Борба, 22. 09. 1984., стр. 6
У
_МРУШТВО _ · ЈЉепотање чо
-Злагодети све су више
|
Ацо Драгићевић
(Некад сам Почитељ гледао У Ру“ шевинама, а сада у напорима наих људи који су за ово дело имали разумевања и нашли снаге и начина да га продуже и одрже)
Иво Андрић, у Почитељу јуна 1974. године
Овај град, доље, У процјепу двије камене хриди, траје вијековима, Памти времена. И војне. Велможе, Краљеве и ћесарг. Памти град добро и зло. Памти све оне који су му остављали биљег времена, Биљег подарен камену, да живи као кула Гавранкапетановића, која ће, легенда каже, живјети док је гавранова
Поглед се спушта на увалу на чијим се боковима буди Почитељ, бијели град:
У сјећањејнавиру Андрићеве ријечи записане, овдје, у подневни час, шездесетих година
„ ·. Није весела могла бити историја овог чудног утврђеног насеља чији је смисао одувек био у том да је утврђено а насеље је само по нужди и узгред. (...) Јаш овде живе људи. Малобројни и навикли на живот у бившем граду (..) Куће још: носе бројеве. Али се може дотодити да отворите неколико врата са бројем, све једна за другим, а да уместо живих људи и стварне куће угледате у чкаљ и траву зарасло двориште и костур некадашње куће. А може вам се догодити да на звук каната који се отворе одједном чујете из оронуле куће женски глас, слаб и старачки. . “
Са углачаније на још углачанију степеницу корачамо кроз прошло вријеме. Неодољива је жеља да се догоди баши то, да, након што се отзоре врата, тишину ремети старачки глас.
Мандал се покренуо. Канат је зазвонио. — „Ко јет“ оживјеше ријечи нобеловца:
— „Пријатељи!“
— Нека. Уђите слободно. Добро
дошли. Ја сам Васвија. Којим до“ бром дјецо
— Навратили на разговор.
= Нека. Дела сједите. Ево ту, на диван.
Старица Васвија Ресуловић поправи јашмак на глави. Узе дуван-
кесу, Пажљиво завија цигарету од,
Регзвој и очување
Марко Ковачевић
У последње вријеме све већа пажња посвећује се феноменима екосистема на нашој планети. И то из једноставног разлога — природне угрожене, неправилно се искориштавају и неадекватно заштићују. На питање какво је стање и перспектива еколошке науке у нас и шта је са њеном примјеном у прекси — покушаће синтетички одговорити предстојећи Трећи конгрес еколога Југославије, који ће се одржати од 24. до 36. септембра у Сарајеву у организацији Савеза друштва еколога Југославије, Друштва еколога БиХ и Природно-математичког факултета из Сарајева. На њему се очекује учешће преко 300 научних радника из свих крајева Југославие. у Искористили смо прилику да тим поводом разговарамо са проф. др Радомиром Лакушићем, предсједником Организационог одбора овог Конгреса и професором Природно-математичког факултета из Сарајева. Значај екологије у посљедње
вријеме расте и према њој се однос _
постепено мијења. Који су процеси утицали на такво стање,
— Екологија је напредовала због великих невоља у које је друштво "запало у последњих 50-так година усљед наглог развоја технике и технологије које нису добро прилатођене животној средини и које у њој остављају много отпадака, чиме се ремете закони кретања природних система. Основни сукоб између друштва и природе је на тој линији да је човјек захватио све више природне ресурсе, пореметио природну равнотежу и изазвао лдеградапију сложених природних система И лрастично смањио њихову продукцију. Да ли се у стварности довољно и брзо примјењују резултати еколошких истраживања. Има ли у томе отпора, незнања и неодговорностиг — Данас у литератури често мо-
жете наићи на изјаве истакнутог е-
колога да је наступило златно доба
"теоријске екологије. То није ништа
дуго него успостављена веза екологије са дијалектиком, тахо да ома долази у царство нових открића која помажу да се комплетира дија-
лектичко-еколошко виђење свијета.
да се,заправо,екологија искаже као продужена рука дијалектике и да буде научна основа за разрјешавање свих супротности на релацијама доуштво — природа, друштво — наука. природа — наука итд,
На Конгресу ће бити врло широк
лијепо резаног дувана. Одби први дим. Говори, готово сама за себе.
— Враг га не однио овај ћелопек
притисн'о и земју и јуде па ми са- |
суши дуван. Зато је јак. Али, мора се пушити. | !
Руком Васвија размахује дим испред лица. („Баш је јак. Прејак. Мораћу набавити мурвов или духов лист и држати га у дуванкеси. Кажу да зелен лист не да дувану да се осуши“)
— Запалите,
Пушимо. Јакост дувана нагони на кашаљ. Очи сузе.
— Да ли вама смета никотин7 питамо. — Јок. Не увлачим дим У џигерице. Ако чо'јек себи море правити тријех, прави га тако, увлачећи дим. слухо било. у живот. Не ваља то, дјецо моја. Зато каш'јете. Ја нисам, Море се пушити и без штете по злрав'је. Море, ја вам то велим, То сам у мом вакту искусила. Добро ми је здравјје. Да куцнем У дрво. Не могу се пожалити. Чујем к'о кад сам млада била. („Хедија, боја пристави кахву.“ — обраћа се старица дјевојци). Овђе живим више од ше'сет година, а још дваест и шес' тамо: Гори на Дубравама. Могла би и сад: к'о тица полећет. што се злравја тиче.
На дивану у, другом, супротном
“
Углу куће, дјевојка везе. Стрпљиво преноси на платно, примјећујемо, љепоту једног од здања Почитеља. Умјетници који овдје, у овом граду већ двадесет година у својој Колонији, умјетничка виђења свијета око себе преносе на платно, имају У томе заслуга. Кажемо то Хедији.
— Имају. У ових двадесет година постали смо праве комшије. („Бо'је је синко добар комши:а него зао брат“ — вели Васвија). Доста је мје штана различите старосне доби који су постали умјетници аматери. Неке од нас, наше добре комшије, назвали су „бард | аматерског ликовног „стварадаштва. (Јуса Никшић, сли-
Конкурс „Борбе“ за нобинску реборшажу
кар — доцент на Академији ликовних умјетности у Сарајеву о дјелима угоститељског радника из Почитеља Османа Паића — примједба аутора). У медреси организујемо изложбу сваке године. Излажемо заједно са гостима Колоније. Лијепо су посјећене наше изложбз.
— Шћер ми је то. Често оде горе до тих учених 'јуди. Фино је то да јешве бити не море. А ја овдје останем сама.
Изненада Васвија застаде у казизању. Нагло. Поправи јашмак. Ја! Рече она. Шутимо. Нас Троје. Дјевојка је престала да везе. Онда још једно, па још једно, и још једно: Ја! Васвијино. Кратке реченице дуговје чног живота, У једној ријечи читава прича. Слутимо, бар тако. Мисли се роје. Ја! некад и са х (Јах) извориште су мисли.
— Шта је живот. Некад нас је у овој кући — наставља Васвија под овим кровом, било три'естеро чељади. Одвели их пути за бојим животом Живе у Чап'јини, Сарајеву, Мостару, Високом. Дођу ли2 Јашта. Сваке хефте мени моја деца дођу. Фала им. Фала.
Одлута Васвијин поглед кроз прозор, дође на град. Почитељ као кап прољећне росе. Бијел. Чист. Умивен. Видик старици затвара смоква изникла у зиду, на необичном мјесту. Препознајемо је. У подневном
запису њено рађање забиљежио је нобеловац.
Тишина траје опет. Куда ли лутаЈу мисли Васвије Ресуловић, и да ли лутају“ 7
— Ено видите оне смокве — каже старица. — Памтим када је није ни било. Никако. Када је изникла У зиду, ја сам јој отворила живот, Ено, погледајте. Одресла, не треба ти. Баш лијепа. смоква. Теница. Враг је не однио поткопаће ми сијерницу. А и расте па ми све више видик затвара. 'Јети добро послужи за жега. Онђе у хладсвини окупимо се ми старе жене. Диванимо. Јакако кад не моремо радити. Да ми рекну
Екологија
Разгођоф са дар Радомиром Лакуг"ићем, Предсједником Организационо! одбора иредсшојеће! кон-
реса еколоја Југослаби'е
дијалог о свим тим проблемима, јер има доста различитих приступа и схратања. Конгрес је управо тако и конципиран да се на њему оствари што интензивнији дијалог.
Отпора у примјени екологије данас има доста, зато што екологија захтијева научни приступ проблемима, а он опет захтијева велику ангажованост стручњака који су укључени у праксу развоја људскот друштва (у привреди, у свим областима _ индустрије, пољопривреде итд). Могло би се рећи да информације које ствара наука, свјетска и наша, доста тешко продиру у праксу, управо зато што наш васпитно-образовни систем није тако конципиран, није прилагођен томе да на учне информације могу брзо струјити и стизати на право мјесто.
Данас у нашој земљи имамо изванредно развијену нормативну дјелатност у том смислу. Од Устава, па до републичких и општинских регулатива. Међутим, то је тахо на пагиру. а у пракси често западамо у велике невоље које су и економске и еколошке.
Што се тиче стања у животној средини Југославије, оно није ништа боље нити горе од стања у мнотим другим земљама, оно је, наравно, у глобалу гледано, боље него што је ситуација у неким развијеним капиталистичким земљама које су снагом своје технике и идеологијом империјализма развиле израбљивачки однос друштва према природи, и, практично деградирали све екосистеме до мањег или већег степена. Ми, ипак. нисмо развили до те мјере технику и технологију да бисмо ститли угрозити све наше природне екосистеме. па још увијек захваљујући томе имамо поприлично очуваних животних средина. Наравно, све их је мање и морамо се интензивно борити да их очувамо,. а да оне које смо нарушили вратимо оњиховим природним токовима. Наша економија се не може замислити без правилног односа према ресурсима и према свим другим природним потенцијалима. Рецимо, наш динарски крш је прилично угрожен, почевши од Херцеговине, Црне Горе. до Далмације и Истре. Његова продукција и способност да амулимура космичку енергију смањени су У просјеку за око 60 одсто. Такође су водени системи Босне прилично угрожени, а њени копнени екосисте-
ми могу се сматрати најочуванијим у Југославији, поред оних у Словенији и дјелимично у Хрватској. Ситуација је много гора на простору Србије, Косова, једног дијела Црне Горе, а још гора на подручју Македоније. То говори да бисмо морали строго на научним основама приступити искориштавању основнх ресурса, како оних минеролошко-ттатрографских (угаљ, нафта, метали), до биолошких, земљишних и еколошких у глобалу гледано.
Доста се говори о спрези еколошке науке с привредом и политиком нашег друштва. Да ли је у томе пресудан декларативни метод или постоје реалне шансе да се ова гнтеграција ускоро почне интензивније огтваривати72 !
— Већ сам рекао да нисмо задовољни са до сада оствареном сарадњом између теоријске, развојне и примијењене екологије са лраксом и политиком. Зато је на Конгрес“ први пленарни реферат посвећен том проблему. Он има за циљ да повеже у јединствену цјелину све различите компоненте које у спрези дају резултанту опшег развоја нашег социјалистичког самоупрџезног друштва.
Ми смо због недовољне обавијештености о томе ко је:за шта компетентан. направили такву организацију рада у пракси да нам врло често тамо гдје треба образовни еколог сједи човјек који је загршио нешто сасвим друго, који чак и није чуо за екологију. Наравно, да лекав човјек онда не може правилно рентовати. Тек када изградимо кадрове који ће бити на правом мјесту постављени, моћи ћемо очекивати 60ље резултате у сфери примијењене екологије.
Све напредне снаге овог друштва, од Социјалистичког саззза, Савеза комуниста, Синдиката. омладине и других, морају се изборити да образујемо добре кадрове. Такођа се морамо изборити да буде продугтивнија еколошка наука најшире гледано, значи све наше науке, како бисмо могли што боље помоћи друштзу, а и да боље информишемо и привреднике и политичаре. Јер, ако их на информишемо, не можемо их осуђивати за грешке. Ми сви морамо ди: јелити одговорногт за ову смтупциј“ од научника, до политичара и осталих структура. Сви смо у неку руку заказали, зато што нисмо до-
вољно сарађивали.
вјека и камена
дукате купи, не могу. А јес' да није јес', драго ми је живјети. Ђутурум гледа када ће кренути. Зрело жито, само што сноп није пао.
Вијековима зрију и падају почитељска жита. Данас зрију у обновљеним здањима. Вијековима овај чудесћи град, први пут епоменут 1441. године, одољева сунцу, киши и вјетру, Куће трају. Обновљеце трајаће дуже. Жита ће се и даље њихати. Нестаће једино старине језика. А камен почитељски и даље Ће љепотати.
— Чини ми се да су све дуњалучке 'јепоте у овој мојој кући. Прирасло ми све ово за срџе. Јес' бр'те а мирноћа. Рахатлук. Ово је Бријеме рахатлука. Свак сваком пријате'ј. Има и комшијског сласка. Враћају се мјешћани у град Поправјају куће. Долазе и странци.
Тупи звук мандала прекиде сабесједницу у казивању.
— Хедија, иде
— Туристи, мајко, туристи.
— Желимо да обиђемо куће. и одаје, говори дјевојка која је дошла са њима.
— Отвори Хедија одаје. Ти им, синко, реци да се осјећају к'о у својој кући.
Озбиљна, припланула, лица развукоше се осмијехом. Пространа и ли-
боја, погледај ко то
јепо уређена соба испуни се грохотом. С трајању оваквог пријатељства кроз прошлост свједоком су слике извјешене по бијелим зидовима. Стигле су из бијелог свијета. („Ено, на оној слици налазимо се ја и Силва Кошћина.“)
— Драго ми је кад овако дођу. Често наврате. Нека. Мило ми је што народ 'јуби старину. Има се и шта виђети, а и ми мјешћани од тога имамо фајде. Има и то добре фајде. Прода се зелен и воће на кућном прагу. Онда мјешћани ту раде. Конобари и кухари: Бо'је мања плаћа код куће, нето већа плађа а да се даје иђе. Ја тако мислим.
Век од
Хасан Сућеска: Почитељ, фрагменти,
Има и фина помоћ Почите'ју, Гради се. Јок! Не гради се!7 Поправјају се ове старе куће а и мјешћани су ва'јани.
Кућа у Почитељу чкаљ и траву зарасле“ и које су „костур некадашњих кућа“ готово да и нема. Обновљена је кула, па Гавранкапетановића конаци, џамија, медреса, хамам, хан и велик број жућа. Васвија Ресуловић једноставним ријечима казаће: „Има и фина помоћ Почите'ју“. Тиме она, заправо, потврђује да се стигло до зрелих плодова социјалистичког дру штва'у ' којем културно-историјски
које су „у
маште
„ввијету ли
"и
БОРБА _ ептембар 1984.
МА ;. ; 4
1981.
Почитељ на Неретви живи је споменик снаге и моћи овог времена, Као ријетко гдје овдје је у исто вријеме присутна супротност времена и природе, љутог херцеговачког камена утјеловљеног у постојаност града и питомог зеленила које је љепотом овјенчало Неретву. Захваљујући човјеку и овом. времену љемпотају камен им ријека. Почитељ и Неретва. И другују. Данас више него јучер раздвојени љепотају и другују ријека и град. Раздвојила их је магистрала која води доље ка Ја дранском мору... у Раздвојила да их више приближи
ВАМ
легу а сољу клве.
Александар Дероко сам о себи
Нарочито ових дана о Александру Дероку је написано можда више него што је неко стигао да прочита.
Зна се, и запамћено је:
пре
неки дан велики маштар, про-
фесор и академик Александар Дероко прославио је деведесети ро-
Ђендан,
Ускоро ће до читалаца нова књига „Дероко и други о њему“ (трви примерак предат је слављенику),. а стари професор је осим аутопортрета „Бесрби“ наменио и причу — у првом лицу.
— Да одмах објасним: ту књигу нисам ја писао. „Туристичка штампа“ је поверила Радовану Поповићу да, поводом тог мог рођендана, при купи и среди у једну малу целину ако по штошта што би се из мога живота дало извући. Кажу, био је толико дуг, па је ту морало бити и по чега опште занимљивијета. Ра дован је преврнуо све старе новине и папире, да не кажем и документа, извукао оно што се њему чинило занимљиво. Из свега — саставио је књигу. Тражио ми је да за њу пронађем и све старе фотографије, а ја сам искористио прилику да то допуним с неколико десетина мојих цртежа, оних из времена неколико последњих година,
Откако сам, прво отишао у пензију, после седамдесет година живота и четрдесет професоровања, а затим и после више од двадесет и пет бављења науком и у Српској академији наука и уметности — бавио сам се само аматерским сликарством. Сада је, у последње време, и томе дошао крај, јер моловати веће слике бојом захтева известан напор, те сам се свео на цртеже тушем и пером. Ту човек исто тако може себи да дозволи да се по игра маштом и фантазијом — а ја то више волим него директно копирати већ постојећу природу. Ето, тако је настала ова књига којој су прво хтели да надену назив „Дероко — њим самим“. па се оно „њим самим“ учинило мало натегнуто Све ти Мандићу, и узео је да и уметнички а не само технички све уобличи. И збиља, целој књижици дао је особени дух. Он и академик Павле Савић, који је написао изванредно инспирисан предговор. Иначе, ја нисам ту ништа нарочито допринео. Слично је било и са књижицом коју је. од мојих разних текстова, разбацаних по новинама и часописима, као какав мозаик недавно склопио Мома Димић и дао јој, користећи моју белешку на једној ста рој слици. наслов „И ондак је јероплан летијо над Београдом“.
Иначе. немам никаквих литерарних претензија. У животу сам се бавио много које чим другим. Не бих то хтео овде да понављам, све
је то већ објављено и прештампавано и сувише, а да не идем ни у какве интимније исповести, да признам само да ме је много штошта у животу интересовало.
Кво, ако се прелиставају стране са фотографијама ове књижице коју су ми даривали за рођендан, наилази се прво на ваздухопловство којим сам се најинтензивније бавио у време када је требало све време да посветим учењу у гимназији, реалци. Признајем да сам због тога био хозлабога рђав ђак.
Прво сам био спортиста, пливач и бициклиста. Од првих пролећних дана до првих мразева проводио сам на Сави пливајући — тада се још није знало за краул и делфин, него онако прсно „кучећи“. Са осталом дечурлијом правио сам мале петеће моделе од шипкица и „флис-папира“, који су летели тако што им је један уврћени „еластиш“ ковитлад мали пропелер. Тада су и пр ви аероплани летуцкали по пољанама око Београда, па је и онај несрећни Словенац Русијан ту погинуо. Било је то, мислим. око 1910. По узору на њих, покушао сам да направим и ја прву летилицу, али
без мотора, такозвану „планер“ који се клизећи кроз ваздух спушта са неког брда...
После су допљљи ратови, Прво они 1912. и 13, а затим онај велики, први светски 1914. Сви ми, тада већ младићи, али још не стасали за пра ву војску, пожурили смо у добровољце, Тако сам ми ја тамо био и баш сасвим изблиза видео целу битку на Церу и Текеришу о којој је било много помињања баш ових дена. Дух тадање матурантске и бруцошке великошколске омладине био је високо романтичарски настројен. Као химна звучао је Маринковићев „Трубач“ на све стране, Ту сам не: ставио своје ваздухопловне пусто“ ловине и био пилот на солунском фронту.
Идући тако редом по фотографијама из ове књиге, види се ла сам из рата ипак изишао некако читав. Уозбиљио се, вратио школи, завршио је — па постао, најзад, “ универзитетски човек, све редом од асистента до професора.
Главно занимање било ми је гр" хитектура, и то првенствено сред“ њевековна српска, Поред ње бавио сам се и такозваном фолклорном то јест, старим сеоским и варошким кућама. Бавио сам се свим тиме и вупше од четрдесет година. писка“ рао сам лоста — уџбенике и остада те тако заслужио и чланство у Ака демији наука и уметности.
Е сад. кад сам споменуо ту уметност, то је оно чиме сам а највише у животу бавио, И про: чавајући је и чак помало и актив њоме — сликарством.
Са; кад башим поглед тако а зад. преко свега тога, морам Ро знати да сам врло задовољан. и. тензивво сам проживео цео и "е вот и, то је главно кад се ве земоже да уфати ни кеко Пи што ми ту на њему. Много у77 а, сам ту баш изблиза видео и оку ранарочито у оба велика МИ ин: та — и у оном другом је било =. та лито кажу. ту сам био и љен па сам, док су нас јр. 77 товали, побегао, После се. кр' АЛИ, по оном окупираном Београлу, сам и ту ме стигла зла судбина, а Баодлежао мало и у логору " њициИ,
о рлат“
Ни са здрављем није ишле охра" ко, да се, онако мало У лим да сам шест пута леже. пу операционом столу, и то ТР са локалном анестезијом.
И ничега ми није жао, пе сам што пропустио — 207 вадбу женио и доживео „златну пак све кроз овај „гурави“ 2 %и' вни живот.