Борба, 29. 08. 1991., стр. 20

Lepo pečene, hrskavih korica, posute makom ili susamom, u desetinama raznovrsnih oblika i ukusa — „prave nemačke zemičke“ stići će uskoro u selo Jarovoje u rusku oblast Altaj što se na jugu graniči sa Kazahstanom, a na istoku i jugoistoku sa Mongolijom i Kinom. Stanovnici ovog sela naime, pretežno Nemci, zatražili su, i dobili, da u okviru pomoći SR Nemačke nemačkoj manjini u Sovjetskom Savezu dobiju pekaru — za beli hleb i „prave nemačke zemičke“. Tako će sunarodnici na dalekom istoku dobiti ono što im je godinama kao „sumnjivima“ u komunističkom SSSR bilo uskraćeno i što, negde daleko, u Frankfurtu, Berlinu ili Hamburgu „braća“ skoro da i ne jedu beli hleb više nije „in” kod ekološki „prosvećenih“ Nemaca.

Ruski predsednik Boris Jeljcin ponovio je, posle propalog puča u Moskvi, obećanje da će Nemci ponovo moći da konstituišu svoju autonomnu republiku na Volgi, kakvu su imali pre rata. Upravo juče, 28. avgusta se

20

— državu.

navršilo 50 godina od kada je Staljin, neposredno posle napada nacističke Nemačke na SSSR počeo sa raseljavanjem povolških Nemaca. U slučju da se Povolška republika sada obnovi, bilo bi to prvi put posle drugog svetskog rata da nacionalna manjina u jednoj evropskoj državi praktično dobija političku autonomiju. Već je pretprošlog vikenda, dan pre puča, predsednik Jeljcin u Alma Ati, u Kazahstanu, gde živi oko 900 000 sovjetskih Nemaca, izjavio da „državna autonomija ruskih Nemaca mora na Volgi ponovo da bude uspostavђепа“. O odlučnosti da ovo sprovede govori i to da je naglasio da su „doduše svi lokalni političari protiv ovoga“ i da „se mora voditi borba protiv funkcionera“. Jeljcin je ponovno formiranje republike Nemaca nazvao „aktom pravednosti“, ali nije mogao da kaže da li će do njegovog ostvarenja doći već u ovoj godini.

Sovjetska vlada je sredinom avgusta obrazovala Komitet za

SVET

REPUBLIKA ZA SOVJETSKE NEMCE

Milioni za zemičke

Boris Jeljcin je, i posle propalog puča, ponovio da se mora obnoviti povolška republika. Time bi prvi put posle rata jedna manjina u Evropi dobila političku autonomiju

pitanja građana nemačkog porekla. On bi trebalo da radi samostalno, zajedno sa predstavnicima nemačkih udruženja u SSSR sve do ostvarenja krajnjeg cilja, tj. nastanka nove Povolške republike. Ovo telo trebalo bi da brine i o raspodeli pomoći koja nemačkom stanovništvu stiže iz Savezne Republike Nemačke. Ruska republika, nadležna za pitanja povolških Nemaca, oformila je odgovarajuću komisiju, a bilo je prvobitno planirano da ona do kraja avgusta načini nacrt zakona o novoj republici i preda ga Vrhovnom sovjetu.

Autonomija simboličkosg značenja

Da se ne bi opterećivalo stanovništvo koje na prostoru nekadašnje nemačke republike sada živi, naseljavanje Nemaca počelo bi u retko naseljenim područjima. Početkom jula, kada je opunomoćenik nemačke vlade i državni sekretar u ministarstvu unutrašnjih poslova, Horst Va-

TRŽIŠNA EKONOMIJA U SOVJETSKOM SAVEZU

Otvorena vrata tržišnom sistemu

Moskva. — Ulaskom radikal-

nog ekonomiste Gigorija Javlin-

skog u komitet zadužen za OZdravljenje pale nacionalne privrede, Sovjetski Savez je otvorio vrata stvaranju kapitalističkog tržišnog sistema, ocenjuje Rojter. Ovo naimenovanje, ukazom predsednika Gorbačova lično, uvelo je „mladog čarobnjaka“ sovjetske ekonomike, Čije su ideje nekada bile odbacivane, u najviši tim za ekonomsko plani-

ranje i moglo bi da dovede do vaskrsenja njegovog plana izgradnje tržišne ekonomije nazvanog „velika pogodba“.

Taj plan dorađen ove godine u zajednici sa ekspertima sa Univerziteta u Harvardu, stavljen je „ad akta” prošlog meseca, nakon što je Gorbačov predstavio sopstveni, oprezniji program reforme na samitu „grupe seдат“ najrazvijenijih „zemalja sveta u Londonu.

Plan Javlinskog predviđa veli-

ke doze zapadne finansijske pomoći, koja je do sada bila koncentrisana na tehničku pomoć. Na svom novom položaju, 39-godišnji Javlinski će imati šansu da progura temeljite mere privatizacije i liberalizacije cena koje smatra potrebnim za oživljavanje privrede. Ali mnogo će zavisiti od uspostavljanja političke stabilnosti i od saradnje republika koje žele da napuste savez ili barem traže veću ekonomsku samostalnost i kontrolu nad resursima. (Rojter)

fenšmit, boravio u Rusiji, sagovornici sa obe strane su se složili da bi nova Volga-republika imala ogroman simbolički značaj za Nemce u SSSR, čak i ako bi se tek mali broj njih vratio na staru zemlju.

Nedavno je dozvoljeno stvaranje prvog autonomnog reona za Nemce u oblasti Altaj. Dva nova takva reona trebalo bi da nastanu u Omsku. U autonomnom reonu nacionalna manjina koristi svoj jezik i ima pravo na jednog poslanika u saveznom parlamentu. Za razliku od Nemaca raseljenih sa Volge, stanovnici u oblasti Altaja, koji je veći od SR Nemačke pre ujedinjenja, nisu odušeljveni idejama o autonomiji. Strahuju od novih sukoba sa ruskim susedima.

Nemački kolonisti došli su u Rusiju u 18. veku na poziv carice Katarine II. Njihovi potomci su krajem prošlog i početkom ovog veka „produžili“ sa obala Volge u zapadni Sibir. U stepi Kulunda, na carskoj neiskorišćenoj zemlji, nastalo je 1890. godine prvo nemačko selo — Šenfeld. Sa transsibirskom železnicom stizale su na obale Oba, u oblast Altaj, nove nemčke porodice, gradile svoja sela, škole i crkve, već u zavisnosti od toga jesu li bili menoniti, baptisti, protestanti ili katolici.

Nemac za Ruse, Rus za Метсе _

U Staljinovo vreme počinje

zatvaranje crkava i škola i deportovanje Nemaca iz evropskog dela SSSR. Od početka rata, zbog navodne spremnosti na saradnju sa Nemcima, masovno su upućivani na prinudni rad. Ni posle 1964. godine, kada su kao manjina rehabilitovani, život im nije bio mnogo lakši, u najmanju ruku ne lakši od života ruskih suseda.

Danas u SSSR živi najmanje još dva miliona Nemaca. Od toga polovina u Kazahstanu i Kirgiziji. U oblasti Altaj ih je oko 130.000. Od njih se tokom 1988. i 1989. u „nemačku praotadžbinu“ vratilo tek 624, u narednoj već 2164 i najzad u ovoj godini oko 3800 ljudi. Iz čitavog Sovjetskog Saveza se u Nemačku u prvoj polovini ove godine iselilo daljih 77000 ljudi. U mnoge njihove kuće već se doseljavaju Nemci koji iz srednjeazijskih sovjetskih republika beže u strahu od etničkih sukoba.

One koji u Nemačku dođu ne čeka lak život. Većina jezik ne zna uopšte ili ga govori teško i arhaično. Susedi-Nemci obično nisu oduševljeni „braćom“ sa istoka, kao što su ih mnogi susedi-Rusi gledali podozrivo jer su — Nemci. U industrijskim predgrađima u Severnoj Rajni-Vestfaliji doseljeni nemački momci, udružuju se, kakve li ironije, u svoja „ruska udruženja“ ne bi li se odbranili od prezrivih vršnja-

ka, „pravih Nemaca”.

Nemačka vlada, zaplašena ogromnim pritiskom „azilanata” na zemlju, izuzetno je zaintere-

sovana da Nemci u SSSE tamoi -

ostanu, elegantno formulišući svoju želju kao „nastojanje da ja-

ka nemačka manjina bude most |

saradnje i prijateljstva sa celim

Sovjetskim Savezom”. Za po· moćsunarodnicima s one strane

Urala izdvojeno je u ovoj godini 200 miliona maraka. Za „prave nemačke zemičke“ to je svakako

dovoljno. Ali ne i za to da zadrži

one mlade ljude koji se u ruskom okruženju osećaju Nemcima i koji će zaželeti da sreću oprobaju na Zapadu kada 1993. godine na snagu stupi novi, liberalni sovjetski zakon o putovanjima u inostranstvo i iseljavanju. | Snežana BOGAVAC

BORIS JELICIN — ČOVEK KOJI JE SPREČIO PUČ

(2)

Buldožer perestrojke

Na osnovu autobiografije Borisa Jeljcina donosimo najzanimljivije i presudne trenutke na životnom putu danas prvog i najpopularnijeg političara Rusije

Boris Jeljcin je došao na dužnost prvog sekretara značajne Sverdlovske oblasti u poslednjim godinama perioda zastoja Brežnjevljeve vladavine. Već tada sovjetska privreda je značajno zaostajala, a njene teškoće su se povećavale ogromnim vojnim rashodima i značajnim troškovima spoljnopolitičkih intervencija i pomoći Kubi, Vijetnamu, Etiopiji, Angoli, Mozambiku, a pri kraju i ratom u Avganistanu. Jeljcin ističe da se „u to vreme Brežnjev praktično problemima zemlje sve manje i manje zanimao. Njegov primer sledili su i drugi sekretari CK, tako da smo mi praktično samostalno delovali. Dobijali smo kao neke direktive i odluke CK, ali to je sve bilo više za paradu i za izveštaj“.

Jeljcin je, izgleda, bio usešan prvi sekretar. Bio je aktivista, posećivao je fabrike, kolhoze, gradilišta, upoznavao se sa problemima i preduzimao mere. Pokazao je ı brigu za svakodnevni život građana. Izgleda da je postizao rezultate koji su bili: maksimalno mogući u okviru

sistema u kome je delovao, a zbog direktnog kontakta sa velikim brojem ljudi i brige za njihove životne probleme postao i vrlo popularan. Način njegovog delovanja najbolje ilustrije rešavanje problema porodica koje žive u barakama.

Evo šta on o tome kaže: „Pošto sam u barakama preživeo skoro deset godina, u meni sećanje na drvene barake u kojima živi 10, 15 ili 20 porodica izaziva teška osećanja. Tako čovek ne treba da živi u 20. veku... Zbog toga sam predložio i Komitet je prihvatio da se tokom jedne godine obustavi dodela stanova svima koji su na nju imali pravo po rednim listama i da se svi novoizgrađeni stanovi dodele samo onima koji žive u barakama“. Iako je ovo bila odluka tela protiv kojeg se u sovjetskom sistemu retko protestovalo izazvala je otpor uticajnih krugova, direktora preduzeća i šefova moćnih institucija. Međutim, Jeljcin

je, zahvaljujući i podršci nekih

rukovodilaca iz Kremlja, uspeo da sprovede ovu odluku.

Stanje duhova

Za stanje duhova u Sovjetskom Savezu i način rada CK KPSS interesantan je jedan detalj iz Jeljcinove autobiografije. U Sverdlovsku (ranije Jekaterinburg) nalazi se poznata kuća Ipatijevih u kojoj su 1918. likvidirani car Nikola II i njegova porodica. Ustanovilo se da se oko ove kuće skupljaju i da je obilaze ne samo stanovnici Sverdlovska, nego i ljudi iz drugih krajeva. „Raznim linijama i kanalima informacija o velikom broju poklonika oko kuće Ipatiјемћ доза је 1 до Мозкуе. Ме znam kakvi su mehanizmi delovali, čega su se naši ideolozi prepali, kakva su savetovanja i zasedanja održali, ali uskoro sam dobio strogo poverljivi nalog iz Moskve. LO i ne verujem sopstvenim očima: tajna naredba Politbiroa o rušenju kuće Ipatijevih. A pošto je odluka tajna, znači Oblasni komitet Parti-

je mora na sebe da preuzme svu odgovornost za to besmisleno rešenje“.

Vrlo veliki prostor u autobiografiji Jeljcin posvećuje odnosima sa Gorbačovom. „Upoznao sam se sa Gorbačovom u vreme kada smo obojica radili kao prvi

SSS

sekretar: — on stavropoljskog Pokrajinskog komiteta, a ja u Sverdlovsku. Prvo smo se upoznali kroz telefonske razgovore. Jedan drugom smo pomazali: sa Urala metali i drvena građa, a iz Stavropolja — „prehrambeni proizvodi... Treba i da dodam

SSS JMN) 2 M: OR LSA3 EK: 20.4) „3