Борба, 22. 09. 1984., стр. 5
Слободан Станојевић
| Прошло је тодину дана од до-
ношења 'зрепорука Председништва већа синдиката Југославије, Председништва СЕ ССРИЈ и СИВ о зајадничким активностима у области заштите животног стандарда, а посебно стандарда радних људи са малим месечним приходима. · Тим поводом је. недавно, на седници Вева сивдиката Војводине, речено: — Произилази. да је брига о стан дарду само — ствар синдиката. Ни сада нема пуно правних и организованих заједничких акција на заштити стандарда, већ оне најчешће имају кампањски карактер.
Последња _ „рупа на свирали“
Уз све то, речено је: нема више никаквог простора за даље одуговлачење заједничких акција на заштити стандарда, јер и у овој години, као и претходних, реални лични дохоци поново губе трку са инфрлацијом и зарадама. Па радни љу ди, посебно они са малим 'зарадама, све теже успевају да подмире и-некс основне трошкове везане за исхрану, становање, коришћење енергије итд. Рецимо, Војвођани сада за потрошену струју дугују „Електропривреди“ преко 2,4 милиона динара, а како је: на седници Већа синдиката Војводине изнео Михаљ Вереб, само у „Зрењанину око 5.000 лица није платило — станарину.
Дилема нема: један од кључних фактора битке за стабилизацију и стандард радника су рад и зарађивање према —" резултатима рада. То значи, да се.мора према резултату и квалитету рада. пунити сваког месеца „коверат“ за — сваког радника. Али, од садашњег стања у погледу нивоа и „снаге“ личног дохотка, и одсуства правог вредновања рада, па до те жеље за великом „покретачком и мобилизатор ском снагом личног дохотка“ је огромни раскорак.
О томе је отворено говорено и на седници. Већа -синдиката. Војво= Ми се стално заричемо да ће се зауставити 'пад личних доходака и стандард радника. а од тога вема ништа: у 'развбјеим ! документима за ову годину пише“ да“"ће тај пад бити, коначно, заустављен, само у првом полугођу реални лични доходак је опао за више од 9 одсто Неко би, заиста, морао већ да одговара. што се тај значајан циљ не остварује — истакао је Слободан Миљеновић. ,
— Лични дохоци су, слободно се може рећи, сада „последња рула на свирали“: за њих се издваја само ово што преостане од осталих потрошача дохотка. Рече ми ових дана један директор: „Све паре које имамо разделимо друштву и добављачима сировина и репродукцио вог материјала. а за личне дохотке нам „обично, ништа не остане. Зато, да зараде не би касниле, морамо да подижемо сваког месеца скупе кредите. Без тих кредита не би било зараде. А ти кредити нам узућавају трошкове пословања, па самим тим и умањују зараде“ наглашава Јожеф Вишњаји. _
кону је даље нејасно шта се подразумијева под заједничким приходом код увоза“ робе, опреме и репродукцијског материјала: Заправо, не зна се код кога се тај приход формира — да ли код трговинских или код производних „организација удруженог рада. ' | 4 раке « то:
7
Пракса друмом — закон шумом
су Привредној“ комори Хрватске кажу даје ле марта. ове године У овој Републици“ евидекгиран 881 закључен самоуправни споразум о удруживању рада и средстава између производних и трговинских организација., Ти бпоразуми су и формално. усклађени са прописима. Занимљиво. је да је од-тог броја чак 689 споразума (а то је 78.2 посто) закључено између . штроизводних и
трговинских ортанизапија са сјелиштем; у Хрватској. Већ и тај показатељ је довољан за размишљање о судбини-тога Закона | |
Број склопљених споразума упућује н се тај процес тешко одвија. У ПриВврелној комори Хрватске, Синдикату трговаца и Републичком комитету за 'робни промет тврде да уз не“ ке законске тешткоће. има и више објективних разлога, зелрто. 62 Та) Закон тешко. примјењује. Као 00" новно, они “наводе, доста | сложену привредну ситуацију У земљи. Први и основни узрок непримјенљивости
самоуправних а закључак да
мирни ветињаном
Запифифа стандарда је, најчешће, камбањска окњија, иако је јасно: бишка се не може добиши садошњим ,„шанким кођерфшима“ и одсусшбом ира-
Бог Бреднођања раза
— Такав однос према зарадама да се прво све подмири, па тек днда у „коверте“ дели оно што остане је неприхватљив — додаје Мома Чолаковић, председник Већа син диката Војводине. '
— Синдикат није за то да се лични дохоци свима линеарно повећавају, али инсистира да се, у интересу веће производње и стандарда радника, место и улога личних доходака и правог вредновања рада морају мењати из корена. Лични доходак треба да сваког радног човека стимулише на већи и креатив нији рад, а веће зараде, као резултат таквог радног ангажовања, тре ба да омогући раднику да реши сво је најзначајније материјалне проблеме — мишљења је Душан Богланов Сенко, председник Већа Савеза синдиката Југославије.
А. како је лични доходак такав какав је (у САПВ само 30 до 100 динара дохотка остаје привреди за зараде). он остаје и даље главни камен спотицања у бици за већи стандард радних људи.
Довијање у бази
Џа, на који се начин, како-тако покушава у овим условима заштитити стандард радника2 Једна анализа Већа синдиката Војводине указује нешто конкретније на то, али оцена је јасна: све је то још
врло „мршаво“,
Сомборско упозорење
Веће синдиката из Сомбора је упозорило да озбиљно угрожавају стандард радника и високи порези на промет, који су значајна ставка У сталном „зидању“ цена, Сомборци су, наиме, израчунали да порези на промет, у просеку, увећавају цене за 32,4 одсто: савезни за 17,4 одсте, покрајински за 7, а општински за 8 одсто, ,
У Старој Пазови су се, тако, дотоворили да цене комуналним услугама не расту одједном, него — постепено. У Инђији је Веће синдиката обавезало Општинску заједницу за цене, СИЗ-ове и Скупштину општине да при свакој корекцији цена одмах утврђују и мере за — заштиту стандарда. У Темерину су открили да су месечне надокнаде за канализацију енермно поскупеле (биле су изнад месечних станарина), па су их скресали за 50 одсто.
Новосадска инспекција је, практично, само на хлебу уштедела граБђанима за једну годину — 3,5 милијарди динара. Како Утврдила је да предузеће „Хлеб“ испоручује гра ђанима хлеб мање тежине него што
Далеко од замишљеног
Загребачка „На-ма“ често се узима као добар примјер о удруживању рала и средстава сг производним организацијама, јер је тај колектив до сада закључио 507 самоуправних споразума са произвођачима. Али „На-ма“ данас послује са још 1.400 производних оргатизација с којима не намјерава, како тврде у том
кољегтиву. поетписивсти самоуправне опоразуме
јер ове организације у укуп-
ном промету опскрбљују „На-му“ са свега 20 посте производа. На-ма“ је понудила споразуме још 151 преизвођачу. Али, до њиховог за-
кључивањи није дотоло иако је рије“ годинама. У „На-ми“ због несређеног стањ те због тота што про репроматеријала за п ризично,
о добављачима роба с којима се послује кажу да су проузвођачи одбили да потпишу споразуме а на тржишту гдје је робу теже набавити него продати, изводне оргамизације пемају осигуране довољне количине роизводњу па би свако преузимање обавезе било лре-
М још нешто произвођачи кажу: да им класични купопродајни олмоси на кратки рох тараитирају исте ефекте као и одпоси дефинисани кроз самоуправ-
не споразуме. Према опјени
игјодговорпијих у загребачкој „На-ми“, потпуну примјену
одреплба самоуправних споразума нису реплизирали нити са једном производ ном оргапизалијом. Хоговор се резлизира кад“ је ријеч о заједничком ризику,
плану обима гасортим“на,
начину глађања, али када је ријеч 0 формирању и
располјели заједвичко: прихода и плаћињу путем просазног рачуна то још нису
успјели постићи.
За тако вештс некад нема интереса произвођач, л некад тртоваџ. Зна се да произкођач чемл иптереса за слоразумијевање код робе
која
се лако прода. а труовап за зобу на кејој губи или је тешко пласира потрошачу. Копкретио у .Ма-ми“ кажу да им није у интересу продавати шећер јер на томе губе. а да ствар буде још гор: ту робу морају и авамсирати.
А ето загребачка „На-ма“ се често узима за добар примјер у примјени За-
кона о обавезпо“ Какви ли тек изтле
удруживању трговине и производње, дају други примјери из наше самоуправне праксе7
=== ои
доста наглашеном поремећа-
У тако поремећеним робним токовима несташица
појединих роба увјетује само смањење физичког обујма промета гдје се организације радије опредељују "на краткорочна рјешења (купопродајни односи).
Надаље, ваља рећи да недовољна акумулативност. која карактеризира и трговину и производњу, односно недостатак обртних средстава за финанцирање залиха, иде на руку јачању купопродајнот односа. То је нарочито изражено код произвођача који нису мотивирани да произведену робу само предају свом трговачком партнеру У заједничком пословању по принципу зајелничког прихода. Произвођач је више заин-
виде У ју робних токова.
тересиран да ту робу, у коју је већ уложио рад и средства, одмах реализира на тржишту гдје ће му се прије вратити уложена средства.
Такођер, једна од сметњи за измјену односа између производње и трговине је и у недовољној специјализираности трговине. Ради се о томе да су трговинске организације углавном мале и мјешовитог типа, те с неизграћеном унутрашњом зрганизацијом, док је интерес производних организација повезивање : развијање трајније сурадње с крупним специјализираним трговинским организацијама.
Споменимо још и стално акутни проблем неликвидности гдје се плаћање одвија углавном мјеницама.
Стандарду не треба „министар“
_ Суочавања
је требало. Тако су, рецимо, неке векне уместо 800 грама биле тешке света — 600 грама! Запослени У „Хлебу“ су, очито, хтели да свој доходак и стандард граде — узимајући од других. Сталне контроле инспекције сада то — онемогућавају
Уместо да се стварају услови да што већи број радника добије топле оброке, има појава да се они због „незавидне материјалне ситуације“ -- отказују. Исто тако, док су до јуче дечји вртићи били мали да приме сву децу, сада има случајева (нарочито у Новом Саду) да се деца повлаче из вртића, јер се месечно за њихов боравак плаћају високе вакнаде. Зато синдикат сала покушава да предложи „друге путеве“ за побољшање материјалних услова рада дечјих установа, а инсистира и на обавезном обезбеђивању токлих оброка за — све раднике. 1;
У скоро свих 50 отштина у САПВ Синдикат је покренуо и акцију за обезбеђивање зимнипе за раднике под — повољнијим условима. Тако се у Вршцу зимница обезбеђује уз повољне кредите и већи број рата у Сенти помоћу бескаматног кредита трговине, затим, путем компензације из фондова солидарности у Бачкој Тополи, Новом Бечеју, Руми и другим општинама.
Уз проширивање круга оних којима треба да се субвенционирају станарине, сада се у Војводини мења и постојећи Друштвени договор о јединственим основама за утврЂивање станарина и накнаде станарине, како би се убудуће, путем субвенционирања, олакшале по први пут и материјалне прилике подстанара. А, да би се прикупило средстава за солидарну заштиту стандарда У свим колективима, покренута је иницијатива за формирање фондова солидарности у општинама: у Суботици су за те сврхе удружени вишкови приходима СИЗ-ова и буџета, у Бачкој Тополи за то се издваја један одсто од средстава у фондовима заједничке потрошње ОУР, док у већем броју општина удружују једнодневне зараде, при чему 50 одсто средстава остаје у колективу, а друга половина се користи на нивоу општине. Нека син дикална већа, као суботичко, за те намене вратиле су и део — синдикалне чланарине. Поред једнократне помоћи радницима, у једном броју колектива родитељима се даје и материјална помоћ за“ куповину уџбеника за ђаке и студенте.
„Ипак се нешто креће“ — како би се рекло. Али, све је то још увек — недовољно. Уз то, негде већ има и покушаја да се битка за увећање стандарда радника чак и институционализује. Тако је, рецимо, у градској заједници Новог Сада дата иницијатива да се формира „посебан ресор који би се на нивоу друштвено-политичке заједнице бавио укупном проблематиком зашти те стандарда“. _Без обзира колико ова идеја била добронамерна, она не нуди право решење. Јер, постојање градског или општинског „ми њистра“ за стандард не би унапредило битку за заштиту и повећање стандарда радника, већ би је можда још више — забирократизовало: За ту борбу је потребно антажовање свих, а не неких посебних — „апарата“.
То с посебно отежава ситуацију производње која нерадо пристаје на одгоду плаћања, а није ријеткост да управо због проблема неликвидности произвођачи траже плаћање унапријед кроз разна авансирања, учешћа у санационим кредитима, бескаматна орочавања и слично.
Све су во само неки од детања који очито иду у прилог тврдњи да је споменути Закон о обавезном удруживању трговине и производње, не само неприменљив, већ илузија о којој често с подсмијехом говоре и трговци и произвођачи. Влада мишљење да трајна пословна сурадња и удруживање рада и средстава није област коју треба ријешавати принудним мјерама, јер та дугорочна сурадња превасходно овиси од интереса пословних партнера и економске ситуације, а када је то тако, а тако је, зашто то онда и не препустити тим организацијама да саме слободно и договорно, без уплитања законодавца, регулирају своје међусобне односе.
Али, не, ми упорно инзистирамо на примјени нечега што је непримјењиво и, рекли бисмо, анакроно. Пет година искуства и узалудних покушаја као да нам није довољно за спознају да је ријеч о кабинетским регулативама које, без: обзира што. су У функцији јачања система споразумијевања и договарања, сама самоут правна пракса не прихвата. И то не зато што се томе неко опире, што су трговци непослушна чељад. већ искључиво што је самоуправљање, сторазумијевање и логоварање про цес који не трпи административно дозирање.
њиви
АШ:
Трећ
Никола Пешић,
У Институт за нукларну енергију „Борис Кидрич“ у Винчи пре тридесетак година _ није се могло ући без детаљних провера и плавог папира са потписом председника Савезне планске комисије, чије име данас носи ова институција. Само је „одабранима“ била доступна пространа правоугаона дворана са командним пултом.
О Винчи, која и данас у нашој свести има два призвука историјских чуда — као једно од најстаријих налазишта преисторијског пребивалишта човека и као локација на којој се, такође први пут на овом европском полуострву збио чудан догађај — цепање атома много се више нагађало него што се знало. Напредна Европа је хвалила нашу прогресивност, а суседи су помало зазирали плашећи се да ћемо изградити атомску бомбу, док су околни сељаци помало напуштали своје домове и одсељавали се. Стравичне слике Хирошиме и Нагасакија, као још свеже ране на тлу наше планете, приморавале су политичаре да у својим говорима чешће подвлаче да Југославија неће градити атомске бомбе већ ће енергију користити У мирољубиве сврхе. А те сврхе у то време биле су права непознаница. Имали смо први зкцелератор, разбијали уранијумске атоме. Тај посао био је по верен екипи _ зналаца на челу са пиониром у, тој ком Павлом је била природна, а ми смо очекивали да ће се догодити неко чудо.
Када је успео први „велики прасак“ у округлој грађевини, у Винчи се са занчсом говорило о будућности. Наговештавао је нову еру — научно-технолошку револуцију коју доноси разбијени уранијумски атом, И Винча је од тала у нама живела као нада и наговештај. Али, живот је и овога пута знао гор ко да се нашали са нашим открићима и сазнањима. Научно-технолошку револуцију донела је електронска машина сложених математичких радњи — компјутер, а атомска енергија, та непозната огромна снага, остала је над нама да виси као претња масовног разарања и смрти.
Живети од рада
На зелено _ обојеној портирници вратар, млади човек у фармерицама, пустио нас је да уђемо у просторе Института после друге речи. До управне зграде кривудави асфалтни пут, опран и чист а здања ФР Њра вене негованим шумарцима.
Тта је данас, заправо, Винча питимо генералног директора Института проф. др Ђорђа Јозића.
— На ово се питање могу дати различити одговори. Зависи од тога како желите да гледате данас на Винчу Али је једно тачно: она није више оно што је некада значила, као врхунска савезна научна институција, али је ипак и данас то. Јер, у стању је да то покаже.
У једној телевизијској емисији ваш представник је иронично рекао да би Винча сигурно била данас нешто друго да није „посвојче“ општине Гроцка7 — Ту изјаву не сматрам много
озбиљном, мада у свакој шали има и збиље. У нашим многобројним децентрализацијама и реорганизацијама и Винча је делила судбину дру гих научних установа. Али је, ипак, важно да су се људи у свим тим ситуацијама снашли. Наши научници, а има их преко 500, живе пре свега од свог рада. Само 14 одсто средстава којима Институт располаже добије се од друштва, остало се гаради.
Зпачи, имате развијене односе са привредним радним организацијама7 — Немамо разлога да себи нешто
у том смислу пребацујемо. Имамо око 3.000 уговора са привредом, радимо за њу, а негујемо научну и техничку“ сарадњу и са више стотина института и научних радника из педесет земаља у свету. Помањкање средстава ипак је нешто што нас спутава, али схватамо време у коме живимо, економску кризу и задуженост земље, и крећемо се засад у тим оквирима. Проблема, наравно, има много: имамо застарелу опрему а немамо могућности да уве земо нову, најмодернију; имамо научни кадар који достиже светски врхунски ниво и на таквој опреми каква јесте, али највећа мана је у томе што живимо на краткорочним аранжманима. А ту науке у правом смислу свакако нема.
чудолу
области, авадеми- |. Савићем. Подозривост
ни
НЕДЕЉНА БОРБА. . 22—923. септембар 1984. | страна 5.
Винчи Разговор
Наша земља неће моћи равноправно да се понесе на светском тржишту ако производњу не буде темељила на сопственом знању, које имамо — каже проф. др Ђорђе Јовић, генерални директор Института „Борис Кидрич“
Од доношења Дугорочногт прогтрама економске стабилизације паовамо има се утисак да се 0 науци размишља другојачије. Да ли је тај утисак. варљив или смо одиста на неком новом путуг — Мислим да живимо у времену
које захтева друкчије гледање на науку у друштву и да то постаје наша свакидашњица. У СР Србији, на пример, ставови су се значајно изменили откад постоји СИЗ за нау ку и Републички комитет за научно-истраживачки рад. Шансе за научне институције су све боље. Међутим, могло би се рећи да то чинимо са извесним закашњењем. Ни друштво ни привреда данас немају довољно пара да остваре замисао да наука постане основна полуга веће производње, продуктивности и развоја друштва. Пропустили смо прилику да то учинимо онда када су кредити били повољнији а позајмице сношљивије. .
Огромне -
могућности
И шта сада Винча може да учиниз — То је научни колектив огром-
них могућности, а оно што је сигурно гаранција сваког даљег корака јесте то да у њему доминирају млади научници, жељни нових сазнања и простора. Само ту снагу ваља искористити.
Мислите ли да бисте, заједно са институтима у Загребу и Љубљани, могли градити атомске електричне централе7
Јанас за то постоје разни пред
~
Ен
услови, јер су и многе привредне организације способне да произведу домаћу опрему. Нисам сигуран да бисмо сами могли да изградимо прву каредну атомску електрану, али ако би наши научни радници учествовали у градњи са неком ино
страном фирмом, стекли би довољно искуства да наредних година из граде читав систем домаћих атомских електрана. Ипок се, изгледа, не може без лиценци/ — Управо сам се мало прибојавао овог нашег разговора због тог масозног увоза лиценци. Знате, тре бало би да будемо свесни чињенице д' је то време већ за нама. Да мислимс на будућност, а она ће бити лоша без домаћег знања. Оно чега се највише плашим јесте то да се не догоди да иностраним бан кама вратимо позајмице и да, када се финансије буду консолидовале,
опет навалимо на увоз иностраних лиценџи, Јер то би било трагично по нап даљи развој.
Смитрате ли да постоји оправдана пада да једном, у повољнијим економским условима, Винча попово израсте У Випчу2 — Мислим да је то реалност. Ин-
ститут у Винчи крије своју најдубљу тајну: акумулирана знања из разних научних области на највишем светском нивоу. Ако се некад
сматрало погрешним што су се људи овде бавили фунламенталним ис траживањима, а мање практичном њиховом применом, сада је јасно да је такав пут био јелино испра-
ван. Наш Институт је данас у ста-.
њу да на принципу инжењеринта гради домаћу нову технологију У разним производним гранама, посебно у енергетици и та не само на нуклеарни погон, Имамо тимове који могу да граде комплетну фабрику домаћих рачунара и размишљамо да то и предложимо напллежним форумима, Јер, времена су се изменила. И наш и други југословенски институти већ су способни за примену сопственог знања и могу из основа да измене националну економију. Без обзира на данашње економске тешкоће, на вишеструку беспарицу и презадуженост, наша земља неће моћи равноправно да се понесе на светском тржишту ако громзведњу не буле темељила. на сопствепом знању. То је закон савременот раззоја. Ми смо у стању ла такње промене извршимо у наитој привреди, управо захраљујући натомиланом а некоришћеном знању наших научника.
о