Борба, 17. 10. 1991., стр. 13

Tito bez kuće cveca

Kako sahraniti Tita? — mučilo je njegove saradnike, protokolarce, ceremonijal-majstore.

Razmišljalo se i o jednostavnom kopiranju sahrana nekih drugih svetskih imena. Kako to odista rade drugi? Na Istoku i na Zapadu. Može li da bude uzora?

Na onoj strani koja je, prema nekim unutrašnjim obeležjima, trebalo da bude slična (doskorašnjoj) jugoslovenskoj stvarnosti, nezaobilazan je Josif Visario-

novič Džugašvili Staljin (u pre-

· vodu svoga poslednjeg. imena:

„čelični čovek“) i zemlja u kojoj vam se (u njegovo vreme), prema Solženjicinu, „moglo desiti

da vas sa železničke stanice po- -

kupe i u nepoznatom pravcu odvedu nepoznati ljudi koji odnekud znaju vaše ime“.

Staljin — bez ташгојеја

Da li su svoga „otjeca“ iskreno žalili oni Moskovljani koji su i po osam sati, u 10 kilometara dugom redu, stajali da bi poslednji put videli Staljina položenog na cvetni krevet iznad kojeg su dominirale mnogobrojne crvene zastave sa srpom i čekićem, zlatnim koncem izvezenim na platnu? Tog hladnog martovskog dana 1953. palili su Moskovljani vatre u kilometarskim redovima da bi se ogrejali i tapkali po ugaženom snegu dok se

2 . O. Hoće li izmestiti i Lenjina?

Iz Moskve, u poslednje vreme stižu vesti da su sve glasniji oni koji traže da se Lenjinovo telo, posle gotovo 68 godina, izmesti iz Mauzoleja, na Crvenom trgu i sahrani. Upućeni tvrde da će se to uskoro i desiti. Kako će izgledati druga (ili prva) sahrana Vladimira Iljiča još uvek se ne zna, dok je prvobitno pohranjivanje njegovog balzamovanog tela u (tada drveni) Mauzolej događaj za pamćenje.

Tog januara 1924. temperatura u sovjetskoj prestonici spustila se na — 30 stepeni. Očevici su zabeležili da je sahrani prisustvovalo milion ljudi, i da su se mnogima suze ledile na obrazima. Staljin je održao govor, svetski poleterijat je potom 5 minuta ćutao, a onda je usledila veličanstvena vojna parada.

Za vreme Otadžbinskog rata, kako Rusi nazivaju najezdu nemačkih trupa, Lenjinovo telo je, privremeno, bilo odneseno na Ural, a po oslobođenju vraćeno je u Moskvu gde je za vođu socijalističke revolucije specijalno napravljen Mauzolej od crvenog granita, koji je i danas cilj miliona posetilaca.

nad Moskvom spuštala snežna. vejavica. ' Telo pokojnika prvobitno je balsamovano i sahranjeno u Lenjinovom mauzoleju. Ali, posle 20. kongresa KP SS usledio je proces destaljinizacije. Jedne no-, ći, krajem 1961. tajno je premešten, ispod zidina Kremlja. Posetioci koji su prolazili pored sveže humke sa belom mermernom pločom — nisu se ni osvrtali. Kada krajem 60-tih oživljavaju zahtevi za rehabilitaciju Staljina, nad njegovim grobom niče bista visoka. tri metra. (D61as-

__FEUTON

e Uz dopuštenje kraljice, Čerčil je imao sahranu sa kraljevskim obeležjima, ali niti je dobio „svoju“ ulicu niti su zbog njegove smrti odgađane konjičke trke 0 De Gol na seoskom groblju 60 Staljina i Lenjina na moskovskom mrazu ispraćali mili-

oni ljudi 0 Albanija vratila Sovjetima čak i telegram saučešća povodom smrti Envera Hodže

lju, 1944.

kom Gorbačova, opet, mrtvi Staljin postaje objekt „radikalnih promena“, a za početak, je zatvorena njegova kuća-muzej u Gruziji.) U periodu destaljinizacije uklanjane su njegove biste, spomenici, godišnjice — samo je Albanija do 1988. obeležavala sve Staljinove jubileje, a ona je

RAZLIČITE POSTHUMNE SUDBINE: Tito i Čerčil u Napu-

danas ne otkrivaju mesto njihovih grobova jer, „kad bi narod znao gde leži diktatorski par, mrtve bi ih razneo u komade“. U rumunskim arhivima čuva se, pored snimaka suđenja i pogubljenja, i video-kaseta sa snimkom sahrane Čaušeskuovih. Na-

njoj se može videti da je na dan sahrane (30. decembra 1989) padao sneg. Kovčege su spuštali neki vojnici, jedna ruka bacila je grudu zemlje, a grobovi su potom prekriveni gvozdenim pločama. Čerčil — bez ulice

Elena i Nikolae, zvanično, streljani su posle kratkog suđenja u Trgovištu, mada ima i onih koji tvrde da su „streljani za snimanje“, a da su prethodno ubijeni pucnjem u potiljak. Postoji i verzija da je Nikolae izdahnuo od mučenja, dok su od njega (bezuspešno) pokušavali da saznaju šifre tajnih računa u inostranstvu. Još pet dana posle smrti, njihova su tela, u bukureštanskom Ministarstvu odbrane, ležala na bolničkim nosilima. Sahrana je obavljena onda kada je za to, u burnim danima prevrata, vremena našao potpredsednik privremene vlade Zelu Vojkan, koji je bio zadužen da stvar obavio „tiho i diskretno“. Na snimcima polaganja tela vidi se da su supružnici Čaušesku izrešetani. Kruži i priča da su, posle prvih rafala, svi vojnici iz karasne u Trgovištu, motivisani bezgraničnom mržnjom, dolazili da ispale metak u već mrtva tela.

Kako to rade na Zapadu, verovatno da nema boljeg primera

od sahrane Vinstona Čerčila:

ČEKA LI GA NOVO PREMEŠTANJE: telo Josifa Visarionoviča Staljina na odru, mart 1953.

poslednja zemlja u kojoj je pao i poslednji Staljinov spomenik...

Čaušesku — bez groba

O sahrani Envera Hodže nema mnogo detalja koji su dospeli u javnost. U to vreme (april 1985), stranim izveštačima niti državnim velikodostojnicima nije bilo omogućeno da prisustvuju ceremoniji sahrane, sa obrazloženjem da „to nije u skladu sa politikom naše države“. Cak su i izjave saučešća iz pojedinih zemalja odbijane (Sovjetima je telegram vraćen kao „neprihvatljiv“ a Amerikancima je na vreme poručeno da ne šalju ništa).

Telo Envera Hodže tri je dana bilo izloženo u sali Prezidijuma Narodne skupštine, gde su građani Albanije poslednji put mogli da vide svoga preminulog vođu. Sahranjen je u blizini Tirane, na Groblju palih boraca za domovinu, uz sve vojne i druge počasti. Centralna komemoracija održana je na Trgu Skender-beg. Dok Je kovčeg sa telom spuštan u grobnicu, čuli su se počasni plotuni u 10 najvećih gradova Albanije, a ceo narod pet minuta stajao je odajući mu poštu. Nacionalna žalost trajala je osam dana.

Pompezno su živeli Elena i Nikolae Čaušesku, a veoma tra-

“ gično otišli. Rumunske vlastimi.:

De Gol na seoskom groblju

Francuzi se često nisu slagali sa generalom De Golom. Ipak, kad su čuli da je umro celom zemljom je zavladala nacionalna žalost. Tadašnji predsednik Francuske Žorž Pompidu izjavio je vidno potrešen: „General De Gol je mrtav. Francuska je udovica“. 1

I zaista, zemlja je tih dana ličila na udovicu. Francuzi su plakali na ulicama, stajali u kilometarskim redovima da bi se upisali u knjigu žalosti, a na sahranu odlazili kao na hodočašće. Zaboravljene su bile sve nesuglasice. Šarl de Gol ostao je u njihovom sećanju ono što mu niko nije osporavao — legendarni vođa francuskog pokreta ot-

pora.

De Gol je umro 1970, godinu dana posle samovoljnog povlačenja s vlasti. Razočaran saznanjem da građani Francuske ne dele s njim iste ideje („izgubio“ je na referendumu o regionalnoj organizaciji francuske države) napustio je Jelisejsku palatu i preselio se u Kolombe le Dezegliz, malo selo 60 kilometara udaljeno od Pariza gde je umro. Poslednje dane proveo je pišući i redigujući svoje memoa-

re.

De Gol je po sopstvenoj želji sahranjen u tom seocetu na lokalnom groblju. Testamentom koji je napisao 13 godina ranije zahtevao je da ga sahrane skromno, bez prisustva domaćih ili stranih zvaničnika, bez govora, „u potpunoj tišini”. Dozvolio je samo prisustvo manje vojne jedinice, porodice ratnih drugova i „onih običnih građana Francuske koji žele da mi odaju poslednju poštu“.

Sve je obavljeno kako je zahtevao. Državnici, strani i domaći, održali su komemoraciju u crkvi Notr Dam, a hiljade običnih građana uputilo se u Kolombe. Nekoliko godina kasnije na brdašcu „Planina“, iznad sela, Francuzi su mu podigli spomenik — veliki Lorenski krst od crvenog granita — simbol pokreta otpora pod kojim je Francuska izvojevala pobedu u Drugom ratu. Kolombe danas više nije „mesto gde jesen uzdiše“ kako je pisao De Gol u svojim memoarima, već pravo mesto hodočašća. Svake godine Francuzi odlaze tamo noseći male Lorenske krstove, i na taj način odavajući poštu državniku čije ideje, poput one o ujedinjenoj Evropi od Atlantika do Urala, još

uvek-žive.

_ narodi

ČETVRTAK 17. OKTOBAR 1991. GODINE 13

Kolac za mrtvog Kromvela

Svom nacionalnom junaku iz 17. veka, Oliveru Kromvelu, ondašnji Englezi nisu dali mira ni u grobu. Dve godine posle smrti njegovo telo je iskopano iz groba i javno obešeno, a potom odsečena glava nabijena na kolac i postavljena na vrh Vestminsterske palate u Londonu.

Vođa engleske buržoaske revolucije Oliver Kromvel umro je od posledica groznice 1658. a dve godine kasnije, u Engleskoj je obnovljena monarhija. Odluku da se telo iskopa i nad njim izvrši kazna vešanjem, odsecanjem glave i nabijanjem na kolac doneo je ondašnji Donji dom engleskog Parlamenta. Bila je to posthumna osveta nad čovekom koji je uspeo da svrgne monarhiju i Englesku proglasi republikom. ;

Kostur nekadašnjeg „zaštitnika Engleske“ stajao je obešen ceo jedan dan u Tajbonu nedale'ko od Londona (današnji Marbl Arč), tačno na dvanaestogodišnju pogubljenja Čarlsa I koga je Kromvelova revolucionarna vlast osudila na smrt. Leš je, potom, po drugi put sahranjen, a odsečena glava, zabeležila je istorija, dugo se klatila sa vrha Vestminsterske- palate, sve dok je vetar nije oborio.

kada je istekao i poslednji minut direktnog prenosa ceremonije oproštaja od (tada već 10 godina penzionisanog britanskog političara, televizijski spiker je kratko najavio „povratak prenosu fudbalskih utakmica“ (!?). Ni konjičke trke sa klađenjem nisu toga dana, bile odložene (jedino su učesnici nosili crne trake na rukama), pošto je sahrana „pala” baš u subotu, na dan najvećih zabava.

Iako je Vinston Spenser Čerčil još za svog dugog života (umro je 1965. u 91. godini) postao nacionalna legenda, poslovično uzdržani Englezi nikada ga nisu „obožavali“ kao istočnoevropski svoje „očeve nacija“. Ipak, na predlog kraljice Eliza·bete, državna ceremonija oproštaja imala je sva kraljevska obeležja. Pored Čerčilova odra izloženog u Holu kraljeva Vestministerske palate prodefilovalo je 200.000 građana. Ostaće zabeleženo da je kraljica, koja se poklonila njegovim senima, bila prvi engleski monarh koji je na ovakav način izrazio poštu jednoj nekrunisanoj glavi. Još su tri presedana (za Engleze) tada učinjena: na prvoj strani „Tajmsa“ objavljeni su Čerčilova biografija i slika, do železničke stanice Vaterlo prevezen je na kraljevskom lafetu, zvono na zgradi Lojda (koje obaveštava grad o velikoj nesreći) oglasilo se toga Jutra, a „Big-Ben” na zgradi Parlamenta — ćutao je na dan sahrane. -

Čerčil je sahranjen na malom groblju pored dvorca Blenhajm, petnaestak kilometara daleko od Oksforda. Jedina uspomena formalne vrste na „čoveka sa ugašenom havanom u ruci“ jeste spomenik blizu Parlamenta. A da sve ostane u engleskom stilu — nijedna ulica nije nazvana njegovim imenom.

Na koje su se primere ugledali oni koji su odlučivali o Titovoj sahrani (Žarko Broz tvrdi da je odluku donelo Predsedništvo SFRJ) — ostaje čitaocu da zaključi. A što se tehnologije oproštaja sa pokojnim Josipom Brozom tiče — o tome u sledećem nastavku. (Sutra: Šta kaže Dragoljub Stavrev, tadašnji potpredsednik SIV-a i čovek zadužen za organizaciju sahrane)