице и дечаци, стотине, хиљаде њих (тако ми се, бар, чинило), одевени у лепршава летња оделца јар ких им јаких цветних боја.
Једни су махали разнобојним заставицама, други у брзом ритму громко скандирали, трећи ударали у бубњеве, добоше, таламбасе и у још шта ти знам како се све зову те силне удараљке. Уз све то, заједнички су, с краћим прекидима. громотласно скандирали неке мени погпуно неразумљиве речи, тако да је све то стварало страховито заглушујућу буку коју и дан-данас носим и чујем у ушима. Стајао сам на степеницама авиона као опчињен, ви сам не знам колико дуго и колико бих још дуго — да ме капетав авиона није „пробудио“:
— Шта је, бре, што си се укипио2 Видиш да већ сви одоше...
Брже-боље сам сишао и не примећујући да ме доле чека и зове мој стари другар и пријатељ Драган Ранчић, у то време стални дописник „Политике“ из Пекинга. Нисам стигао ни да се с њим људски поздравим, а већ сам викао, покушавајући да надјачам буку:
— Шта је, бре, овог
— А. то: није то ништа — објашњава ми Ранчић „староседелачки“ (скоро ће две године како је у Пекингу). — То су уобичајени изрази чобродошлице и то ће те пратити гелим путовањем по Кини... '
У колони аутомобила кренули смо ка граду. Домаћи преводилац и пра тилац, који ће за ових недељу дана боравка у Кини бити стално уз нас, у једном тренутку скрену нам паж њу на аутомобил паркиран у шумарку крај пута. Био је то велики црни „линколн“:
— То су кола Џорџа Буша — 06јаттшњава нам. — Он је овде амерички „официр за везу“. Често стоји ту поред пута и посматра: ко долази ко одлази....
Било је то време кинеско-америчкет отварања. Чу Ен Лај је био мртав, Мао Це Тунг жив али тешко болестан, а Тенг ЖХејаопинг се по трећи пут вратио на власт, у сам
врх.
Скандал на банкету
Тента ЖХејаопинга срео сам увече на великом банкету који је у 9громној згради Свекинеског народног конгреса, на тргу Тјен ан мен, приредио у част наше делегације. Онизак, живахних покрета, увек са осмехом на лицу. одавао је утисак веома пријатног и виталног човека. Указао нам је велику част сликајући се са свима нама у холу конгресне палате.
На банкету сам доживео још једно изненађење. Наиме, Тенг Хејаопинг је, у току здравизе, изговорио и реченицу-две које се нису свиделе амбасадору · Совјетског Савеза. Говорио је он врло мирно и хладнокрвно, ни за часак не скидајући с лица свој традиционални 0смех. Колико се сећам, рекао је нешто „једној суперсили“ и нешто око „хегемонизма“. Није уопште споми њао Совјетски Савез, Али. то је, У то време, била уобичајена фраза којом су Кинези, и не спомињући га изричито, говорили 0 Совјетском Савезу. па је свима наравно било јасно о чему је реч.
Изненађење је, бар за мене. било то што је совјетски амбасадор, чим је Тенг изговорио ове речи. од мах устао од стола и без речи напустио банкет. За њим је, у краБим размацима, изитило и још неколико амбасадора лагерских земаља =- у знак братске солидарности, Као да се ништа није ни догодило. Тенг је наставио да чита своју здра _вицу. | :
Колико знам. то се уобичајено вазива „дипломатским екандалом“ и чекао сам да видим шта ће се даље догодити. Међутим, није се логодилс ама баш ништа и банкет је
протекао у савршеном расположењу. Овакви гестови, рекли су ми, били су. у то време нормални и нико се због тога није узбуђивао. Само смо ми новодошли тихо коментарисали и чудили се, јер први пут „уживо“ гледамо те мале игре ведиких сила. ;
· Обилазили смо сутрадан Пекинг, његова огромна подземна склоништа, праве подземне градове, изграђене за случај нуклеарног напада, јер је тада још важила Маова теорија с неизбежности' атомског рата. Док смо разгледали чувени „За брањени град“, препун непроцењивог блага старих кинеских царева, стигла је вест да председник Мао жели да прими југословенску делегацију. У посету му је пошла само ужа група, а ми остали отишли смо у хотел и чекали новости са сусрета.
— Како је председник Мао, како изгледаг — знатижеља је надвладала, и обраћамо се једном члану наше делегације.
Знали смо, наиме, да је председвик Мао тешко болестан, да се одавно не појављује у јавности, да врло ретко прима стране делегације и да је овим гестом учинио пасебну част Југославији.
— Како изгледа — таман овај хтеде да нам одговори и направи при том такав израз лица да нам је све било јасно. Али, даље није успео да проговори ни реч, јер је. чувши ово други члан делегације, стари дипломатски вук. пантерским скоком пришао и врло гласно, да га сви чују, почео нам говорити:
=— Председник Мао изгледа врло добро. У одличној је кондицији. Срдачно и пријатељски се руковао са свима нама...
И тако даље... Касније нам је. „у поверењу признао“ да је председ ник 'Мао у доста тешком стању, али нам је пријатељски скренуо пажњу да „није упутно“ да се „так ва питања“ постављају на „таквом месту“. '
После смо посетили и Велики кивески зид (овде је све велико или отромно) и гробнице династије Минг, а затим одлетели у Нанкинг, велики град на још већој реци Јанг пе, дугој: 5.200 километара (онај „до датак“ на крају — „кјанг“ — значи, у ствари, „река“).
Нова изненађења
Какав је тек овде дочек био! А како су тек с одјекивали бубњеви када смо предвече обилазили огромни „двоспратни“ мост на Јангџекјангу! Тако нешто нисам доживео. Чини ми се да ми и данас, десет година, у ушима бубња та силна бука бубњева Јангцекјанга.
Били смо у Нанкингу гости и јед не јединице кинеске армије која, кажу, наставља традиције славне дивизије, чији је борбени пут водио чак до 38. паралеле у време корејског рата. Неке колеге тврдиле су да нам кинески домаћини тиме указују још једну почаст, јер наводно. — први пут јавно „признају“ да су у корејском рату учествовале и њихове регуларне једи-
нице, а не само — како се раније званично објашњавало —), „добровољачке". -
показаној
Присуствовали смо и А вежби те јединице, која ме је изузетно импресионирала. Ако су и њи хови претходници из -корејскогт рата били овакви, мислио сам. није никакво чудо што је толико америчких војника доживело нервне сломове или, просто полудело.
Смирид сам се мало увече, у позоришшту, гледајући традиционалну кинеску оперу, а још више на вечери уз непововљиви кинески“ спе пијалитет и деликатес — супу од ајкулиних пераја. Ништа укусније у животу нисам јео.
Али, ујутру, за доручак, чекало нас је ново изненађење. Нашу новинареку: групу послужили су веома укусним јелом од сецканог меса и лука, отприлике налик на наш сузи паприкаш. Пошто смо се добро -најели и све то залили домаћом ракијом званом „мао-тај“ и пивом, питао сам преводиоца: шта смо то тако добро јели.
— То је посебан специјалитет од псећег меса — одговорио је уз осмех, који су неки протумачили и као — подсмех.
'Неким колегама са слабијим стомацима (нарочито једном из Радио -Београда) одмах је позлило. а ја сам варучио још једно — хладно пиво. „Џоследња станица на овој кинеској турнеји био је Кантон (на кинеском Квангчоу) који лежи на Сик јангу (у преводу — сребрна река). Лолетељи смо авионом типа „трајдент“ са кинеском посадом, И тек кад смо изишли из авиона доживели смо. још једно — и последње — изненађење; кроз прозорче пилотске кабине провирила је и поздрављала нас — женска глава. Ка петан авиона била. је заиста жена... 5:
... Тих недељу дана у Кини про хујалс је као диван сан. Опроштај је био и срдачан и бучан, као и
Први дочек, као и сви дочеци и ис-
праћаји: Био је само нешто мало узфурбанији. јер су јављали да се са југоистока приближсва — тајфун. после,
детаља
лица и налипја.
„Мон Луј као А-бомба
Драган Вукобратовић
Ко је последњих дана иоле пажљивије – пратио западиоевропску штампу, могао је уочити да са јед ног места у близини белгијске обале стижу прави ратни извештаји. све алармантнији један од другога. Четрнаестог септембра објављена су, у оквиру тих извештаја, и мишљења озбиљних научника, стручњака за нуклеарну енергију, према којима се на морском дну близу луке Остенде налази „нешто слично атомској бомби која би сваког часа могла експлодирати“,
То „нешто слично атомској бомби“ у ствари је 30 контејнера пуних уранијума на француском броду „Мон Луј“ који је потонуо још 25. августа, после судара са једним британским трајектом. Францу ски брод носио је свој опасни терет у Совјетски Савез где је сирови уранијум требало да буде „060гаћен“, то јест, припремљен за упо требу у нуклеарним постројењима да ли само за мирнодопске или и за ратне циљеве, то није разјашњено. Строжи прописи
На месту где је потонуо „Мог Луј“ море није дубоко (део пото нулог брода остао је на површини, па се веровало да ће спасавање опасног терета тећи без великих про блема. Тако је и било све док се једног септембарског дана није умешало страховито невреме. Огром ни таласи разбили су потонули брод, преломили га на двоје, а део терета разбацали по морском дну. Тада је и дат знак за праву нуклеарву узбуну, јер стручњаци су били једнодушни: ако контејнери буду разбијени и уранијум дође у додир са водом неизбежна ће бити права еколошка катастрофа (по мор свих живих бића у том делу мора), А могла би се десети, дода ли су бојажљиво, и експлозија која би по много чему била слична нуклеарној. После тога. невремена. из мора је
Удес француско! брода који је пређозио уранијум џонобо је ожиђео сшрах од мотућих нуклеарних кашасшрофа и без нуклеарног раша
Равнодушност_
„Када говоримо о нуклеарној опаспости са политичарима и људима из културе, имам утисак да ме слушају с поштовањем, али да су у суштини индиферентни, да им је често нелагоцно. Зашто7... Зато што ти људи, макар и несвесно, сматрају нуклеарну катастрофу као нешто неизбежно, унапред дато, предодређено нашој цивилизацији. Као кад би неко ишао наоколо и говорио људима Како, ето, сви морамо умрети... Али могло би се ипак · приметити да постоји разлика између смрти индивидуе и смрти врсте. Ако ништа друго, сигурно је да можемо избећи превремели крај људског рода. Уколико нам то пође за руком, генерације будућих столећа биће нам бескрајно захвалне.“ (Алберто Моравија). ;
извађено неколико контејнера који су одмах пренети у белгијски центар за нуклеарно истраживање, Званично се тврди да су били праз= ни, Брзо су се, међутим, пронели гласови да је сваки тај контејнер за читаву тону тежи него што би се „могло очекивати“ па је та раз лика у тежини потхрањивала сумње да званични извештаји о терету који је преносио „Мон Луј" нису потпуни.
Ко зна како, тек у јавност су процуриле и информације да је брод превозио и извесне количине још опаснијег плутонијума познатог и по томе што „милионити део једног грама изазива рак“.
На сцени су се одмах појавили и припадници „Зеленог мира“ (нека врста мултинационалне организације за заштиту човекове средине), чији брод „Сиријус“ са читавом четом новинара, фото и ТВ-репортера. већ данима, из непосредне близине, прати шта се дешава
УУ “
2
РА 25
око несрећног „Мон Луја“ — у ок•= виру кампање међународних разме ра са крајњим циљем да се донесу нови, далеко ригорознији међународни прописи о поморском, копненом и ваздушном транспорту нуклеарних материјала. | ' Велику забринутост што се десило и што се дешава са „Мон Лујем“ показује и белгијска
Споменик .
Десетог јула навршило се тачно осам година од дана када је италијанском градићу Севезо у околини Мила на запретила „еколошка смрт“. Тога дана 1976. из хемијске фабрике „Икмеза“ искрао се, као онај „зао дух из флаше“, отровни облак једног од најстрашнијих отрова, диоксина. . Требало је да прође пуних осам година па да најзагађенија „зона А“ у Севезу буде санирана. Загађени терен и сви предмети на њему, укључујући и фабрику која је сравњена са земљом, све је то „сахрањено“ у големе базене и прекривено брдом „здраве“ земље, Тако су израсла три брежуљка са новим парком — спомеником на Севезо „дан
после“.
влада. Она се нашла између чекића и наковња: између јака узнемирене јавности, која тражи „истиву и ефикасну заштиту“, и политике. Ова јој, и због међународни односа, налаже крајњу опрезност у изјавама · које се обично своде на класичну фразу да је „ситуација под контролом“.
По страни није остао ни парламент западноевропске десеторице У Стразбуру где је 13. септембра отворена дебата о „Мон Лују“. Већина посланика изјаснила се за „хитну израду прописа о већој дис циплини у транспортовању свих од-
(„ФИЛАДЕЛФИЈА ИНКВАЈЕРЕР“)
због свега
НЕ Е 22—23. септембар 1984. | а страна ти |
пасних и радиоактивних тереља Тражи се. поред осталог, да о заинтересовани _ унапред буду Еј формисани о преносу таквих Мата. ријала како би на време могли Пре. дузети потребне мере безбедности заштитити се ОД СЛИЧНИХ изнену ђења. Било је и посланика који тражили апсолутну забрану прева за радиоактивних супстанци. Таквим захтевима одмах се при дружиб и „Зелени мир“ а' као прва мера тражена је забрана : већ најављене пошиљке од 250 тој; лограма плутонијума из Француса У Јапан. 5
Свест о опасности
Случај француског брода „Мо Луј“ тако је само појачао страх 4 могућих нуклеарних катастрофа у без нуклеарног рата. Упркос сву упозорењима, па и неким немилиу искуствима са кваровима на ну. клеарним електранама и фабрика. ма хемијских прозвода, гомилање нуклеарног материјала за ратне ц љеве пре свега, наставља се несуа. њеном брзином. Диктира га и си бесом/чнија трка у наоружавањј | великих сила које улажу огромиј енергију и новац у припреме за хипотетични нуклеарни „рат звезда. иако би, како каже један наш струџ њак зг војна питања, „морале зиз ти да је општи нуклеарни обрачу; немогућ“, 5 у
.
Али, као што поучава и катастро |
фа „Мон Луја“, без обзира кака ће бити крај приче о потонулој Француском броду, проблем виша вису само нуклеарне бомбе И. раке. те већ и нуклеарни материјал ис“ паци тог материјала, како оног прупремљеног за ратне, тако и он“ који се припрема и употребљава у мирољубиве сврхе. ма ан Само прошле године, на пример у свету је произведено око хиљаду милијарди киловат-часова електричне енергије у нуклеарним електрнама. Примена нуклеарне енергије у индустрији, пољопривреди, медиш ни итд. шири се великом брзином У тој примени на жалост, много ву: ше се води рачуна о брзој зараш и што већим профитима него ој штити новекове „средине и здре љу милиона „ЉУДИ. | узме Производи Се; превози и уграђу у нова постројења нуклеарни мате ријал, а да претходно није осит рано како треба ни транспортов» ње материјала, ни смештај отпај» ка. Такво стање ствари натерало | влале појединих држава у САД, пример. да под притиском јавности обуставе изградњу нуклеарних селе транз док се проблем лагеровања нуклеарних отпадака не реши на 38 дозољавајући начин.
Па ипак, свест о опасности 02 тих „бомби“ које нам се тако рећ! свуда и свакодневно сапљићу 089 ногу, још није ни издалека на птребној висини. Истина, у седам зе маља западноевропске _ заједни: (СР Немачка, Француска, Велик Британија, Холандија, Белгија, ИР ска, Данска) покрети „зелених“ на политичком плану _ постали (у значајан друштвени _ фактор, 87' још не такав да би одлучујуће У“ гад хтипџати на законодавну И из вршну власт,
Свим тим покретима потребна : зато много шира помоћ у борби 25. се спречи „дан после“ који би, 4к0 не за целу планету, а оно за 17 једине њене делове могао наст пити, као што смо видели, и пе „рата звезда“. АЕН
земља вулкана и земљотреса
Здравко Грацић
(Специјално за „Борбу“ од
дописника Танјуга) - Џакарта, септембра Ни потреси од пет степени, па ни вулканске ерупције, једва да заслужују епитет атрактивне новинарске вести и информације из дрхтаве и највулканскије земље на овом свету — Индонезије. Јер, елементарне несреће и удеси сваке врсте су опо. ра и горка индонежанска судбина. Или, како фаталистички једном рече „социјални“ министар, госпоћа Нани Сударсоно, „моји земљаши мо рају напросто увек, дању или нођу, бити спремни на патње, жртва и страдања од елементарних удесе.“
Срећа у несрећи
Невероватно, |али управо тако. Напросто нема недеље да са удгње них пространстава ове големе земље не стигне у Џакарту. понекел и са закашњеме од два-три дана. зест о вулканској герупцији. поплави. потресу. харању заразних болести, или пожару.
„Џакарта пост“ објавила је, на пример, недавно драматичну инфор мацију како је најмање 13 хиљала
Елеменшађне несреће и удеси сђаке Брсше су одбора сашђарносш Индонезије
људи успело да. избегне удес здвул
канске ерупције на острву Сиуа на северном Сулавесију (Целебесу), ка да је еруптирала планина Карангетант. У ствари, из кратерског окпа те 1.784 метара високе планине сукљају густи дим и вулкански пепео до висине од 4.000 метара већ десетак дана и права је срећа у несрећи да нема људских трагедија најгоре врсте. Да се овакве и сличне ерупције У Индонезији не „дижу“ на сва звос на — као, рецимо, када „кине Етна“ — сведочи и случај да је у сулудој игри и још један вулкан на северном Целебесу. Сопутан, који је “ни штио најмање 200 хектара пиринча них поља и големе плантаже орхидеја. Али, на срећу, и овог пута је, неким чудним људским инстинктом. прошло без људских трагедија.
Најмање још два вулкана у Индонезији подмукло „раде“ и прете страховитим тутњавама, изливом ла ве. дизањем густих облака дима и вулканског песка. То су злохобни вулкан Галунгунг на западној Јави и ништа мање злогласни Мерапи на
централној Јави. | Ерупције Мерапија се у народ
ном предању спомињу већ хиљаду година, а Галунгунг је изазвао прави хаос пре две године, када су ла ва и вулканско стење готово з5рисали с лица земље петнаестак села, а тридесетак других је било засутз неким чудним лепљивим муљем, па је најмање 100.000 људи бежало ис пред тог ваљда јединственог напа-
дача природе.
Седамдесет активних
Сада, у предигри, Галунгунг не прети само лавом. стењем и муљем, него избацује вулканску прашину и стење у оближње реке, па људи са страхом очекују обилније кише и поплаве.
Да се овај трагични попис не завршава вулканским сулудим играма, „побринуо“ се и потрес јачине 5.2 степена по Рихтеровој скали од пре неколико дана на северној Суматри, који је потпуно уништио сто тинак кућа. Најмање 100 људи је повређено. а више хиљада људи је нашло уточиште под шаторима.
Индонезија је уистину земља 877 кана и вулканских ерупција. Вл нолози тврде да је она заправо 1 епицентру вулканског тла, Нап + ку, од 300 познатих и активних а 4 кана у свету, њих 127 су лоциран, на Индонезијском архипелагу. 39 којих се седамдесетак повре | „јављају“. 4 пл : |
Уз ерупције Мерапија, од ода | су нарочито на злу гласу остале У рупције Тамбора 1815. године. Е | | је од директног удара најпре а | дало око 10.000 људи, а затим У 80.000 од глади и болести,
година
Вулкан Келуди је стотину касније ин из своје утробе Ба мање 30 милиона кубних метара и. ће воде, остављајући пустош у лини.
Атунг на отоку Балију четири пута у последње две пи није. У ерупцији пре 21 тодиНУ рех | вот су изгубиле: 1.022 'особа. 3 10 и отровни гасови ширили су 6
те. 980 километара удаљене Мака“ „+ а 3
Но, најстравичнија ерупција, #> ла се пре равно 102 године, " ави. трву Кракатау, на запад саполи Читаво острво је напросто = рало. големи тектонски. плавили гравитаџијско пол Бре: најмање стотићак километ а, Ко осетили су се по читавом св а да се вода спустила, изброј тачно 33.417 мртвих.