Борба, 09. 11. 1991., стр. 13

ан

i miliona... Tu i tamo pojavili bi se novi na- ·

učnici ili novi dokumenti zahvaljujući kojima su korigovane brojke, nalažene nove grobnice ili novi svedoci. Nikada, međutim, ni u vreme najveće studeni hladnog

' rata ni najkonzervativniji istoričari nisu se

ı _ usuđivali da „kopaju“ po tuđim grobovi-

| ma — Nemci nisu „umanjivali” broj sovjetskih žrtava na „tek nekoliko miliona” saveznici nisu smatrali da je broj poginulih Hitlerovih vojnika „neznatan“.

U jugoslovenskom građanskom ratu, u kojem učestvuju (sa manjim izuzecima, samo dva naroda i samo dve i po države (računajući JNA kao vojsku zemlje koja baš i ne postoji u „punom sastavu“) poginulo Je — mnogo ljudi. To jedino znamo, i za zdrave mozgove i srca to Je dovoljno. Koliko ih je stvarno bilo saznaćemo tek posle rata, u zavisnosti koliko će koja .vlast mrtvih trebati za gradnju svojih daljih pozicija... Е-

Možda ćemo opet čekati (ko preživi) nekoliko decenija da nam „novotalasni“ _ istoričari, prekopavajući po sasušenim kostima, objasne da smo sa obe strane imali samo žrtve, ne i dželate. A neki novi vlastodršci će možda u želji da objasne da su žrtve uvek žrtve i dželati uvek dželati ponovo voditi rat. Da bi im svet poverovao. A samo malo manje manipulacije sa obe strane, malo manje laži i prikrivanja i malo više poštovanja prema već mrtvima I _ onima koji još sutra mogu poginuti učinilo bi zaraćene strane makar moralno sposobnijim za život posle rata. I možda bi nas spasilo nekog novog sličnog ubijanja, sličnog ovome danas i onome od pre pedeset godina.

· Bumerang

„... Uostalom, ne treba zaboraviti ni da su severne granice zemlje otvorene i da otud u Hrvatsku pristiže najsavremenije naoružanje tako reći bez smetnje, iako su UN proglasile embargo na isporuku oruž-

_ Ja svima u Jugoslaviji“.

Ove reči su pristigle od zamenika saveznog sekretara za narodnu odbranu admirala Staneta Broveta sa poslednje sedni-

ı ce Odbora Saveznog veća Skupštine Jugoslavije za narodnu odbranu.

S. Bogavac

Sasvim je logično što se tako visoki

ı · Oficir JNA žali delegatima jer armija na

svojoj koži dnevno i sve tragičnije oseća

\ jak otpor (neki kažu, ofanzivu) hrvatskih » _ oružanih formacija.

No, nije logično da upravo admiral

i Brovet,ili bilo ko iz vojnog vrha, upozora-

| va na činjenicu da preko (bivše) jugoslo-

vensko-austrijsko-italijansko-mađarske

x granice u Sloveniji stiže oružje i druga po-

m moć hrvatskim gardistima. Odluka (18. ju-

\ Ja)o odlasku jedinica JNA iz Slovenije nije

а __БПа slovenačka (iako su je „zmajčeki“

o _oduševljeno prihvatili kao „istorijsku po-

" bedu“), već tada još kompletnog Predsed-

п · ništva YU države i to upravo na predlog

– — Štaba Vrhovne komanda, odnosno sa-

veznog sekretara za narodnu odbranu ge-

_ nerala armije Veljka Kadijevića. Sada je —

_ nema sumnje — izlišno vraćati se na moti-

ı Ve i razloge Jedne tako radikalne odluke

У Којот je Jugoslavija pokretom ruke skra-

” ena za Sloveniju, ovoj Republici date od-

rešene ruke, a granica otvorena za nesme-

_ tani i (ne)kontrolisani protok oružja, pla-

| ćenika, droge, kririnalaca svih fela, sum-

' = плуџ гоби...

Predviđeti takav ishod još u julu, kada

12 su šefovi nacija aminovali potez armijskog

vrha, apsolutno nije bio nikakav problem.

. Time se, međutim, političari nisu bavili

preokupirani brigom za svoju naciju. Ge-

– neralima Je prepušteno da sami procenju-

ju. Oni su, pak, predlažući odlazak iz Slo-

venije, ponovo pokazali da nisu vični

n mnogim elementarnim stvarima. U ovom

slučaju, predviđanju da će im se napušte-

na granica, u okolnostima kada im je Slo-

_ venija „neprijatelj“, a Hrvatska slovenački

= saveznik, vratiti kao bumerang kroz sve

bolje naoružane hrvatske vojne formacije.

2 | Ispoljena inferiornost u „ofanzivnom“ za-

»% | posedanju granice u Sloveniji kao da ljudi-

ma u uniformama nije bila dovoljna pou-

” ka. Koliko su improvizovano i bez ikakve

-, strategije krenuli u prvu ratnu avanturu

_ posle 1945, toliko su amaterizma pokazali

| 1 u predviđanju i procenjivanju kakve sve

50, | posledice donosi svaki ishitreni, ispolitiziSi rani i nedovoljno promišljeni korak...

| ... Ili su se, možda, preterano oslonili ı па uveravanje potpredsednika kolektivx» nog šefa države Branka Kostića da ovom

odlukom „integritet zemlje nije ugrožen”. | у TI. Torov

DBUŠTUO

Piše: Leon Kojen

ebakl Haške konferencije o Jugoslaviji, koja je do daljnjeg obus-

tavila rad ne postigavši ništa, iznenadio je samo potpuno neupućene i nepopravljive optimiste. Konferencija је imala dva osnovna cilja, uspostavljanje trajnog primirja i nalaženje političkog rešenja za jugoslovensku krizu, a za dva meseca nije ostvarila ni jedan ni drugi: jedanaesti sporazum o prekidu vatre verovatno nije poštovan ni jedanaest minuta, dok je četvrta verzija haškog dokumenta odbačena kao i tri prethodne. Kako to obično biva u ovakvim situacijama, odgovornost za neuspeh pomalo leži na svim akterima. Organizujući mirovnu konferenciju o Jugoslaviji, Evropska zajednica preuzela je

na sebe da ponudi rešenje koje bi u jedna:

koj meri uvažavalo prava i interese svih jugoslovenskih strana. No, već od prve verzije haškog dokumenta bilo je jasno da on ne nudi ovakav politički kompromis, koji bi jedini omogućio da se sadašnji građanski rat završi pravednim mirom, bez pobednika i pobeđenih. Umesto toga, „dvanaestorica“ su uložila sav svoj uticaj i autoritet da bi podržala jednu verziju onog rešenja po kojem unutrašnje granice u Jugoslaviji postaju, bez ikakvih korekciJa, granice budućih suverenih država.

Teško je reći koliko su evropski državnici stvarno verovali da će srpski pregovarači u Hagu privhatiti iz njihovih ruku ono što su srpski političari i najšira javnost već bezbroj puta odbili kada je dolazilo s hrvatske, slovenačke ili muslimanske strane. Otkako je, posle neuspelog avustovskog puča, slomljena moć sovjetske armije, Evropska zajednica je, s američkom podrškom, ostala jedina stvarna velesila u Evropi. Taj iznenadni višak moći i uticaja, kojem se doskora nisu mogli nadati ni Kol i Genšer, a kamoli De Mikelis ili Van den Bruk, mogao je navesti ponekog da pomisli da se punude „dvanestorice“ u Evropi danas ne odbijaju: povoljne ili nepovoljne, pravedne ili nepravedne, one se jednostavno moraju prihvatiti.

- No, iskustvo svih velikih sila kroz istoriju, uključujući američko u Vijetnamu i Sovjetsko u Avganistanu, dovoljno pokazuje koliko je ovo uverenje naivno: da bi se Jedan narod naterao da postupi protiv svojih vitalnih interesa, potrebno је nešto više od običnih upozorenja, pa i pretnji ekonomskim sankcijama. Stoga je daleko verovatnije da su evropski političarixračunali sa srpskim odbijanjem i da će odmah

SUBOTA-NEDELJA 9-10. NOVEMBAR 1991. GODINE 16

Kriza rasplinutih ciljeva

|та || izlaza za Srbiju

Posle višemesečnih kolebanja tokom proleća i leta Srbija nije pokazala uravnoteženiji stav čime je stvorena paradoksalna, ali za Srbe tragična situacija. Uprkos svoj brutalnosti Tudmanovog režima Srbi | Srbija su +\ gosani u svetu Kao jedlni Ili bar glavni vinovnici sadašnjeg gradanskog

rafa u zemji

pokušati da nametnu svoje rešenje u Jugoslaviji ekonomskim i političkim pritiskom. eđutim, sadašnji položaj Srbije

i srpskog naroda u celini do-

voljno je težak i bez strane vojne intervencije u prilog Hrvatskoj. Reći „Ne“! u Hagu sigurno je bilo bolje nego kapitulirati i prihvatiti evropski diktat, s katastrofalnim posledicama i po Srbiju i po Srbe van nje, ali samim odbijanjem još se ništa ne rešava; da bi se opravdale sve žrtve koje podrazumeva odbacivanje haškog ulitmatuma, srpska nacionalna politika mora se voditi na drukčiji i znatno realističniji način nego u poslednjih godinu dana. *

- Naivno smatrajući da se međunarodni faktori neće umešati u jugoslovensku krizu, Sloboodan Milošević i zvanična Srbija, pa i srpska opoziciona javnost, nisu se sve do nedavno mnogo trudili ni da čestito objasne srpsko stanovište, a kamoli da bilo koga u svetu pridobiju za vlastito viđenje jugoslovenskih problema. Naprotiv, na samom vrhuncu jugoslovenske krize — od Mesićevog neizbora početkom maja do sazivanja haške konferencije početkom septembra — Milošević je nizom poteza pokazivao da mnogo ne haje za mišljenje Evropske zajednice i Sjedinjenih Država. Te spoljnopolitičke greške, među kojima je verovatno. bila najteža odbijanje evropskog posredovanja početkom „avgusta, skupo su koštale ne samo Miloševića nego i čitavu srpsku stranu u jugoslovenskom sporu. =

osle višemesečnog kolebanja tokom

proleća i leta, kada se čekalo da Sr-

bija pokaže uravnoteženiji stav i bar malo sklonosti ka kompromisu, i Sjedinjene Države, i Francuska, i Velika Britanija u osnovi su prihvatile nemačke poglede na jugoslovensku krizu i srpsko pitanje: kako srpska politika nije imala ništa da im ponudi, one su se opredelile, za hrvatsku i slovenačku, koje su bar imale tu prednost da ih zastupa jedna moćna saveznička zemlja i priličan deo svetskog javnog mnenja. Tako je stvorena paradoksalna ali za Srbe tragična situacija. Umesto da neskrivene nemačke pretenzije nauključenje Slovenije i Hrvatske, pa i Bosne i Hercegovine, u sopstvenu interesnu sferu olakšaju put srpskoj diplomatiji kod drugih zapadnih zemalja, one su imale

kog sporazuma već tretiraju kao manjina

potpuno suprotno dejstvo, uprkos svoj brutalnosti Tuđmanovog režima, Srbi i Srbija praktično su žigosani u svetu kao jedini ili bar glavni vinovnici sadašnjeg građanskog rata u zemlji.

Iz ove situacije, koju oličava haški dokument sa svojim nepravednim i za Srbe neprihvatiljivim rešenjima, neće biti nimalo lako naći izlaz. Sva tri krupna pitanja teritorijalnog razgraničenja za srpski narod — sa Hrvatima, Muslimanima i Albancima — danas su otvorena, a ni u jednom od njih srpska strana ne užive međunarodnu podršku. To je očigledno kada je reč o Hrvatima i Muslimanima, jer se Srbi u Hrvatskoj i Bosni u svim nacrtima haš-

u budućoj hrvatskoj odnosno muslimansko-hrvatskoj državi. Doduše, u Hrvatskoj im se priznaje „specijalni status“, ali on je tako određen da ne sadrži ništa više od onog što i inače nudi Tuđman u svom projektu „lokalne samouprave“.

Međutim, srpski položaj nije ništa bolji ni kada je reč o pitanju Kosova. Igra nerava u Hagu oko kontinuiteta jugoslovenske države nije samo pitanje političkog prestiža i lične tvrdoglavosti Slobodana Miloševića. Ako bi Srbija pristala na evropski predlog da se Jugoslavija jednostavno ukine, novoj srpskoj (ili srpsko-crnogorskoj) državi lako bi se moglo odreći međunarodno priznanje u slučaju da ne pristane na secesiju Kosova ili bar na neko rešenje (recimo, vraćanje autonomije kakvu je predviđao Ustav od 1974) koje bi vidilo secesiju u roku od nekoliko godina. Upravo iz Ovog razloga, da bi imala odrešene ruke u srpsko-albanskom sporu, Evropska zajednica toliko insistira na ukidanju Jugloslavije. Da nije toga, zašto bi joj smetalo da jedna država nastavi da postoji na znatno manjoj teritoriji?

Zdrav razum govori da se srpski interesi verovatno ne mogu u celini odbraniti na sva tri fronta, i prema Hrvatima, i prema Muslimanima, i prema Albancima. Zato je ža srpsku politiku u ovom trenutku od presudne važnosti da što jasnije i realističnije definište dostižne ciljeve i da se za njih založi s mnogo više diplomatske veštine nego što je dosad pokazivala. Ako to ne učini, dosadašnje i buduće žrtve na kraju mogu biti uzaludne: politički rat protiv celog sveta se može voditi, ali se ne može dobiti.