Борба, 05. 12. 1992., стр. 22
|| SUBOTA-NEDELJA 5-6. DECEMBAR 1992. GODINE пи
Pobeda loših hirurga
Piše: Branko Milanović
prošlom članku bavili smo sc odnosom inteligcncijc i Milošcvića. U ovome ćemo posmatra-
ti odnos kvazi-inteligencijc i srcdnjc klasc prema Miloševiću.
Prvo bi trebalo objasniti terminologiju: šta je „kvazi-intcligcncija”. Nc radi sc ncophodno o onima koji su „lošija” intcligencija. Razlikujem ovce дус ргире ргуспstveno po tomc što sc kvazi intcligcncija prodaje bilo kojem rcžimu sa manjc zazora. Inteligencija već ima pozicijc kojc su bolje izgrađene, stabilnijc, pa sc i prodajc obazrivije (ako sc prodajc: pošto, vidcli smo, većina njih sc nije prodavala već jc Miloševića podržavala iz uvcrcnja). Kod kvazi-inteligcncijc situacija jc jasna. Oni su „rent-a-intcligencija“ i ko god da jc na vlasti oni ćc mu sc prodavati.
Daću ovdc nekoliko primora. Prc čctirigodinc, jedan prijatclj poklonio mi jc knjižicu sa pcsmicama za mog sina. Posmicc su bile odurnc. Prepunc partizana, crvcCnih zvczdi, druga Tita. Uz to, i napisanc loše, bez imalo inspiracijc. Vidcio sc da ih jc pisao činovnik komc jc, cto, lakšc da slaže rime, ma kako rogobatnc, ncgo da radi, recimo, u Rakovici. Imc pisca nijc mc ni intcresovalo, niti sam ga zapamtio. Prošlo je nckoliko godina. I onda, ncgdc 1990. godinc, pročitah jednu od onih posmica kojc su bilc ispcvanc novom bogu: Slobodanu. Nešto mi sc činilo poznato: bilo je napisano loše, ali prepoznatljivo lošc. Pogledah imc i onda ga sravnih sa imcnom pisca onc knjižice: isto. Ncki Timotijević. Lepo je čovck vidco šta sad ima prođu: nckad to bejahu komunisti i partizani, sad su došli Slobodani.
Možda nije slučajno da su najbolji primeri rent-a-inteligcncije dvojc satiričara „niz dlaku“: Nela Eržišnik u Zagrcbu, i Milovan Vitezović u Bcogradu. Oni su, u
Licemer
е
Piše: Milan Popović
1. „Nema zlodela (...) koje od stranc svojih počinilaca nije pravdano kao visoko moralno. To važi (čak i) za nacistički genocid.“ (N Chomsy: Language and Politica) „Oslobađanje“ razaranjem (naselja) i ubijanjem (civila) na tlu bivše Jugoslavije, a od strane sve brojnijih S. Miloševićevih i F. Tuđmanovih vojski i paravojski, samo je najnoviji primer i potvrda ovog pravila. Standardni termin za pravilo odnosno pojavu da se zlodela od strane svojih počinilaca prikazuju kao visoko moralna, jeste licemerje odnosno bhipokrizija: prema
Rečniku, hipokrit odnosno licemer Je опај _
koji sebe „pogrešno prikazuje kao izvanrednog ili dobrog“ (A. S. Hornby).
I licemerje, odnosno hipokrizija samo je još jedna čovekova differentia specifica, ono, naime, po čemu se ovaj razlikuje od ostalih životinjskih vrsta.
Politika je, pak, posebno kada produži takozvanim drugim (ratnim) sredstvima, uz seks, verovatno najprivilegovanija sfera ispoljavanja licemerja. To je i sasvim normalno: u ovoj sferi dinamika bazičnih instinkata je najjača.
Pa ipak, raširenost političkog licemerja (u vremenu i prostoru) je zapanjujuća.
Provala agresivnog postkomunističkog nacionalizma i njegovog brutalnog licemerja („oslobađanje“ razaranjem i slično), skoro da je potisnula svako sećanje na hipokriziju autoritarnog: komunizma.
smetnu
Srednja klasa je pogrešno verovala да агдитепћ јо5 imaju neku leŽinu: da će, recimo, Milošević shvatili da nije u Inferesu Srbije da raskine sye. odhose sa Slovenijom. Kvazi-inteligencija ušla Je na velika vrafa за гиртkom „Odjeci i reagovanja” koju je Živorad Minović kao pobednik 8. sed-
nice olvorio U „Polific/“
Titovom rcžimu, najbolje savladali zadatak kako da sc prodaju, a da to što činc izgleda kao zabava, pa čak, i slobodoumljc.
to s uma
DRUŠTU
Znali su dokle se sme ići, a da to bude prihvaćeno, i štaviše, da se komunističkim vođama dopadne, jer su vođe tako mogle
Provala agresivnog postkomunisličkog nacionalizma | njegovog brulalnog licemerja (,oslobadanje“ razaranjem i slično) skoro da je pofisnula svako sećanje na hipokriziju autoritarnog komunizma. A raširenost političkog lcemerja (u vremenu i prostoru) je zapanjujuća
A ona je bila najraširenija upravo u poslednjoj fazi odnosno dcccniji komunizma. Danas ova može da izgleda ncuvocrljivo i dalcko, ali jc, to nc trcba smctnuti s uma, svc do prc godinu-dvc, upravo ona bila vladajuća. Objašnjcnje tadašnjih propagandista takozvanog socijalističkog samoupravnog društva da, primcra radi, radnička klasa nijc imala pravo na štrajk (jedno od osnovnih radničkih prava), nc zbog toga što je ta klasa bila totalno raz“vlašćena, nego zbog toga što je ona sama tobože „vladala dohotkom i celinom društvene reprodukcije“, pa zato navodno i nije imala razloga da štrajkuje, danas možc da bude čak i smešno, ali je u svoje vreme, zapravo sve do skoro, šircno i primano sa prilično verc.
One, pak, koji su, zbog neznanja ili zbog interesa, imali izvesnih iluzija o tobožnjoj savršenosti odnosno suporiornosti kapitalizma i demokratije u SAD, mogla jc ove godine veoma neprijatno da iznenadi količina političkog, licemerja ispoljenog u kampanji za izbor Predsednika. U-tom je prednjačila takozvana GOP, „velika, stara“, Republikanska partija. Ostaće upamćena objašnjenja njenih kandidata, G. Busha i D. Quaylea: o tome kako se u Zalivu intervenisalo odnosno interveniše nc zbog nafte nego zbog principa i ljudskih prava (Kuvajćana, Šiita i Kurda); ili otome kako je sve veće gušenje privatnosti američkih građana od strane američke države (zabrana abortusa, ponovno uvođenje..srkvenih obreda odnosno molitvi u škole), ne nazadnjačka i agresivna etatistička tendencija, nego „zaštita života“; ili, konačno,
i o tome kako Predsednik redovno stavlja veto na Zakon o porodičnom odsustvu ne radi zaštite interesa najbogatijih Amerikanaca i korporacija (a nasuprot interesu najvećeg dela stanovništva), nego radi zaštite „porodičnih vrednosti“ i privatnosti od vladinog uplitanja.
2
Ovolikoj raširenosti političkog licemerja u vremenu i prostoru mora se naći i odgovarajuće objašnjenje. Po našem mišljenju jedno takvo, zapravo najuverljivije objašnjenje političkog licemerja dao je američki lingvist, N. Chomsky.
Polazeći od određenih osnovnih spoznaja psihoanalize S. Freuda, N. Chomsy je, u Langusge and Politica i u drugim radovima, hipokriziju definisao kao — poseban oblik potiskivanja odnosno razaranja svesti, spoznaje, istine.
S. Freud je pokazao da je „princip prijatnosti“ osnovni princip čovekovog psihičkog života. Pod dejstvom ovog principa, čovek redovno, iz svoje svesti, potiskuje, razara, briše neprijatne spoznaje i informacije. Kada se ove, posebno one o počinje-
nom zločinu, samo potisnu, razore, izbri- *
šu, tada je to iednostavniji, pasivni oblik psihološke (samo)odbrane (takozvano selektivno pamćenje, nesećanje, zaboravljanje). Ovaj oblik, međutim, veoma retko ide sam. Njega gotovo uvek nastavlja i funkcionalno dopunjuje jedan drugi, složeniji, aktivniji odnosno aktivni vid psihološke (samo) odbrane. Ovaj drugi se ne za-
s B - a. 6 „Rent-a-inteligencija . s ~ 27 i Milošević sebi samima da izgledaju kao „široki“ i slobodoumni ljudi. Eto, pred njima se napadaju „izvesne negativne pojave“, gazdarice ı direktori preduzeća, i oni se na to smeju.
Nela Eržišnik se proslavila neukusnim burgijadama u kojima je izigravala čistačicu, govoreći na zagorskom dijalektu(da bi se Titu bolje dodvorila). Sada joj je najveća želja da... umre kako bi ležala u hrvatskoj zemlji i jeli je hrvatski crvi. (Interesantno je da su i životinje počele da se nacionalno „diferenciraju“: nema u Hrvatskoj stranih, već samo hrvatskih crva). Milovan Vitezović bio je pravi samoupravni satiričar. Ismevao je one za koje je znao da su bezopasni i da mu ne mogu nauditi: gazdarice, crnoberzijance, finansijske direktore. Za te napore dobio je stan. Kada je došao Milošević, počeo je da ismeva one prethodne koji su sada bili razvišćeni ili pomrli. Za te je dobio novi stan. Već znamo: sledeća žrtva njegovog britkog pera biće Milošević... kad on ode.
Dobro u neznanju
Kvazi-inteligencija ušla je na velika vrata sa rubrikom „Odjeci i reagovanja“ koju je Živorad Minović, pobednik VIII sednice, otvorio u „Politici“. Nisam mogao ni pretpostaviti da u zemlji ima toliko doktora. Gledali su nas sa stranica „Politike“ namršteni, skupljenih veđa (fotografije su bile obavezne: to je godilo njihovoj sujeti), sa teško zavezanim mašnama ispod debelih podvaljaka. I svi su pisali samo o veli-
kim temama: kominterni, Vatikanu, ek-
sploataciji Srbije, masonima.
Dati tim doktorima da reše jednačinu sa jednom nepoznatom, da napišu hemijsku formulu ili da pročitaju članak na stranom jeziku, bila bi čista pakost. Oni se takvim sitnicama nisu bavili: samo globalnim teorijama. Bila je to osveta Šuvarovih
đaka. Svi smo znali da je Šuvar uništio ju-
goslovensko školstvo, ali dok na stranicama novina nismo videli sve te doktore nepostojećih nauka (samoupravljanje, specijalni rat, opšte-narodna odbrana) nismo mogli pretpostaviti koliko je neznanje uzelo maha. Ipak, i od svega toga ima nečeg
Žargon periferije
dovoljava pukim brisanjem: na mesto izbrisane neprijatne svesti, istine, informacije, on zakonito ispisuje nove, pogrešne ali zato umirujuće, prijatne sadržaje odnosno neistine. Ovaj drugi, aktivni oblik psihološke (samo)odbrane odnosno razaranja svesti nije, zapravo, ništa drugo do hipokrizija odnosno licemerje.
Obično se smatra da kod hipokrizije odnosno licemerja postoji čak i visok stepen samosvesti, ali to nije tačno: „Veoma je retka osoba (...) koja može da izdrži (...) „kognitivni nesklad“ — da govori jedno a veruje drugo.“ (N. Chomsky) Kada bi kod hipokrizije uopšte postojala samosvest, onda ona (hipokrizija) ne bi bila u stanju da vrši ni svoju osnovnu funkciju — psihološku (samo)odbranu.
Kod hipokrizije je napetost između prave i krive svesti verovatno najveća. U tom smislu hipokrizija bi se možda mogla označiti i kao granična forma (krive svesti iliti ideologije). =
3.
Da bi se ovo o graničnyu; prirodi (hipokrizije) shvatilo kako treba, valja međutim, odgovoriti barem na još jedno pitanje. Ako kod hipokrizije, naime, nema samosvesti, ako licemer, dakle, nije svestan svog licemerja, ko je onda hipokrizije uopšte svestan? — Za razumevanje pune, socijalno-političke funkcije hipokrizije, odgovor na ovo pitanje je od izuzetnog značaja. Tim odgovorom žapočinje, zapravo, kritička analiza i demistifikacija odnosa vlasti.
Odnos vlasti, u krajnjoj liniji, konstituišu dve strane: vlast (oni koji vladaju) i vladani (oni nad kojima se vlada). Ukoliko kod prvih zaista nema svesti o sopstvenom licemerju, tada se svest o hipokriziji može naći samo kod ovih drugih: kod njih je ta svest, zapravo, jedan od najznačajnijih elemenata alternativne svesti, kulture otpor: neprihvatanja, odbijanja.