Борба, 22. 05. 1992., стр. 17

сновни циљ је мир. Волели бис-– понавља амбасадор — да три заше у Босни до њега дођу, јер је зтм сигурно да ће чак и после рата, толико он дуго трајао, морати да јри преговарају. Било би добро да шне без икаквог спољног мешања, зсле 70 година заједничког живљетеми траже решење. На жалост, то зније случај, тражи се спољно надње преговара. батом се не може решити ништа чу добро познату истину често исттурски амбасадор, а разлог за сазза оружана сукобљавања налази у неких да силом промене демог“у ситуацију у Босни, што је, по „ апсолутно неприхватљиво. аква је улога Турске2 енкара није увек била у сагласност са својим савезницима, казује задор, а могући неспоразуми са зима у Београду последица су, пре "околности да се у овдашњим "њима поред канала дијалога, о осе тако често говори, исто тако ! користи и канал силе. Амбаса"азуме да је, наравно, тешко конссати све оружане снаге, али, не езлога, додаје како на жалост по| није ни било довољно воље за

а и јаван став

езато, свако овде мора да заузме | јасан и јаван став о оружаним ма. Може се договорити ово, HO о разним наоружаним групаги садашње политичке структуре |тјасно да се ограде од њих. Када 70 и учинило, учинио би се и ва-

'ломатских представлана у Босни — каже

литички корак, чак и код пријаттославије и пријатеља српског гу свету. ик, чему Турска тежи2 а процењујемо стање у Босни (нас — тврди амбасадор — топрилази са чисто религиозних "шта. Чиста је глупост да Турска зминацију Муслимана у Босни. голитика је јасна.

"1 са тврдњом да се Турска про' „од Јадрана до Кине2

„мијер Демирел је ту изреку ис| каже амбасадор. Она сада глачурска од Атлантика до Кине. значи2 Амбасадор одговаре сатврдњу да је било критика што та у спољној политици ослоње-

на Запад и да сада покушава чири своје поље деловања, да ови „мултидимензионални аспроширивање сфере интереса "гернатива досадашњем ставу, тегова допуна.

ти постигли оно чему тежимо оља Берхан Екинџи — морамо Обилни у земљи, али стабилно ти и наше окружење, а Југоса| је близу. При том, никада нили ниједну једину идеју о трагриторија изван наших садашлица. То је један, иако никако 'азлог што се залажемо за мир

"јај — ако се и амбасадори исрепублика повуку — може ли с“ љенији Београд даље делова-

"ђење није исто, каже турски фр, али ми смо били у неспоа са међународном заједни7 питању Кипра, на пример. ' „ времена су се драматично и гуоменила и сада, после хлад, нико више не може бити

стоставно, не може се замисли-

ко тако опстане — сви около

"довати, усамљеник ће бити

Зоран МАНЏУКА

Више од 1,7 милиона муслимана живи данас у Немачкој и они траже равноправно учешће у политичком животу

Страх и зазирање од ширења исламског фундаментализма данас је незаобилазна тема размишљања и дискусија и у Немачкој. Јер, манија једних за експанзијом изазива параноју ксенофоба с друге стране. Страх многих Немаца (али и доброг дела западне Европе) изазива превасходно организовани, политички ислам, који је на сцену ступио пре десетак година — после победе Хомеинија.

Понеки заљубљеник у астрологију указује на пророчанство славног Нострадамуса од пре четири века: берберски војвода из северне Африке отераће са власти римскога папу. И заиста, пре десетак година пуковник Гадафи, иначе Бербер, најавио је протеривање дотичног господина прво из Африке, а затим и из Европе.

Дотле још није дошло. Али, муслимани су данас у Немачкој приметнији него пре десетак-петнаест година. Док су током седамдесетих година бринули само о томе да зараде што више, како би се евентуално вратили у своју Анадолију, дотле о повратку данас нико и не размишља. Истовремено, једна анкета је показала да је свега четири одсто турских досељеника заинтересоваво да прими немачко држављанство.

И кроз 200 година

„Овде ће Турци и муслимани живети и за 200 година“, пркосно изјављују вође екстремнијих досељеника. То је оно од чега стрепе многи Немци — у Немачкој не нестаје мултикултурно, већ једно „паралелно“ друштво. „Правоверници“ и „неверници“ као да живе једни поред других, а не једни са другима.

Политичко активирање муслимана, највећим делом Турака, у протеклих десетак година није — како се мисли — реакција на све израженију ксенофобију Немаца. Оријенталиста Карл Бинсвангер тврди да је реч о „преласку из националистичког у религиозни табор“. Чисти национализам

| je после Хомеинијеве револуције изгубио

привлачност, сматра Бинсвангер, а муслимани данас као једину исправну идеологију прихватају начела пророка која важе за све правоверне, ма које нације били.

Немцима (али не само њима) тешко пада да схвате ову просту чињеницу. Јер, по Европи се дискусија око ислама води емоционално, уместо стручно и аналитички. Често је у употреби и флоскула о „злоупотреби вере у политичке сврхе“, што доказује непознавање суштине ислама: ислам је истовремено и нераскидиво јединство вере и државе (политике).

То је довело до тога да у Немачкој, њеном западном делу, муслимани изађу из дворишта и поткровља у сиротињским деловима градова и започну организовање свог паралелног друштва, окрећући се истовремено све више фундаментализму.

Постоје чисто муслиманске банке (т. ј. штедионице), осигуравајућа друштва, пензијски фондови, погребни заводи, па је чак

ПАРАЛЕЛНО ИЛИ МУЛТИКУЛТУРНО Минхена

покренута и иницијатива за формирањем исламског синдиката.

Десетине удружења окупља на стотине хиљада истомишљеника: муслиманске библиотеке, културна друштва, семинари курана, обданишта, школе, џамије и старачки домови су постали неизбежан декор западнонемачких градова.

Сваки шести турски гастарбајтер данас

је члан неког муслиманског удружења. Та удружења се старају о половини турског живља. Ту се, поред продавница и брачних агенција, налазе и спортски и омладински клубови. За многе су та удружења постала замена за далеку домовину, и гарантују им очување верско-националне и културне посебности и идентитета у туђини.

Немачки муслимани

Тако „Унија исламских културних центара“ окупља више од 20 000 чланова и има испоставе у 200 градова — у сваком се налази и по џамија. „Турско-исламска унија“ има 600 месних одбора, (по мишљењу немачке полиције) екстремистичка „Организација национални видик“ тврди да окупља око 60 хиљада истомишљеника.

Од како је западна Немачка 1974. престала са запошљавањем „гастарбајтера“ ислам се више не шири демографски и хоризонтално, већ — како је писао минхенски дневник „Зиддојче цајтунг“ — вертикално: процес концентрације у удружењима и њихово самоорганизовање у паралелно друштво више се односио на привредна и социјална него на политичка питања. Али, данас су и она дошла на ред.

Прелазак ислама у сферу политике нису обавили туурски гастарбајтери. Тај корак је препуштен немачким муслиманима. У СРН има више од сто хиљада Немаца, бивших хришћана, који су прешли у ислам.

ДРУШТВО: Снимак је направљен у близини

Неки заузимају и високе функције: један је амбасадор у Мароку, а други шеф за информације НАТО-пакта у Бриселу.

„Ислам ће постати угледна политичка сила“, сматра председник Немачке лиге муслимана. Представник Исламског светског конгреса у Бону жали се да је „исламска мањина искључена из процеса доношења политичких одлука у Немачкој“. Једна угледна правница, ново име Алхаџа Марјам (раније Ингеборг Ауриг) директно каже: „Задатак ислама овде се састоји у томе да се избави из подчињености немачким законима!“ |

Пре две године је основана и „Исламска партија Немачке“. Предводи је др Мохи Лауден, Египћанин са немачким држављанством. Оснивање ове партије је нови, квалитативан скок. Оно се не тумачи као прилог паралелном или мултикултурном друштву, већ је то део плуралистичког друштва. Овде ислам прелази из религије у политику. То је одраз жеље за политичком партиципацијом и тежње „исламског фактора“ да се одвоји од надлежности владине политике према страним радницима и да постане део немачке унутрашње политичке сцене.

Већини Немаца пада тешко да се са тиме помире. Али, и оних 100 000 Немаца, који су се одрекли папе или Лутера имају право на политичко организовање. Како је недавно написао поменути минхенски лист: „Често помињани „исламски изазов“ нема. везе са Гадафијем или Нострадамусом. Изазов важи за нас, староседеоце: организовани и политички ислам морамо сКватити као део плуралистичког друштва“. Наравно, ако се уопште и жели демократско и плуралистичко друштво. Јер, не прете само немачки неонацисти са протеривањем свих муслимана у Анадолију.

Дубравко КОЛЕНДИЋ

ПОВОДОМ 29. ГОДИШЊИЦЕ ОРГАНИЗАЦИЈЕ АФРИЧКОГ ЈЕДИНСТВА

Без свечаног пријема

· Београд. — Двадесет пети мај, дан оснивања Организације афричког јединства, амбасадори афричких земаља у Београду традиционално обележавају свечаним пријемом за представнике земље домаћина и дипломатски кор, али ове године неће бити свечаности.

Три су основна разлога за то: недавна смрт амбасадора Заира, господина К. Л. Чири Мвамија; забринутост због трагичне

ситуације узроковане грађанским ратовима; живо сећање на последице катастрофалне суше у Африци.

Организација афричког јединства установљена је 25. маја 1963. године, Повељом ОАЈ коју су тада усвојиле 32 афричке земље, да би данас ова организација имала преко 50 чланица. Основни циљеви ОАЈ су искорењивање свих облика колонијализма У Африци, јачање сарадње и напора да се народима Африке омогући бољи живот и

унапређивање међународне сарадње на основама Повеље УН и универзалне Декларације о људским правима.

Амбасадори афричких земаља у Београду изразили су, овом приликом, и наду да ће престати непријатељства и крвопролиће у БиХ, те да ће Југославија успети мирним путем да реши своје проблеме и да настави своју улогу у међународним односима, а посебно у покрету несврстаних, у коме је Африка снажно заступљена.