Борба, 11. 01. 1992., стр. 29

+ •

| i

Ктетто 5 детокгап от ispočetka

Proglas Republikanskog kluba

Rat je prekinuo demokratski proces u Srbiji i Jugoslaviji. Prvi koraci ka parlamentarnoj demokratiji u Srbiji pridoneli su samo legalizaciji stranačkog pluralizma i marginalnoj slobodi štampe. Sve ostalo je suprotno načelima parlamentarizma. Vladajuća stranka zadržala je monopol nad aparatima vlasti (policija, vojska, uprava, propaganda), pretežnim delom privrede ı nad javnim službama (pošta, železnica, zdravstvo, školstvo). Učvršćen je režim lične vlasti predsednika Republike koji samovoljno postavlja i smenjuje vlade, suzbija vladavinu prava, nipodaštava Narodnu skupštinu, naročito opoziciju, vodi ratnu politiku koja zloupotrebljava stare i nove nevolje srpskog naroda da bi ga povela u rat, stradanja i slom.

I znatan deo opozicije ušao je u vrtlog ratne politike, nadmetanjem oko dosega državnih granica i brutalnosti u obračunu s političkim i nacionalnim suparnicima i protivnicima.

Radi tobožnjeg spasa sveg srpstva, Srbi ginu za neostvarive ciljeve. Za „srpsku stvar“ ginu i ostali građani Srbije — Mađari, Slovaci, Rumuni, Romi i drugi — što ne može proći bez omraze na Srbiju i srpski narod. Režim u Srbiji nameće drugim narodima rešenja koja oni ne žele da prihvate, a vlastitim građanima natura se nacionalna disciplina koja ugrožava njihove interese, uverenja ı slobode. Umesto korenitog preobražaja privrede, društva i države, razbuktali su se retrogradni procesi. Takav trend ı režim mogu se samo silom održavati.

Uvereni smo da je javni interes građana Srbije: -

MIR, А NE RAT, pa se zato zalažemo Ра obustavljanje ratnih neprijateljstava pod nadzorom politički ncutralne vojnc sile, privremenu međunarodnu upravu na teritorijama gde su glavna žarišta oružanih sukoba, uspostavljanje novih političkih komunikacija između ravnopravnih i suverenih republika radi sklapanja ugovo- * ra o miru kojim će se rešiti i kriza Jugoslavije; TRPFELJIVOST, A NE ISKLjUČIVOST, = se stoga suprotstavljamo ideologiji nacionalne, političke, verske, polne i svake druge isključivosti i propagandi mržnje, nasilja i rata, a za afirmaciju tolerancije, kulturnog i političkog pluralizma, punc slobode informisanja, nezavisne javnosti i za zasnivanje novih kulturnih, političkih i privrednih odnosa;

DEMOKRATSKA DRŽAVA, A NE Š.vOJNI LOGOR, pa je stoga nužno suzbiti sve težnje za nasilnim promenama državnih granica, staviti pod civilnu kontrolu vojnu silu i rasformirati sve ideološke i stranačke oružane formacije, ukinuti političku policiju, uvesti vladavinu prava, ukinuti svaki monopol na vlast i javna dobra, sprečiti pljačku privatne i državne imovine, uvesti striktnu podelu vlasti i javnu kontrolu nad njom;

ISTINSKA, A NE PRIVIDNA ZAŠTI4 ТА LJUDSKIH PRAVA, počev od prava na Život, kao i svih građanskih, političkih, ekonomskih, socijalnih i kulturnih prava, pa do garantovanja ravnopravnosti svih etničkih zajednica u najširim autonomijama, i to preko nezavisnog, sudstva, posebno sudova za ljudska prava i demokratske javnosti;

TRŽIŠNA PRIVREDA, A NE „KOD.MANDNA EKONOMIJA“, kako bi se korenitom transformacijom vladajućeg oblika svojine garantovala stabilnost privatnog, zadružnog i javnog vlasništva, te time obezbedila ekonomska nezavisnost prađana od vlasti, pravna sigurnost investicija, sloboda preduzetništva ı interesnog udruživanja (sindikati i drugo);

LAIČKA, A NE IDEOLOŠKA KULTU6.RA, što znači ne samo dosledno razdvajanje države od crkve, autonomiju kulture i kulturnih institucija, nego i onemopućavanje bilo kakvo ideologizacije vaspitanja i obrazovanja, kao i pretvaranja razlika u veri i uverenjima u privilegije jednih, a obespravljenje drugih građana;

OTVORENOST, UMESTO IZOLACI7ЈА, što garantuje prekid nr prijatelistava s drugim narodima u Juvoslaviji, jugos-

POLEMIKE

Antiratni dnevnikov dodatak

• General Kadijević je dao ostavku iz zdravstvenih razloga: oslabio mi

srčani — milošević.

Umesto bivšeg, budući ministar vojske verovatno će se zvati — Krnja-

Jić.

Kad okoreli ratni huškači preko noći postanu mirotvorci da li ie to noć•

na mora ili dnevna — politika?

Puno babića — kilavo srpsko dete!

Svaka zemlja što se svršava na —ija pati od nekog oblika opake bolesti

zvane Gamsahurdija.

Filip MLADENOVIĆ

lovensko zajedništvo na novim osnovama, razvijena saradnja sa susednim državama i ravnopravno sudelovanje u evropskim integracionim procesima.

Nastupio je prelomni trenutak: živcti ili ginuti, sarađivati ili ratovati, sticati ili otimati, pušiti sc u prošlosti ili se okrenuti budućnosti, slobodariti ili podaničariti. Niko nam ne može pomoći ako sami sebi ne pomognemo. Nema slobodne Srbije, bez slobodnih građana u njoj. Demokratska država, prosperitetna privreda i razvijena kultura najveća su garantija sigurnosti, ugleda i uticaja, i Srba van Srbije. Slobodni građani i demokratska Srbija mogu računati na podršku svetske demokratske javnosti i demokratskih država.

Novi početak demokratizacije traži izlazak iz zatvorenog kruga diktature, pučeva, pluralizma, linča i haosa i podrazumeva uzdanje u vlastite moći, a ne u spasonosnu vlast u ime klase, nacije ili Božje milosti. Sve što vodi ka slobodi i demkratiji je javna stvar (res publica). Zato smo republikancı. Hoće li novi početak dcmokratije biti uspešan, to najviše zavisi od sposobnosti i spremnosti svakog građanina, da individualno, i zajedno s drugima, istrajno deluje za svoju i javnu dobrobit, za kvalitetan život u prosperitetnom društvu ı savremenoj državi.

Za ostvarenje vlastitih ciljeva nije potrebno očekivati da i svi drugi odmah te ciljeve prihvate. Organizovano političko delovanje podrazumeva određene rizike koje ili valja prihvatiti ili podnositi posledice tuđe politike.

Otvoreni smo za saradnju sa svim mirovnim grupama, reformistima, autonomnim sindikatima, načelnim strankama i institucijama koje doprinose uspostavljanju parlamentarne demokratije u Srbiji i njenom celovitom preporodu.

Krenimo s demokratijom ispočetka

U Beogradu, 9. januara, 1992.

Za Savet Republikanskog kluba Nebojša POPOV

Kriza sa ukusom rafa

„Rekvijem za ubijenu utopiju“ (Nedeljna Borba, 28-29. decembar)

Preobrat koji se zbio u Evropi u poslednje dve godine (1989-91) promenio je, pored ostalog, i geopolitičke odnose u svetu, ali i odnose socijalnih snaga. Taj preobrat proizveo je (i još proizvodi) „novo stanje u Evropi i u svetu“ (D. Nikoliš). Sam slom društvenih sistema koji su sebe proglasili (real)socijalističkim ili samoupravno socijalističkim radikalan je po svom karakteru, „izvanredan po svom obuhvatu (svi kontinenti) i svojom brzinom/ nekoliko godina, a u nekim zemljama nekoliko moseci, pa i nekoliko dana/ (Crapcau). Stoga Je taj preobrat i revolucionaran a vreme revolucionarno. To što se dogodilo događalo se, dosad, u mirnodopskim okolnostima (što, naravno, ne znači da se dalji njegov tok mora odvijati u miru). To je i prvi, put koliko je meni znano, da je Jedan tako dubok obrt Kopernikanskog zamaha započet u miru. Međutim, teško se danas mogu sagledati svi njegovi mogući cfekti, a ni dokle će trajati to vreme promena i kako odnosno gde će se ono sve manifestovati. Dakako, teorijska misao mora tu dati svoj doprinos.

„PJER 91“: Jugoslav Vlahović

„Doduše, ne postoji, pri tom, nikakav Prazedenzfa!i, zbog čega se morale poći, u traganju za odgovorom, mal'te ne ab ovo. Da, zato rečem nešto o nekim mogućim (naravno, ne i jedinim) pitanjima o kojima bi možda valjalo razmišljati. Od davnina Evropa je bila, na ovaj ili onaj način, epicentar svih svetskih zbivanja na međunarodnom planu. Ona je, rekao bih, to i danas i što se tiče zaoštravanja međunarodnih odnosa i što se tiče njihovog popuštanja (detanta). I to nezavisno što raste znaćaj Pacifika i unutar politike — svet i unutar privrede-svet, pa i nezavisno od postupnog povlačenja Sjedinjenih Država iz Evrope (novembarski sastanak na vrhu Atlantskog pakta). To je i razlog, čini mi se, što Evropi posvećuju toliku pažnju, i politika i nauka.

Sve što se dogodilo u poslednje vreme i što će se (verovatno) još događati upućuje nas, po svemu suđeći, na promišljanje o rezultatima, ali i promašajima prvog svetskog rata. Zar nam poslednja događanja пе govore da bi ponovno trebalo prcispitati i problem nacionalnog samoopredeljenja (zasad)samo unutar Evrope (a time i otvorena teritorijalna pitanja unutar nje kao Jodno od osnovnih, ako ne i osnovni noposredni uzročnik sukoba na tom tlu) i pitanje revolucionarnih preobrata kao preduslova zaokretanja točkova evropske ali i svetske povesti u jednom humanijem pravcu od onog posle francuske revolucije. Mislilo se, sve doskora, da je jedno i drugo rešeno, u povesnom smislu, prvim svetskim ratom i oktobarskom revoluciJom. Međutim, i ti problemi su ostali nerešeni iH tek (što je, rekao bih, bliže istini) delimično rešeni. Mislim da događanja u poslednje vreme govore u prilog tome.

Tako, dok se teritorijalni problemi (problemi razgraničenja i samostalnosti) manifestuju zasad (a sutra, najverovatnije, još ponegde) u istočno-evropskim zemljama (Jugoslaviji, Sovjetskom Savezu, Bugarskoj, Rumuniji, ĆSR), dotle se raspadom Sovjetskog Saveza postavlja i pitanje smislenosti oktobarske revolucije (šta je ona dala, a u čemu je omašila i zbog čega), a i revolucije uopšte. Jer, ako se revolucijom rešava samo pitanje vlasti a ne i ona koja bi bila izraz konkretno-istorijskih stremljenja stanovnika zemlje u kojoj se revolucija dogodila, kao i onaj kojim bi se uhvatio korak (ili prednjačilo) tendencijama koje se manifestuju unutar prevreda-svet i politika svet, onda ta vlast postaje gola vlast sa svim svojim negativnim stributima, nezavisno od obećanja koje je neštedimice prosipala iii prosipa.

ANUAR 1992. GODINE XIX

Godine poslednjih revolucionarnih promena donele su Evropljanima Istoka i Zapada novu viziju budućnosti. U osiromašenoj Evropi Istoka zbačen je realosociJalistički sistem, što Je njenim stanovnicima povratilo nadanja u materijalno bolje uslove življenja i u Jedan humaniji sistem. U bogatoj Evropi Zapada, pak, rodile su se nove nade, ali i strahovanja. Nade se odnose na nova tržišta Istoka i nepostojanje više gvozdene zavese, a strahovanja potiču zarad fundamentalnih promena u odnosima snaga u Evropi usled opasnosti od{uvek) moguće dominacije Nemačke ali i od mogućih posledica (kratkoročnih i dugoročnih) raspada Sovjetskog Saveza. Jer, ta događanja mogu proizvoditi u osvit trećeg milenijuma, eksplozije nacionalizama protakanih konfesionalnom pripadnoŠšĆa i prestrojavanje sveta po nekim drugim geopolitičkim i (ili konfesionalnim kriterijumima.

Ujedinjenjem Nemačke i raspadom Sovjetskog Saveza polomljena je ravnoteža uspostavljena posle drugog svetskog rata u Evropi i svetu. Pošto je ta Evropa još, kao što је уес гесепо, ергсептаг тедипаrodnih zbivanja, pitanje je kako ili kako će ta poremećcna ravnoteža delovati na odnose unutar nje, ali i na odnose u svetskim relacijama. Pogotovo, što se ta ista Evropa sudara, ne samo sa raspolučenošću na zapadni prosperitetni i istočni pretežno zaostali deo koga „krase“ i racionalno neizmiren! računi (a ponegde i krvlju natopljeni sukobi), već i mogućnošću prerastanja jednog ekonomskog džina a političkog patuljka u političkog kolosa. Stoga se ı nameće pitanje kojim putem bi ona trebalo ili morala da hoda da bi obezbedila na svojim prostorima stogodišnji mir. Jer, može se pretpostaviti da će se, kad-tad, umešati u ove Ili one granične zađevice i sile van zemalja u sukobu ne bi ii one, na taj način, rešile neke svoje geopolitičke ili ekonomske interese (primera radi, Austro-Ugarska je 1878. okupirala Bosnu i Hercegovinu, a 1908 je anektirala, time je potpalila trajno nezadovoljstvo Кизџе; pravi uzrok prvog rata je upravo, u toj aneksiji, ako već ne 1878). Moguće Je, isto tako, da i sukobi na nekom drugom kontinentu petpale i Evropu, ukoliko ona ne bi pokazala da ima u sebi i povesne mudrosti. Mislim, da se ni ta mogućnost ne može odbaciti ad limitem iz prostog razloga što je sada teško znati šta sobom nosi raspad Sovjetskog Saveza i izrastanje iz njegovih ruina desetak država, više ili manje naseljenih, razvijenijih ili manje razvijenijih, OvVOg ili onog povesnog background-a. Ne mopu se, isto tako, prenebreći ni težnje (one su se kao realna istorijska činjenica manifestovale u toku poslednjih bar tri veka) da se Rusija i dalje smatra da ne čini deo Evrope (iako je ona, u kulturnom pogledu, pripada to Evropi). Najzad, valja razmišljati i o tome (i to je, naravno, samo hipoteza) da Evropa dvanaestorice (ili sedamnaestorice sa zemljama EFTA) ne stane samo na svom razvoju, već da što pre zahvati i ostale zemlje Evrope te tako postane panevropska Evropa jer to je bitni preduslov mira na ovim prostorima.

Nalazimo se, dakle, u vremenu tranzicije sa jednog ravnotežnog stanja u drugo Sve je u promenama. Jedan džin je kolaborirao (Sovjetski Savez) a drugi (Nemačka) vraća svoj legitimitet ujedinjenjem. Proklamovan je i „novi svetski poredak“ (Bush). U Evropi se ne govori samo o Jalti (1945) već i o Versaju (1919). Jer, to što se zbiva, izgleda kao „zbir kriza koje nisu rešene i koje su se sabirale“. Otuda, i mnoge neizvesnosti ı nepoznanice. Na Zapad nije retka ni teza da se „epicentar mogućeg svetskog haosa“ nalazi u zemljama nastalim po prvom svetskom ratu usled nemogućih etničkih sklopova izatkanih verskim i etničkim sukobima, nametnutim federacijama ı ncrešenim pitanjima granice. Usled toga, neke zemlje su, u traganju za svojim povesnim identitetom i izvorištem težnji za novim ustrojstvom Evrope (mada ne samo nje), a snovi o „zajedničkom evropskom domu“ i zajedničkoj evropskoj ekonomskoj i spoljnoj politici blede. Da li se to može otkloniti podizanjem skela ili temeljnom popravkom — ostaje tek da se vidi.

U svakom slučaju, ne opominju li nas već ove konvulzije koje se zbivaju krajem drugog milenijuma na neka nova veća iznenađenja, ncizvesnog i tragičnog ishoda?! Mislim da i o tome valja razmišljati da bismo se znali suprotstavljati krizi „koja.nagoveštava rat“ (Bizmark). Rečju, sve to govori u prilog pretpostavke da se nalazimo na kraju jednog razdoblja u društvcnom razvoju. Možda je to i pouka odakle bi trebalo poći u razmišljanju.

Dr Dušan PTREC B: A ad