Борба, 27. 04. 1993., стр. 18

BORBA UTORAK 27. 4. 1993.

Milutin Misic

Obvih dana reditelj Goračin Stojanović započeo Je probe drame Georga Taborija „Majn Kampf“, na sceni Jugoslovenskog dramskog pozorišta. Pošto je ovo praizvedba dela na jugoslovenskim scenama, zamolili smo Stojanovića da nam, ponajpre, kaže nešto više o piscu i delu:

GORČIN STOJANOVIĆ: — Georg Tabori je rođen u Pešti počet'kom I svetskog rata. Sada je na čelu jednog bečkog teatra. Pisao je romane, filmska scenarija (za Eliju Kazana i Louzija, na primer) i, naravno — dramske komade. „Majn Kampf“, jedan je od najizvođenijih. Napisan je pre pet godina, u vreme kada je Tabori došao u Beč. Siguran sam da je Viner-splin koji je zatekao, uistinu ponukao Taborija da ispiše komad o bečkoj mladosti Adolfa Hitlera, o onim godinama u kojima se formirala odluka o osvajanju sveta. „Majn Kamf“, dabome, nije ni istorijska ni biografska, a najmanje dokumentarna drama, ali je čvrsto utemeljena u vreme pre prvog svetskog klanja, u „šmek“ carskog Beča. Komad je to, o neprepoznavanju zla, i zato, na žalost, vrlo aktuelan.

BORBA: Poznato je da Vi ne spadate u reditelje koji se tek tako prihvataju nekog teksta već stupate u igru tek onda kada precizno znate zašto uzimate baš određeni tekst Као 1 Како ćete ga interpretirati?

6. S: — Razlozi za igranje nekog komada, uvek su višestruki. S jedne strane, postoji nalog vremena i sredine u kojoj živimo, a

KULTURNI CENTAR BEOGRADA

Nastavak „Dvačeseših žrideseli“

Beograd. — Ambiciozni projekat „Dvadesete i tridesete“ modnog studija „Click“ ulazi u svoju treću četvrtinu, rečeno jc na jučerašnjoj konferenciji za štampu. Nakon brojnih umictničkih manifestacija već održanih u okviru Ovog projekta, i koje su privukle znatnu pažnju beogradske publike, „Dvadesete i tridesete“ se nastavljaju danas, u Galeriji Kulturnog, centra Beograda, раде će u 19 sati, biti održano književno veče. Literarni život Bcograda dvadesetih i tridesetih godina ovog veka predstaviće domaćin večeri, književni tcoretičar Gojko Tešić. Porcd odlomaka iz svojih knjiga, Gojko Tešić Je priredio i izbor tekstova zenitista, nadrealista, dadaista, Miloša Crnjanskog, Rastka Petrovića... Tekstove će kazivati LJiljana Blagojević i Aleksandar Alač.

Koprodukcija modnog studija „Click“ i Bitef tcatra rcezultiračc 7. maja premijernim izvođenjcm kabarca „Lota Lenja“. Ovaj muzičko-kabaretski program, za koji je tekst napisala Silvija Jestrović, priredile su Mirjana Karanović, Katarina Gojković i Tamara Vučković, koje su i učesnice kabarea. Lota Lenja je žena zanimljive životne sudbine. Pozorišna diva i omiljena glumica Bertolta Brehta, supruga Kurta Vajla, muza intelektualaca oko Koktoa u Parizu, džez pevačica, emigrant u Americi... l.P.

s druge, naravno i različiti lični razlozi. Tabori slaže priču o budućem fireru, preko koje, zapravo, postavlja neka važna pitanja. Jedno se odnosi na muku stvaranja, pisanja, smisao i besmisao tog posla, i na izvestan način otkriva piščev lični razlog za komad. Njegov drugi junak, pored Hitlera, kroz ceo komad traga za „smislom pesništva“, kako

sam kaže: Što je još važnije, reč je o farsi sa „žamrovskim smctnjama“, o prcpletu ironije i patosa, o pozorišnoj provokaciji. Kod Taborija prepoznajem sprdnju sa istorijom i, njenim velikim Poučkom, delim osećanje da je, kako kaže Valeri, „suština istorije u njenoj neponovljivosti“. „Majn Kamf“, na izvestan način, kao da izvrće Marksovu ideju o ponavljanju istorije kao farse. U ovom komadu farsa se vraća kao istorija.

B: Naoko Taborijeu tehst deluje pomalo eklekticistički: linija Hitloeroре priče drži se Brehtovog teatra, dok toh vezan za Jevrejina Šlomo Hercla kao da je senčen Šagalovom fantastikhom i simbolihom?

6. S: — Kada kažem da je ovaj komad prvorazredna pozorišna provokacija, imam na umu Činjenicu da je reč o delu koje je

moguće samo u teatarskom mediju. Tabori piše sa punom sveš- –

ću o oestetskom trenutku u kojem živi, lišava se ideologija, pa i one pozorišne, i pravi dramsku mutaciju koja podrazumeva kraj veka kao estetsku kategoriju. On veruje u eklekticizam kao jedino moguće stanje, nakon što se politička i estetička slika sveta rasprsnula na hiljade komada, i svoju celinu slaže iznova uz pomoć ironizovanih citata, tretmanom likova gotovo kao pop-ikona i neideologizovanom svešću o istoriji, ne više kao Sudbini, nego Đubrištu, deponiji ideja i postupaka: Tabori podrazumeva brehtovsku tradiciju nemačkog teatra, ali je ironizuje, kao što ironizuje i ideju po-

IZLOŽBA „FIGURA“ U CENTRU ZA KULTURU U PANČEVU

егој

Milleta Prodanović

stmoderne. Važnija od ovoga je činjenica da se Tabori bavi i režijom, a da je ćak i glumio na svetskoj premijeri „Majn Kamfa" da bi spasao predstavu od otkazivanja zbog bolesti glumca. To se, i te kako, oseća u tckstu, to da ga je pisao neko ko poznaje i oseća radost igre.

B: Čini se da je jedan od osnovnih tokova i paradohs o sudbinshom preplitanju uloge intelektualaca u usponu jednog firera. Šlomo jednog trenutka spasava mladog Hitlera, ovaj od njega preotima ideju.o „Majn Kampfu“?

6. S: — Ceo komad zasnovan je na napetosti između dvojice junaka: mladog neurasteničnog mediokriteta Hitlera i Šloma Hercla, „večitog Jevrejina“, prodavca knjiga koji pokušava i da ih piše. Paradoksalno, Herclova čovečnost omogućuje Zlo koje se pred našim očima rađa na sceni. Milosrđe postaje omogućavanje Zla. Naravno, nema zaključka, postoji samo pitanje: šta da se radi, i to implicitno postavljeno. Komad, naizgled, bezazleno zadire u temeljne civilizacijske probleme, a sve kroz igru i ironiju. Farsa polako postaje tragedija, ako tako nešto uopšte postoji u ovom vremenu 1, naročito, u ovom trenutku pozorišta. Po ovom je Tabori, zapravo, sličniji Beketu.

B: Mesto Vaše postavke u trenutnoj pozorišnoj situaciji Beograda?

6. 5: — 1 рогед ргершић рогоrišnih sala u poslednje dve sezone, pozorište u Beogradu je i te kako ugrožen medij. Nisam nikakav čistunac, ali mi se čini da je teatar kontaminiran televizijom i estradom do te mere da se estetski počinje upravljati prema zahtevima tih medija. Kao što smo do pre neku godinu bili terorisani politikom u teatru, tako se bojim da nam valja preživeti neke godine u kojima kriteriji televizijske zabave ostaju kriteriji pozorišne zabave. A pozorište jeste zabava, samo je njen smisao nešto drugačiji.

Izložba sa jednostavnim nazivom „Figura“ u Galeriji pančevačkog Centra za kulturu, pokušaj je da se pruži presek kroz najmlađu produkciju figurativnog predznaka. Odabirajući radove devct umetnika, mahom iz Beograda, ali i iz Novog Sada i Pančeva, Svetlana Mladenov, selektor izložbe, imala je u vidu, pre svega, samostalna pojavljivanja pojedinih autora, ali i krug umetnika koji je prošle godine predstavljen briselskoj publici (nedavno i beogradskoj, u rekonstruisanoj galeriji 73 u Požeškoj) pod naslovom „Jedna slika aktuclnog beogradskog slikarstva“. Naravno, budući da pančevačka izložba nijc ograničena na slikarstvo kao medij, dopunjavaju je i vajarski radovi koji, čini se, predstavljaju posebnu vrednost postavke.

Horizont ovog kruga umetnika, možda bi se najpreciznije mogao ocrtati poređenjem sa figuracijom prethodne decenije okrenutoj znatno više ekspresionističkim modelima, ponekad teatralnom, pa čak i agresivnom. Daštineći od kasnijih osamdesetih pre svega oslobodenost od kanona i obavezujućih modela, koristeći, dakle, sve slobode i uživajući u mogućnostima pluralizma, svako od ovih umetnika izgradio je autentičan likovni jezik prirođen sopstvenoj poetici.

Radovi Uroša Đurića i Stevana Markuša činc poseban krug to su, pre svega, autoportrcti ili tačnije portreti umetnika kao heroja rok mitologije. U sasvim drugom idiomu, takode bliskom muzici, su veliki radovi Srđana Markovića, nastali dclom i kao komcntar grafizma andergraund stripa. Bližii pojedinim tokovima prethodnc dekade su radovi Milice Tomić, Dimitrija Pecića i Anđele Medenice.

Božica Rađenović, sa skulpturama u drvelu, i Dragana Ilić, sa portretnim terakotama, proširuju okvire postavke „Figura“ — samostalnc izložbe ove dve umetnice predstavljale su likovne događaje protekle sezone u Beogradu, i radovi su mahom sa njih. Bliske ovim radovima su i „događajne“, narativne bojene terakote novosadskog umetnika Bogdana Glavića.

Sfevun /dorkus: „Ber naziva“, ulje na lesonitu

Ne pretendujući da pruži presek kroz celokupnu figurativnu produkciju ovog trenutka (čakiuovako slobodno koncipiranom izboru može se misliti na one koji se na njemu nisu našli — prc svih, Jasmina Kalić, koja je nedavnom izložbom u Galeriji ULUS-a dala jasne naznake pripadnosti ovom krugu), pančevačka izložba „Figura“ donosi dela umetnika reprezcntativnih najpre zbog toga što ocrtavaju konture duha i raspoloženja ovoP časa, povratne uticaje drugih oblasti stvaralaštva u kojc se krenulo ili iz nepovercnja u moći samog modija i obavezujućeg taloga njegove prošlosti (na čemu se može uspostaviti granična linija prema prethodnoj deceniji), ili iz nepristajanja na sve normativniju i sve okrutniju stvarnost.

NOVE KNJIGE TIŠME,

STEVANOVIĆA | DRAŠKOVIĆA U FRANCUSKOJ

Srbija |e osvojenti zemlja

= Petar Zivadinović,

а нв ae ИЕ Јин НЕ specijalno za „Borbu“ iz Pariza

U trenutku kada u francuskim medijima o Srbima, zbog događaja u Istočnoj Bosni i neprihvatanja Vens-Ovenovog plana, teško da se može pronaći bilo koja lepa reč upravo tri srpska pisca promovišu najnovija izdanja svojih knjiga kod pariskih izdavača: Aleksandar Tišma, Vidosav Stevanović i Vuk Drašković. Е

U svom nedeljnom dodatku o knjigama, koji izlazi četvrtkom, „Liberasion“ već na naslovnoj strani objavljuje sliku Aleksandra Tišme i najavljuje temu rečima: „Kako biti srpski pisac danas? АЈекsandar Tišma, 69 godina, danas u Francuskoj, nema snagu da piše o incestuoznom konfliktu. Vidosav Stevanović je protivnik Miloševićevog režima i, kao i Danilo Kiš (umro 1989), uvek se borio protiv nacionalizma“.

Tišma je predstavljen kao „opor Srbin“ koji je odnedavno došao u Francusku, a do ovoga rata je živeo u Novom Sadu gde je imao dugu i priznatu karijeru pisca. O tom osećanju da napuštajući zemlju na neki način napušta literaturu, sam kaže: „Suviše sam star, mrtav sam već dugo. Ne mogu prisustvovati treći put u životu inVaziji moje zemlje a da nemam osećanje da je na neki način odobravam svojim nemoćnim „prisustvom. Prvi put, od strane Mađara, zatim komunistička invazija, Rusi i sada... Srbija je osvojena zemlja, osvojena od strane vlastitih nacionalista, osvojena od strane jedne manjine protiv otupele većine“.

Na francuskom, u izdanju „Page dhomme“, čiji je vlasnik Vladimir Dimitrijević, koji već pune dve decenije upoznaje Zapadnu _Evropu sa literaturom Istočne Evrope, pojavilo se već sedam njegovih knjiga. Dve od njih koje francuski kritičari smatraju najboljim („Knjiga o Blamu“ i „Upotreba čoveka“) upravo ovih dana su objavljene u džepnom izdanju (10/18). One govore o jednom drugom ratu, zapravo o onom prvom koji je i sam pisac preživeo. „Oni koji su mrtvi na neki način su kupili za one koji ostaju mogućnost da žive. Oni nisu učinili ništa pozitivno da bi mi živeli, ali je njihova masovna smrt na neki način vodila satiranju potrebe da se ubija, dotle da se mržnja smiri. Život koji su nam založili je grižnja savesti“. A o sadašnjem ratu na prostorima bivše Jugoslavije kaže: „Obuzima me osećanje bede. To je jedan pogrešan rat, niko nema interesa da ga vodi, osim neKoliko manijaka na vlasti... Nemam snagu da pišem o ovom ratu. Potrebna je snažna muškost da bi se pisalo o nasilju, ja sam suviše star“.

Stevanovićevu knjigu „Sneg i psi“ objavio je pariski „Belfon“. „Svako izgnanstva osvežava inteligenciju“ kaže pisac u „Liberasionu“, koji ga predstavlja kao Srbina iz Kragujevca, mesta rođenja srpske inteligencije u kome je OSnovan prvi licej, prva visoka škola, prvo pozorište. Predstavljajući ga kao istaknutog člana Beogradskog kruga i intelektualca koji se suprotstavlja ratu, mada je svestan nemoći takvog aranžmana, „Libcrasion” prenosi i neku vrstu njegove lične ispovesti. „Ja sam Srbin ponosan na svoje poreklo, recimo da sam Srbin jugoslovenske orijentacije. Moja porodica je učestvovala u svim oslobodilačkim ratovima od 1813... Danas sam odiučni opozicionar i to ću ostati čak

i ako sadašnja opozicija dode na

vlast.

у |

ONA A di Up aan а

a a

a ala ea ee ране ап пи

ki