Борба, 02. 12. 1991., стр. 10
%
19 ПОНЕДЕЉАК, 2. ДЕЦЕМБАР 1991. ГОДИНЕ
ТЕОЛОГ РАДОВАН БИГОВИЋ 0 КРШЋАНИМА, У РАТУ
тест прилагој
ЈУГОСЛАВИЈА
Да су Срби и Хрвати, као хришћански народи, пошли од тога да је људска личност светиња којој се не може претпоставити ни нација ни држава, лако би разрешили све спорове 0 Ово није верски, него рат за нове државне границе О Смисао говора о геноциду мора да буде само у функцији тога да се више
никада не понови
— Бити хришћанин за мене
значи бити прави човек, што је тешко у сваком времену, а у овом посебно. Ово:је време експанзије насиља егоцентризма и етноцентризма. Ово је време у коме се и највеће вредности и _ светиње претварају у тржишни производ који се нуди у пребогатом супермаркету лажне духовности, културе и националних осећања. Кад је реч о „народној вољи“ и „праведним циљевима“ трудим се да имам следећи принцип: подржавам вољу и праведне циљеве сваког народа, па и мога, али само ако је та воља усмерена према добру и ако се ведни циљеви остварују на праведан начин, тј. ненасилтим путем. Ако је та воља усмерена према злу и ако се праведни циљеви остварују на нечовечан и неправедан начин, не могу да је подржим, па и макар то био и мој народ.
Овако је на наше питање како је бити кршћанин у вријеме разгоропаћених националитета, односно подржава ли, како се то обично каже, вољу и праведне циљеве својега народа, одговорио ђакон Радо-
ван Биговић, асистент на Бо--
гословском факултету у Београду. Наш суговорник о ратно-црквеним темама, говори језиком на који, благо казано, наша јавност није баш навикла- Није навикла вјеројатно и стога што и сама (п)одржава слику ове или оне Цркве као монолога и монолита стопљеног са категоријама и појавама којима се придају идолске, божанске вриједности.
Добро на зао начин
Да ли је ово вјерски рат, односно има ли неке, чак бројне (међујцрквене логиRe? — Рат је злочин, насиље, трагедија и мислим да ту нису потребни никакви придеви. Но, ако већ користимо придеве, онда се не може рећи да је ово верски рат, јер он није условљен верским разлозима и мотивима. Мотиви овог рата су превасходно државни и политички. Ово је рат за нове државне границе, у који су, наравно, на овај или онај начин увучени сви, верујући и неверујући. Око спорних територија данас крвари и српски и хрватски народ. Црква се код Срба и Хрвата поистовећује са нацијом, па и са државом. Српска Црква ставила се- на страну српског народа, јер верује да је он жртва рата. Римокатоличка Црква у Хрватској, а и шире, стала је на страну Хрвата истичући да је тај народ жртва и да „невино“ страда. Нека Бог пресуди ко је у праву!
Води ли Папа као што се стално пише и говори у српској јавности — рат против Србије и Срба2
— Одговор са да или не ништа не значи. Лочно не могу да верујем да први човек Римокатоличке Цркве може да води рат против било кога, па ни против Срба. Знам да је више пута упућивао апеле за мир, па и пре нски дан, да је подржавао скуменске сусрете кардинала Кухарића и патри-
IH
Радован Биговић
јарха Павла. Међутим, она папина изјава у Мађарској, па и неке скорашње, затим оно чувено писмо хрватских бискупа свим бискупима света, ангажовање неких бискупа из Америке, Француске, Немачке и Аустрије — недвосмислено указују да овај рат не мере јеванђелском логиком већ дипломатском, која се заснива на утилитаристичкој етици. Тиме се, свесно или несвесно, стављају на једну страну, мислећи да она води „праведни“, „одбрамебени“ рат и да је хрватски народ „жртва“ србокомунистичке агресије. Није ми познато да се било ко од најутицајнијих људи у Римокатоличкој Цркви, јавно оградио од официјелне хрватске политике и режима. Напротив, многи улажу много труда и залажу свој ауторитет да се та политика реализује. На питање да ли су методи садашње хрватске власти компатибилни са Јеванђељем Христовим морају да одговоре најодговорнији људи у Католичкој Цркви Колико ја разумем природу Цркве — Православне и Римокатоличке — ту постоји једно правило које нема алтернативу: ако добро није учињено на добар начин обавезно се претвара у зло, што
,„ значи да за Цркву не постоји
никакав циљ који би могао да
| MOJKE 5.
се остварује насиљем. Колико се ко тога данас придржава пресудите сами.
Волио бих да грешим, али се бојим да је и код хришћана данас посреди криза саме црквене самосвести. Чини ми се да Јеванђеље и Христа прилагођавамо себи, својим сла-+
наши
бостима, уместо себе да прилагођавамо Христу. Како другачије објаснити чињеницу да се храмови прстварају у војне бункерс, да се измишљају мо-
_ литве за онс који, милом или
силом, убијају, па чак и да свештеници иду у рат, да крст замене мачем2
Интернационална брука
Недавно су Вас питали зашто Нрква не благослови рат...
— Било ми је упућено једно слично питање. Црква ни по коју цену не може да „благослови“ рат. Цркви треба да буде страно свако насиље, а рат је најсуровији облик насиља. То што је Црква понекад кроз историју толерисала рат као нужно зло — и то кад је он имао искључиво мотив одбрану људских живота — никако не значи да то може бити принцип и да Црква може да бла-
_ гослови рат.
Иако, дакле, цркве нису произвеле рат, има ли невиних у овом рату2
— Нема. Сви смо за овај рат
одговорни. Ако не због онога
што смо чинили оно због онога што нисмо а били смо дужни. Колика је чија кривица то само Бог зна и Он ће је једино праведно одмерити. Без обзира на степен кривице, која није подједнака и треба се клонити „уравниловке“, ово је пораз и најдубљи пад свих нас, ужасна срамота Срба и Хрвата, православних и римокатолика, и, надам се, дефинитивни одлазак са сцене оних комунистичке вероисповести, јер су они режисери, а у доброј мери и егзекутори овог злочина који потреса цео космос, само њих не.
Да је било мало добре воље, разумевања, толеранције, љубави, такта и дипломатске мудрости, хрватски народ је лако могао да створи своју, а Срби своју државу. Да су пошли, као хришћански народи, од чињенице да је свака људска личност највећа светиња којој се ништа не може претпоставити — ни нација, ни држава, ни партија, ни „границе“ ни „суверенитет“ — лако би се споразумели и разрешили спорна питања. Били би срећни и једни и други. Имали би благословене државе: Свету би показали да су зрели да сами одлучују о својој судбини, а са другим народима света такмичили би се у духовности, култури, науци, умет-
Огромна духовна депонија
— Данас су и Србија и Хрватска и цео југословенски простор једна огромна духовна депонија најмрачнијих и најкрволочнијих идеологија модерног света — рекао је г. Биговић, замољен да опише овдашње духовне прилике. Српски, хрватски, словеначки, македонски, црногорски, муслимански политичари данас обијају прагове светских метропола, бесомучно клеветајући јелни друге, да траже туторе, што је знак да су ови напаћени народи остали без политичке и економске самосталности.
Новинари, част изузецима, такмиче се како да што уверљивије лажу и клеветају и обману свет како би задобили његову наклоност за своје руководство. Видим, овде у Србији несрећни су што немају пропаганду као Словенци и Хрвати. Дај Боже, да је никад и немају... Инелектуалци, не сви, директно или индирсктно, свим силама настоје да „научно“ и „стручно“ образложе ар-
гументе и поступке својих политичких „врхушки“
. Наука, умет-
ност, култура па и религија, у служби су политике, и то онс која производи само зло. За то време на хиљаде људи на најсвирспији начин умире. Нестају села, градови, храмови, стотине хиљада људи је прогнано из домова. Многи живи завидес мртвима. Ратна логика и психологија све више, из дана у дан; обликује свест код Хрвата да су они „невин“ народа да су Срби по природи злочинци, и обратно, што је знак духовне окамењености, атрофијс. Ако се та свест-не заустави и уколико не схватимо да сви морамо да се мењамо и да смо одговорни, бојим се да је опо почетак историјског краја оба народа, посебно на духовном плапу
== изјавио нам је теолог Биговић,
" слабостим а
ности...
Уместо тога, кад се указала историјска шанса да се ослободс комунистичке идсологије и тоталитаризма, који је пола века пустошио њихов организам, убијајући у њима све оно што. је човечно и вечно, показали су се незреслим, духовно подивљалим. Поново су поверовали својим изродима, људима поданичког менталитета и комунистичке свести. Кад су ти дошли на власт — помоћу лажи и обмана, захваљујући ватреним говорима о слободи, правној држави и демократији, помоћу већ добро опробаних метода „испирања мозга“, „програмирања _ свести“ и „менталне контроле“ — усмерили су народну вољу према злу. Наметнули су насиљс као метод борбе за будућу срећу својег народа. Наша унутрашња брука је интернационализована. Цивилизовани свет се нашао на муци како да изађе на крај са таквом помамом.
Геноцид понављање и освета
Једни мало а други много говоре о геноциду нал Србима у НДХ. Који је смисао оба приступа2
= Није проблем да ли се мало или много говори, већ како се говори, с каквим циљем, и са друге стране, зашто
се и с каквим циљем ис гово- ри. Чињеница је да се геноцид
догодио, да га је режирао марионстски режим НДХ и да су његови егзекутори били један број људи по националности Хрвати, а по делима злочинци. Они који прикривају злочин обично га понављају. Они који говоре о геноциду с циљем политичког профита, или у циљу да то буде оптужница народу чији су синови тај геноцид извршили, имају за последицу освету народа над којим је геноцид извршен. Смисао говора о геноциду мора да буде само у функцији да.се он више никад не понови. А то захтева покајање и осуду геноцида од оних који су вршили злочин, а с друге стране, спремност на истинско праштање народа над којим је гсно-
_ цид извршен.
Како ће изгледати међувјерски односи након рата2 _
= Тешко је предвидети, али сам сигуран да, уколико желимо да ти односи буду добри и да хришћани допринесу зближавању народа, онда сви морамо да: мењамо навике и менталитет. Треба да се ослобађамо историјских наслага, стерсотипа и идсолошких клишеа. На нама православнима је да се потрудимо да упознамо и схватимо стварне проблеме хришћана римокатолика, њихов начин мишљења, да вреднујемо и ценимо сав њихов труд и да усвојимо оно што је добро, да им помогнемо у њиховим Римокатолици, верујем, имају исто тако разлога да покажу више разумевања према православним. Мислим да има много тога што би могли да преузму _из Православног Предања: Заједнички напор треба да нам буле да се „враћамо“ нашем заједничком древнохришћанском 1 Тредању. Екуменизам је у самој природи Цркве, али скуменизам ослобођен од свих спољашњих утицаја — политике, националних идсологија, конформизма итд. Чини ми се да наступа време када Цркнес могу да поде дијалог својим сопCPBOTIHNM језиком.
Мирко МЛАКАР
духовним трагањима о.
Пе