Борба, 26. 12. 1992., стр. 13

“

КТЈЕСНО

Bronzano doba bilo Je raj

Zorica Banjac

filmu Vudi Alena „Hana i njene sestre“ jedan od junaka, nakon gledanja televizijskog filma o nacističkim logorima, kaže: „Pitanje kako se to moglo desiti nije dobro postavljeno; pravo pitanje bi bilo zašto ovakvih logora nije bilo više“. Citirana replika izražava skepsu u pogledu prave prirode ljudskog roda i stavlja pod sumnju racionalističke hipoteze o međusobnoj uslovljenosti civilizacijskog razvoja čovečanstva i njegove plemenitosti i nenasilništva.

Pretpostavake da posle svih saznanja i is-

kustava sa nacističkim logorima i genocidom u Drugom svetskom ratu čovek na kraju XX veka ne bi mogao dozvoliti da se ponove slična iskustva, rasprsnule su se

kao mehur od sapunice sa saznanjem O kriminalnim aspektima ratova koji su us-

ledili nakon par decenija — najpre vijetnamskog, a potom OVOJ najsvežijeg, u Bosni. Agresivnost raste s civilizacijom Do danas nije zauzet jedinstven stav o pravoj prirodi čoveka; da li je u nju, kao što misle antropolozi i biolozi, uspisana agresivnost, ili je, kao što tvrde vulgarizo-

vane rusoovske teorije, čovek dobar po.

prirodi, a zlim i nasilnim ga stvara višak blagostanja i vlasništva, karakterističan za razvijeno potrošačko društvo? ја Istraživanja nekih sociloga daju za pravo. pretpostavci da je u izvesnim okolnosti-

ma, količina agresivnosti upravo srazmer- ·

na stepenu razvoja društvene zajednice. Kvini Rajt objavio je 1965. godine tabelu u kojoj se navodi broj bitaka po stolećima, počev od 1480. godine. Podaci koje on iz-

. nosi opovrgavaju hipotezu da je animalna

priroda necivilizovanog čoveka bila uzrok najkrvavijih i najmasovnijih sukoba u istoга. Između 1480. i 1499. godine zabeleženo je devet bitaka; između 1500-1599. go-

| opet

Kratka istorija nasilja.

Pretpostavke аа posle nacističkih logora Iz Drugog svetskog rafa čovek na kraju 20. veka ne bi mogao dozvoli! da se ponove slična iskustva, danas su se rasprsnule kao mehur od sapunice. Dok je fokom rafa 1941. Iz svojih domova bilo proferano 320.000 žitelja Jugoslavije broj iZbeglica se danas u čeliri puta kraćem periodu popeo na ava miliona

dine vođeno je 87 bitaka; u periodu 1600-1699. broj bitaka popeo se na 239; od 1700-1799. bilo je 780 bitaka; njihov broj je između 1800-1899. spao na 651 bitku, da bi se u narednih pedeset godina, između 1900-1940, popeo na zabrinjavajuća 892 sukoba. У

Rajtova tabela iskazuje jedan indikativan paradoks: što je civilizacija primitivni-

ja, to fjudi u njoj manje ratuju i manje 1е- .

galizuju nasilje kao način ostvarivanja kolektivne pravde i prava. Nasilje, u formi klasne diktature i državne ideologije, steklo je pravo građanstva upravo u moderno doba: od revolucionarnog terora u Francuskoj s kraja XVIII veka, preko diktature

proletarijata u komunističkim društvima.

XX veka, do tiranije nacije u naše doba legalizovano nasilje postalo je princip regulacije društvenog života.

Danas sinonim za nasilje je sintagma ratni zločin, proteran, mislilo se, zauvek iz ljudske prakse nakon strahota nacističkih logora i egzemplarnog suđenja u Nirnbergu. Međutim, kategorije kao ratni zločin i suđenje ratnim zločincima nisu proizvodi našeg veka, kao što se često netačno navodi.

Davne 1305. godine u Engleskoj je osuđen i pogubljen škotski nacionalni junak, ser Vilijem Valas, zbog zlečina koje je vEŠiO nad civilima u ratno vreme. Kada je završen američki građanski rat 1865. godine, bivši oficir Konferencije, Henri Vic, streljan je, po presudi vojnog suda, jer je

Posle nedeljnih izbora

Рт ри! од угетепа Ијетатзкод гага, Прегата, levičarska Amerika fraži vojnu Infervenciju zbog obustav|anja klanja i uništavanja gradova, a istovremeno konzeralivna Amerika, administracija i Pentagon na sve načine izbegavaju da se vojno umešaju u balkanski mefež

Piše: Mihajlo Mihajlov

načajni ruski emigrantski pisac

Mark Aldanov, autor istorijskih ro-

mana koga danas naveliko preštapavaju u Rusiji, napisao je pre oko pola veka i jednu filozofsku knjigu koju je nazvao „Filozofija slučaja“. U toj knjizi je analizirao neke prelomne trenutke u istoriji, koji se po njemu ne bi dogodili da nije bilo nekih odlučujućih slučajnosti, koje su omogućile, ili sprečile, nastajanje novih istorijskih epoha. Tako je, kao izvrsni poznavalac istorije, pokazao da je u Velikoj Francuskoj revoluciji, dolasku Napoleona na vlast, pobedi boljševika u Petrogradu 1917. i u mnogim drugim istorijskim zemljotresima, odlučujuću ulogu igrao neki slučajni i nepredvidivi događaj. Iz toga je Aldanov i izveo svoju „filozofiju slučaja”. Nepredvidivi, iracionalni, slučajni događaj određuje puteve i sudbinu čovečanstva.

Moje lično životno iskustvo me je ubedilo u nešto potpuno suprotno, to jest, da ničeg slučajnog u našem životu nema. One iste slučajnosti, koje su po Aldanovu odlučujuće delovale na ljudsku istoriju, za mene predstavljaju dokaz nekog višeg proviđenja. Sve dok mnogobrojne slučajnosti vidimo upravi kao slučajne pojave, nalazimo se negde blizu površine životne reke, i dubine života su nam nedostupne. Narav-

Foto: Božidar Petrović

no, i za pozitivističku nauku slučaj ne postoji, ali „zakoni društvenog i istorijskog razvoja“ kojima se svaka društvena nauka bavi, još su udaljeniji od realnog života od „filozofije slučaja“, filozofije koju je Aldanov svesno suprotstavio istorijskom pozitivizmu i „istorijskom materijalizmu“.

pravo u današnjim dramatičnim časovima Jugoslavije, i bivše, i ove

umanjene, same upadaju u oči bezbrojne slučajnosti, koje, da se nisu desile, ne bi bilo ni krvave klanice u Bosni, ni mnogo čega drugog. Svakako, s tačke glcdišta koja se obično označava kao realigiozna, nikakvih slučajnosti nije uopšte bilo. Uzgred rečeno, verovatno zahvaljujući mnogodecenijskoj marksističkoj indoktrinaciji, potpuno je zaboravljeno da na latinskom „religio“ znači — „veza“, veza između unutrašnjeg sveta čoveka i spoljnjeg

vršio nasilje nad ratnim zarobljenicima u logoru u Andersonvilu, u Džordžiji. Mirovni sporazum nakon rata u Južnoj Africi 1902. godine izričito je tražio suđenje Englezima koji su počinili genocid nad Burima. Ovi primeri, uključujući i poslednji, najegzemplarniji i najdrastičniji u nizu Nirnberški proces — kao da uopšte nisu uticah na smanjenje nivoa agresivnosti naših savremenika: i pored perspektive novog Nirnberga, rat u Bosni nastavlja se за пеsmanjenom brutalnošću i agresivnošću. Is-

_ torija nasilja mogla bi zapravo biti dopu-

njena i istorijom zabluda ljudskog roda: jedna od njih je i tvrdnja da ljudi uče od istorije i da se poprvljaju na njenim greška-

ma. Sledeća bi mogla biti verovanje da na- ·

silničko, animalno ponašanje nije imanentno savremenim civilizovanim kolektivima. Drugi rat je bio bolji

U prilog svedočenjima o nasilničkoj prirodi rata koji se vodi danas u Bosni dovoljno je navesti samo par brojki, upoređenih sa podacima iz Drugog svetskog rata. Dok je tokom rata 1941. iz svojih do- - mova bilo proterano oko 320.000 žitelja

Jugoslavije (od tog broja u Srbiji je bilo oko 258.000 izbeglica) broj izbeglica se danas, u četiri puta kraćem vremenskom pe-

sveta, veza između duše ljudske i Tvorca. Sada pak, religioznim ljudima se smatraju oni koji redovno posećuju crkvu. Tako, ne jednom, i u privatnim razgovorima, i u raznim intervjuima, kad kažem da sam religiozan čujem primedbu — „ah, vi ste pravoslavac“, ili — „pa zašto onda ne posećujete crkvene službe“. Pa još i dalje, ne samo da se religioznost izjednačava sa konfesijskom pripadnošću, već i sa nacionalnom. Pravoslavac, — u ovom trenuiku -jasno označava Srbina, katolik — Hrvata. Polazeći od toga, hrišćanstvo bi bilo nešto kao organizacija ujedinjenih crkava UC.

Da li je slučajno što je g-n Milošević pobedio na izborima, uostalom kao i SPS, te radikali? Pri tome treba uzeti u obzir, da bi u slučaju lažiranih izbora

divo manje tragična od one koja se nazire u slučaju da nije bilo znaj čajnih falsifikovanja rezultata. Jer izborna pobeda opozicije je otvarala, po svemu sudeći, poslednju mogućnost nekog relativno mirnog razrešenja balkanskog konflikta. Svakako je i opozicija kriva —- nije se ujedinila, pristala je da ide na izbore uz još uvek moćni televizijski monopol, nije istakla pravog lidera iz svojih redova, i tako dalje. Pa ipak, ovi su izbori bili toliko sudbinski, da je i krivica, i odgovornost svih i svakoga ogromna. I tek sada će zahtevi i protesti liberalne Amerike, da se stane na kraj ratu i zločinima na tlu bivše Jugoslavije, pa makar i po cenu bombardovanja vojnih objekata ne samo u Kardžićevoj republici, nego i u samoj Srbiji, dobiti puno opravdanje. Nisam primetio, da je u jugoslovenskoj štampi zabeležena neobično važna i značajna činjenica, da po prvi put od vremena Vijetnamskog rata, liberalna, levičarska Amerika, traži vojnu intervenciju radi obustavljanja klanja i uništavanja gradova, a istovremeno

SUBOTA-NEDELJA, 26-27. DECEMBAR 1992. GODINE li

situacija bila neupore--·

riodu, popeo na dva miliona (od toga je u Srbiji evidentirano blizu 600.000 lica).

Tokom Drugog svetskog rata kroz logore u Sarajevu je prošlo 103.000 lica, broj zarobljenika u današnjem ratu niko ne može precizno da odredi, ali se pretpostavlja da je on, samo za devet meseci, prešao brojku od 200.000 hiljada.

U ratu od 1941-45. Jugoslavija je izgubila 10,8 odsto svoje populacije; za samo devet meseci ove godine u Bosni je stradalo 5 odsto predratne populacije.

Zašto savremeni čovek, s kraja XX ve-

ka, i dalje vodi ratove i uživa u masovnom nasilju, više nego njegov predak iz bronzanog doba? Rat omogućava čoveku da se istakne kao jedinka, bez obzira na njegov niži ili viši društveni položaj građanina, koji je imao u mirnodopsko vreme, pisao je Erih From u „Anatomiji ljudske destruktivnosti“. „Rat je posredna pobuna protiv nejednakosti i dosade koja vlada društvenim životom u mirno doba, a ne sme se potcenjivati ni činjenica da se ratnik dok se bori protiv neprijatelja za svoj život, ne mora boriti za hranu, krov nad glavom, odeću — to mu sve omogućava neka vrsta socijalizovanog sistema u ratu“, kaže From.

U kratkoj istoriji zabluda vezanih za nasilje i njegove uzroke mogla bi se naći i ona teorija u kojoj se razmišlja o nacionalizmu kao o arhaičnom, prevaziđenom indukatoru masovnog nasilja — rata. „Nacionalizam ne samo što proizvodi rat već ga i produžuje i čini neuporedivo težim svaki sporazum zaraćenih strana. Ovo je naravno, definicija koja se odnosi samo na novostvorene, neiživljene nacionalizme, jer su u najvećem broju slučajeva nacionaliz-_ mi prestali da budu uzroci nasilja u zapadnoj Evropi“, pisao je Rejmon Aron u knjizi „Stoleće totalnog rata“.

U našim prilikama nacionalizam, bolje reći interes militantnih nacionalnih elita, preimenovan u nacionalni interes, Ostao je dominantan i najdramatičniji uzrok masovnog nasilja.

konzervativna Amerika, administracija i Pentagon, na sve načine izbegavaju da зех umešaju vojno u balkanski metež. Tu činjenicu će sociolozi još godinama izučavati i analizirati. Isti oni liberalni intelektualci koji su se borili protiv rata u Vijetnamu, Kambodži, protiv intervencije u Granadi i Panami, čak protiv „Pustinjske oluje“, sada zahtevaju intervenciju na Balkanu.

Razlog za to je što ljudi insinktivno osećaju kako se na tlu bivše Jugoslavije vodi nova vrsta rata — rat za stvaranje etnički čistih država. Sve ostalo — uništavanje kuća i gradova, zverstva i silovanja, su samo logična posledica ideje nacionalne države.

obeda SPS i g-na Miloševića nije bila slučajna, kao ni slabosti opozicije u borbi protiv ekstremnog nacionalizma, pravog pobednika ovih izbora. Čitajući knjige Aldanova, koji je umeo neobično vešto da iz bezbrojnih zabeleženih istorijskih događaja izvlači i osvetljava one odlučujuće, čitalac uočava da su bitni događaji u istoriji, da su sva istorijska kretanja, rezultat delovanja — govoreći današnjim političkim rečnikom — i pozicije i opozicije. 1 jedni, i drugi, i treći guraju događaje u pravcu koji je često različit od onog kojeg želi bilo koja strana u sukobu. To je kao kad mravi vuku veći komad korice hleba, i izgleda da vuku na razne strane, ali se teret kreće u jednom pravcu. Tog kretanja ne bi bilo da neki mravi ne vuku i u suprotnom pravcu. Upravo zato se i čini, da rezultanta zajedničkog napora, a što i jeste ljudska istorija, zavisi od slučaja. Ovih nekoliko dana posle izbora me Je podsetilo na prve dane rata u Sloveniji prošlog juna. Opet isto: bol i osećanje kri-

vice. (U Beogradu, 25. decembra 1992.)

ppb

VELIKA NAGRADNA IGRA'

ПАР PO РЕНЕ ИН ЕПИРА ИЕ АЕ

Svakog, 4ава