Борба, 24. 04. 1993., стр. 12

ši __SUBOTA-NEDELJA. 24.25 APRIL 1903. GODINE _

FOTGGRRFE i MODELI

Snimio Zoran Raš

Ko je rekao NE

Dok javnost, kao u groznici, čeka hoće li bosanski Srbi potpisati mape Vensa i Ovena, mnoge je uhvatila prava panika kad je u sredu Fred Ekhart — posle 12 sati odvojenih razgovora sa Dobricom Ćosićem, Slobodanom Miloševićem i Ratkom Mladićem — izjavio da su lordu Ovenu Srbi opet rekli NE.

Međutim, izbegao je odgovor na pitanje ko je odbio plan. Prvi, drugi, treći sagovornik? Ili sva trojica? A, možda, samo dvojica? U svakom slučaju, Ekhart je kriv što je sumnja pala na — možda ni krivog ni dužnog — generala. =

ZRBORRVI AKO MOŽEŠ

Ne prihvatajući Vens-Ovenove mape, otvoreno smo se suprotsta vili velikim silama, a pretnje koje od njih dolaze zvuče kao rika um no poremećenih. Ne smemo se na to osvrtati. _ (=

Dr Biljana Plavšić

ВАВОМЕТАВ

"Котегс а! те; Киг5.

U NAJNOVIJEM BROJU:

. ISTORIJSKO "DA" ili "NE":

Specijalni izveštač "Vremena" iz Moskve: Jeljcinov sudbonosni vikend.

Dejvid Bajnđer ("Njujork Tajms") za "Vreme": Amerika ne zna šta da radi u Bosni. Dragan Veselinov: Uloga vojnog faktora. Crna Gora između čekića i nakovnja.

SUKOB SLOVENIJE I HRVATSKE Diplomatija topovnjača

DOSIJE "VREMENA"

Magija i mediji: O prorocima u političke svrhe i njihovim potrošaćima. Smrt u Teksasu: Sekte koje opominju. DODATAK "VREME NOVCA': "Banke i država". stečaj bolji od preživljavanja. POŠAST SIDE

Zašto virus ubija umetnike

Budite saVREMEni!

Logiku Zapada, personifikovanu u liku američkog ministra odbrane Les Aspena, od Bosne boli glava. Klinton se — prema rečima ministra u „Vašington postu” — nalazi pred opcijama od kojih ni jedna nije dobra. Logika Zapada, dakle, kad je bosanski sukob u pitanju, po prvi put ne može da kaže: tako je i nikako drugačije. Da li je to znak nemoći i priznanje njenog poraza?

Politika koja je od početka raка Копзекуеп по 1 прогпо оргиživla samo jednu stranu stigla je za godinu dana do svog apsur-

___ZMEĐU ___

Logika sa mučninom

BORBA

Bosna kao glavobolja

da. Ništa za nju u ovom trenutku nije dobro a sve što učini loše je. Ono što je za proteklo vreme građanskog rata ipak uspela da uradi bilo je usredsređeno insistiranje na tezi — Srbi su Srbi; oni su za kažnjavanje (čitaj i pledaj šta je sve o njima napisano i naslikano), dok se konačno agresivna apsolutnost nije preobrazila u dilemu: bombrdovati ih ili rice. Međutim, kako ni jedno od rešenja dileme nema svoju

racionalnu završnicu (tako je i nikako drugačije), odnosno ne uvire u racionalnu ideju (šta posle toga?) pravo pitanje za Zapad je zapravo kako se izvući iz kandži logike koja je počela da proždire samu sebe.

Na žalost, kako vidimo, iizvlačenje izaziva mučninu sa krajnjom konsekvencom nadrastanja logike rata.

Zoran KUZMANOVIĆ

Jednom kada sam, sredinom pedesetih, Ristu Stijovića posetio u njegovom ateljeu u potkrovlju SANU, primetio sam nekoliko oblica nekog egzotičnog drveta — rekao mi je da mu ih je poslao Marko Nikezić, da će u njima uraditi nekoliko aktova i ptica, dodajući: „Marko Nikezić je, znate, i sam obdaren vajar, moj đak“. Prvi put sam tada čuo da je poznati političar i umetnik. A uskoro se u to i lično uverio kada sam ga, 1958., prilikom održavanja izložbe jugoslovenske umetnosti u Pragu, čiji sam komesar bio, kao ambasadora upoznao. Naime, zbog „antirevizionističke“ kampanje izazvane jugoslovenskim novim partijskim programon: u kome je pisalo da ništa nije toliko sveto da se zbog napretka ne bi moglo promeniti, morao sam se s njim o otvaranju izložbe posavetovati ı dati mu da pročita moj govor jer je uz želju za saradnjom, sadržavao i poglede o umetničkoj slobodi. Umesto primedbi, pozvao me je u svoju rezidenciju na ručak, gde sam video i nekoliko njegovih dela. I razgovarajući s njim stekao utisak da je reč o čoveku nesumnji-

ve širine i sasvim izuzetne kul-

ture. Od tada sam bio u prilici: da ga povrmeno viđam i postepeno upoznajem njegovu skulpturu, naročito pošto joj se sasvim posvetio, posle 1972., kada je kao liberal, protagonist demokratske i ekonomske reforme Srbije, sa svojim saradnicima i pristalicama uklonjen sa vlasti. Na prostranoj terasi svog stana, imao je mali atelje, a ispred ateljea, pod vedrim nebom, galeriju svojih sve brojnijih dela.

Nikezić je zaokupljen ikonografijom „večnog“ vajarstva —d ljudskom figurom, likom, golim telom, veran stanovištu klasičnog evropskog humanizma da je čovek „metafora metafore“ a njegovo telo prirodna antiprometrijska jedinica, osnovna mera sveta. Zato se u izuzetnoj dijalektici materijal-oblikovnje-

Dletom protiv lomova

Uz izložbu vajara Nikezića

-proizvod oblici u ikonografskom sloju lako prepoznaju, odnosno ikonografski sloj u oblicima. Nikezić je tako počeo i takav ostao, uz očiglednu evoluciju ka modernom konceptu koji podrazumeva autonomnost, samosvest oblika...

Otmenno skroman, samokritičan i samosvestan, Nikezić mi je ponekad govorio da se vajanju možda kasno sasvim posvetio, da mu je mladost ipak uzela politika, da su ga lomovi epohe često odvajali od dleta. Odgovarao sam mu da dvadest godina

predanog vajarskog rada znače

na Balkanu povlasticu, i, Rilkeovim rečima da se čovek može,

živeći ma kako, pripremati za

umetnost, i da joj je „u svačem stvarnom bliži (...) no u onim nestvarnim poluartističkim pozivima...“ Vrednost njegovog dela često je tolika da mu osigurava mesto u srpskom posleratnom vajarstvu u kome su jedan (ili čak dva) poetička niza, blagodareći njemu, postala čvršća, potpunija i bogatija. Ostavio je odlične portrete, aktove, dinamično pokrenute mase koje aktivno žive u našem fizičkom i duhovnom prostoru — čekajući svoja produktivna dovršavanja, avanturu svojih tumačenja.

Miodrag B. PROTIĆ (Reč.na otvaranju izložbe skul-

ptura Marka Nikezića),

Vincent Gadomski

=

Poslednja stanica ·

Dragan Nihitović

U početku, pre nego što se pa kao književna tribina, u etrdesetpetici su svoje radove čitali uglavnom studenti književnosti. Tu je prvi put nastupio Miodrag Bulatović, sramežljivi Miodrag Peković, uzdržani Radisav Cajić, Vuk Filipović i mnogi drugi.

Često su analize i diskusije bile zanimljivije od pročitanih pesama i priča.

Jedne večeri kolega, čijeg se imena ne sećam, upnjavio nas je pričom o mornku i devojci. Mla-

Takovska 10.

dić putuje iz Beograda da poseti roditelje. Voz je prepun. Jedva se nekako ubacuje na papučicu vagona. Na platformi vidi lepu devojku koja mu je poznata.

Pokušavajući da se seti odakle je zna zaboravlja na vetar i zagušljive tunele.

Posle mnogo peripetija stiže do Stalaća. Prelazi u voz za Kruševac i — opet vidi devojku.

Oboje silaze u Kruševcu. Odlučuje da je prati. Tek kad su ušli u njegovu ulicu on se seti da mu jc to komšinica. :

Reakcija je bila burna. Iznervirani dugačkom, dosadnom pričom svi su se obrušili na nesrećnog pisca. Pridružio sam se svojom prvom i najkraćom književnom kritikom:

— Što se mene tiče najbolje bi bilo da su sišli na prvoj stanici!

***

Dok sada gledam sve duže i duže informativne emisije iz Takovske 10. vidim da niko ne silazi. Naprotiv, ulaze sve novi i no- +!