Борба, 29. 08. 1991., стр. 21

ULOGA GRUPE A

Zašto je izostao Juriš

General-potpukovnik J. Rasčopov, načelnik VII uprave KGB, objašnjava ulogu speci-

SVET

ČETVRTAK, 20. AVGUST 1991. GODINE 21

jalne jedinice komandosa tokom neuspelog puča.

Kao što je poznato, u predviđenom jurišu na „Belu kuću“ osnovnu ulogu trebalo je da odigra grupa „A“ Sedme uprave Komiteta državne bezbednosti SSSR. U poslednje vreme nju nazivaju i grupa „Alfa“. Srećom, ·:do juriša nije došlo, ali se postavlja pitanje: zašto?

Na to i druga pitanja odgovor pruža general-potpukovnik J. Rasčopov, načelnik Sedme uprave Komiteta državne bezbednosti SSSR. S tim u vezi on kaге: „Zadatak jedinice „A“ jeste borba protiv terorizma, naoružanih grupacija i raketa. Ona se takođe koristi i u drugim urgentnim situacijama, kada je neophodno oružanom snagom sprečiti nepovoljan razvoj događaja. Ta jedinica je formirana pre više od 10 godina, i do sada je izvršila mnoštvo ozbiljnih operacija. Na primer, njeni pripadnici su oslobodili decu kidnapovanu u gradu Mineralne vode, kao i u učenike u gradu Sarapulu. Ozbiljan zadatak je bio i razoružanje kriminalaca koji su se pobunili u zatvoru u gradu Sohumiju (Kavkaz)“.

0 Ko je ovlašćen da izdaje naređenja toj grupi?

— Isključivo predsednik Komiteta „državne bezbednosti SSSR, ili pak lice koje ga zamenjuje. 0 Kakvu ulogu je grupa imala u vreme državnog prevrata?

— Trebalo je da obavi nekoliko zadataka: da obezbedi sastanak nekog od članova takozvanog Državnog komiteta za vanredno stanje sa predsednikom Rusije Borisom Jelicinom, i u tu svrhu da neutrališe njegovo obezbeđenje. To je bio glavni zadatak u početnoj fazi prevrata, a u noći između 20. i 21. avgusta grupa je imala zadatak da izvrši

NA KRAJU, RADOST: Moskovljani na vest o neuspehu puča

juriš na zgradu Vrhovnog sovjeta RSFSR.

e Šta je grupa preduzela?

— Pa vidite, u zgradi Vrhovnog sovjeta Ruske Federacije

nalazilo se nekoliko stotina bra--

nilaca, i zato se pomenuta operacija mogla izvesti jedino angažovanjem velikih snaga i korišćenjem modernih vatrenih sredstava. Recimo, razmatrano je pitanje korišćenja minobacača, automatskog oružja i drugih specijalnih vatrenih sredstava. Bilo je planirano da se osvoje prva dva sprata zgrade popularno nazvane „Bela kuća“, i tako slomi ot-

por.

0 I zašto nije došlo do juriša? — Trezvenim ocenjivanjem situacije došli su do zaključka, da se takva operacija ne može izvesti bez ogromnih ljudskih žrtava, što je i izazvalo ozbiljne

sumnje u celishodnost preuzimanja ovakve jedne akcije. Pripadnici grupe nisu pristali da izvrše tako okrutnu akciju o čemu je bio obavešten tadašnji predsednik Komiteta državne bezbednosti SSSR, koji nije insistirao da operacija bude realizovana. e Ko je bio u sastavu grupe?

— Uglavnom oficiri.

0 Kome je sada potčinjena grupa „A“?

— Predsedniku SSSR.

* Kakav je sastav grupe „A“

— U grupi je oko 200 ljudi, a ako računamo i regionalne podgrupe, onda ih ima 500.

e Ali u jednom od svojih istupanja komandant grupe je izjavio, da je imao na raspolaganju oko 15 hiljada ljudi. Šta kažete na to?

— To jednostavno nije tačno.

M. PRELOVSKA

da sam sa entuzijazmom роzdravio dolazak Gorbačova na položaj sekretara CK smatrajući da će on unaprediti ozbiljno aktivnost u poljoprivredi. Ali do toga nije došlo. Izgleda nije se uhvatio nečega što je najvažnije, a pokušaji da se stanje u poljoprivredi popravi jurišima nisu Uuspeli“. Iz ovog perioda potiče i prvi nesporazum Jeljcina i Gorbačova: Jeljcin smatra da Gorbačov nije zauzeo objektivan stav prema izveštaju jedne komisije CK koja je iznela neke kritičke primedbe na stanje u poljoprivredi u Jeljcinovoj oblasti.

Jeljcin u svojoj knjizi ne poklanja skoro nikakvu pažnju sopstvenoj delatnosti u periodu kratkotrajnog. boravka Andropova i Černjenka na čelu sovjetske Partije. Dolazak Mihaila Sergejeviča Gorbačova na dužnost generalnog sekretara donosi velike promene ne samo Partiji i zemlji, nego i Borisu Jeljcinu. U aprilu 1985. Jeljcin je pozvan da preuzme dužnost načelnika Odeljenja za građevinarstvo CK KPSS. Njemu se nije prihvatala nova dužnost“... Negde u podsvesti smestila mi se misao da postaviti člana CK i prvog sekretara Oblasnog komiteta sa devetogodišnjim stažom

za načelnika odeljenja nije baš logično... A i po tradiciji je bilo drugačije. Raniji sekretari našeg Oblasnog komiteta Kiriljenko i Rjabov su otišli za sekretare CK“. Prevladala je partijska disciplina i Jeljcin je otišao u Moskvu. Međutim, već za dva mese-

ca unapređen je za sekretara CK zaduženog za građevinarstvo.

Prvi u Moskvi

Jeljcin se nije osećao udobno na radnim mestima u Centralnom komitetu. „Moj život se tako razvijao da nikad nisam bio nekom potičinjen, nikad nisam bio nekome zamenik, uvek sam bio neki šef, bilo čega. Pošto nikada nisam bio zamenik, navikao sam da donosim rešenja ne prenoseći odgovornost na bilo kog. Ovde, međutim, u CK, mehanizam potčinjenosti i stroge partijske hijerarhije je doveden do apsurda... Na kraju, za moj tvrdoglavi i samoljubivi karakter takvi hladno birokratski okviri su bili težak izazov“.

„Bio sam na dužnosti sekretara CK nekoliko meseci i iznenada, 22. decembra 1985. godine, pozivaju me na sastanak Politbiroa. Zbog čega, nisam znao, ali kad sam video da u kabinetu nema sekretara CK, već da su prisutni samo članovi Politbiroa, znao sam da će reč biti o meni. Gorbačov je počeo otprilike ovako: „Politbiro se posavetovao i rešio da ti dođeš na čelo moskovske partijske organizacije“. Prema Jeljcinovom kazivanju, on se odupirao ovom predlogu pozivajući se na nepoznavanje problema i kadrova u Moskvi, ali je po njemu, opet bila odlučujuća partijska disciplina. „Kasnije sam često razmišljao zbog čega je Gorbačov kandidovao mene? On je, očigledno je,

uzeo u obzir moje skoro desetogodišnje iskustvo rukovođenja jednom od najvećih partijskih organizacija u zemlji, a osim toga i moje iskustvo rukovođenja proizvodnjom... Osim toga, znao je kakvog sam karaktera, bio je uveren da ja mogu raščistiti stare naslage, boriti se sa mafijom, da sam čvrst karakter i da sam hrabar, da mogu radikalno razmeštati kadrove — sve je to uzeo u obzir. Pokazalo se da je u tom momentu to zaista bila najbolja kandidatura za ostvarenje ciljeva koje je on postavio... Znao sam, takođe, da će me iskoristiti da razbijem Grišinov tim (Grišin — dotadašnji sekretar moskovskog Komiteta i stvarni Gorbačovljev protivnik O mesto generalnog sekretara)“. „Dvadeset četvrtog decembra održan je plenum moskovskog Komiteta na kome je istupio i Gorbačov. Grišina su, kao i uvek, oslobodili dužnosti na sopstveni zahtev u vezi sa odlaskom u penziju — klasični stereotip uklanjanja neugodnih. Gensenk je predložio mene, što nije izazvalo ni čuđenje ni pitanja... U februaru je održana nova Gradska konferencija na kojoj sam održao dvočasovni referat posle kojeg mi je Gorbačov rekao: „Dunuo je jaki sveži vetar“. Rekao je to, međutim, bez ohrabrujućeg osmejka, a na licu mu se nisu videla nikakva osećania“. ;

(Nastaviće se)

a

PORAST NACIONALISTIČKE EUFORIJE U SSSR

Na početku staze

Mihajlo MIHAJLOV

VASINGTON. — 1 tako, zahvaljujući televiziji, mogli smo posmatrati prvi put u istoriji uživo ne samo zaljevski rat, nego i neuspeli prevrat u Sovjetskom Savezu. Gledali smo ne samo tenkove na ulicama Moskve upravo u trenutku kada su zauzimali položaje, ne samo trenutak pogibije nekolicine ljudi, već i samog Jeljcina za vreme opsade Bele zgrade Ruske federacije. Pa onda povratak Gorbačova, te takođe i njegove telefilmove — poruke, snimljene u krimskoj izolaciji. Teško bi bilo naći bolju potvrdu za tezu kanadskog mislioca MakLuana o „svetskom selu“ u koje nas vraća fascinantni razvoj masmedija.

Ovih dana svoj kraj doživljava ne samo komunistička partija SSSR-a, već i nešto mnogo važnije: politika, kako smo je znali od početka istorije. Politika postaje vidljiva i opipljiva svima na planeti, ne manje od neke sportske priredbe koju prenosi televizija. To označava potencijalni kraj svih zatvorenih sistema. I kao što svako u svom selu odlično razume pokretačke motive i ciljeve lokalnih seoskih lidera „svetsko selo“ omogućava svakome na kugli zemaljskoj ko ima televizor, da vidi, razume i duhovno učestvuje u svim političkim događajima u bilo kojoj zemlji sveta u samom trenutku događanja.

Naravno, u izvesnom smislu to je uvek bio slučaj u demokratskim društvima, ali ipak postoji razlika između posmatranja uživo onoga što se upravo tog trenutka događa u svetu, i čitanja o tim događajima posle kraćeg ili dužeg vremena. I pošto svi važni događaji u svetu, zahvaljujući televiziji, dovedeni u naš stan ili kancelariju postaju istovremeno delom našeg života, to se mi svi opredeljujemo za jednu ili drugu stranu u sukobu, u trenutku kada se upravo sve i dešava. Baš kao da prisustvujemo tuči u seoskoj krčmi. Pogotovo je to očito za događaje u po strukturi sličnim društvima. Zato nije ni malo čudno što su se neki istaknuti predstavnici vladajuće partije u Srbiji i Crnoj Gori odmah pozitivno izjasnili o sovjetskom prevratu i proglašenju vanrednog stanja. Posle izjave Jeljcina, da će dozvoliti republikama da se otcepe, ali ne i da odvedu sa sobom rusko stanovništvo koje živi na teritorijama republika, sasvim je jasno ko će u Jugoslaviji biti oduševljen Jeljcinom, a ko neće. Bilo kako bilo, neuspeli prevrat u Moskvi doveo je SSSR tačno na početak one staze kojom je Jugoslavija krenula pre godinu i nešto više dana. I upravo 7аto što cela planeta postaje „svetsko selo“, takav razvoj događaja, to jest — separatizam, stvaranje nacionalnih država, granica, monete, vojske i, razumljivo, time izazvani etnički rat, postaju još besmisleniji. Obrnuto od mnogih očekivanja kraj komunizma, očito, ne otvara put demokratiji, već označava početak krvavog građanskog rata.

Do pre dve nedelje situacija u Sovjetskom Savezu se razlikovala od situacije u Jugoslaviji po tome, što je postojala jaka centralna vlast i što je vođa najveće republike Jeljcin u svojoj borbi sa centrom podržavao centrifugalne težnje u drugim republikama. To je čak omogućilo početak nekog novog slobodnog povezivanja među republikama, zaobilazeći centar. Posle neuspelog prevrata situacija se bitno izmenila. Postala je jugoslovenskom. Centar je izgubio toliko vlasti i uticaja, da sada Gorbačov umnogome podseća na Antu Markovića. Obojica nisu izabrani na slobodnim izborima, obojica se bore protiv republičkog separatizma i dokazuju da raspad unije vodi ka ekonomskom kolapsu, obojica se sukobljavaju sa izabranim na slobodnim izborima nacionalističkim liderima republika, koji danas u SSSR-u još sarađuju, ali će već za koji dan početi da ratuju. Jeljcinova izjava o neophodnosti promena granica u slučaju izdvajanja iz SSSR-a neke republike označava najavu rata.

Najteži sukob se može očekivati sa Ukrajinom i Moldavijom. Više od 20 odsto žitelja Ukrajine su Rusi, znači daleko ih je više nego Srba u Hrvatskoj. Većina stanovnika Kijeva, kao i drugih ukrajinskih gradova etnički je ruska. Rudarski Donbas je uglavnom naseljen Rusima. Krim je postao delom Ukrajinske republike tek sredinom pedesetih godina, kada je Hruščov poklonio poluostrvo Ukrajini svojim ličnim dekretom. A u deklaraciji o nezavisnosti Ukrajina je proglasila da joj pripada čak i celokupna sovjetska crnomorska flota:

_ Moldaviji je tek nakon uključenja u SSSR pripojena Pridnjestrovska

oblast, naseljena Rusima. A protiv autonomije te oblasti („Pridnjestrovske repulike“) nacionalističko rukovodstvo Moldavije se borilo i pre proglašenja nezavisnosti. Sada kad su Ukrajina i Moldavija objavile da će početi graditi svoje nacionalne vojske, nećemo dugo čekati da vidimo kako se i Rusi u tim republikama naoružavaju.

A Kazahstan? Republika po teritoriji nešto manja od Evrope stvorena je Staljinovom voljom tek 1936. godine. Nikada pre na toj teritoriji nije bilo nikakave jedinstvene države, postojali su vekovima, pre prisajedinjenja Ruskoj imperiji, među nomadskim plemenima tri centra moći. Kazaha u današnjem Kazahstanu nema više od 40 posto, pri čemu polovina njih govori samo ruskim jezikom. I uprkos tome, kazaški jezik je proglašen jednim državnim jezikom, i od 1995. bi celokupno poslovanje trebalo voditi na tom jeziku. Sve će to, nema sumnje, stvarati žarišta budućeg sukoba. Begunaca iz azijskih republika (Azerbejdžana, Uzbekistana, Kirgizije) već ima u Ruskoj federaciji nekoliko stotina hiljada. A nacionalistička euforija samo raste...

Pa ipak, činjenica što SSSR u stopu prati Jugoslaviju može biti i pozitivnom. Naime, velike zapadne sile, zabrinute za razvoj događaja u SSSR-u mnogo više nego za sudbinu Jugoslavije — na Balkanu nema nuklearnog oružja i građanski rat tu znači samo radikalno uništavanja zaraćenih naroda — mogu upravo zbog SSSR-a da pokušaju rešiti jugoslovensku krizu, kao mogući model za izbegavanje najgoreg. U Jugoslaviji još kako-tako mogu imati određeni uticaj. Što se etničkog rata u SSSR-u tiče to će biti neuporedivo teže.