Борба, 09. 01. 1991., стр. 6
6 smEDA,9. JANUAR
„BLAJBURŠKA TRAGEDIJA“ U SVETLU ISTORIJSKIH ČINJENICA (2)
Tendenciozno razvlačenje brojki
ca bilo je kažnjeno, poslije dokaza da su učestvovali u ratnim zločinima, većina još od 1941. Ali
Oko 20.000 ustaša, četnika i gestapova liko stotina hiljada ljudi, je besmislica koju samo nacionalistička i antikomunistička
optužba o stradanju nevinih ljudi, od sto do neko mržnja može izmisliti
Korušku smo, ipak, morali napustiti, jer ni Staljin se nije iskazao u našoj funkciji. Austrijskom kancelaru je čak pisao kako su sve njegove, kancelarove „brige za nczavisnost, integritet i napredak Austrije isto tako i moje brige". Dogovor o našem povlačenju iz Austrije uslijedio je 21. maja (sporazum načelnika generalštabova generala Morgana i Arse Jovanovića). Prethodno, 18. maja, tri dana poslije definitivnog poraza naših protivnika kod Blajburga, Tito je nare-· dio komandantu naše 3. armije gcneralu Nađu:
„Naša vlada riješila je da se iz Koruške, sa teritorije koju su oku-· pirali Englezi, naše trupe povuku na staru granicu. Prema tome po· vucite svoje jedinice sa tog dijela Koruške na granicu...”
Takva depeša je poslana i našoj 4. armiji, generalu Drapšinu.
U takvoj međunarodnoj konstelaciji, u brzom prodoru preko Drave, u borbama od 9. do 15. maja, oružanim borbama smo primorali neprijatelja, koji se povlačio od Celja na sjever, da konačno kapitulira. Nama je posebno bilo značajno da zaustavimo izdajničkc vojske. Poslije višednevnih oružanih sudara, naročito na prilazima Dravogradu, ujutro 15. maja ovoga puta uz saglasnost britanskih komandi — ustaše i četnici su na Libučkom polju izvjesili bijele zastave. No, kako nismo uspostavili dovoljno čvrst obruč oko njih, mnogi su zločinci uspjeli da se izvuku. Dve blajburške istine
Zarobili smo oko 120.000 ustaša i domobrana i desetak hiljada četnika. Neki od onih koji su nam pobjegli, kasnije su tvrdili kako je u toj „hrvatskoj golgoti” kod Blajburga pobijeno čak i do 600.000 iz· dajničkih vojnika. Čudi da njihovo tumačenje „blajburškog pokolja“ djelomično prihvata i Tuđmanov savjetnik Bekić, tvrdeći da je\„upravo Komunistička partija... odgovoma za blajburške pokolje”. U tekstu „Otvoreni dossier Bleiburg” među ostalim Bekić piše:
„... Druga strana bleiburške isti· ne sastoji se u tome da je upravo
Komunistička partija, koja je odgovorna za bleiburške pokolje, po· krenuvši ustanak hrvatskog naroda protiv osovinskog okupatora i domaćih kvislinga — u bratskoj zajednici sa Srbima u Hrvatskoj hrvatski narod de facto prevela iz redova Osovine u tabor Saveznika... Da nije bilo KPJ, da se ostvarila politika zapadnih saveznika i, osobito, Velike Britanije, rječju, da je bila ponovo uspostavljena monarhija, u sklopu koje bi jedina na· oružana i deklarativna prosavez· nička grupacija u Jugoslaviji ostali četnici Draže Mihailovića bleiburški pokolji bili bi samo mala epi' zoda... tada bi doista čitav narod doživio svoju 'Hirošimu'...“
Bekić, koji priznaje istorijsku zaslugu KPJ i antifašističko svrsta· vanje Hrvata „u bratskoj zajednici sa Srbima”, istovremeno tvrdnje ustaške emigracije o „bleiburškim pokoljima” uzima zdravo za gotovo. Kaže da su jedinice Jugoslavenske armije „izvršile likvidaciju desetaka tisuća zarobljenih, nenaoružanih neprijateljskih vojnika, njihove rodbine i civilne pratnje“, mada priznaje da su „u vrijeme Bleiburga već postojale dvije Hrvatske: jedna federalna, saveznička i narodnofrontovska i druga osovinska, kvislinška i fašistička. Samo ova druga stravično je kažnjena i propala u Bleiburgu, pod: vrgnuta balkanskoj varijanti Hiroпите". Ko je uništavao nevino stanovništvo
Nema sumnje, „osovinska, kvis· linška i fašistička“ Hrvatska, a za· pravo ono što je njemačkom okupacijom uspostavljeno kao „Neza: visna država Hrvatska“, država u kojoj jc sistem bio zasnovan na zločinu, definitivno je poražena u Blajburgu, ali je uistinu potučena znatno ranije. Laž je, kad se O tome piše, tvrdnja da su tada, prili· kom kapitulacije ustaške vojske (sedam dana poslije zvanično pot: pisane kapitulacije, kad se svu tu „vojsku” moglo — prema haškim odredbama — smatrati najobičnijim bandama izvan такопа) 12: vršeni „blajburški pokolji“. Godinama poslije rata ustaška emigra'· cija 15. maja vrši komemoracije i vjerske obrade „za spas duša“ ustaša „poklanih u Bleiburgu“, pri čemu se brojke „poklanih“ razvlače od sto do četiristotine i šest stotina hiljada „nevinih Hrvata“. On· da se na tome čak i sad u Republi· ci Hrvatskoj razrađuje teza o zlo· činačkom karakteru partizanske vojske, koja je „sramotno poklala nenaoružane nevine nacionalne borce za slobodu Hrvatske”.
NAJODGOVORNIJIM LjUDIMA JUGOSLAVIJE
Dogovor bez razlaza
da živimo u svađi i mržnji
Jugosloveni,
Sutra će se održati sastanak u Predsedništvu SFRJ najodgovornijih ljudi. Na njemu će se rešavati o sudbini naše države i njenih građana. Pošto sam sa svojim sinovima | unucima i ja jedan od njih, o čijem će se opstanku ili životu rešavati, sledeće:
1. Da se zabrani razlaz učesnici-
ma, dokle god se ne dogovore kako da se svima u Jugoslaviji obezbedi sigurnost postojanja i življenja. Da se konkretno obavestimo ko se zaista zalagao i glasao. Ili:
2. Da sastanak bude javan. Da se čitav njegov tok prenosi preko svih radio i TV stanica. Tako ćemo mi, koji smo vas birali, najzad vi-
ден šta nam ko misli i želi. · __
GLEDIŠTA
Pavelićeva komanda je iz Za· greba sa sobom povela dosta civilnog stanovništva koje bio im u emigraciji pred saveznicima trebalo dati legitimaciju da je narod sa njima. Mora se istaći da su pred nastupanjem NOV sa juga i drugih strana, u Zagreb ustaše povukie dosta članova svojih porodica, rođaka i onih koji su nasjedali propagandi o partizanskom i komunističkom teroru. Povlačeći sc 8. maja obroncima Zagrebačke gore, insistirali su da iz okolnih sela povuku sa njima što više lica. Kad to ovi nisu htjeli, počeli su ih loviti kao zečeve i ubijati bez obzira što su bili Hrvati i što nisu pripadali NOP-u. To su uradili u Markuševcu (ubili 20 ljudi). Gračanima (30 lica), Šestinama (20 lica), Daščevcu (zapalili zaseok Jordanci i ubili nekoliko lica zatim vršili teror i ubijali u Bačevcu, Bliznecu i drugim mjestima.
Usput, čitavog marša Pavelićeve vojske do Dravograda i austrijsko-jugoslovenske granice, ta civilna kolona, žene, djeca i seljačka kola se postepeno osipala — i vraćala natrag svojim kućama. Naročito se to osipanje primjećivalo i erozija pojačavala poslije oružanih borbi. To se može reći naročito za borbe 17. istočno-bosanske divizije koja je sa Pavelićevim jedinicama vodila teške okršaje u rejonu Šoštanja na položajima: Ниде Luknje, Zgornjeg Doliča, Mislinje i Turjaka. U tim borbama od 12-14. maja 17. divizija je imala 82 poginula borca i 166 ranjena. Procjenjuje se da su Pavelićeve jedinice koje su se kretale skučenim komunikacijama u gustim kolonama pretrpele teške gubitke od oko 3.000 poginulih i 10.000 zarobljenih. Pavelićeva komanda je tražila
„Borba“ Trg Marksa i Engelsa 7 11000 Beograd!
Na ovaj način moći ćemo sami da odlučimo šta ćemo i kako ćemo. Znaćemo i šta da radimo sa svakim od vas. Nećemo više da živimo u svađi i mržnji i pripremi za međusobno ubijanje, kako nam svakodnevno neki od vas nude.
Petar PETROVIĆ Novi Sad
_OGRANIČAVANJE NIJE CILJ" (-BORBA", 56.JANUAR) Nezamenljiv uslov života?
Kada se želi nešto više od toga da informa vite i objektivne, želi se ustvari samo — ma:
slobode
U odgovoru na članak Slobodana Stojanovića „Najuticajniji pod kontrolom države“. („Borba“, 3. januara 1991. godine) Pokrajinski sekretarijat za informisanje Vojvodine (u dvobroju 5-6. januar) и 08 novi, negira moju datu izjavu da konstituisanje vođećih pokrajinskih glasila kao javnih preduzeća predstavlja novi udar na slobodu štampe. Sve se zasniva na zakonu, kažu, bez nečasnih pobuda, kao i u „svim pravnim državama sveta”!
Stara je istina da se vrlina ne može podučavati zakonima i da ciljevi nisu uvek u dosluhu sa sredstvima. Zato, unapred se izvinjavajući što narušavam idiličnu uobrazilju o pravnoj državi, moram zaptitati: da li je sve baš tako kako Sekretarijat kaže?
Niko nije osporavao mogućnost da se organizacije javnog, informisanja obrazuju kao reduzeća, a ne kao ustanove. Ali, zašto baš
„a ne samo društvena preduzeća? Da li zato, kako proizilazi iz odgovora Sekretarijata, što su OSnovane „radi proizvođenja određenih proizvoda i vršenja usluga koji su nezamenljiv uslov života i rada građana”? Zar Sekretarijat, zaista, veruje M) Sad, „Dnevnika“ i „Mađar Soa” život ne može zamisliti? Pre sam sklon zaključku da samo krajnje birokratizovana svest može javnč informacije iz jednog izvora smatrati nezamenljivim u određenom egzistencijalnom horizontu. Takva svest ne priznaje druge, paralelne
da se bez RTV Novi mogu
ili mnogostruke izvore. Ona zna samo za jednu dimenziju, za svoju tačku gledišta i za monopol. Kada bi me neko silom uputio na TV Novi Sad i „Dnevnik“ kao na neza-
menljive uslove života, priznajem, nje
sumnjao bih u njegove dobre namere i ja bih se, u priličnoj meri, osećao postiđen. Tamo gde se sloboda štampe praktikuje, a ne samo proklamuje, nikome ne pada na um da samo neke novine i programe, i to one nad kojima on ima vlast, proglasi nezamenljivim uslovima života i rada. Život bez alternative propovedaju despotije, a ne demokratska društva.
S druge strane, pravo (pa i obaveza) da se one organizacije javnog informisanja, koje stiču dohodak pretežno na tržištu, osnuju kao preduzeća, dato im je, pored ostalog, i u cilju njihove veće poslovne emancipacije. Izuzetak su, međutim, javna preduzeća, koja upravo zbog vitalne ekskluzivnosti svojih proizvoda i usluga podležu dođatnoj eksternoj kontroli. Tu i treba tražiti motiv ovog poduhvata. Glasila, koja su proglašena javnim preduzećima, podležu dodatnom nadzoru i nikada se ne domoći željene autonomije. Kroz pompu tobožnje nezamenljivosti, zapravo, nameće se specijalna briga za „ briga po mnogo čemu izvan (jer da je „u okviru“, bila bi dovoljna i sredstva kojima osnivač raspolaže po zakonu) one propisane Ustavom i zakonom. A, kada se želi nešto više
cije budu blagovremene, istinite, celonje od toga. Više nadzora — manje
od toga da informacije budu blagovremene, istinite, celovite i objektivne, hteli mi to da priznamo ili ne, želi se ustvari samo — manje od toga. Više nadzora — maslobode. Na kraju, nešto o popularnom argumentu da je učinjeno samo
ono što se čini „u svim pravnim
državama sveta“. Koliko god ohrabruje da Sekretarijat zna kako je „u svim pravnim državama sveta“, toliko razočarava što to svoje saznanje ljubomorno čuva za sebe i ne primenjuje ga, čak, ni u sopstvenoj kući. Teško je, zaista, naći takvu pravnu državu čiji državni organi, među kojima ne zaostaje ni organ kome Sekretarijat pripada, s ponosom i javno objavljuju се правно saveznog Ustava i politike Savezne vlade. Predsednik i članovi Pokrajinskog izvršnog veća, koje mimo zakona sprovodi kadrovske promene u javnim glasilima, Skupštinu da donese odluke o štampi sa važnošću od tri meseca, a zatim ih mirno primenjuje i po proteku ovog roka, i koje „zaposednute“ državne medije koristi za „privatne“ potrebe partije na vlasti (u cilju propagiranja nje i njenih kandidata u predizbornoj utakmici), u „svakoj pravnoj državi sveta“ imali bi, ako ne osećaj časti, a ono
bar kulturu odgovornosti koja bi,
ih navela da, posle svega — podnesu ostavke.
Prolazeći iz Dravograda ka Ma riboru gdje se nalazi štab III armi je 16. maja 1945. god. prošao sami kroz zarobljeničku kolonu koja se protezala nekoliko desetina kilo metara i sprovođena na fudbalskoj igralište u Mariboru, a nisam pri-| mjetio nijednu porodicu niti i једna seljačka kola.
Po povratku iz Austrije gdje smo držali okupacionu zonu, ne gdje u ljeto 1945. sasvim sam pri vatno saznao od nekih odgovor nih drugova da je oko 100.000 ug lavnom domobrana, još tokomi maja pušteno svojim kućama. O tome su mi pričali i svjedočili neki seljaci iz Hercegovine, nekolicina
drugih koji su se našli tada u toj koloni. Oko 20.000 ustaša, četnika i gestapovaca bilo je kažnjeno, po slije dokaza da su učestvovali u ratnim zločinima, većinom još odi
Incidenti, ne odmazda
U posljednje vrijeme se lansira teza da je naš NOR bio u suštini gra đanski rat, pa prema tome pokolji i retorzije su bile nepravedne jer 5 nevine žrtve padale u borbi za vlast i zbog ideološko-doktrinarnih raz loga. Po tome su i žrtve koje su pale u posljednim danima rata bile po sljedice građanskog ili vjerskog rata. Zato se traži izjednačavanje obostranih zločina i pomirenja. Ovdje ne možemo o tome šire raspravljati ali moramo istaći, da je naš rat u biti i po osnovnoj suštini bio oslobo dilački i antifašistički. Tukli smo okupatora i saradnike okupatora zvali se oni ustaše, četnici, bjelogardisti, balisti, ljotićevci i bilo kako drukčije. Koji su njihovi motivi bili da budu na strani okupatora, da li klasni ili ideološko-politički ili nacionalistički, to je irelevantno. Ako jel iko poveo građanski rat iz političko-klasnih razloga, to su bili četnici Draže Mihailovića, koji su poslije dva mjeseca saradnje sa partizanima izdali i prešli na saradnju sa okupatorom u borbi protiv NOP-a i NOV. bez obzira što su bili prozapadne orijentacije.
Što se tiče odmazde i represije nad „nevinim stanovnižtvom Hrvati ma i Muslimanima“ kao osvete za ustaške pokolje srpskog stanovniš tva koje su se vršile u nekim krajevima u vrijeme masovnog ustanka došlo je krajem 1941. god. do diferencijacije u ustaničkim redovima. Oni, koji su bili protiv masovne represije nad narodom druge nacio nalnosti, koji su bili za bratstvo i jedinstvo i za borbu protiv okupatora, svrstali su se u partizanske redove. Oni, koji nisu bili za bratstvo i jedinstvo, koji su bili za represalije nad nevinim narodom, koji nisu bi li za borbu protiv okupatora — oni su se svrstavali u četničke redove Prema tome, odmazde nad stanovništvom kod partizana u principu|
koje navodi
predsednik
nije bilo. Bili su mogući samo incidenti i pojedinačni slučajevi.
da se na tim položajima vode odsudne borbe jer bi prodor 17. divizije s juga poremetio čitav plan probijanja glavne kolone preko granice. Time se i tumače tako veliki gubici.
Četrnaestog maja su se u blizini austrijske granice u mjestu Рођале vodilo posljednje borbe u II svjetskom ratu u Jugoslaviji i u Evropi. I tu kao i kod Šoštanja, civilno stanovništvo je dosta stradalo, razbježalo se po šumama i vraćalo se natrag. Slovenačko stanovništvo i mjesni odbori su ih prihvatili, hranili, posebno djecu bez roditelja O čemu postoje izvještaji i dokumentacija. lu u glavu Dragana
lika, mrsi političke konce piše
Najblaže rečeno, nešto neuobiajeno je uradio Dragan Nikolić, da je u „Borbi” od 27.12.1990. ine objavio napis pod naslom: „Demođe političar kao baans zavađenih“, ispalivši svoju ovinarsku strelu na Dragana AtaInasovskog a, u stvari, u tek osnoмапа 5К-Рокге! ха Јивобјамји. Ме
ba mnogo promućurnosti, ce да i se zaključilo da je to tako. Ali,
imo redom. Najpre, Nikolićev članak obilulje „neobavezujućim“ izrazima pout ovih: izgleda, navodno, kako | misli, misli se, tvrdi se, tvrdilo
„ i njima sličnim. Dakle, Nikoli- mi
'ćev članak neodoljivo podseća na ne pričice što im je baza ona bapka „rekla-kazala“. Ali, to nikako e znači da je ta Nikolićeva priči-
slučajna. Naprotiv, nategnuta
o kako je, s „predumišljajem“
e, to svakako. Ko ne veruje neka novo, i pažljivo, pročita Nikolitekst. U tom tekstu pomenu-
og tipa Nikolić odapinjući svoju lankopisačku strelu u glavu svog imenjaka Atanasovskog, u stvari,
'cilja na novonastali SK-pokret za ugoslaviju. 1 to čini, vidljivo je to,
је samo u svoje skromno novinar-
sko ime, no i u ime nekog drugog, ikoga nije teško naslutiti. U ime nekoga kome mnogo smeta SK-Pokret za Jugoslaviju koji, sva je prilika, mrsi političke konce tom nekom, u čije ime Nikolić vrši svoj, nadam se, promašeni odstrel.
| Pošto ne raspolaže istinitim po\dacima ili, možda, namerno želi da ostane pri metodu „rekla-kazala“, Nikolić u svom kidisanju na Atanasovskog, odnosno na SK-Po'kret za Jugoslaviju, na jednom mestu veli i ovo: „Izgleda, inicijatori su činili dosta napora da prvi nove (navodno „srpsko-vojničke“) partije bude Makedonac i da je izbor pao na
„Atanasovskog tek pošto je nekoli-
ko drugih Makedonaca tu funkci-
'ju odbilo (izgleda, i Nikola Matov-
EMODE POLITIČAR KAO BALANS ZAVAĐE-| H“ („BORBA“, 27. DECEMBAR)
omašeni odstrel
Dragan Nikolić, odapinjući svoju člankopisačku stre- ван и Atanasovskog, u stvari cilja na Posle slovenačkog osamostaljenja,
novonastali SK-Pokret za Jugoslaviju,
1941. godine. Odluka o tome njihovom kažnjavanju, sigurno, spada u domen politike a ne samo-| voljne odluke neke vojne koman-| de. Zato istraživanje o tom kažnjavanju svakako treba tražiti u ta dašnjim političkim ~. vrhovima Hrvatske i Jugoslavije. Ali, optužbe o stradanju nevinih ljudi, žena, djece, u broju od sto do nekoliko. stotina hiljada lica je besmislica koju samo nacionalistička i anti komunistička mržnja može izmis liti. (Nastavlja se) (Autor je u vreme „Blajburške tra gedije bio politički komesar 51. divizije)| koji, sva je prinekom ıi čije ime Nikolić|
ski, profesor Pravnog, fakulteta u Skoplju)“. Ovim Nikolić, u stvari, pokazuje da piše o nečem o čemu je sasvim neobavešten. Svi mi koji smo birali Atanasovskog za predsednika Jugoslovenskog odbora SK-Pokreta za Jugoslaviju, znamo. da sve ovo što je o tome napisao Nikolić, a što smo mi ovde citirali, nije istina, upravo, čista je izmiš-| ljotina. 1 ono što sledi navedenom, citatu iz Nikolićevog članka, sve do njegovog, kraja, najobičnije je trućkanje neupućenog, ali i krajnje| je nedolično insinuiranje, sračuna to na efekat među neobavešteni-
a.
Šta sve to može da napiše novi nar Dragan Nikolić, prihvativši se uloge koja mu je namenjena u ataku na tek nastali SK-Pokret za Ju: goslaviju, neka pokaže i ovaj citat sa samog kraja njegovog, paskvila. On tamo piše: „Za one koji su ga predložili, Atanasovski se „doka zao kao beskompromisan borac protiv komunista-reformatora i za federativnu i demokratsku Јироз laviju“, a za njegove protivnike u Makedoniji, on je samo trebao, služeći „nemakedonskom interesu“, da završi „posao“ i da tako na: stavi neslavnu makedonsku tradiciju u jugopolitici, ali ovoga puta i na tuđem i na svom makedon skom terenu“.
Na kraju, još samo da primetimo da je, ako se ne varam, u našem višestranačju starom svega godinu dana, tako reći još dok se tek jedna nova partija spremala da stupi na javnu scenu, novinar Nikolić požurio u napad na jednog tek izabranog partijskog predsednika, pre nego je ovaj uspeo da bilo šta artikuliše u ime te partije čiji je predsednik, kao i u svoje lično | ime, s pozicije funkcije na koju je; izabran. Zaista, neuobičajeno novinarno „istrčavanje“. U ime koga, i za koga to?
Branko RAKOČEVIĆ Beograd
,
|Мам кауапје па
| Mislim da će opozicija imati proble Ф Мо и | ga što ona ima dosta veliku ve inu, ne vlada Je | goljub Mićunović, narodni poslanik, predsednik Demokratske stranke
— Već sada je izvesno da će opozicija u Skupštini Srbije imati jednu grupu poslanika, koja se može smatrati i malom, ali se ona može pokazati vrlo značajnom. Mislim da ćemo kao opozicioni poslanici imati izvesne probleme da naviknemo vladajuću partiju da zbog toga što ona ima dosta уеliku većinu, ne vlada jednopartijski. Dakle, da shvati da postoji opozicija, bez obzira što socijalistički poslanici mogu da opredele
ishode budućih glasanja — kaže u
intervjuu „Osmici“ prof. dr Dragoljub Mićunović, narodni poslanik, predsednik Demokratske stranke. — Sve do tada svi poslanici moraju imati ravnopravan tretman, bez obzira da li pripadaju opozicionom bloku ili vladajućoj partiji. Prvi će problem, znači, biti naviknuti socijaliste na parlamentarnu demokratsku proceduru.
0 Verujete li da opozicija, s obzirom na broj osvojenih poslaničkih mesta, može bitno uticati na „kvalitet“ odluka u parlamentu?
— Očekujem da ćemo, ako budemo izlagali valjane argumente za svoje programe, mi čak pridobijati na svoju stranu i poslanike Socijalističke partije, koji će glasati za određeni racionalni predlog, bez obzira od koga on dolazi. Ne verujem, naime, da će 194 poslanika SPS, s obzirom da više nema prtijske discipline koja se ranije podrazumevala, uvek glasati kao jedan čovek. Jer, ulazimo u složena vremena, kada će ljudi morati da razmišljaju svojom glavom, pa će sve više morati da bude onih koji će glas za neki predlog davati prema sopstvenom razumu i savesti. Zato su moguća velika iznenađenja — kada će i kako biti struktuirano glasačko telo u Skupštini... e U opoziciji nije malo onih koji smatraju da već za šest meseci ili godinu dana treba očekivati potpuno nove izbore. Koliko su takva predviđanja osnovana?
— To je teško sa sigurnošću
Opelo bez pokojnika
Očajni što svojim plebiscitom, kojim je Slovenija najzad postala „samostalna i nezavisna država“ nisu postigli senzaciju, i što je Ostatak Jugoslavije taj „istorijski čin primio gotovo kao da se nije dogodila, slovenački politički prvaci su pre neki dan povukli novi potez kako bi uzburkali našu i svetsku javnost“.
Dr Dimitrija Rupel, ministar inostranih poslova Slovenije, i dr France Bučar, predsednik Slovenačke skupštine, održali su konferenciju za štampu na kojoj su objasnili razloge zbog kojih se Slovenački demokratski savez, stranka na čijem su oni čelu, obratila pismom prvacima HDZ, SDA, VMRO, Demokratskoj stranci Srbije i Srpskoj demokratskoj stranci, tražeći „otvaranje razgovora o novoj političkoj realnosti u Jugoslaviji nastaloj posle slovenačkog plebiscita“. Rupel i Bučar ne mogu da shvate da savezna administra-
cija (pre svega predsednik SIV An-'
te Marković i ministar inostranih poslova Budimir Lončar) mogu da se ponašaju kao da te „nove realnosti“ nema. Marković i Lončar i dalje „istupaju sa izrazito centralističkim stavovima“, ne uvažavajući činjenicu da je Slovenija od 27. decembra 1990. samostalna nezavisha država i da Jugoslavija više ne postoji.
Posle plebiscita, naglašavaju Rupel i Bučar, Slovenija ne priznaje ni Predsedništvo SFRJ, ni SIV, ni Saveznu skupštinu. Za Slovence ovi državni organi nemaju legitimnost. Mogu ih još samo uvažavati kao nekakav prelazni „tehničko-administrativni organ”. Jedino s kim hoće Slovenija da razpovara jesu predstavnici republika i stranaka koje su, po njenom kriterijumu, dostojne pregovora.
Navikli da, kad je reč o Jugoslaviji, mogu s njom da rade šta hoće slovenački politički lideri, posle plebiscita, našli su se u čudu. Njihova očekivanja da će se Jugoslaviia okrenuti tumbe, da će udariti
YU DRESS |
8 "ko ozbiljnih modernih predloga,
анонимни Jer reOpredviđati. Ako buduća vlada bude uspela da prebrodi probleme sa kojima će se, sasvim izvesno, vrlo brzo suočiti i ako Jugoslavija, u сеlini, bude našla neko rešenje, onda ovaj sastav, Skupština može da iskoristi svoj mandat do kraja. Ali, ako se to ne dogodi, odnosno ako vlada dovede Srbiju u još veće teškoće i ako dođe do paralize funkcionisanja sistema, te ako se jugoslovenska enigma ne bude povoljno razrešavala, sasvim Je realno očekivati nove, prevremene IZbore. No, lokalni izbori u aprilu mogu biti čak i značajniji od ovih za republičke organe vlasti, jer se prava vlast nalazi u opštinama, tamo se rešavaju ključna pitanja od neposrednog interesa 74 svakog građanina.
e Kada je reč o razrešavanju jugoslovenske enigme, kakav ishod predviđate?
— Jednom sam u šali rekao d ćemo i mi u Jugoslaviji, kao što se svojedobno dogodilo u Engleskoj, imati „dugi parlament“, čiji bi mandat mogo da traje i 30 godina. Jugoslavija je, naime, u opštoj paralizi, pa nikako da počnu pregovori između republika o njenoj budućnosti. Dosad su izgovori za to bili što nisu u svim republika. ma sprovedeni višestranački izbori, te nije bilo legitimnih predstavnika za te pregovore. Sada su legitimni predstavnici poznati u svim republikama, pa verujem da će vrlo brzo započeti ti pregovori. Oni će, verovatno, biti dosta mučni, jer se na čelu većine republika nalaze ljudi koji su dugo godina bili funkcioneri u Komunističkoj partiji, a oni su nenaviknuti na pregovaranje, nedovoljno su elastični. Zato će trebati veliki trud i razum da se dođe do prihvatljivih rešenja za sve. Demokratska
u plač i kuknjavu, a svet pasti na kolena, izjalovila su se. U očajanju 1 Bnevu, oni sad javno priznaju da su — izdani. Ne samo ostatak Juвозјауђе, već i ceo napredni svet ostali Su gluvi i nemi za njihov istorijski čin kojim su, uz ogromne
napore i žrtve, „postali : narod“. Postali čvropski
Oslobodili su se, eto, poluve'kovne jugoslovenske tianije, а. ЊЕ otkud priznanja i aplauza. Za njihovo ogromno pregnuće, kojim su obogatili riznicu evropske demokratije, niko ne daje ni prebijene pare. Tu nepravdu oni jednostavno ne mogu i neće da otrpe.
Tvorci „nove realnosti“ od toga da je stvarno samo oni priznaju da je stvarno. Kad о“ kažu „Jugoslavija je pokojnik“ | citiramo reči vođe DEMOS-a J ге ko O ada ima da bude та · Kad dr Rupel i ; kažu za nešto da јетина ed а ва povećati mikroskopom koji uveličava deset miliona 5 Ono ostaje ništa! NE Slovenačkim tvorcima
polaze
„nove
— ______OT"šu“č - 17 | ST
GRDUMR '91,
Nije važno... Krađe nisu primi
- prim КЕ јегепе К | a ери Zato se пази а GLAS") Osvrtati.
Neuništiva Za LU slam, ; | ikako da Ba
demokratiju
vladajuću partiju, da zbog to. rtijski — kaže prof. dr br
o a | na veliko iznenađenje tvoraca „nove realnos ti“, Jugoslavija se oglasila da je živa, što je takođe nova realnost“ s kojom 56 moraju suočiti oni koji se upinju da dokažu da su je uništili i da je više nema
· nje, i posle slovenačkog os5am05 је
(.Nedjejni Gostovanje
и ти то,
BORBA
stranka će se, u vezi sa tim pitanji. ma, zalagati za suverenitet građa. nina, nezavisno od etničke pripad. nosti, i mi već sada imamo nekoli.
koji bi, ako budu prihvaćeni, tre. balo da obezbede poštovanje jed. nakosti građana, ali istovremeno i da onemoguće da bude povređeno osećanje samostalnosti i samobit. nosti bilo kog naroda u Jugoslavi. ji. Još je rano da otkrivamo o ko. jim je konkretnim rešenjima reč, ali u svakom od njih građanin je ı prvom planu. Takođe, polazimo od pretpostavke da se sve odluke u Parlamentu ne mogu donositi konsenzusom, jednoglasno, jer bi to značilo potpunu paralizu. Mora se uvesti glasanje, pri čemu će pre. sudna biti volja kvalifikovane ve. ćine. Generalno, verujem da je, uz nešto dobre volje i straha od po. sledica koje bi nastale razbijanjem Jugoslavije, uprkos svemu, mogu. će očuvati Jugoslaviju i učiniti je demokratskom zemljom. e Nisu retka upozorenja na mogućnost nastajanja opšteg, hao. sa, pa, samim tim, i uvođenja nekakvog vanrednog stanja... — To je alternativa koja se uvek postavlja, ali, moram da ka. žem, ona kao pretnja u sebi sadrži i pozitivne elemente. Imam na u umu, zapravo, primer sa atom:skom bombom koja je, jedno vre. me, uspostavila određenu ravnotežu straha, što je, objektivno, pomoglo sprečavanju izbijanja novog rata u jednom dužem угетелskom periodu. Strah koji je kod ljudi bio prisutan od atomske bombe, naime, ukazivao je da postoji i nešto još strašnije, Zato smatram da će ljudi, ako su svesni da je jedina alternativa haos, i vojna diktatura, vanredno stanje, lakše doći do prihvatljivih demokratskih rešenja. U protivnom, svi bi mogli tvrdokorno da se ušanče na svojim pozicijama i da konstantno odbijaju mogućnost bilo kakvih zajedničkih rešenja. Momčilo POPOVIĆ
realnosti” nikako ne ide u glavi da Jugoslavija može postojati ka su je oni proglasili mrtvom. Pitaj se: kakav je to svet koji priznajč nekakvu utvaru od države, sklapa s njom ugovore, održava dip'D matske odnose, daje kredite. Zali“ ta — nekakav šašav svet! ~
Svako je slobodan da odlučujć o svom životu, ali mu (0 пе даје pravo da odlučuje o tuđem. 50 venci, predvođeni svojim lidorimi, plebiscitarno su odlučili da „Skini jugoslovenski jaram“ i stvore 5V0} „suverenu, demokratsku, pravni | socijalnu državu“. Njeno utemčijć' nje proslavili su kako dolikujć velikim slavljem, pesmom, poljuP, cima, vatrometom i pucnjavi treba. Posle гонко уекоуа гору, „ubrali su svoje najdraže snOVE Nazdravljajući „teško iskovan0] slobodi“, slovenački državni Prvi ci su uzvikivali: „Jugoslaviji mrtva — živela Slovenija!“ (Di! lektika je, očigledno, neumoljiYi! nikome ne može da svane, 00 kome ne smrkne).
Ali, na njihovo veliko iznenadi
ljenja, Jugoslavija se oglasila 08 živa. I to je, какоде, „поуа ati nost" sa kojom moraju гаси 5 оп! Кој! зе 12 реџић ЖЈа прија | dokažu da su Jugoslaviju, unišli
da je više nema. | Jovan KBSAR
Biznis „oil po" Jspiranje mozga je unosniji P. lod ispiranja zlata („Sod8507'
Državni cirkus istovremeno ва) Je u svim mestima. („Dunev Tovar
А | она Lađa im je potonula, jer је Вилу бо a пагуата; "фу