Борба, 05. 12. 1992., стр. 25

27. novembar

Juče je bio Dan zahvalnosti (Thanksgpiving day), američki nacionalni praznik. Njegovo poreklo je u religioznom prazniku koji su negde početkom sedamnaestog veka engleski naseljenici američkog kontinenta proslavili da bi izrazili zahvalnost zbog obilne žetve i što su preživeli tešku godinu. Nije sasvim jasno radi čega se u današnje vreme izražava zahvalnost. Ali, u svakom slučaju, praznik potcrtava američko nacionalno jedinstvo. Nema praznika koji siavi tako veliki broj Amerikanaca. Tako su i juče širom Amerike milioni ljudi sedali za sto ı počinjali da jedu ćuretinu (pečena ćurka je obavezno jelo za ovaj _ praznik), a ja sam po ko zna koji put sebi postavljao pitanje: „Ka-

ko to da Amerikanci, koji se sas- ·

_ toje od toliko različitih rasa, naroda i vera, uspevaju da sačuvaju svoje jedinstvo, a mi Jugosloveni, koji smo toliko slični, nismo uspeli?“ Znam sve odgovore koje su istoričari, sociolozi, filozofi, umstnici i političari dali na ovo pitanje. Uzrocima našeg nejedinstva bavim se već godinama. Ali najednom mi svi ti odgovori izgledaju nedovoljni, i u meni se pojavljuje naivni, čak detinjasti strah: „Da možda Amerikanci nisu prosto bolji od nas Jugoslovena?” Nisu, uveravam sebe. Nisu ni pametniji, ni hrabriji, ni srdačniji, ni duhovitiji. Ali bio bih spreman da žrtvujem mnoge kvalitete i vrline koje posedujemo kao pojedinci, radi američkog jedinstva i sa njim usko povezane političke stabilnosti — da nam nasilje nije način za rešavanje političkih problema, da imamo ustav koji nije menjan već dva veka, da već ko zna koliko dugo imamo izbore svake četvrte godine, uvek u isto vreme.

Harvard, univerzitet na kome radim kao naučni saradnik, nalazi se u Kembridžu, gradiću kraj Bostona (od centra Kembridža do centra Bostona je dvadeset minuta podzemnom železni-

· com). Za Kembridž, kao za većinu manjih gradova i predgrađa Nove Engleske (nju sačinjava šest država: Masačusec, Konetikat, Rod Ajiend, Vermont, Nju Hembpšajr i Mejn), tipične su kuće na dva sprata, dosta velikc, napravljene od pravilnih drvenih dasaka obojenih pastelnim bojama. Lepe su to kuće. Imaju u sebi neke lakoće i svetlosti, a vitki stubovi na ulaznom tremu čine ih čak elegantnim. Međutim, nikako ne mogu da se naviknem na to da su napravljenc od drveta. U tome za mene ima песер (ако. пезгајпор, ргоја2nog. Dok sam u nekoj od takvih kuća, čini mi se da bi se srušila kada bi jače kinuo.

Anglosaksonska ljubav prema privatnim kućama i inače mi se ne dopada. Smatram je za neprijatelja civilizacije jer razara gradski prostor. Grad treba da se sastoji od kuća sa četiri do osam spratova. Jedino tako će na ulicama i trgovima biti života. Po američkim i engleskim predgrađima sa privatnim kućama vrlo je neprijatno šetati. Ulice su puste, malo je svetla. I svugde se mora ići kolima.

| Szćoča |

28. novembar

Harvard sa ponosom ističe da ima više knjiga nego ijedan univerzitet na svetu. Preko dvanaest miliona. Ove knjige su smeštene u nekoliko desetina biblioteka. Najveća je Vajdener (Widener) biblioteka, meni najmilije mesto na Harvardu. Uvek mi je drago kada moram da idem po knjige u ovu ogromnu, sivu neoklasicističku zgradu. Na Harvardu je velika prednost za istraživački rad to što je dozvoljeno da se ide direktno među police sa knjigama. Hodnici sa knjigama u Vajdeneru osvetljeni su slabom svetlošću. (Pored svake police postoji posebno svetlo koje može da se za potrebu upali). Polumrak čini knjige tajanstvenim. A hučanje vetra, koje se često čuje, čini ih prastarim i mudrim..

Izbor jugoslovenskih knjiga i časopisa je vrlo veliki. Međutim, malo ko ih koristi. Tek ponekad se dogodi da je knjiga koju tražim uzeta. I najčešće znam ko je „krivac“, poznajem ga. Obično neko od retkih studenata koji rade doktorat o jugoslovenskoj istoriji, a ja ih savetujem. (Na Harvardu nisam obavezan da se bavim studentima. Ipak to ponekad činim — iz želje da pomiognem, a i da sam nešto novo naučim.)

Trudim se da bar jednom nedeljno odem na neko predava-

nje. Biram ih tako da budu što raznovrsnija. Još negde u gimnaziji primctio sam da mc mnoge stvari interesuju. Zato sam i studirao filozofiju, disciplinu koja se svime bavi, odnosno trudi sc da se sve više na sve odnosi. U Americi u društvenim naukama sve više prevladava uska specijalizacija. Na široka interesovanja se gleda sa nepoverenjem, a odlazi se jedino na predavanja iz vlastite struke. No, ja sam u proteklih godinu dana bez malo griže savesti uživao u zaista raznorodnim predavanjima. Između ostalog, Aleksandar Jakovljev je govorio o pcrestrojci, Majkl Dukakis o američkoj politici, . M. Pei o građevinama koJe Je projektovao, Noam Čomski

o jeziku i kognitivnim revolucijama, filozof Sol Kripke o „logicizmu“, Vitgenštajnu ! Пе Ке мегоуапји o brojevima“ (jedva ako sam razumeo deset posto OVOg predavanja, ali mi je ipak otvorilo oči za ncka pitanja kojima se bavi moderna filozofija) a Česlav Miloš je čitao svoju poeziju.

30. novembar

Juče je bio 29. novembar Dan republike. Nisam se ni setio. Mada o tzv, avnojevskoj Jugoslaviji imam mnogo bolje mišljenje nego većina današnjih srpskih intelektualaca, taj datum mi nikada nije ništa značio. Uvek mi se činio nekako veštački, hladan, birokratski.

Ne gledam američku televizi-

· ju i ne slušam radio. Ne želim

da se pretrpam informacijama. Teško mi je da izdvojim njihovu suštinu kada direktno i u velikim količinama stižu do mene.

Redovno čitam Njujork tajms i redovno me naljuti njegovo neobjektivno prikazivanje. našeg građanskog rata. Trebalo bi da

sam se već navikao, a eto, ipak

nisam. Kada će tim novinama već dosaditi da objavljuju članke u kojima se poziva na rat protiv Srba i Srbije? Uvek sam bio protiv Miloševićeve politike, a i protiv agresivnog srpskog nacionalizma uopšte. Bio sam protiv menjanja republičkih .granica i za mirnu borbu za prava Srba

(Foto Zoran Raš)

van Srbije. Bio sam i za jcdinstvenu Bosnu i Hercegovinu, mada sam, otkako se ratovanje газрјатвзајо, ха пјепц родејц. (Naravno, smatram da trcba dati muslimanima znatno veći dco bosansko-hcrcegovačkih teritorija pod srpskom i hrvatskom kontrolom, nego što su to Karadžić i Boban spremni da učine.) Ali me ipak ljuti kada jedna libcralna novina zatvara oči pred zločinima hrvatske i muslimanske strane, i namerno prencbreрама kompleksnost čitavog problema. Njujork tajms kao da sc trudi da od složene jugoslovenske tragedije napravi crno-bci holivudski triler.

Večeras trčim svoju uobičajenu rutu O“ otprilike tri milje: do

Ubijamo jer nismo imali snage da volimo

Uveren sam da Jugoslavija nije propala zbog loga Što nije уајаја, već zbog (ода 510 т! тото уаја!. Ма пект паст, Ima/i smo zemlju koje nismo bili dostojni. U osnovi Jugoslavije | Jugoslovensiva bip su najbolje ideje evropskog liberalizma | federalizma, dok su naše {individualne nacionalne svesli озгаје апаћготсле 1! изке. Ме зато da nismo imali snage da volimo Jugoslav|ju koja Je bija nešto veće od nas, nego smo je baš zato Šlo је пезто veće od nas i mrzeli

Dnevnik

Čarls reke, pa preko mosta, zatim nizvodno do sledećeg mosta, onda preko njega nazad. Trčim oko tri puta nedeljno. Inače, nisam brz, a i ne trudim se da to budem. Za mene je trčanje jedna vrsta cnergične šetnje, u toku koje se prijatno znojim i oslobađam melanholičnih misli.

гола

је decembar

Pre sedamdeset i četiri godine proglašena je Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca. Ostvario se san najpametnijih Hrvata i Srba iz devetnaestog i sa početka dvadesetog veka — stvorena je Jugoslavija. U Hrvatskoj se danas kao pogrda koristi izraz „jugonostalgičar“. No moram da priznam da zaista osećam позtalgiju za Jugoslavijom. Uveren sam da ona nije propala zbog toga što nije valjala, već zbog toga što mi nismo valjali. Na neki način, imali smo zemlju koje nismo bili dostojni. U osnovi Jugoslavije i jugoslovenstva bile su najbolje ideje evropskog liberalizma i federalizma, dok su naše individualne nacionalne svesti ostale analironične i uske. Ne samo što nismo imali snage da volimo Jugoslaviju koja je bila nešto veće od nas, nego smo je baš zato što je nešto veće od nas i mrzeli. Zato sada ubijamo jedni druge.

Posmatram harvardske studente. Naši su u proseku viši i lepši. Ali harvardski, a i američki uopšte, izgledaju zdravije od naših. Imaju svežiju boju i znatno bolje zube. To je posledica bolje ishrane, bolje medicinske zaštite i većeg bavljenja sportom. Američki studenti se i više smeškaju od naših. I izgledaju srećnije. Na Harvardu se čak pre nego na mnogim drugim američkim univerzitetima može naići na tužno ili zabrinuto lice. Jer za neke je Harvard bolno iskustvo. Bili su možda zvezde u svojoj srcdnjoj školi, a odjednom su se našli na elitnom univerzitctu na komc su prosečni. Takođe, studiranje na Harvardu obavezuje mnope i u vlastitim očima i u očima drugih da imaju jasne ciljeve o tome šta hoće da rade posle studija. Ako ih nemaJu, osećaju se krivi.

Danas sam završio članak za nedeljni časopis Nju ripablik (New Republic). U njemu sam kroz prikaz tri nedavno objavljene knjige o Jugoslaviji govorio o odnosima između Hrvata i Srba. Članak ima oko dvadeset strana. Otprilike toliko dana mi je trebalo da ga napišem. Sporo pišem.

Zbog krize u Jugoslaviji imam dosta poziva da držim prcdavanja. Uglavnom ih odbijam. Oduzimaju dosta vremena, a zamorno je i publici objašnjavati najosnovnije stvari: koja su imcna naših republika, kojim sc jczicima kod nas govori, ko je katolik, ko pravoslavni, a ko musliman, kako je Jugoslavija stvorena, šta sc sa njom dešavalo u toku Drugog svetskog rata, itd. Inače, mada je većina ljudi slabo informisana, u Americi ima nckoliko izvanrednih poznavalaca naših prilika.

2. decembar

Vreme postaje sve hladnije. Ne volim hladnoću. Ali nije potrebno da meni bude hladno pa da se setim svih onih koji se smrzavaju u Sarajevu i drugde po Bosni i Hercegovini. Ni mnogima u Beogradu nije bolje.

Što je kod nas gora situacija, sve mi se više ide u Beograd. Planiram da krenem u januaru. Ostao bih jedno mesec i po dana, kao što sam bio i ove jeseni. Da nemam obaveza, ostajao bih duže. Mnogo mojih beogradskih drugova bi želeli da odu u inostranstvo, najčešće upravo u Ameriku. Ja sam u Americi više od pet godina i dosta dobro sam se prilagodio. Ali ne ostaje mi se ovde. Zato i ne tražim stalno zaposlenje na nekom univerzitetu ili institutu. Čak sam пеке роnudde i odbio. Vraća mi se u Beograd. Ali, pamtim teško osećanje zarobljenosti i nemoći koje sam u njemu imao sedamdesetih godina i zato ni najmanje ne zameram onima koji hoće da odu. Ipak bih želeo da ostanu.

| Сегалтањ, |

3. десетраг

Primećujem da u ovom dnevniku manje pišem o svojim susretima sa ljudima i o onome što mi se događa, a više o idejama i pojavama. To ne odslikava sasvim verno moj život, ali tačno odražava moja razmišljanja.

Misli mi se stalno vraćaju na bosansku tragediju. Gde su njeni najdublji koreni? Verovatno u strahu. Svi mi Južni Sloveni smo se mnogo naplašili kroz istoriju, što zbog drugih, što zbog nas samih. Ali zbog podela na tri vere, najviše se nakupilo straha u Bosni. U zemljama koje nemaju stabilnih i trajnih institucija, a takve su sve južnoslovenske zemlje, vlasita nacija je jedina politička realnost, jedino utočište u neprijateljskom ı opasnom svetu. U Bosni su tri naroda do te mere izmešani jedan sa drugim, da ni to utočište nije bezbedno. Zato u svakoj kritičnoj istorijskoj situaciji nastaje panika i vlastita nacija se pretvara u zemunicu ili bunker. Andrić je mnogo pisao o bosanskom strahu koji kao da se taložio velikovima. Možda je strah čak centralna tema njegove literature? U svakom slučaju, nema sumnje da je Andrić istovremeno i najveći pisac Bosne i naš najveći pesnik straha.

Zanimljivo koliko me američka politika ostavlja ravnodušnim. Verovatno zato što je sva moja pažnja usmerena na naše probleme. O američkim izborima i Klintonu sam razmišljao jedino u vezi naše situacije. No, za sada je nemoguće odgovoriti sa sigurnošću na pitanje da li sa Klintonom postaje vcrovatnija amćerička vojna intervencija protiv Srba i Srbije. Jedino što mogu da kažem je da me brine ovaj mladi političar čije su velike ambicije u nesrazmeri sa njegovim znanjima o spoljnjem svetu. (Kembridž, Masačusec, 3. decembar) (Autor je

naučni saradnik

na Harvardskom univerzitetu u SAD)