Борба, 19. 07. 1991., стр. 13
ера
Нели
Generale svi otpisuju
Slovenija i Hrvatska traže raspuštanje JNA, Crna Gora i BiH daju regrute samo za svoju teritoriju, Srbija podržava Armiju „za sada“ — da li bi se moglo sprečiti širenje današnjih lokalnih oružanih okršaja da nema JNA?
Danas je Armija pod nemilosrdnom paljbom sa svih strana i niko je neće amnestirati uprkos tome što je general Kadijević „otkrio“ da·je ona, kao i jugoslovenska država, žrtva politike začete još 1962. godine. Uostalom, ta njegova interpretacija otkriva političke koordinate razmišljanja vojnog vrha, ali je ona sada potpuno jalova, kao što je to bilo i 1941. godine saznanje ondašnjih armijskih šefova da akt ujedinjenja 1918. nije najsrećnije sproveden. Ono što je Armija možda mogla da spreči u samom korenu — vojno naoružavanje i stvaranje paravojnih formacija — ona nije učinila. Svakako da je trebala prvo da uhapsi Špegelja pa da onda pušta filmske dokaze kao što bi to uradili, recimo, Nemci ili Amerikanci. Doduše, lako je sada suditi po onome šta bi bilo da je bilo, jer ne treba zaboraviti da je Armija bila u političkoj blokadi. Ona je te ciljeve mogla da izvrši samo uz vojni udar pošto ne bi bilo druge mogućnosti da ostvari kontrolu svih onih krijumčarskih kanala koje su otvorile legalne vlasti u Hrvatskoj i Sloveniji uz bočnu podršku svojih predstavnika u saveznoj državi. Armija je svojevremeno pribavljala dokaze o malignom rastu nacionalizma, o vinovnicima i grupama, ali se to u saveznoj
državi nije prihvatalo. Kada je
„bila uhapsila Janšu bila je ostavljena na milost i nemilost „demokratskim“ napadima u Sloveniji. Kada je general Kadijević aprila prošle godine saveznu vladu upozoravao na ророгзаnje bezbednosne situacije u zemlji, došao je u sukob sa Antom Markovićem. Kada je razotkriven Špegelj u zaštitu ga je ·'uzeo Mesić, tada član Predsedništva SFRJ, čak nonšalantno tvrdeći da je radio po instrukcijama hrvatske vlade. —
· · Vojni šefovi su -·dakle- imali dokaze da se u Jugoslaviji andergraund priprema sasvim ne-što drugo od onoga što se glumilo na javnoj sceni, ali pošto je u
· Sloveniji i Hrvatskoj brzo izgra-
đen imidž o njima kao anahro-
"рит boljševičkim diktatorima,
što se podržavalo i u federaciji i preko jugoslovenske diplomatije u svetu, njihova saznanja su bila unapred dezavuisana, a slovenačko-hrvatsko rukovodstvo je moglo mirno i dalje da boljševičКко-Кагдеђјеузке _ рмпаре о „одипитапји države“ 1 „затоорredeljenju naroda do огсерјеnja“ pretvara u secesionizam, pravdajući se pred vlastitim narodom tobožnjom „agresijom srpskog hegemonizma (čemu je Miloševićeva tvrda politika: dosta išla na ruku). · Armija sve više gubi ugled i ima sve više onih koji smatraju da je ona „tigar-od papira“, što redarstvenička čarkanja sa njom u Hrvatskoj to žele i da dokažu. Dr Tuđman joj čak preti da će protiv nje podići celi hrvatski narod „na noge“. Za Slovence je zauvek otpisana kao „okupatorska“. Sa jačanjem VMRO u Makedoniji može joj se isto dogodi-
ti. Plan za njenu blokadu sigur-
no postoji i u Sandžaku, među Ugljaninovim pristalicama. Ona je jednostavno svrstana u „Srbe” i pošto je na delu ubrzano stva-
· rranje balkanske antisrpske koa-
licije ona uskoro protiv sebe može i imati celi Balkan.
Upozorenja bez efekta
Kadijevićevu armiju podržavaju još uvek srpski, crnogorski i, ne svi, bosansko-hercegovački političari. Mađa je podrška Ti-
tograda i Sarajeva takve prirode · _ да je na svojevrstan način ге- · stav ·
publikanizuju. · Naime, Crnogoraca da će oni i dalje davati regrute, ali da će oni braniti samo Crnu Goru, i sličan stav u Sarajevu, u vojničkom su smislu izvestan oblik dezerterstva, mada iz ugla realne političke situacije imaju potpuno opravdanje. Jer, koliko ima razloga ginuti da bi se do juče bratskim narodima dokazivala celishodnost zajedničke države, ako oni to ne žele? Zašto bi konačno običan svet, kojega godinama niko ništa nije
: pitao, ginuo za finale jedne poli-
___UGOSLRVIJR
_ PETAK, 19. JUL 1991. GODINE 43
ČEKAJUĆI NAREDBU: Jedinice JNA ovih Slavoniji (Snimio:
Predrag Mitić)
tike svršenog čina koja je započeta pre 30 godina, dok će njeni bivši i sadašnji protagonisti biti oslobođeni svake odgovornosti? Armija je potrebna
Ono što za Hrvatsku neće dr Tuđman da shvati, u BiH mučno osećaju. Raspad JNA i njen nestanak sa bosanske teritorije automaski bi doveo do međunacionalnog istrebljivanja i sukoba Hrvatske i Srbije na njihovoj teritoriji. Tu ne bi mnogo pomoglo to što Turska šalje svoje simpatije Muslimana.
U Srbiji Armija ima podršku („za sada“ kako je to Milošević naglasio), pa čak i svih opozicio-
nih stranaka, pre svega zato što je osećaj jugoslovenstva i naklonost zajedničkoj državi tu najviše razvijen; drugo, što „za sada“ ona može jedino da zaštiti srpski narod u Hrvatskoj od HDZ-ovskog, nacističkog ekstremizma. Da nema JNA Srbija bi morala da razmišlja o tome da li u Krajinu da šalje svoje trupe ili ne. Ako bi ih poslala građanski
rat bi se teško ugasio. U ovakvoj srpskoj podršci Armiji, međutim, hrvatska propaganda nalazi argumenat da JNA optuži da je na velikosrpskim pozicijama i da Armija štiti — „samo Srbe”. Ta propaganda neće da vidi da je JNA svojom defanzivom u Sloveniji štitila i slovenački na-
rod, a da razdvajajući sukobljene strane u Hrvatskoj koliko-toliko obezbeđuje mir: Hrvatima. „Milošević nije. slučajno naglasio da Srbija-podržava JNA „za sada“ jer koliko sutra se može dopoditi da se mnogi rezervisti u Srbiji ne odazovu na mobilizacijski poziv.
I Predsedništvo SFRJ je u svom poslednjem saopštenju podržalo JNA, ali to je samo jedno od saopštenja koje nema nikakvu realnu moć. Ko još veruje da će sve paravojne formacije položiti oružje? I da će to skoro učiniti?
Najgrotesknije je to što sami članovi Predsedništva SFRJ dovode u pitanje svoju kolektivnu odluku. I to među prvima, kao po pravilu — Stjepan Mesić. Dok god bude postojala Tuđmanova garda i razne proširene formacije hrvatskog MUP-a Srbi u Krajini se neće razoružati. To je sigurno jasno i samom Mesiću. Kako razoružati Đodana, koga ne može smiriti ni uveravanje njegovog partijskog druga Stjepana Mesića da Armija neće nikog napasti? Ali to zna i Đodan, međutim, njemu je izmišljeni napad potreban da bi dezavuisao poslednju odluku Predsedništva SFRJ, da na svaki način Armiju izazove ne bi li se poništio brionski moratorijum. Slovenačkom i hrvatskom nacizmu kao uticajnom segmentu njihove politike odgovara samo neki oblik rata, nikako smirivanje. 'U sadašnjim političkim konfliktima najgore što bi još moglo da se dogodi jeste raspad JNA. Bez obzira na sve njene grehe iz prošlosti („Titova vojska“, „sredstvo partijske represije“, itd.), ona je barem danas odbrana od građanskog rata i militantnog nacizma. Konačno, treba priznati da se u Jugoslaviji (u Sloveniji i Hrvatskoj) razvio nacistički pokret sa osvajačkim ciljevima na Balkanu kojem očito treba rat. Još ga jedino u tome ometa INA i po neko iz sveta.
Momčilo ĐORGOVIĆ
U svoje vreme, dok je dr Šime Đodan još bio samo jedan od „perifernih jastrebova“ Hrvatske demokratske zajednice, dr Franjo Tuđman našao je za shodno da primeti kako se taj doktor ekonomskih znanosti, u političkim izjavama, snalazi kao „slon u staklarskoj radnji“. U međuvremenu, dr Đodan je postao ministar narodne obrane Republike Hrvatske, i pitanje je da li bi sada predsednik „lijepe naše“ mogao nešto slično reći za nosioca jednog od ključnih reso-
_ ra „mlade hrvatske demokraci-
je“. I kako bi, zapravo, mogao nešto slično izjaviti za ministra kojeg je nedavno ustoličio? A da je dotični „jastreb“ ostao u dlaku isti, bez obzira na kratkotrajni put od „perifernog“ do „ključnog“, pokazuje prekjuče· rašnja Đodanova konferencija za štampu, kada je, valjda.radi potreba direktnog:prenosa; čak.j. ne odgovarajući odviše na pita-
JEDNA DRUGA OSMATRAČNICA
Jastreb u brišućem letu
Šimi Đodanu je očito malo da bude tek „jastreb“, kad već može da bude „vojskovođa“
nja novinara, stigao da izbrblja čitavu gomilu ratnohušačkih in-
vektiva. Da vremena nisu ozbilj- ·
na i krvava, da ljudi ne ginu širom zemlje mladog meseca“ (Republike Hrvatske) i da se Tuđman ne upire da preko susreta sa Kadijevićem smiri zahuktale jastrebovske strasti osamostaljenih delova HDZ, bilo bi doista smešno, čak i groteskno, da ne kažemo apsurdno, ono što je dr Šime Đodan stigao da kaže. Besmislena lakoća proizvoljnosti, to je upravo ono što hjroviti ministar hrvatske odbrane, inače čovek rođen da bude, po sopstvenom priznanju, „ministar mira“, izvlači iz svoje retoričke eskapade u kojoj će se, po logici ratom nađahnutog šoumena, naći i podaci da je, eto, rođen u znaku „vodenjaka“, upo-
redo uz tvrdnju da „Srbi, čim vi- „de sedam ljudi, пизје да јео «а -
vizija“. A onda, još, mnoštvo пе-
verovatnih kombinacija — od toga da je JNA „boljševička“, ali sarađuje sa „monarhofašistima“, pa da „Evropa i NATO“ treba da
—stanu „u obranu linije utvrđene
Jaltom“ (ta linija je, naravno, na 'Đrini, budući da će „nedeljiva“ i „nezavisna“ Bosna ući u „jednu vrstu federacije sa susjednom Hrvatskom“). I tako, sve do zaključka da u Hrvatskoj nema nikakvih paravojnih formacija, te da Hrvatska, upravo po Ustavu od 1974. godine, „ima pravo na svoju obranu“ — i to čak na 260.000 pripadnika teritorijalne odbrane i 170.000 policajaca aktivnog i rezervnog sastava!
Teško je, i mučno, navoditi dalje sve ratnoretoričke varijacije gospodina Đodana, ali čini nam se da upravo ove poslednje brojke o teritorijalcima i policajcima Hrvatske potvrđuju koliko je nekadašnja, Tuđmanova „dijag-
dnoza“ o političkom ponašanju današnjeg ministra hrvatske od- .
brane doista tačna. Jer, dr Đodan i ne vidi Hrvatsku drugačije nego kao policijsku, , odnosno krajnje. militarističku državu, čim je u stanju da izdeklamuje cifru od. 430.000 Hrvata. pod oružjem, što će reći da bi bio voljan da svakog drugog, radno sposobnog Hrvata obuče u neku od ratnih uniformi. Tolika „obrana demokracije“ teško da je zamisliva igde u civilizovanom svetu, osim ako ministar odbrane, budući još i doktor ekonomskih nauka, ne vidi spas hrvatske države isključivo u ratnoj privredi. I to sve uniformisano!
„Ambiciozni mirovnjak” kojem je sudbina dodelila da bude „ministar rata“, dr Đodan je, nakon ove konferencije za štampu, prešao onu liniju koja je do sada određivala crtu njegove „jastrebovske pozicije u okviru HDZ“. Jer, biti radikalniji -od. najradikalnijih, ,ekstremniji od najek-
stremnijih, to je postalo pitanje dana, i dr Đodan žuri da iskorači ispred drugih koji bi ga mogli sustići (dr Šešelj je, za sada, samo republički poslanik, baš kao i Đodan doskora, a u Sloveniji činove generala dobijaju dojučerašnji kapetani u rezervi, odnosno učitelji u penziji, pa nije zgodno da doktori nauka zaostanu u podeli generalnih epoleta). Đodanu je, dakle, postalo odviše malo da bude tek „jastreb“, kad već može da bude „vojskovođa“. I to vojskovođa
kojeg će „četnici zapamtiti“... Predsedniku Tuđmanu ne preostaje ništa drugo nego da svog'naučnog kolegu, i zvanično, proglasi za „vojskovođu”. Ili da mu, ipak, odrekne to unapređenje, pozivajući se na svoju nekadašnju izjavu o političkoj umešnosti dr Šime Đodana, nazivajući ga ljupkim trapavkom u hrvatskoj bašti. Ć i _ Dragan Belić.