Борба, 22. 05. 1992., стр. 19

пе

БОРБА | „ТРИ СЛИЈЕПЦА С РАТНИМ ОРИЈЕНТИРОМ“ („БОРБА“, 19. МАЈ)

Лов уловљених

Према упозорењу „вјечитог љевичара“ који ни сам није преболео „дјечију болест“ националистичког слијепила, академика Мухамеда Филиповића, пријети опасност да се пет стотина

" хиљада Сарајлија „претвори у подрум-

ске штакоре, који ће изгубити сваки људски идентитет“. С обзиром на овај бестијално „организовани“ повратак у „друштво кукаца и њима сличних бића“ (К. Еванс), за такозвану господу Бобана, Кљујића, Изетбеговића, Ганића, Караџића и Кољевића, имам само једно једино, ријечју П. П. Његоша, казано питање: „Што, погани, од људих чините2 Што јуначки људе не смакнете“. Но, од оних што лове, а уловљени су ништа није могуће друго очекивати до још луђе и још хуђе бруке и „грдилах“. Нема тог зла што се може замислити, а да га они неће (покушати) остварити! Никола СТИКОВИЋ Подгорица

РЕЧ ОДРЖАНА — ПЕНЗИЈА ПРЕПОЛОВЉЕНА

Боси гласачи

Сасвим је јасно да је неко појео пензионе фондове. Пензије су сувише ниске и не прате личне дохотке, иако и они доста заостају. О праћењу цена најосновнијих артикала ни говора нема. С обзиром да су пензије зарађене у срећно време, када су дохоци били нормални, онда би било логично да сада заостају лични дохоци у односу на пензије.

Да је ово тачно, у прилог иду и неке чињенице: ниске плате учитеља, веће су од пензија професора, веће су плате референата него пензије њихових руководилаца и слично. Конкретно, ја сам имао плату два до три пута већу од минималца, а сада је минималац већи од моје пензије (жалосно и смешно).

С правом се може поставити питање, зар о овоме нико у држави ништа не ради и не размишља. Зар сада када је маса народа гладна, треба тражити личности по прошлости и дизати споменике, зар сада треба нешто прослављати, зар сада треба градити брзе пруге, зар сада треба градити цркве. Све те паре треба прикупити и дати гладнима и инвалидима рата. А када криза прође, онда ћемо градити и прослављати. Вероватно се мисли да пензионери не могу штрајковати. У буквалном смислу речи, не могу. Али, могу изаћи пред зграде социјалног и пензионог осигурања и пред „Сава“ центар, да остану тамо, све док се ти објекти не продају и средства не уплате у пензионе фондове.

Са највишег нивоа је обећано да се пензије неће плаћати у два дела. Реч је одржана. Плаћа се само први део, други се негде истопио.

Пензионери морају штедети и на |

крупним и на ситним стварима, па се може догодити да неки пензионер не изађе ни на изборе, да не би цепао ципеле, јер од овако конфисковане пензије више никад неће моћи да купи

ципеле. Борислав СТОЈАНОВИЋ, есс Лазаревац

„Борба“ | Трг Николе Пашића 7 11000 Београд

ПРЕДИЗБОРНЕ ОБРЕНОВИЋЕВСКО-МИЛОШЕВИЋЕВСКЕ

нити

Од пијаног и луд бежи

У свом, пре свега емотивном, што значи ирационалном заносу, тзв. демократска опозиција изгледа да још увек не може схватити да ће на крају тај исти цивилизовани и развијени свет, у чију се помоћ уздају, поново подржати оног који је способан да заведе било какав мир и тако олакша муке Европи. Јер, као што од пијаног и луд бежи, тако ће и они привремено побећи од пијане балканске крчме, спасти свој образ и не изложити се прекомерним издацима — поготову у тренуцима када су учесници грађанског рата још недовољно исцрпљени, и када народ не преза од тога да једе обећано корење и пасе траву. Па чаки више!

Као што је својевремено Немачка подржала бољшевике у Русији, а Енглеска због мира у кући тзв. комунисте у Југославији, тако ће слично западни свет подржати нов и на брзину скројени систем на југословенском простору; пре свега због интерних последица преласка на постиндустријску или тзв. информатичку фазу њиховог даљег развоја, али и због „бумеранг-последица“ неприпремљености Истока за целовите и Западу тржишно компатибилне промене. На тај начин и, на жалост, далековиде, рационалне и стручне мањине, као и тзв. демократске опозиције, Србија ће ипак бити принуђена да уплови у неке превазиђене фазе развоја европских држава, чији ће почетак бити државни или партијски каналисан у коме ће се тачно знати ко је заправо та држава. Према томе, са или без грађанског рата у Србији, лоше нам се пише.

За такву садашњу и будућу ситуацију сваљивати одговорност на терет Запада или било ког другог ван Србије су пре свега приче за малу децу, путем којих се из најчешће ситносопственичких материјалистичких интереса али и очигледног незнања — додатно трује довољно отровани и за дуго ошашављени народ једног екстремно компромитованог, корумпираног и цивилизацијски незрелог друштва. И то са пуно успеха, јер од Обреновића па до Милошевића у Србији се суштински ништа није променило у односу народа према власти и политици, као и „борбе за освајање и задржање те исте власти. Царовала су и царују ирационална- тумачења ирационалном народу, са обиљем превртљивости, ситносопствеништва, црно-белог посматрања ствари и појава, корупције, лажи, егзибиционизма, зависти, патолошке жеље за влашћу као најпримитивнијег облика воље за моћ, криминала, политиканске селекције кадрова и свега онога што је Нушић знао тако лепо да уочи и опише.

У таквом једном више векова негованом и од стране садашњих центара моћи подржаваном окружењу указивати Милошевићу да не имитира Јосипа Броза због промењених спољних околности, је нови пре свега интелектуални ирационализам. Јер сваки онај који је између редова непристрасно изучавао истине победника на југословенском простору, може закључити да краљ Александар |, Јосип Броз, па и Милошевић никада не би дошли нити се одржали на власти да се нису пре свега практично користили наведе-

ним особеностима српског и њему

сличног југословенског политичког бића и истим или сличним лажима, које су пре свих „месијански задојени Срби“ о њима ширили. Спољне околности су само утицале на дужине њихових владавина, али не и на методе и средства. Зато и није чудно што је у главама „небеског српског народа“ јосип Броз с правом наследио краља Александра [. а Милошевић Јосипа Броза, уз међувремене прекиде са владавином кретена.

Према томе, и после садашњих избора Милошевић ће покушати да влада као јосип Броз, али ће практично владати као краљ Александар 1, иако је његова појава у главама рационалне српске мањине више штетна него корисна за српски народ. Међутим, исто тако, чињеница је да је он тренутно најмање ирационалан и неспособан међу већином ирационалних и неспособних из редова позиције и тзв. опозиције — које континуално и удружено раде против мањине рационалних и способних по народ. А то код несазрелих народа практично значи само једно: бити способан! Зато и није чудно што онај са врха пирамиде српске власти, која је много тога закувала свом народу, тренутно са лакоћом даје том истом народу закувано да покуса, да би на крају замазао очи народу и бирократски га излечио од пробавних сметњи и акутних тровања. И наивни народ ће га величати као исцелитеља и спаситеља, не постављајући питање зашто је до свега тога морало доћи и ко је главни кривац за непотребна тровања због којих ће садашње и наредна генерација постати хронично болесне и неизлечиве. Тешити се у тој ситуацији сличним примером Хрвата је сасвим сигурно још већа глупост и нов ирационализам.

У међувремену део тзв. демократске опозиције, која је својим неизласком на изборе уштедела паре владајућем режиму за подмићивање гласача, активиста и опозиционих кандидата, постаће права демократска опозиција или ће као и синдикати наставити да лаје и додворава се владајућем режиму, немајући петље да учини оно што је већ учинио део напредне мањине који због тога и даље подноси санкције „угушен јастуком“. А угушен је јер му је од про-комунистичке и конзервативне већине у редовима позиције и тзв. опозиције из ситносопственичких интереса и страха да исти не доведу до прерасподеле на брзину и галаму заузетих позиција.

Према томе, ништа није случајно, па ни резултати садашњих и будућих избора. Или као што рече стари добри „Ајнштајн: „Све је онако како треба да буде и све ће бити онако како смо заслужили да буде“. Зато треба бити рационалан и довољно поштен па признати преобученим комунистима и тзв. социјалистима: Победили сте и поново ћете победити, не зато што сте бољи од тзв. опозиције, већ првенствено зато што је тзв. опозиција гора од вас! А она ће увек бити гора све док коначно не схватите да ви једино добро свом народу можете донети само онда када и та иста опозиција буде добра — а она може таква постати само ако ви то дозволите!

Мирко ПЕТКОВИЋ Неготин

ПЕТАК 22. МАЈ 1992. ГОДИНЕ 19 НЕКИ НОВИ АПОТЕКАРИ ~

Лек за неморал

Пре тридесетак дана замолио ме је један познаник из Врања да покушам да му набавим лек за сина у Београду. Обилазећи апотеке дошао сам у приватну апотеку „МЕДИКАЛ“ у Улици Пожешкој 148а на Бановом брду. Питао сам за тај лек и речено ми је да може да се набави али мора да се наручи. Питао сам за цену речено ми је да је била 3.500 динара, а да сада не знају цену. После неког времена, чекајући рецепт, питао сам да ли је стигао лек2 Друга продавачица ми је рекла да они стално имају тај лек, али да је цена 5.300 динара. Када ми је стигао рецепт 8. 5. 1992. године назвао сам апотеку 11. 5. 1992. године. Речено ми је да лека има, а да му је цена до суботе 8. 5. 1992. године била 10.000 динара, а сада мора да пита газду колико је порасла за ова три дана. Назвао сам поново апотеку после десетак минута када ми је речено да је газда рекао да је цена 13.800 динара! Тој, иначе љубазној, продавачици, сам рекао да је тај газда лопов.

Пошто је та комбинација отпала поново сам окренуо телефон 430-717 и коначно сам сазнао да овог лека има у Земуну. Питао сам апотеку и речено ми је да лек мора да се плати и да му је цена 613,00 динара. Отишао сам до апотеке и купио тај лек, за два паковања 1.226 динара. Да је то мала разлика не бих реаговао, али да је исти лек скупљи 23 пута то нисам могао и да сањам. Лек се зове Нудапрћеп и неопходан је за живот детета. Лек мора непрекидно, како ми је речено, да се узима свакодневно. Да се не бих огрешио поново, пети пут, сам прочитао продавачици лек, а раније сам показивао и кутију тако да нема грешке да се могло, забуном, мислити да је у питању други лек.

Крајње је време да и надлежни органи реагују и спрече овај криминал. Неко за лек мора све да прода, а неко нема шта, па зар он и његова деца треба да умиру од болести иако су му родитељи по двадесетак година уплаћивали социјално.

| Г. СТАМЕНИЋ Београд

ПРЕДСЕДНИКУ СО ОБРЕНОВАЦ Опозиција ју неусловима

Општински одбори демократске опозиције у Обреновцу (СПО, СЛС и ДС) желе на овај начин да иницирају један састанак са Вама на тему: Материјални положај демократске опозиције Обреновца.

Не поричемо да у напуштеном делу зграде у којој су се некада налазили општински сизови имамо на располагању по једну малу канцеларијуги заједничку салу за састанке која је практично без столица (40 столица је однето за потребе општинских служби). Ништа више. Зграда је необезбеђена, не чисти се, не закључава се, а инсталације за воду, струју и канализацију су у јадном стању.

Мада знамо ко је и на који начин наследио имовину ССРН-а, а коју су стварали сви запослени грађани бивше Југославије, предлажемо да нам омогућите приступ покретној (телефони, телефакси, копир апарат, гештетнер, намештај, аутомобили итд.) и непокретној имовини (Симовићева кућа) макар у висини процента гласова које је демократска опозиција Обреновца добила на изборима за Скупштину Републике Србије 9. ХП 1990. године.

Потпредседници ОО демократске опозиције, Павле ОБРАДОВИЋ (СПО)

Милета ЈОВАНЧИЋ (СЛС) Александар ПОПОВИЋ (ДС) Обреновац