Борба, 19. 05. 1990., стр. 8

NEDELJNA BORBA subota-nedelja 19-20. maj 1990. Strana”

Kan — između politike i biznisa

Prodor Istočne Evro

Piše: Dragan Belić

eđunarodni festival u Kanu

važi za najugledniju filmsku

smotru u svetu, i to nije bez posebnog ponosa u četrdeset i tri godine istorije ovog vašara kinematografije strasti. Istovremeno, taj festival postao je i mesto susreta kontinentalnih opsesija, ponajpre test prilika za evropske prodore najmoćnije svetske velesile, tj. Sjedinjenih Država, čija kinematogprafija, zahvaljujući upravo Kanu, drži primat u najvećem broju evropskih zemalja, a odnedavno čak i u postojbini izumitelja filma, odnosno Francuskoj. No, Francuzi ne bi bili Francuzi kad ne bi ugađajući Americi, istovremeno činili tako mnogo, u sferi filmske diplomatije, da svoj istorijski visoki filmski rejting održe upravo preko glamurozne fešte u Kanu. Na drugoj strani, braneći Evropu od terora američkog kulturnog imperijalizma, kanski festivalski zraci uvek su stizali da pronađu dovoljno egzotičnog i ezoteričnog filmskog materijala u jednoj Burkini Faso, Kolumbiji ili Jugoslaviji, da o Tajvanu, Poljskoj ili Argentini ne govorimo. Uz prisustvo Nemaca, Japanaca ili Italijana, bilo je to sasvim dovoljno da se zadrži primat u sferi otkrivanja novih filmskih vrednosti čak

Mundija u Kanu

Mundijal u Italiji, kao izuzetni medijski događaj koji sledi iza Kana već posle nekoliko nedelja, i ovde je omiljena filmska tema. Tako su italijanski organizatori angažovali dvanaestak reditelja zvučnih imena iz svoje zemlje — od Felinija i Bertolučija, do Licanija i Moničelija, da urade filmske portrete dvanaest gradova u kojima će se igrati utakmice Svetskog prvenstva. No, da je predstojeći mundijal neiscrpna filmska tema, pokazala je invencija majstora pornografije u Italiji. Na štandovima koji se bave ovom vrstom filmskog biznisa pojavio se spektakularni reklamni materijal sa porno sadržajem koji najavljuje akcije Čičoline i Moane, dve najizrazitije zvezde porno filma u Italiji, u tvorevinama koje su, takođe, posvećene svetskom fudbalskom prvenstvu. U JE ZE E PERI LUK SOBNONC TN NIJE III E II: 7 PI Va; III

i onda kada one, te vrednosti, nisu mogle izdržati probu vremena već nakon nekoliko meseci i nedelja.

Perestrojka „taksi bluza“

Spremni na sve ćudi istorijskih promena, kanski festivalski zvaničnici uvek su spremno dočekivali ono što se, u sferi filma zbivalo u zemljama Istočne Evrope. I perestrojku su, naravno, vrlo spremno dočekali, izvlačeći iz bunkerskih zaliha sve ono što je moglo zanimati razmaženu publiku na Kroazeti. Po prirodi stvari, nisu mogli ostati na tome, pa je ove godine najzvaničnije i najspektakularnije, promivisan jedan novi, evropski trend: okupljanje svih evropskih snaga, a naročito onih sa istočnoevropskih strana, gde su se Fran-

Vašar strasti u Kanu

Spektakularno je najavjen novi evropski frend: okup|janje svih evropskih snaga, a naročito onih istočnoevropskih, i u njih su Francuzi uložili po-

zamašna sredsiva

cuzi pokazali spremnim da ulože pozamašna sredstva u one reditelje koje već prethodno nisu dovukli, kao azilante i emigrante, u postojbinu filma.

Utoliko je bilo sasvim prirodno što je moskovski debitant Pavel Longin, autor sovjetskog filma „Taski bluz“, dakako — sa francuskim producentom, dočekan tako pompezno u Kanu. Longin je davao intervjue, zabavljao novinare doista originalnim razmišljanjima, i pri tome, naravno, jasno stavio do znanja kakvi ogromni potencijali kadrovske prirode još leže neiskorišćeni u Sovjetskom Savezu. Prestižni pariski dnevnik „Liberasion“, koji upravo ovih dana objavljuje zanimljiv feljton pod nadnaslovom „Osvajanje Istoka“, obrađujući filmski aspekt evropskih prodora na moćno kinematografsko tržište Sovjetskog Saveza i uzvratne evropske reference tog čina, ponudio je svoje stupce duhovitom Longinu. Na pitanje šta je to, zapravo, perestrojka, Longin je odgovorio da taj pojam podrazumeva mnoštvo različitih stvari. Za jedne je to mogućnost da kupe kravu, za druge da emigriraju, a za treće da ubiju svog komšiju Jevrejina! A za njega lično? Perestrojka je za njega lično povratak banalnom, svakodnevnom životu...

Indirektno govoreći, Longin sugeriše utisak da će Evropa biti jedno, pa se, kako je protumačio, pomalo pribojava tog običnog evropskog života. Strahuje, recimo, od pojave moćne ruske mafije koja bi mogla razviti ogromne kriminalne poslove širom Evrope. Dakako, od toga ne bi želeo da pobegne, nego tek nagoveštava da bi u njegovoj zemlji uskoro neki ljudi mogli da zažale za nekadašnjim, mirnijim vremenima političkog totalitarizma. Jer, nema idile u normalnim prilikama...

Francuzi su osobenog moskovskog destruktivca ubrzo spojili sa jednim drugim rušiteljem mitologema. Američki reditelj Džon Voters, čiji je film „Cry baby“ bukvalno oduševio kansku publiku, susreo se ubrzo sa sovjetskim rediteljem, na jednoj od kanskih seansi, i tom prilikom nagovestio da mu evropske političko-fil-

PLES NA FRANCUSKOJ RIVIJERI: Arnold Švarceneger i Silvester Stalone plešu ispred hotela u Antibima

Hard day's night

Ubeđeni evropski levičar nađe se u neprilici kad utvrdi da jedino još Amerikanci snimaju filmove o teškom životu radničke klase, odnosno o eksploataciji „ljudi sa dna“, kako su Francuzi preveli naslov filma Stefani Blek „H-2 radnici“, koji se, kako piše u sadržaju, bavi surovim izrabljivanjem radnika sa Jamajke u fabrikama šećera na Floridi. Jugoslovenski kritičar koji je pošao na projekciju ovog filma morao je odustati, jer mesta u sali uopšte nije bilo. Posvedočili su mu da je sala bila puna čak petnaest minuta pre projekcije.

WC Yadp ME OPE Ty" rrr TZ Nr TO reza ZRNA ZAR TRE TIT mske strasti baš nisu mnogo bliske. Vi, Evropljani, rekao je kasnije Voters, mnogo držite do politike i stalno tražite poruke u filmovima. Voters je sugerisao da su njegova filmska shvatanja ipak drugačija, bez obzira što je u toj Americi dugo važio za tzv. „podzemnog“ autora, tj. onoga kome bi trebalo da bude blisko shvatanje filma kao pouke umetnosti pokretnih slika.

Uzvišeni ciljevi Evrope

Ove godine u Kanu, pak, ako i ima umetnosti, ona je u najvećoj meri politizirana. Opšte geslo: ujedinjena Evropa. I još jedan dodatak — Amerikanci mogu biti prisutni pod uslovom da su korektni. Utoliko kritičare ne može iznenaditi čitava masa koprodukcionih filmova, poglavito sa učešćem francuskog kapitala, od Rusa i Gruzijaca, do Austrijanaca i Iraca. Za Amerikance se ne bi moglo reći da 'su zapostavljeni, naprotiv — vrlo su moćni na Kroazeti, ali nisu skloni da se odviše bave evropskim poslovima, osim ako nije u pitanju nešto veoma krupno, kao građenje, na primer, ekskluzivnih bioskopa po Sovjetskom Savezu.

Trgovina, pre svega : Amerikanci festival pretvaraju u biznis

Omraženi Amerikanci obavjaju svoje unosne poslove, držeći se prove-

Dragan Petrović

adicionalna evropska naklonje-

nost politici, pa bila ona i kulturna, koja ovde u Kanu dobija i dodatnu dimenziju opšte utakmice Zapada za prevlast u postkomunističkoj Istočnoj Evropi, u drugi plan, utisak je svesno, potiskuje ono od čega kulturni ekspanzionizam Amerike nikada nije bežao — činjenice da je i kultura biznis, u nekim domenima

'čak par ekselans, da iza fasade potre-

be za konzumiranjem umetnosti i inih kulturnih sadržaja stoji uvek, pa i pre svega, motiv zarade.

Da i Francuzi, konkretno organizatori manifestacija u okviru 43. međunarodnog filmskog festivala, pripadaju ovom, i na ovaj način demonstriranom evropskom duhu, pokazuje i jedan indikativan detalj. Naime, mada od pratećeg „maršea“, zvanične festivalske pijace koja se ove godine orga-

\_ ea a Oba ad ite ~ eee Ffe (tedi i ete +

proseku pet prema jedan.

nizuje po trideseti put, Kan, to jest njegov filmski festival, podmiruje dobar deo svojih ogromnih troškova (samo na ime učešća svaki od prijavljenih poslenika iz filmskog biznisa, a njih je više hiljada, mora da uplati iznos od 1200 francuskih franaka), sama tržnica na kojoj se svi poslovi obavljaju smeštena je u podrumu festivalske palate, dakle van svakog proiN koji služi reprezentaciji festivaa. ;

Kan ne živi od umetnosti

_ Postavši odavno prestižna institucija, stekavši status najznačajnijeg od svih filmskih festivala — čijoj „Zlat-

noj palmi“ jedino još „Oskar“ može da konkuriše — Kan je osvojio i tu privilegiju da, i za njega čak egzistencijalni, komercijalni film sme da zanemari u ime svoje umetničke čistote. Da li dodatni nepoznati „aranžmani“, sa Amerikancima, koji su u filmskom svetu odavno pak postali sinonim za komercijalno, podrazumevaju i neke ustupke Francuza, ostaje nebitno evidentno je samo da se Francuzi svim silama trude da dokažu kako Kan živi od umetnosti, a prodaju doživljava kao nužno zlo. Podršku mu, u principu, daju i izveštači, najviše evropski, koji se najradije bave samo onim što im organizator servira na

bd 4 e jave + lis

9

Budući da'Evropa, koliko se vidi i ovde, nikako ne može bez politike, to je onda pitanje mudrosti da ta politika, upravo preko filma, bude u funkciji što moćnije, ujedinjene Evrope.

. Francuzi, u tom smislu gotovo i ne

kriju svoje ambicije, tj. namere da budu neka vrsta predvodnika u ovoj sferi, budući da istorijom, tradicijom i kulturom polažu pravo na takve vrste zahvata. I mora se priznati da to rade mudro i promišljeno, sledeći one istočne vetrove koji su i poslednje bunkerisane filmove izneli, na svetlo Kroazete (čehoslovački „Uho“, te poljski — „Saslušanje“), i tako sasvim potisnuli totalitarističku brigu za kulturu u nekadašnjim čvrstim režimima sa istočnoevrpskih meridijana. A svima je, dakako, odgovaralo da se taj svečani, završni čin obavi baš u Kanu.

Efekte. visokog filmsko-političkog dijaloga u Kanu tek ćemo procenjivati narednih nedelja, ali već sada nema sumnje da se filmska Evropa ubrzano sprema da sledi sveže civilizacijske tokove na starom kontinentu. To što je ovde, u međuvremenu, nakon jedne simpozijumske seanse, stvoren čak i komitet u stalnom sastavu za rasprave pod nazivom „Film i sloboda“ može biti tek intelektualni kuriozitet, ako već nije u pitanju strah od povratka na stare staze. Jer, kako je na toj seansi rekao Emir Kusturica, „filmska sloboda“ stiže sa više novca, tj. sredstava za filmove. Nije li time Kusturica pomirio američka i evropska shvatanja filma, sugerišući utisak da otvorena i moćna tržišta onemogućuju povratak represije.

Na mogućnost takvih izmirenja nije ostao ravnodušan ni jedan Žak Lang, francuski ministar kulture, inače stari borac protiv „američkog kulturnog imperijalizma“, kada je ovde izjavio kako se raduje što Amerikanci slede Evropljane u otvaranju prema Istočnoj Evropi. Divota „Evrope bez granica“ smešila nam se, dakle, i u Kanu. Koliko će sve to koštati, to ovde niko i ne pita, jer je cilj više nego uzvišen. Možda će neko, tek sutra, ako bude sledio Kusturičine opaske, postaviti i takvo pitanje. Za sada, gledaocima je ponuđeno da uživaju u složnoj evropskoj braći koji su kanski filmski vašar pretvorili u svoj veliki, trijumfalni štand filmskih i drugih iluzija.

a

oficijelnim programima i pratećim pres-konferencijama, retko zalazeći na „marše“ (na piće kod zemljaka) i u brojne dvorane kanskih bioskopa gde se de fakto „događa kinematografija“ i odvija sve ono što joj omogućava ne samo život već i poziciju jedne od uopšte najunosnijih delatnosti.

Reklame, suveniri,

rene faklike ulaganja ogromnih količina dolara u profit koji je sve bliži kokteli

Iza „kulturološke“ fasade, međutim, kriju se i neke činjenice koje ni najmanje ne prijaju domaćinima, jer bi uz medijsku pažnju koju, nema sumnje, zaslužuju, narušile dugo godina građeni imidž. Jedna od njih kaže da je po prvi put u istoriji američki film. prošle godine, imao više gledalaca u bioskopima Francuske od domaćeg filma, a druga da se odmah a završetku festivala ruši jedan od legendarnih lokalnih bioskopa, „Ambasade“, koji je sa svojih sedam (?) predivno opremljenih dvorana jednstavno postao — nerentabilan. Zaključak je jednostavan: film je ovde na prvom

mestu umetnost — ali jedino za vre- ·

me trajanja festivala.

U međuvremenu, omraženi Amerikanci, čija je istorijska krivica „deg-

- Naši proroci.

prošlosti .

Pisma iz Londona

Kakva je razlika između britanskog lova na medijume i našeg lova na memoariste?

Piše: Borislav Pekić

va su safarija u toku, prvi u Britaniji, drugi u Jugoslaviji. |) od demontaže Imperije, oseća se ovde nacionalna potreba za vezom s onom drugom i nepoznatom stranom stvarnosti. Pošto je živuća postala sve neugodnija i nepouzdanija, Britanci se okrenuše

onostranim silama za doljubno su nastojale

omoć. Spiritualistička društva, sekte, škole ro. a Engleze stave u dodir s utešnijom stranom lič.

ne i narodne sudbine. Potreba je naročito urgentna u doba laburistič. kih mandata, kad obuzima i poslovično trezveni Siti koji se u norma|. nim prilikama, za torijevske vlade, o bitnim zagonetkama duhovne ea. zistencije obaveštavao kompjuterima u direktnoj vezi s berzama sveta,

Međutim, od 1987. oseća se u Engleskoj na spiritualističkom tržištu opasan deficit u treniranim medijumima, bez kojih je komunikacija ;

mrtvima nemoguća.

Tada je predsednik Spiritualističkog društva p.

Terry Gordon s rezignacijom izjavio da je „profesionalni standard me. dijumstva svuda u opadanju“. Briljantnih posrednika s limbom, kao što je Mora Blackwood, Ena Twigg ili Doris Stokes više nema. Zemlja se bacila u lov na nove medijume koji će joj kazati kako da se obori ka. matna stopa a ne poveća inflacija, sačuva narodno zdravlje džabe, ka.

ko da se ostane u Evropi a u nju ne uđe, i na ličnom planu —

kako da

se sa što manje rada više zaradi, nada koja nas spaja s Britancima a

udaljuje od Japanaca.

Društvo je u odgovor na taj očajnički zahtev za dobrim vestima po. većalo broj klasa spiritualističke preparandije i na njima se već 1987, treniralo 150 budućih medijuma. Očekuje se da oni, kad prirodni dar usavrše tuđim iskustvom i profesionalnom operativnošću, stave Brita. niju (i narod i građane) u neposrednu vezu sa budućnošću, te ovu, ako

kasno nije, okrenu u vlastitu korist.

mojoj zemlji, Jugoslaviji, stvar je nešto drukčija ali je vera u nadnaravno podudarna. Premda bi, prema trezvenoj proceni stanja, valjalo da nas budućnost brine više od prošlosti, jer ju-

U

če i prekjuče smo, kako ko doduše, barem preživeli, a sutra i prekosutra nas tek očekuje, naši nas medijumi, za kojima smo takođe u divljem lovu, neprestano toj prošlosti vraćaju. Samo se oni ne zovu, kao svuda u svetu, medijumi već memoaristi. Imaju mnogobrojne profesionalne podvrste, kao, uostalom, i pravi medijumi. Jedni nas dovode u vezu sa slavnim mrtvacima, drugi s minulim događajima (u srpskom prevodu zabludama ili greškama), treći s ulogom izvesnih pokojnika u tim pogrešnim događajima. Zovu se takođe i pisci dnevnika, sećanja, uspomt-

na.

Druga je razlika što za njih ne postoje kao Ovde naročite škole, z

neke nikakve, što je dobro, jer poznato je koliko znanje ume da ošteti prirodni dar. Oni sve to postižu vlastitim natprirodnim silama. Treća je razlika u tome što su medijumi u Britaniji redovno dame, a kod nas uglavnom gospoda, u srpskom prevodu — drugovi. Četvrta je što su medijumi ovde mahom obični ljudi, bolji ukoliko su običniji, a kod nas državnici, političari ili generali, neobični, dakle, ljudi, i bojim se, gori ukoliko su neobičniji. I poslednja što ostrvski medijumi ponekad upozoravaju šta da se ne radi, a naši šta nismo smeli raditi, a ipak smo, net

zna se zašto, radili.

Rekosmo da je jedna od najuspešnijih britanskih medijuma izvesna Doris Stokes. Ne znam šta je sve činila i kakvim je moćima raspolagala da stekne slavu, ali znam šta čine naši medijum-memoaristi da svoju steknu. Srpski političarski medijum, uz obrednu jagnjeću drogu, objašnjava nam kako je njegov narod izgubio nezavisnost a u zamenu stekao hvalu što se ove odrekao. Srpski generalski ezoterik koji je, menjajući zanimanja, od oficira postao luđak, a od luđaka memoarist, izveštava nas zašto je bio i jedno i drugo, a postao treće, a usput i o mističnom znanju razlikovanja lažnih od pravih dragulja. Visoki policijski mediju mi (grehova koji najednom postadoše tuđi), informišu nas ko je koga! ko koga nije među partijskim drugovima prisluškivao, a usput i da t0

nipošto nisu bili oni.

nažalost, najveća razlika u njihovu korist. Ako su dobri, ovdašnji

DD Britanci saznaju budućnost, mi spoznajemo prošlost. I tu je,

se medijumi u proricanju sutrašnjice uglavnom slažu, bila ona crna ili bela. Naši se memoar — medijumi ni u čemu ne slažu. Kao 04 proriču, a ne pričaju prošlost. Kao da nisu učestvovali u istom ratu, 4

ni mir da im nije bio isti. Nama je bio.

Vodi „Saslušanje“

Raspoloženje kritičara, što se tiče filmova u konkurenciji, najbolje odražavaju ocene koje u okviru nekoliko nezvaničnih „žirija kritike“ svakodnevno objavljuju vodeći časopisi, „Screen international“ i „Moving pictures”. Po ukusu dvanaest kritičara iz Japana, Australije, Kanade i Evrope, na listi „Moving pictures“-a, posle tačno polovine festivala, vodi poljsko „Saslušanje“, reditelja Rišara Bugajskog, drugi je „Očinska nostalgija“, Francuza Bertrana Tavernijea, a treći „Beli lovac, crmo srce“ Klinta Istvuda, dok je ubedljivo posed kolumbijski „Rodrigo D“ u an-

eti „Screen“-a, u kojoj učestvuju evropski i američki kritičari vodi Tavernije ispred Bugajskog, dok je uz Istvuda treći i Pavel LO sa sovjetskim filmom „Taksi uz“,

radacija filma kao umetnosti“, obavljaju svoje unosne poslove, držeći se proverene taktike ulaganja očigledno ogromnih količina dolara u profit koji je sve bliži proseku pet prema jedan. Frapantne količine propagandnog materijala čitava ekipa za to zaduženih službenika praktično bez trenutka odmora ugurava u tesne novinarske boksove, čak tri velika američ-

ka časopisa u toku trajanja festivala

-

svakodnevno štampaju svoje Vanre ne brojeve (sve u, malo je reći lu: O noj, opremi, na po stotinak stranici sa bezbroj kolor — jfotografija), i hrpe reklamnih suvenira, torbi, Ma ca, kapa, olovki, bedževa... dele 56 i sve strane. Najviše na bezbrojnim ? jemima i koktelima, za koje se, u Mu je, kompjuterskom obradom 0

ju zvanice. I dok se u dvorana zvaničnim programom vrte Si. tf filmova iz, dobrim delom, filmski 6 zotičnih delova sveta, dotle je PO zeta veliki poslovni prostor čiji je ških ki pedalj okupiran od stranč ve ti američkih filmskih kuća, kao pro. egzekucije novih promotivnih

ka

U celoj toj trgovini dakle, US; prodavca četko se dokopaju oni O ne raspolažu artiklima sa OZ 807 „Made in USA“. Među njima, Jaši. jugoslovenske firme, koje dois Hi kim uspehom smatraju VSO bl najmanju prodaju. Pogotovo ilagMa ma — kakvi su teh O :: kojima moraju da postuju, . „ ag počotova sa sredstvima kojima 00 polažu i koja im ne dopuštaji 1, radi, biljnije predstavljanje. Primče! Godine jedino se „Umetni raj KOrP? pomt našao na reklamnim stranam koje stinutih američkih časopisa, na i Kani, že sve što se može O gledati ia pro bilo na ZVaniOnOF i festivalsko” if ramu, bilo u okviru „ -

Snala reklama u jednom od nji „Vreme čuda“, koju je 1 engleski partner.

u