Борба, 14. 07. 1990., стр. 5
Дара Вучинић
' ња у земљи. Од њених прописа неко
| |
Економија националног слепила
| тивно 'нема никаквог стварног утицаја
« ад смо прије неки дан предсједника Савеза економиста Србије, вишег научног савјетника у Ин-
ституту друштвених наука у Београду, проф. др Павла Васића замолили за мишљење о шансама даљих власничко-производних, организационих и осталих преструктуриирања у привреди и изгледима за остварење најављеног развојно-инвестиционог „бума“ у Републици, познати југословенски економиста се насмијешио мало резигнирано.
— Питање је, била је његова прва реченица, вреди ли уопште о било чему више причати. У последњем броју лондонског „Економиста“ прочитао сам да се у овим нашим источно-социјалистичким просторима више и не ради о национализму, већ о трибализму. А шта да кажемо о нашим домаћим приликама." Док у свету долази до интернационали-' зације капитала и тржишта, ми се враћамо у неки бог-те-пита који период, за који се још давно: и претпостављало и говорило да је увелико превазиђен. И да је сад превасходна преокупација људи некаква економска добробит и виши животни стандард. А испоставља се да је, бар надлежним одлучиоцима, од развијене економије и животног стандарда много важније развијати уско националну државу.
Зато се поставља питање опортунитета ових бројних седница савезне Скупштине и федералних институција уопште, кад је јасно да федерација више објек-
друштвене својине
оно што нам је највише потребно
на привредна, друштвена и друга крета-
примени нешто што му конвенира, или што баш мора, као што је овај закон о платама. Али то није — то. Зато и мислим да је готово илузорно разговарати о иначе добрим реформским циљевима. А поготово о покретању некаквог инвестиционог циклуса, неке модернизације и реструктурирања привреде. Утолико пре, што сигурно патриотски нагони нису довољни да би нам прави или квази инострани инвеститори дошли са капиталом у Југославију, а без тога нема инвестиционог бума.
Гимнастика за дубиозе
Ф Овако или онако све, или бар све развијеније федералне јединице данас кажу да хоће да се развијају саме и по своме. Могу ли2 — Мислим, каже др Васић; да ту треба поћи од нашег „прародитељског. греха“.
Ми стално говоримо — с разлогом уос- |.
талом — о националним економијама као о нашој мори, и великом промашају. Али мало подсећамо да су оне, не само пресекле било какав трансфер капитала, него истовремено, што је још и битније, да су створиле огромне дубиозе у банкама. Преселиле су их тамо из „својих“ предузећа разноразним гимнастикама. И сад се више не ради о доброј вољи — национална економија да или не, већ о нужности да се те банке санирају, које су иначе неспособне за било који инвестициони циклус.Па свака република и покрајина зато кроз неку штедњу од грађанства или привлачење иностраног капитала тражи излаз да најпре реши сопствене горуће проблеме неликвидности и слично. И затвара се у своје оквире, не зато што и сама у томе види велику: шансу за дугорочнију добробит, већ да обезбеди бар тренутно преживљавање привреди.
Ф Економисти, бар оним који нису на власти, ипак не вјерују да се ни
БЕРИ ПРЕВЕДЕ АШ РРА А ГАНА ПАН НЕБА ДЕА АИ 1 ЛЕ Er A yrIei ia MRIEKTI
СВИ СУ 3.
— Ако им теоретски и није стало они више од других — мислим на иоле 03биљније економске мислиоце — знају да им мора бити до тржишта. До ширег и несметаног протока на ширем простору, не само роба већ и капитала, радне снаге, знања и технологије. Па чујте, не уједињују се Немачка и Француска зато
што им је стало до неке своје федераци-
је, већ зато што знају да нема економског просперитета без отворених граница за слободан трансфер роба, радника, новца, стручњака, технологије, знања.
Блокаде разума
Ми смо, уз остало, имали ону познату политичку блокаду чак и протока роба на линији Србија-Словенија. Ако је
Брука пре науке
НТЕРЕСОВАНИ ДА СЕ НИШТА НЕ МЕЊА: Др Павле Васић
6 Увелико се планира градња низа термо и других електрана...
— Како немамо одговарајуће алтернативне програме, и не знамо шта да радимо са електроиндустријом или машиноградњом које не могу на светско тржиште, мислимо да ћемо градњом термоцентрала и продајом струје Италији двоструко профитирати. Не примећујући, уз остало, да се тиме у крајњој линији опредељујемо за „прљаву индустрију“, коју сви иоле развијени избегавају. То и у развојном програму Србије видим као признање тужне чињенице да ни у последњих неколико година, са свим причама о реформи и развоју, ништа нисмо учинили да дођемо до било каквог алтернативног програма. . )
Ф Да ли је при томе и економска наука затајила7 |
— Да бих бар делимично спасао част сопствене професије, рећи ћу да је Председништво Савеза економиста Србије још пре годину и по дана председнику Привредне коморе Републике упутило писмо са захтевом за доношење таквих програма. Исто смо захтевали и у Крагујевцу, на саветовању са представницима највећих предузећа. Привредници су тада, међутим, све захтеве — пречули. с 4 Ј
Знам за случај нашег угледног предузећа које је почело да се „љуља
| UMM су се смањиле поруџбине за војску. Па није враг да је за стручњака · проблем да се та, иначе врло модерна т
ехнологија, искористи и за неки други производни процес. Уосталом, пре неки дан један од руководилаца врањског „Симпа“ рече како италијански стручњак, доведен у фабрику да реорганизује производњу, није саветовао да се промени иједна од постоје-
| ћих машина. Али је захтевао да се промени њихов распоред и место у про-
изводном процесу.
\
била потребна нека контракција на политичке потезе Словеније онда је, евентуално, требало предузимати некакве политичке, али никако економске мере. Утврђивања да ли је квантум робне размене између Србије и Словеније ал-пари или није кад на једној страни имамо ' осам, а на другој милион и по становника, то је апсолутно депласирано. Али оставимо то. Хоћу да кажем нешто друго: од заједничког тржишта Европе стрепе и такви привредни гиганти као што су Јапан и Америка. Јер, наравно, независне земље знају да тржиште мора да буде што веће, шире, слободније. А ми сегментирамо ово наше, ионако премало, не размишљајући да свако затварање с. једне стране изазива сличну реакцију с друге. У виду царина рецимо. Царинама се штити привреда државе, а не државица у држави.
6 Претпостављам да би се у исто) равни с ограничавањем дотока роба,
преживљавање ни живот тако обезбеђује на е стазе.
о НЕ танно: Слушао сам неко вече на телевизији словеначке економисте Леу Пинтер и Вашчича који поричу мудрост словеначкој „Декларацији о суверености“. Не верујемо зато што су мање Словенци од оних који су је усвојили, већ што тачно знају да је било какво затварање Словеније у своје „суверене“ оквире тотална глупост са становишта развоја и тржишта уопште. О томе би и словеначки,и хрватски, и српски и сви други — и политички и државни и стручни, — органи морали и те како размишљати. Бојим се, међутим да много шкоди и недостатак потпуног информисања људи у целој земљи, комплетне истине о свему овоме нису доступне јер се свуда сервирају само — своје.
Ф Да ли је југословенским економистима више од неких других „категорија грађана“ стало до Југославије. .
(
Др Павле Васић, председник Савеза економиста Србије, о утицају федерације на привреду земље, последицама економске суверености република, реприватизацији
Један наш колега рече; „Увезимо три хиљаде менаџера који неће слушати никакве партијске функционере при опредељивању о управљању предузећем, па ћете видети како ће се радити“. Мислим да је то
Критеријум послушности
Ф У добром дијелу земље обављају се масовне кадровске смјене, што конкурсом што мимо њега. Имате ли утисак да је то због „преструктурирања“ руково-
„дећих тимова по знању и способности или само по страначкој припадности.
— На жалост, само ово друго. Да је ишта друго у питању, и мој и. остали Институти у земљи били би опседнути разноразним захтевима за израду пројеката, за давање
мишљења о постојећем нивоу и „структури производње, за проналажење нових тржишта. То се, међутим, једноставно не дешава.
Ми ових дана само масовно нападамо рестриктивну монетарну политику која „не омогућава нове продоре“, нове инвестиционе циклусе и слично, а не питамо се зашто бар у великим и средњим предузећима, иако имамо на десетине да не кажем на стотине инжењера и економиста, немамо никаквих алтернативних програма производње. ПЕЛЕ ПНЕ ПИРА ДВЕ РЕПА i iva
из Словеније могло уврстити и блокирање уплата из Словеније за неразвијене. — На страну то што ја имам резервисано мишљење према нашем Фонду за неразвијене и начину на који се тамо инвестира, сматрам да је ван памети ре-
ћи „ја нећу да инвестирам“ у Косово, Црну Гору, Босну или Македонију свеједно. Не из љубави према овом или
' оном региону већ и само зато што ја тиме стварам тржиште и за робу из мог региона. То отвара могућност за инвестиције које имају највећи мултипликативни ефекат. Наравно под, за свет нормалном, претпоставком да мора и у домаћим и у ширим размерама да функционише систем правне сигурности и правног испуњавања узајамних обавеза: да знам да се не може десити прекид протока роба, кооперативних и других веза узмеђу различитих предузећа или региона било чијом политичком и сличном вољом.
Ф Вјерујете ли да смо се приближили елиминисању политике из економије, коју смо одавно прокламовали. — Напротив, мислим да смо, на жалост, ту најмање урадили. Поучне су речи Маргарет Тачер: „Менаџерство тамо где је нужно, држава тамо где мора“. један наш колега на неком састанку о омогућавању развојног циклуса с правом неки дан рече: „Увезимо три хиљаде менаџера који партијски неће бити ничији, и који неће слушати никакве партијске функционере у опредељива-
њу о управљању предузећем па ћете видети како ће се онда радити“. Мислим, да би то било — оно право.
Ми, међутим, опет у неку руку синдикализујемо наша предузећа. Шта, рецимо, има синдикат да разговара о проценту односа између акумулације и издвајања. Он има, као свуда у тржишном свету, да се брине да запослени буду плаћени у складу са оствареном продуктивношћу, а остваривање продуктивности и слично, то мора да доноси независни менаџерски тим који одговара за. профитабилност предузећа.
Ф Савезна влада је предложила, а рекло би се да ће то одговарати M peпубличким вођствима, да се оздрављењу и преструктурирању, то јест ефикасности привреде помогне и промјеном власничких односа, што је у реду. Како, међутим, оцјењујете замисао о увођењу „спољних“стручњака у управљачке органе мјешовитих предузећа. |
— Поштено говорећи — очајном. Зашто онда агенција, фонд за развој или како се већ не зову ти извршиоци политичко-државних налога, нису задужени да једноставно одреде за менаџера у предузећу неког комесара, који би онда и де јуре, а не само де факто, одлучивао, и за те одлуке одговарао тој агенцији или том фонду. Иначе, зашто онда оптуживати рецимо Туђмана да узима све у своје руке, смењује и поставља „страначке“ директоре итд, кад то, ево, радимо и сви ми остали. Од савезне владе до српских предлагача. То је опет, типично наша специјалност, односно. задржавање власти политике над при: вредом, преко тих тобожњих стручњака, односно својих „изабраника“. А све опет као и досад, без икакве њихове одговорности. Ф То мислите није пут за прелазак на стварно, ефикасно тржишно привређивање,које се осигурава једино приватношћу власништва2
— Бојим се да ми о тржишту више говоримо, него што о њему доиста размишљамо. Ако ми је дозвољено да будем нескроман, мислим да су и премијер Марковић и српска влада, највише подбацили управо у предлогу о реприватизацији друштвене својине. Ова решења су спора и компликована. Као да за радикалнији корак нису имали довољно храбрости. Нека врста подржављења друштвене својине можда и не би била лоша, кад би се негде уметнула обавеза да то није власништво из-“ вршног већа или неког сличног органа, већ да то значи стварање десет, петнаест или тридесет разноразних холдинг ком-, панија, које ће се у првом моменту бавити проблемом процене, односно оце: не реалне вредности друштвеног капи-
,
тала с којим се располаже, а за тај посао ,
њихови менаџерско-управљачки тимови да одговарају том републичком фон-. ду за развој или агенцији. Ови други би, наравно, морали да буду апсолутно независни од владе и од било каквог утицаја са стране. У противном, бојим се да ћемо овако направити ситуацију још гору од ове у којој смо са оваквом друштвеном својином.
Директорски ланци
Ф Мислите ли да је лоша замисао о исплатама плата радницима у виду акција7 i
— Мислим. Ствари опет синдикализујемо. Стварамо неко групно власништво у оквиру предузећа, а уз то са становишта друштвене правде и некаквог друштвеног статуса из свега тога искључени су рецимо професори универзитета, лекари и други. Па ваљда смо и ми нешто учинили школујући тај свет кроз толике године. Да ствар буде гора, они којима се акције поклањају опет су ограничени у управљачким правима. Значи опет се играмо мера ограничења, помицања нечега унапред, уместо да свим! могућим _ снагама – реафирмишемо тржиште капитала. Ваља створити могућности да се неко појави као заинте-) ресовани купац тог капитала. Пет посто |
, — пет посто. У реду. Али дајмо му право |
да са:тих пет посто капитала преузме, обавезу вођења предузећа и да оствари' стопу профита од шест, седам или осам посто, колика ће бити и каматна стопа.
9 Па није то право ни сад искључено; e
— јесте. Практично је искључено.
Према таквим могућностима одговорни имају априори одбојан став. Иначе се не би десило, као што се десило читали сте тај пример — да се рецимо, Браћа Карић појаве са жељом да купе хотел „Москву“, а да она — „не буде на продају“. __ Због чега, молим Вас, „Москва“ не би била на продају2! Ако вреди, рецимо, неких сто милиона, и остварује бедну акумулацију од један посто, а Карићи нуде 200 милиона, зашто ја те паре не. бих преселио у неку другу грану и за-. послио неке нове људе, увео неки нови. технолошки процес, нову производњу. · Али не, друштвени власник и менаџер данас то не жели, нико га на то не принуђује, и он је заинтересован да се ни-' шта не мења. „Ени“ у Италији или „ре-' но“ у Француској је и те како присиљен, да оствари одговарајући принос не ка-; питал. Наш није. Зато су предузећа и пуна пријатеља, пријатељских пријате-; ља, фамилије, „својих“ директора итд, јер кад су на крају године неуспешни, нико генералном директору не каже „е, сад летите напоље“ као што то у капитализму кажу власници капитала.
Знате, ја се згранем кад данас неко наше предузеће тражи — четрдесет директора. Еј, четрдесет директора, а „Џенерал моторс“, са капиталом од две милијарде долара има их равно — 12. Али код нас и шеф неког складишта је директор, и неки референт зато што му од звања, а не од знања и рада, зависе статус и плата итд. И сви су заинтересовани да се ништа не мења, од политичара, до чиновника и привредника, јер нису) сигурни да би у неком промењеном тех-“ нолошком и другом ланцу поново били — руководиоци и функционери.
~
| NEDELJNA BORBA subota-nedelja 14-15. jul 1990. strana
Liberalizam u Srbiji
zovih ocena i primedbi. Celo rukovodstvo je podržalo njen diskurs. Josip Broz je bio „primoran“ da se „povuče“ od svojih pređašnjih ocena, uz jednu konstataciju: da je „srećan što rukovodi Partijom u kojoj ima takvih kadrova“. Koliko je ovo „povlačenje“ bilo iskreno, a koliko jedna nova taktika, pokazaće kasniji događaji.
Kao veoma vešt politički taktičar, Josip Broz će posle ove svojevršne sondaže nastupati postupno. U međuvremenu će se interpolirati „rasplet“ hrvatskog čvorišta, posle čega će biti bitno stešnjene mogućnosti stvarnog dijaloga u Savezu komunista, pa i sa samim Josipom Brozom, ali će on, i pored tog, najpre baciti „udicu“ diferencijacije u samom rukovodstvu SKS, pa onda preći u „raščićavanje“.
Nije nimalo slučajno što je takva taktika uključila Brozov pokušaj da Marka Nikezića animira najpre u traženju mogućnosti da se Dragoslav Marković „premesti“ iz Srbije: odgovornost time preuzima na sebe Nikezić, a tako počinje „cepanje“ jedinstva u SR Srbiji, koje je, sa izvesnim teškoćama, rekonstituisano posle Četvrtog plenuma CK SKJ. 1stiskivanje Marka Nikezića i Latinke Perović će posle toga, odnosno posle prvog „delenja“, ići lakše. |
Onda je Josip Broz, pošto Marko Nikezić nije hteo da prihvati ovakav način političke borbe (igre), promenio i pravac i stranu. „Delenje“ će se izvršiti preko osovine Dragoslav Marković-Petar Stambolić, o čemu imamo odlično svedočenje samoga Dragoslava Markovića. Po njemu samome, iako Brozova inicijativa nije bila prihvaćena sa nekim naročitim oduševljenjem, argumentacija o opasnosti od liberalizma i tehno-menadžerstva je ·prevagnula, i već je u leto 1972. godine celo rukovodstvo u Socijalističkoj Republici Srbiji živelo u atmosferi veoma oštrog unutrašnjeg sukoba i borbe za prevlast.
„Bez obzira na podršku koju smo imali u srpskoj partiji i u srpskom narodu, niti za momenat nismo sumnjali u konačan ishod, s obzirom na ogromnu moć i uticaj Josipa Broza“. Jer, sukob nije išao linijom Nikezić-Marković, nego je u njemu dominirala harizma Josipa Broza, koga je podržao deo starih srpskih kadrova, iz razloga njihove ideološke, ali i lične pozicije. I zaista mlado liberlano rukovodstvo SKS, moralo je pasti, iako su ga podržavali i brojni revolucionarni kadrovi iz Srbije, koji su shvatali da je nastupio, ili
· će. uskoro nastupiti, istorijski momenat strukturalnih promana društveno-ekonomskog i društveno-političkog sistema — ka bitnoj demokratizaciji svih njihovih segmenata.
Sastanku aktiva SKS 12-16. oktobra 1972. godine sa Josipom Brozom prisustvovalo je oko 80 poznatih ličnosti Socijalističke Republike Srbije. Pored Josipa Broza, iz Izvršnog biroa Predsedništva SKJ bili su prisutni još Kiro Gligorov i Stane Dolanc. „Kompozicija“ ovoga, ad hok aktiva proizašla je iz neke uobičajene prakse, ali su predstavnici „Titove linije“ nastojali da se izbegne učešće nekih ličnosti za koje se sa sigurnošću znalo da pripadaju liberalnoj struji, ako je to, naravno, bilo moguće s obzirom na neke formalne kriterijume. Tako, na primer, ovome sastanku nije prisustvovao Mirko Tepavac, mada je bio u Beogradu, pošto nije bio član nekog užeg partijskog tela, niti u Srbiji, niti u Federaciji.
Opšti rezultat sastanka je poznat. U kvantitativnom izrazu, odnos „snaga“ je indiciran kao 5:1, u „korist“ pozitivne ocene dotadašnje politike užeg rukovodstva Saveza komunista Srbije. Bez obzira na sve prethodne procene, ovakav rezultat je morao delovati veoma dramatično na sve glavne „oponente“ odnosno politike, i razume se, na samog Josipa Broza. Nije bilo nikakvog iznenađenja u pogledu „pozicije“ većine članova Sekreta-
Nikezić: iskazi na 21. sednici,1971.
„Postojala su zakašnjenja u oblasti :
nacionalnih odnosa. Bila je ne mala nespremnost da se ide dalje u politici ravnopravnosti i samostalnosti uz odgovornost. Verovatno da je to bilo povezano i sa našom nedovoljnom spremnošću da idemo na opštu dalju demokratizaciju, bez koje nema ni pune ravnopravnosti nacija, republika, pokrajina“.
„Pri usvajanju ustavne reforme, i povećanju samostalnosti republika i pokrajina i opštem talasu demokratizacije, verovatno je bilo neizbežno da i nacionalisti nađu prostor da se izraze. Pri tome je opasno to što oni prodiru i u naše redove, i određenije, u naše glave, nudeći se kao saveznici, tražeći nacionalno jedinstvo, želeći da stupe i pod komandu Saveza komunist“. „Komunisti, postajući organizatori svojih republika i pokrajina, i drugih manjih zajednica, angažujući se na tome, identifikovali su se sa tim zadatkom. Postali smo, tako, državotvorni, u lošem, birokratskom smislu. Mi jugoslovenski komunisti borili
smo se da oslobodimo SKJ od tendencije svođenja na funkciju graditelja države. Sada smo upali u to izgrađujući republičku državnost“.
„U vezi sa tim što nam predstoji, smatram da samo hrvtski komunisti i samo demokrtski kurs može da tuče nacionaliste u Hrvatskoj i bilo gdc kod nas a ne nikakav birokratski centralizam i nikakav konzervativizam. Niko ne može praviti socijalizam u Hrvatskoj nego radnička klasa Hrvatske i komunisti Hrvtske. Samo nacionalisti drugih nacija mogu smatrali da su drugi pozvani da spasavaju socijalizam u Hrvatskoj... I to se često krije iza stava da ovo ili ono pitanjc kod nas treba rasčistiti silom i po kratkom postupku“.
„Ako je u Hrvatskoj, možda, težc razaznati nacionaliste—separatistc od onih ljudi koji se bore za zakonite potrebe i ravnopravnost Hrvatske, u Srbiji je teže razaznati one koji su za demokratsku Jugoslaviju od onih koji, na navodnoj zabrinutosti, žele da celu zajednicu vrate natrag“.
ПВТ ВИА НЕ ИВА А ДАДА А gr ML UprOT OI 7 JB EI (IT IG i A; a OBJAVIO Oi ama TT 01 rijata CK SKS, kao i nekih ličnosti i rukovodioca koji su bili poznati po svome poštenju i hrabrosti (Predrag Ajtić, Dragi Stamenković, Dobrivoje Radosavljević, itd.). Ali zaista su samo veoma dobri poznavaoci političkih prilika u Srbiji mogli očekivati da će se oko „liberalnog“ kursa formirati ovako ubedljiva većina. Jer, „oponenti“ su očekivali da će samo prisustvo Josipa Broza izvršiti bitan uticaj na sastav „novog odnosa“ snaga.
Naravno, sam Josip Broz se nije niti za momenat pokolebao u svojim ocenama, a još manje u svojoj opštoj strategiji presecanja korena i osnova „liberalizma“, čije je glavno uporište bila Srbija, što je na veoma eklatantan način pokazao i ovaj sastanak. Ipak, njegova „ideja“ da Marko Nikezić pređe na rad u Izvršni biro Predsedništva SKJ, kao da nije bila u jednoj potpunoj korespondenciji sa odnosnom njegovom „nepokolebljivošću“. Svakako, ova ideja se, sa druge strane, ne može objasniti njegovom nedovoljnom promišljenošću, a još manje slučajnošću. Ona je bila jedan taktički manevar: ako Marko Nikezić apsolvira odnosnu ideju, to će indicirati da Josip Broz ipak uzima u obzir neka osnovna demokratska pravila, a Nikezić će kasnije, u drugoj prilici, biti potisnut na odgovarajući način. Ako, pak, on odbaci tu ideju, sam snosi odgovornost, како za neposredne, tako i za dugoročne konsekvencije. Interesantno je znati šta je, u stvari, Josip Broz želeo, a logična je pretpostavka da je u momentu više hteo izvesno smirivanje lopte, jer u njegovoj strategiji nije bila ukalkulirana ovako široka opozicija njegovoj harizmi.
Reboljševizacija i kampanja „čišćenja“
Veoma brza i radikalna eskalacija kampanje protivu glavnih nosilaca liberalnog kursa, pa i šire, pokazuje koliko su, zaista, bile realne, duboke i suštinske razlike u političkom vrhu Srbije. Prosto je neverovatno koliko su „pobednici“ žurili da raščiste „teren“. Kvalificiranje celokupne dotadašnje politike kao liberalističke, oportunističke, tehnobi-
rokratske, to će reći antisamoupravne, i pozivanje na odgovornost njenih glavnih protaOM imaće za cilj da unese strah i konfuziju u Savez komunista Srbije, da bi se stvori-
i uslovi i pretpostavke za jednu široku manipulaciju.
Pokazalo se, međutim, da se ovo i ovakvo raščišćavanje ne može ograničiti na sam vrh „liberalno-tehnokratske“ piramide: oko 3-4 hiljade aktivista u različitim sektorima biće najneposrednije zahvaćeno kampanjom „čišćenja“ i moralne, političke, pa čak i radne diskvalifikacije. Nisu nevažne individualne sudbine prekrasnih i veoma sposobnih ljudi, ali pomeranje ovakvog broja aktivista, i još više nego toliko stavljanje pod lupu moralne podobnosti, značio je udar na celokupni javni život Srbije, sa neprocenjivim konsekvencijama. -
Ali, novo rukovodstvo Srbije, budući fanatično lojalno Josipu Brozu, moglo je, posle ove kampanje boljševizacije Saveza komunista Srbije, da „upravlja“ Srbijom na način koji nije moguće indicirati u celokupnoj njenoj istoriji. To je, uostalom, možda i nehotice, veoma dobro opisao sam Dragoslav Marković u svojoj memoarskoj knjizi-dnevniku „Život i politika“, za šta će mu biti zahvalni svi sadašnji i budući istraživači. Sa druge strane, teško je verovati da se Josip Broz, posle prvih efekata njegove inicijative — ostavke Marka Nikezića, Koče Popovića, Mirka Tepavca, Latinke Perović, Predraga Ajtića i drugih, više nije interesovao za dalja zbivanja u Srbiji. Još je teže verovati da ova zbivanja nisu korespondirala sa njegovom strategijom zaokreta ka reboljševizaciji Saveza komunista Jugoslavije, ili da nije mogao uticati na izvesnu humanizaciju celokupnog procesa.