Борба, 09. 01. 1991., стр. 5

ЈУГОСЛАВИЈА

"СРЕДА, 9. ЈАНУАР 5

ШТА МОЖЕ ДОНЕТИ СУТРАШЊИ УЈ САМИТ

Брак без љубави

Ђоко Кесић 2

Било би илузорно очекивати да ће политички врх Југославије на сутрашњој седници доћи до договора о разрешењу економске и политичке кризе

ве политичке карте и опције су на столу и преговори о

будућности Југославије почињу сутра, 10. јануара на сед-

ници Председништва СФРЈ, у чијем раду ће учествовати неки чланови савезне владе и председници председништава република и покрајина. Сесија највишег југословенског политичког врха, креће са не малим притиском јавности, која са великим интересовањем и надом очекује да коначно узавреле националне страсти уступе место разуму и разговорима.Какве су реалне наде да се коначно сва наша незадовољства преточе у миран дијалог политичких руководстава и да коначно престане да се окреће југословенски политички рулет2 Помније промишљање над овим питањем упућује на закључак да због чињенице да су политичка руководства и пристала да седну за исти преговарачки сто — може да почне расплет југословенске политичке кризе. Међутим, нада да ће се тек тако и на

брзу руку сви наши лидери договорити око важних питања,

утеха је за наивне. Реално је очекивати да ће састанак у Председништву СФРЈ бити ново одмеравање политичких снага или можда почетак новог и дефинитивног раскола — с обзиром на најновије догађаје око незаконите употребе средстава из примарне емисије Србије а и других федералних јединица. Заправо, сасвим је могуће да ће се највиши политички врх земље сутра разићи на самом почетку, уз захтев да се, рецимо, сачини стручна експертиза о газдовању у кредитно-монетарној политици. Јер, док савезна влада оптужује Србију да је извршила упад у монетарни систем земље — што је од стране високих војних функционера протумачено као довољан разлог да Председништво СФРЈ уведе у земљи ванредно стање — из Србије одговарају да је савезна влада, односно Народна банка Југославије, била неком мајка а неком маћеха.

И без ове сензационалне финансијске пљачке, руководства наших федералних јединица имају сасвим довољно својих разлога да се не договоре, или, у оном бољем и реалнијем случају, да разговори, договори и преговори трају бар целу ову годину. Оно што објективно може да обједини Југославију, бар за једно разумно и догледно време, које би са неком срећом могло да потроши националне страсти, су сиромаштво и економске околности у које су је довеле између осталог и ове подељене републичке политике. Нада није велика, али може да буде значајна у недостатку бољих решења, чак ако ово „бољих“ гледамо

„и различитим републичким диоптријама. „а. о Oe Привреда је у озбиљним материјалним недаћама, па свако даљње распарчавање тржишта и ширење националних сукоба може да доведе земљу у расуло и отворене националне сукобе. Управо из тих разлога, нико од националних лидера и нема храбрости да затеже конце националних нетрпељивости преко граница стрпљења. Чак би се могло рећи да су национална руководства у републикама и покрајинама у овом тренутку више окренути прерачунавању својих могућих судбина и позиција. Због тих разлога, савезна влада тражи за себе значајнију улогу у преговорима о будућности Југославије. Чак би се могло рећи да једино СИВ у ове преговоре улази са чврстим и јасним предлогом. Како незванично сазнајемо, уводних напомена на почетку разговора неће бити. Једино савезна влада намерава да стави на сто — пред чланове Председништва СФРЈ и председнике федералних јединица — програм од дванаест тачака, као предлог платформе за прелазни период. У тих дванаест тачака, савезна влада нуди пре свега стрпљење, поштовање савезних прописа, уставне промене по свом предлогу и, наравно, програм мера економске политике из свог реформског програма.

Нема сумње, међутим, да би, ако не сва, оно бар већина републичких руководстава одбацила и програм савезне владе и само савезну владу, само кад би за то имали довољно маневарског простора. То би могло да значи да ће Југославија још дуго, због ових и многих других разлога, да живи у изнуђеној љубави. Или, сви ће у њој покушати да живе без љубави, али са логиком економског интереса и у границама неопходног и нужног уважавања.

Да ли је у овом тренутку Југославија ближа овом размишљању или новим, несхватљивим али могућим крсташким походима2 На ово питање, сигурно је, неће одговорити седница заказана за 10. јануар, већ многе које следе у низу.

· ДА ЛИ ДОСАДАШЊЕ ОДМЕРАВАЊЕ СНАГА ДАЈЕ РАЗЛОГЕ ЗА БИЛО КАКАВ ОПТИМИЗАМ

Краткотрајна блефирања угорочни губици

Упади у платни систем земље показују да још нема ефеката с претходног разговора „на врху. Ф Да ли је Хрватска склонија договору у федерацији од Словеније Ф Минимални програм савезне владе за „прелазни период“

Недавно је Дејвид Бајндер човек који је у „Њујорк Тајмсу“ публиковао фамозни налаз ЦИА да ће се Југославија распасти најкасније за 18 месеци — у емисији „Глас Америке“ изјавио да ипак не треба очекивати такав

расплет и зато што „... се на Бал-

кану, а нарочито у Југославији, политика води блефирањем.“

Господин Бајндер додаје врло индикативну реченицу: „Сматрам да је блефирање и даље веома значајна компонента југословенске политике.“

Колико ће сутра, на другом самиту југословенских „поглавица“, бити блефирања, а колико стварног настојања да се започну некакви преговори о будућности земље, знаћемо врло брзо.

Предновогодишњим окупљањем на врху у Палати федерације на Новом Београду, остварен је двонедељни предах у којем су радили „специјални“ телефони, а савезни премијер је у Скупштини Југославије изнео неколико кључних тачака на којима је консенсус неопходан да би се мирним путем, легално, из једног уређења могло прећи у друго. Анте Марковић је у последњих месец дана неколико пута истицао да савезна влада нуди могућност да се из социјалистичког, једнопартијског и договорноекономског система пређе у парламентарни и вишестраначки систем са тржишном економијом — пређе на демократски, договоран, демократски начин, уз најмању могућу цену без проливања крви. У иностранству је посебно снажно одјекнуо његов интервју „Фајненшел Тајмсу“ у којем је рекао да одбијање таквога пута може врло лако водити у анархију, хаос а, потом, „сређивање“ кроз директну ак: цију војске.

„Савезџичка“ пребацивања

За мирни прелазак из реалсоцијализма у вишестраначки парламентаризам, правну државу са тржишном економијом по мишљењу савезног премијера органи федерације јесу неопходни. Заговорници конфедерације мисле, међутим, да се нови „историјски договор“ може извести без „компромитованих“ федералних органа, у непосредном договарању суверених република. У последњих неколико дана се примећује, нешто јасније но раније, да се хрватско врховништво мање опире разговорима у федерацији, да је спремније од словеначког за политику „корак по корак“. Није зато необично да је љубљанско „Дело“ у понедељак три ударна текста на 1. и 2. страни посветило чињеници да су Хрвати, најзад, „открили карте“. Ни то што је у тим текстовима била и по која кап жучи, нити што је у „Вјеснику“, реципрочно, речено да Хрватска има големих економских невоља не

само са Србијом, већ и са Словенијом која, додуше, то чини „перфидније“ и мање видљиво и нападно, није ништа необично. И „савезници“, очигледно, немају у свему исте интересе. Словеначку штампу је узнемирила најава могућег сусрета Туђман-Милошевић, што га је у недељу обзнанио Стипе Месић у Подравској Слатини. Хрватска, разумљиво, свој најтежи проблем — Книн — покушава да реши у директним разговорима. У Љубљани су биле и врло противречне реакције на посредничку мисију Јанеза Дрновшека који је, наводно, на своју руку покушао да успостави мост према Милошевићу. Повезујући мно-

гобројне „коцкице“, посматрачи нису пропустили сличне разговоре новог босанскохерцеговачког председника, Алија Изетбеговића, који је после феште у Загребу и похвала Туђману због новог хрватског устава, отишао и у Београд и сат и по разговарао у четири ока с Милошевићем. Упознавање „противника“,

Међусобни разговори „поглавица“ све су учесталији и ако барем воде бољем упознавању „противника“, могу бити и од неке вајде. Али, догађају се и неке друге ствари које упозоравају да иза сцене има бар неколико

редова кулиса. Док Слободан Милошевић, наводно, на затвореном југословенском самиту инсистира да се сва дуговања према буџету федерације под хитно измире, његова извршна власт директно упада у савезну благајну и у „строго пов.“ операцији покушава да испумпа неких 18 милијарди динара! Исте су операције, нешто дискретније и нешто скромније, покушале, па и извеле и друге републичке власти, па је, разумљиво, питање у јавности колико су вође озбиљне у јавним изјавама да хоће да се договоре.

Упади у платни систем земље, пељешење савезне касе које је постало свакодневно, нису баш неки ваљани услови за било ка-

кав, а још мање „историјски“ договор. Југословене је тешко убедити да су исти људи, вичЧНИ отимању и рушењу, способни да изграде нову (трећу2) Југославију. јер, када је председник СИВ-а подносио експозе у Скупштини Југославије, постојало је уверење да је претходног дана, на УЏ самиту, постигнута извесна сагла-

САМИТ ИЗ ХРВАТСКЕ ПЕРСПЕКТИВЕ

Мале амбиције врховништва

Очекујући чудо из Београда, просјечни хрватски пучанин се нада да његов предсједник Туђман путује на разговоре с јаким картама и да се враћа са сигурним добитком Ф Међутим, што се самит више примиче, грађанима се препоручује да се не заносе илузијама и да ће успјех бити већи то ако се републички представници договоре да наставе разговоре

Паралелно са журбом да се донесе нови Устав, у Хрватској јавности потицана је нада у могућност скорог повијесног договора република о будућем (заједничком или одвојеном) животу на простору, формално још живуће, југославенске државе. При томе је та иста јавност увјеравана да је темељни државни акт Хрватске један од три њезина адута (прва два су поновно успостаљено јединство хрватског народа и приједлог конфедералног уговора) с којима ће др Фра-

"њо Туђман бити не само рав-

ноправан играч, него и сигуран добитник за округлим (или ћошкастим) столом у Београду.

Не треба ни подсјећати колико су такве наде благотворно дјеловале на пучанство које зна макар га увјеравали у супротно — да његова Република ни с новим Уставом није суверена, а још мање правна држава те да величанствена промоција „хрватске библије“ није елиминирала зебњу због свега што се мјесецима збива у книнској крајини, и што се, најблаже речено, изрутује и хрватској суверености и демокрацији.

Пучанство, хајде олади!

Мако о „книнском питању“ размишља најприје као о тероризму и хајдучији, који му ремете миран сан, просјечан Хрват је већ толико загазио у политику да зна да је немирна Крајина метафора хрватско-србијанског клинча, па се утолико и сам да увјерити како је предстојећи југославенски самит, а прије свега сусрет оца домовине с вождом,

'сламка спаса од могућег сунов-

рата. Дакако, очекујући чудо из Београда, тај просјечни пучанин се нада да његов предсједник путује на разговоре с јаким картама и да се враћа са сигурним добитком. Ипак, што се „дан Д“ више примиче, са свих страна тог лаковјерног грађанина поучавају што је то политичка реалност. Од угледних новинарских пера, која препоручују опрез и подсјећају како су у овом стољећу хрватске вође у Београду увијек добивале „рог за свијећу“, па до порука из непосредне близине предсједника Републике — како се не треба заносити илузијама о брзом изласку из лабиринта и како ће успјех бити већ и то ако се републички представници договоре да наставе разговоре. Рјечју, пучанству се сугерира да — охлади.

Такву „сугестију“ добили су ових дана и новинари који су из предсједниковог уреда информирани да је Хрватска, дакако,

" спремна на разговоре и прегово-

ре за које је унапријед, заједно са Словенијом, понудила и приједлог конфедералног уговора, као модел будућег савеза југо-држава, да има и своју платформу, али да најприје жели чути и ставове осталих, а конкретна „трговина“ (што треба тумачити у стилу „ми вама ово, а ви нама оно“) остаје за касније. Новинари нису могли директно сазнати откуд толика суздржаност, па су почели чачкати по неким недоступним темама, тражећи пикантерије у, изгледа, ипак, поремећеним словенско- хрватским односима, због чега су били и благо укорени, „јер ствари напухавају“. Ипак, ако се дословно схвати оно што је речено на прес-конференцији, а не

~

њушка се „између редака“ (ово друго не препоручују из савјетничког тима господина Туђмана), онда се може закључити како Хрватска, која жели разговоре и коначан расплет југославенске државне кризе, може у Београду са сигурношћу једино рачунати на саму себе и уздати се у се.

Суздржаност

„врховништва“

Словенски партнери, на чију се подршку толико рачунало, чини се, нису стопостотни пријатељи. Пријатељи су, наиме, у политичким стварима, а у економским, тј. господарственим, поступају као браћа. С „врховништвом“ су, наводно, Кучан и Демос сугласни:о свим стратешким политичким питањима, поготово ако су Хрвати спремни да њихов бијег из Југе бране до посљедњег даха. Што се тиче неких специфичних нијанси, у „врховништву“ их образлажу чињеницом да Хрватска није „удомила“ све Хрвате, као што је то случај са дежелом. А о „нијансама“ због „книнског случаја“ треба рећи тек толико да се Словенцима диже коса на глави при помисли да би Книн могао бити у саставу „лијепе наше дежеле“.

Словенско братство према економским питањима исказује се поодавно, а посљедњих мјесеци превршило је сваку мјеру с „Еланом“ који је, по катастрофалним посљедицама, изгледа, био хрватска, а не словенска фирма. У стечајним трансакцијама, наиме, гори је крај извукла хрватска привреда. Истодобно, Љубљанска банка у црно је завила хрватске штедише, а и многа подузећа. Уз знање и сугестију,

Демосове владе изведено је неколико великих програмираних" стечајева словенских подузећа, што је исциједило хрватске банке. Знајући све ово проматрачу се намеће питање — колико ди-. јели званичну Словенију од територијалних – захтјева према Хрватској на подручју Истре. Такве су вијести с највишег мјеста у Хрватској демантиране као гласине. Али, ако се зна да се о економском „исцрпљивању Хрватске шутило са хрватске стране, а да је званична Љубљана све то благословила — питање је која је цијена, или какав би уступак могао нетко понудити Словенији, да „гласине“ о територијалним захтјевима претвори у вијест.

Можда све ово и јесу напухавања, па и „ситнице“ према ономе што значе стабилни словенско-хрватски односи, но зна ли се шта се крије испод званичног пристанка Слободана Милошевића да сједне за преговарачки стол, онда доиста хрватска позиција и није толико стабилна каквом се она приказује. Кнински случај је већ постао опће мјесто србијанско-хрватских односа, а кад се томе дода и најновији случај упада Србије у платни систем Југославије, што и званично и незванично у Хрватској називају пљачком и најтежим ударцем којим се дефинитивно разбија Југославија — онда је разумљива суздржаност „врховништва“ према самиту у Београду. Господин Туђман, који јест жилав борац, неће имати лак посао у Београду. На преговоре, ипак, одлази и то је релевантна и добра вијест. Све друго је неизвјесно.

Сеада ВРАНИЋ

"Л. В. Гадомски

ност око минималних економских оквира и каквог-таквог функционисања федералних органа док трају политички преговори о будућности земље.

Минимум у прелазном периоду јесте,. пре свега, конвертибилност динара, као јединствене југословенске валуте, рестриктивна монетарна политика (!2) и чвршћа позиција Народне банке Југославије. Централна банка би обезбеђивала конвертибилност, стабилност девизних резерви и несметано одвијање платног промета у земљи и иностранству. Нико се, међутим, није одрекао својих „тајних уредби“, својих републичких царина, нико није подигао рампе на границама својих република-држава, нико још није отете паре вратио федерацији.

Анте — главни менаџер

Зато се лондонски „Економист“ с правом пита колико је могућа улога Анте Марковића као врховног менаџера једне економске заједнице, како беневолентни посматрачи са Запада покушавају да виде будућу Југославију. Упоређење које реномирани лондонски магазин чини са ситуацијом у СССР-у, где су на делу и снажни сепратистички покрети, али и ништа мање јаке снаге централистичког устројства, није безразложно.

Блефирање које добри познавалац. југословенских прилика, Дејвид Бајндер, види као кључну компоненту овдашње политике, не може дуго трајати. И у покеру, где без блефирања нема игре, оно траје једну партију. У следећим, већ, неопходни, су нови блефови. Можда су наши политичари пуни блефова, можда не треба сумњати у њихову имагинацију, па ћемо сви бити саучесници у дугом следу њиховог меЂђусобног блефирања, али ћемо, у том случају, сви заједно, получити мало користи. И ако су, можда, на то ненавикли, препоручујемо им, ако дозвољавају, „чистију“ игру. Она, додуше, траје краће, резултати су видљиви, али и трајнији.

Дуго блефирање, „мувања испод стола“, имају извесне краткорочне пробитке на једној, а губитке на другој страни. А међу основне губитке могу убројати истањено стрпљење „својих“ народа. С тим елементом, чини нам се, наши „преговарачи“ и себе ради, морају озбиљније рачунати но што су то до сада чинили. Јован РАДОВАНОВИЋ

МЕЂУ ИМЕНИМА ЗА ПРЕДСЕДНИКА НОВЕ СРПСКЕ ВЛАДЕ НАЈВЕЋЕ ШАНСЕ НЕЗВАНИЧНО СЕ ДАЈУ ДР МИОДРАГУ ЗЕЧЕВИЋУ

Човек финансијског

и дипломатског умећа

Др Миодраг Зечевић био је један од директора Народне банке Југославије, више година потпред-

седник Пословодног одбора Удружене београдске банке Ф Већ 14 година успешно води Францус-

ко-југословенску банку у Паризу Ф

За др Миодрага Зечевића, који се последњих дана све чешће помиње као човек који ће убудуће водити српску владу могло би се рећи да је можда непознат широј јавности. Но, свакако, таква оцена не би могла да стоји за финансијске и банкар-, ске кругове у којима је, дакако, врло познат и уважен. Пред прво заседање нове Народне скупштине Србије, када ће се и званично знати ко ће бити на кормилу овдашње владе, наравн0, порасло је и у јавности инте-, ресовање за др Зечевића. Познато је да је Миодраг Зечевић био један од директора Народне банке Југославије. Више година био је и потпредседник Пословодног одбора Удружене београдске банке, а већ 14 година на челу је Француско-југословенске банке У Паризу.

Др Миодраг Зечевић је пред

Нову,годину дао подужи интервју НИН-у, из кога је, засигурно, занимљиво забележити неке његове погледе на могућности привредне, финансијске и развојне, оријентације како Србије, тако и југославије.

Хиљаде малих предузећа

Наводећи неке конкретне и предстојеће пројекте, побројаће: изградњу ауто-пута Београд Нови Сад — Суботица; изградњу железничке пруге за брзе возове од Суботице преко Новог Сада, Београда, Ниша, Димитровграда; метро у Београду, 8 термоелектрана на Косову... Каже: „Ми у Србији истицањем ових пројеката као приоритетних идемо у сусрет ономе што ће банке у свету финансирати преко тржишта капитала“.

— Овим великим развојем, каже у НИН-у Зечевић, којим је обухваћено инвестирање у инфраструктуру и прерађивачки сектор, уз истовремено прелажење из друштвеног у вишеслојно власништво, истовремено се ствара огроман простор за мала и средња предузећа и за приватне фирме. Јер, мишљења је Зечевић, за овако велики развој иза велике послове потребно је функционисање хиљаде малих предузећа, хиљаде приватника и приватних фирми који треба да послуже овакве гигантске пројекте — и у изградњи и, после, у њиховом функционисању. То треба

да буде концепција и Србије и

Југославије.

Орденом Легије части одликован је 1989.

света којима су финансијски и сваки други привредни токови познати и Зечевић тврди да ни Србија ни Југославија не могу у Европу речима него да се то може само делима. А то значи развојем. Без њега, без инвестиционих захвата — нема изласка из кризе. А за инвестиције се не може, подсећа, само ићи по свету и тражити новац, него се мора наметнути програмима и то оним који интересују велике светске компаније.

Др Миодраг Зечевић не признаје тезу о наводном бољшевизму у Србији. Тврди да се утисак о томе производи у југословенским републикама са северозапада, али да тај утисак у по-

“ словним круговима нема наро-

У Европу се не нде речима

Но, као и сви људи из великог <

~

читог одјека. У пословним разговорима, тврди, нисам ни од кога чуо да се приговара Србији да она спроводи неку бољшевичку политику и д.чаје: „Зар би, кад

/ би то било тачно били могући сви ови послови о којима смо говорили, укључујући и онај са Алкателом и Електронском индустријом, вредни 500 милиона долара“.

Упитан колико је основана теза да у Србији и Југославији нема привредног бољитка без муњевитог приватизовања власништва, Зечевић ће одговорити да се у Југославији у вези с тим веома претерује. С једне стране, савезна влада је изашла са програмом — приватизације – (који

" иначе није успео) кроз давање

деоница. А, у ствари, основни

" циљ је био да лични дохоци не

расту него да се део притиска којим се тражи повећање личних доходака усмери у другом правцу и спречи повећање потрошње што, као што је познато, такође није успело. С друге стране, имате притисак и мишљења да постојећа предузећа не треба претварати у државна. Економија не трпи силовање. Она има своје законитости и преструктурисање власништва у Југославији треба водити природним путем. Велика друштвена предузећа, рецимо у Србији, треба да постану државна и да кроз реализацију великих програма развоја и сарадњу са великим мултинационалним компанијама могу да постану двовласничка. Значи, зависно од интереса домаћих и страних партнера, предузећа треба да прерасту у акционарска друштва, у заједничке фирме или да прелазе у мешовита или задружне фирме, или после у приватни сектор. Ту држава, значи Србија и Југославија, морају

Др Миодраг Зечевић

| сени а a idi a Mujo ia a ep ue ГАР Рената e |

да имају своју стратегију. Не може се дозволити, мишљења је Зечевић, да сада неко у бесцење купи оно што смо стварали у целом послератном периоду од 45. године.

.

чланица и постати. Јер, како каже, за то немамо нити привредну развијеност а да се и не говори о политичкој ситуацији у којој се земља налази. e

Неспоран углед у Француској

Овим размишљањима и по гледима др Миодрага Зечевића, додајмо и то да га је 1989. године председник Француске одликовао Орденом Легије части. И да је, уручујући му ово високо одликовање, Марк Вијено, пред седник банке „Сосијете женерал“, истакао његову способност да' сједињује стручност и топлину што му је отворило многа врата и омогућило стварање чврстих веза са француским

привредницима и банкама. Вреди рећи да му је исти господин Вијено, истом приликом, исказао и значајан комплимент рекавши да је Зечевић показао велико дипломатско умеће, а и да су његове инструкције често биле одлучујуће у привредном пословању Југославије и Француске. Наравно, сасвим је логично, управо и због овде изреченог високог мишљења о квалитетима Е у - · ap Muojnpara 3eueBuHha, npHxBaу тити и мишљење које се ових дана да чути по Београду да председник Републике Србије Слободан Милошевић још из својих Др Миодраг Зечевић похвал- банкарских дана врло добро по-.

" но ће говорити о постављању ју- знаје Зечевића и, сазнајемо, ви-

гословенске кандидатуре за Ев- соко цени и уважава његове споропску економску заједницу али собности.

истовремено мисли да.не треба j да се заносимо тиме да ћемо Весна НИНКОВИЋ — ЏАФО