Борба, 11. 04. 1994., стр. 12

Иркобг РЕ50

DANIEL KON-BENDIT

Svetska zajednica, Evropa pre svega, bi od ostatka muslimansko-hrvatskog dela Bosne, s glapnim gradom Sarajevom, trebalo da stvori novi Zapadni Berlin

Siiddcutscne7Zeitung

Sukob u nekadašnjoj Jugoslaviji postaje transparentniji, ali deo javnosti kao da je već oguglao na njega? — To je posledica potiskivanja. U stvari, nešto se može preduzeti. Ultimatum NATO-a i logika tog ultimatuma, koja je, na primer, dovela i do obaranja aviona,imali su određeno dejstvo. Stvoren je - novi prostor za manevrisanje. Srbi, doduše, neće pristupiti hrvatsko-muslimanskoj federaciji, ali oni će vratiti neke teritorije. Stoga verujem, više no ikad dosad, da bi se doslednijim držanjem NATO-a i Ujedinjenih nacija prema Srbima od samog početka, dobar deo drame u tom regionu mogao izbeći. Pod doslednijim držanjem podrazumevate vojnu opciju?

— Vi donekle pojednostavljuje-

te. Ja sam za primenu prava na političku i humanitarnu intervenciju. Mi Evropljani smo odgovorni za razvoj u Evropi. A to, u određenoj situaciji, može da rezultira vojnom intervencijom. U prvom redu je u pitanju politička logika. Ono što se u Francuskoj samo po sebi podrazumeva, jeste obaveza humanitarne jntervencije. Po meni, postoji obaveza za takvu humanitarnu intervenciju, a to po potrebi uključuje i vojno angažovanje.

A kako vi u tom sukobti uspevate da razlučite agresora od žrtve, dobro od zla?

— Upravo u tome i jeste razlika. Nisu u pitanju dobri i zli. U Bosni postoji agresor. Posle raspa-

da Jugoslavije ustoličena je jedna totalitarna ideologija. To je ideja o Velikoj Srbiji. Ta ideja je uhvatila korena kada je Milošević Kosovu oduzeo autonomiju. A to se dogodilo pre sukoba sa Hrvatima. Ali, time je Hrvatska bila onespokojena, to je posprečilo hrvatski nacionalizam. Međutim politički cilj Velike Srbije je osvajački. A to svetska zajednica ne može da otrpi.

Me bi frebalo gajifi mikakve iluzije: Srbi su već posligli znafan deo svojih rafnih ciljeva

Srbi sami po sebi nisu zli. Međutim, oni su agresori u Bosni. U pitanju su dve različite kategorije: jedna je politička, druga moralna.

Kakvo rešenje vi imate u vidu za Bosnu, a koje za Sarajevo?

— U ovoj komplikovanoj situaciji postoje samo-loša rešenja. Pitanje koje se postavlja: koje je najbolje među lošim rešenjima? Mislim da je trasirani put do bosanske ili muslimansko-hrvatske federacije ispravan. A Srbima se pružaju dve mogućnosti. Ili će se pridružiti federaciji i vratiti znatan deo teritorija, ili će nastojati da ostanu etnički Čisti“, po cenu povraćaja samo manjeg dela osvojenih teritorija. Oni su se, izgleda, odlučili za ovu drugu soluciju. Ne bi trebalo gajiti nikakve iluzije: Srbi su već postigli znatan deo svojih ratnih ciljeva.

A šta u tom slučaju svetska zajednica još može da učini?

— Svetska zajednica, Evropa pre svega, trebalo bi od ostatka muslimansko-hrvatskog dela Bosne, s glavnim gradom Sarajevom, da stvori novi Zapadni Berlin.

Y 3 , : с

Molim, šta ste rekli?

— Da, izlog za prezentiranje mogućnosti preživljavanja, koje bi bile realizovane uz odgovarajuću finansijsku pomoć i privilegije. Ta i takva multietnička tvorevina morala bi potom da omogući i ekonomske odnose sa Srbima. Prednosti jednog dobro funkcionirajućeg potrošačkog društva mogle bi postupno da zacele užasne rane koje su nastale.

Moj model počiva na nemačko-francuskom prijateljstvu. Prisetimo se: 1945. odnosi između Nemačke i Francuske bili su podjednako zategnuti i loši kao danas u Sarajevu između Srba i Muslimana. Verovatno čak i gori. Postizanjem blagostanja i smelošću pojedinih političara, stvorena је Копstelacija, prostor u kojem danas, trideset godina kasnije, svaki ratni

,

Majbolj e medu lošim гезепј та: Daniel! Коп-Вепаћ

sukob između Francuza i Nemaca izgleda iluzoran. To je ona dinamika koju bi i tamo voljalo ostvariti. No, ona će samo onda funkcionisati, ako će ljudi tamo i u ekonomskom pogledu imati neku opiplji'Vu korist.

Zar Zapadni Berlin nije bio u prvom redu mostobran Zapada, a u mnogo manjoj meri uzor neke muhltikulturalne zajednice?

— Sarajevo bi trebalo da postane mostobran jednog demokratskog i liberalnog, tolerantnog i otvorenog društva. Ako bi sutra u Jugoslaviji zavladao mir, onda će i Srbi, kao i Hrvati i Bosanci, zahtevati da budu primljeni u Evropsku uniju, ako ni zbog čega drugog, onda iz ekonomskih razloga. A ja smatram da bi uslov Evropske unije za njihov prijem morao da bude upravo takva multietnička, demokratska zajednica. Rekavši „da“ jedinstvenoj Bosni, jednim zamahom bismo ulovili dve muve. S jedne strane stvorili bismo atraktivni mostobran i za Srbe, s druge, bio bi to signal i Muslimanima sveta. Mi nismo protiv Muslimana, nismo ni protiv islama, međutim, protivimo sc fašizmu u obliku islamskog fundamentalizma. A zar bi Srbiju, kao agresora, trebalo nagraditi još i članstvom u Evropskoj uniji?

— 1 Nemci su bili agresori, izgubili su rat i bili okupirani — a ipak su od toga imali koristi. Postigli su to zahvaljujući unutrašnjim demokratskim promenama i integraciji sa Zapadom. Drugim rečima, oni su se sprovođenom politikom naprečac vratili u pređašnje stanje svog bitisanja, štaviše,

i u svojstvu državnosti. Zauzimanje, okupacija Beograda nije moguća. Valja nam, stoga, sada poraditi na demokratizaciji tog totalitarnog sistema, i to prezentiranjem ovakve ponude.

Zar niste došli u nedoumicu imajući u vidu da bi taj vaš model

Sarajevo bi frebalo da

розћапе тозтобгап

jednog demokrafskog i

liberalnog, foleranfnog

/ ofverenog drušfva. mogao naići na negodovanje nekih nacionalnih grupacija ii Sarajevu, već istoga jer bi takvo ustrojstvo mogli smatrati oktroisanim, nametnutim?

— O tome će odlučivati ljudi u

Sarajevu. Ja ne kažem da je multietnička zajednica u Sarajevu oduvek bila uspešna i da će ubuduće besprekorno da funkcioniše. Velim samo da, ukoliko ništa ne po-

nudimo kao rešenje, postoji opas-

nost da bi, posle rata, Muslimani mogli da ustoliče režim sa fundamentalističkim tendencijama.

Zar dejstvo multikulturnog modela u Sarajevu, kao signa! za ugledanje, nije već i zbog toga dubiozan, jer ni izvan Sarajeva ne postoji mogućnost suživota raznih naroda?

— Gubi se iz vida da su mnoge porodice multikulturalne, zbog mešovitih brakova. Takvi recipročni odnosi i dalje opstaju. A kada se život bude ponovo normalizovao, onda će se dogoditi ono što je u Francuskoj, čak i pod okupacijom, bilo moguće: nemački vojnici su voleli Francuskinje i obratno — oni su se odista voleli!

Šta bi trebalo da bude prvi korak ka tom modelu berlinskog kova, i ko bi trebalo da ga učini?

— Taj zadatak bi trebalo da preuzme na sebe Evropska unija i da započne sa ponovnom izgradnjom Sarajeva. Pošto nismo bili u stanju da sprečimo razaranje Sarajeva, sada bismo morali barem da omogućimo njegovu izgradnju.

Da li je pozicija onih koji su, kao i Vi, bili za intervenciju u bivšoj Jugoslaviji, bila i zbog toga tako slaba, jer su i oni zazirali od neizvesnih posledica?

— Većinom se svi narodi plaše ratnih sukoba-1 to je sasvim u redu. Oni su spremni da žrtvuju one druge, ako pri tome i sami neće postati žrtve nasilja. Takvo ponašanje je pramodel ljudskog egoizma. Tako bi mirovnjaci i generale NATO-a mogli nazvati svojim krunskim svedocima, one iste stratege naoružavanja koje su ranije uvek napadali.

A da li bi u bivšu Jugoslaviju, na front trebalo poslati i nemačke trupe?

— Ja u Jugoslaviju ne bih slao Nemce, a kada bi kontingent Ujedinjenih nacija trebalo uputiti u Alžir, ni Francuze. Istorijski senzibilitet spada u delokrug političkog odlučivanja. Međutim, neophodna nam je, konačno, evropska spoljna i bezbednosna politika. Drugim rečima, potrebna nam je evropska armija. Ako smo iskreni, valjalo bi priznati da je NATO odgovarao jednoj već minuloj istorijskoj epohi, vremenu hladnog rata. A danas predstavlja problem to što odluka o tome treba li OUN nešto da preduzme zavisi izričito od Amerikanaća. | Preveo: RM. Grosberger

PONEDELJAK 11. APRIL 199

„HARI JE KRIV ZA SVE" („BORBA“, 28.3.'94.)

Mari mije kriv za sve

U članku „Hari Je kriv za sve“ izvesni Drgoljub Žarković je, na sebi svojstven način, uz obilatu pomoć njegovog ranijeg lista izneo niz nergumentovanih tvrdnji i opasnih kleveta. Način na koji to čini ne odgovara elementarnim normama ljudskog dostojanstva a o „profesionalnom“ novinarstvu nema ni reči.

D. Ž. je samo u jednom u pravu — Hari nije kriv za sve! To Hari i ne može biti, jer je i malom detetu jasno da Hari i određena grupa novinara, pre svega iz Beograda i onih Isakovljevih „nezavisnih“ iz Novog Sada, зргоуоде dobijeni zadatak od nekoga koji sa ovom profesijom nema blage veze. Među njima je svakako i autor osporenog članka D. Ž. Sada im se pridružilo i nekakvo Udruženje novinara Sandžaka za koje prvi put Čujem, jer kod nas nisu registrovanj-možda u Turskoj?

Sasvim je normalno da čovek brani svog istomišljenika, a to su р. 2. 1 Štajner svakako. Ali, zar je normalno da takvu odbranu neko samo sebi odobrava a druвоте zabranjuje? A to čini baš D. Ž. u spomenutom članku.

Takođe je bilo za očekivati da se ta „odbrana“ pojavi sa podužim tekstom u visokotiražnoj „Borbi“. Zaljubljenici u sebe i „svoje“ stavove kakvi su D. Ž. a posebno Štajner, sami su krivi što prihvataju takve duele i izazove u kojima nemaju šta da kažu kada se činjenicama stave pred sud javnosti sa ciljem da ta javnost SAMA zaključi gde je i štaje istina. No, TV „prozorče“ je moćna stvar pa tom izazovu nije mogao odoleti ni šarmantni Hari. Ne propušta se mogućnost da vas u korist ličnog imidža gleda i sluša milionski auditorij — bez obzira na posledice. U tom pogledu Hari je sam sebi kriv. A „odbranu“ njegove ličnosti od strane D. Ž. doživljavam kao lični žal gospodina D. Ž. što i njemu nije pružena ta prilika. Propuštena je šansa da jugoslovenska javnost i „gazde“ vide i saznaju za D. Ž. jer duboko verujem

da naša javnost (osim one koja

kupuje visokotiražno i „profesionalno“ „Vreme“), apsolutno ne zna ko je D. Ž. Ja nisam pozvan, a to i ne želim, da bilo koga branim ili pravdam. Svako neka nosi svoju odgovornost za· ono što kaže ili napiše. Za laži se po kodeksu novinara odstranjuje iz organizacije a u pravnoj državi se i sudski odgovara.

Kao „tehničko“ lice u Udruženju novinara Srbije, pod punom odgovornošću tvrdim da su svi pokazani papiri u dvočasovnoj TV emisiji potpuno verođostojini (znači istiniti) i da je to samo mali deo iz ogromnog angažovanja Harija Štajnera u zemlji i inostranstvu protiv. Udruženja novinara Srbije i njegovih brojnih aktivnosti. Hari Štajner je zalagajući se za istinito a ne lažno novinarstvo (što podrazumeva da i novinar ne sme da laže) u istoj TV emisiji, ne trpnuvši, slagao javnost rekavši jednog trenutka „... a MOJE Udruženje novinara Srbije nije me uzelo u zaštitu“?? Po odredbama našeg Statuta, a verovatno i ličnom VOljom, Hari Štajner odavno nije član Udruženja novinara Srbije. Njetov zadnji „zapažen“ angažman u ovom Udruženju bio je kada je, kao naš predstavnik, boravio besplatno 15 dana u Japanu na svetskom skupu novinara smučara. Od tada nogom nije kročio u „svoju“ stalešku organizaciju kao njen član. Ni obaveznu informaciju o boravku u Japanu nije napisao.

Kao „tehničko“ lice Udruženja odgovaram gospodinu D. Ž. da imam više staža kao član Udruženja novinara Srbije nego što

on ima godina. Kao „tehničko“ | lice godinama sam se javljao i |

BORBA ај

i

—

~

а

sarađivao sa svim medijima u | \ zemlj. — često I u „Borbi“ | :

Skromnost mi ne dozvoljava da

o tome govofim alimoram pod- | setiti D. Ž. na emisiju TV Novi | \ Sad „Od našeg reportera” gde | · sam uradio jednočasovni prilog |

o Nikoziji. Ta emisja je apsolut- | no najviše puta reprizirana na | svim TV studijima u Jugoslaviji. | .

Bez želje da sebe upoređujem sa bilo kim napominjem da su mnoge emisije iz te oblasti radili naši najpoznatiji novinari. Najveći broj članova Udruže-

nja vrlo dobro zna da sam — |

„pesnicama“ (i jož sa nečim) pro- | · sto „oteo“ zgradu Doma novina- | ·

ra Srbije od državne administra- |, ·

cije i celu je vratio onima kojima i pripada-novinarima Srbije. O tome ko i koliko finansira

novo profesionalno Udruženje | '

(ili nezavisno) ja ne znam, jer se time ne bavim. Мегагипићуо БГ

—

bilo ako to neznaju i nadležne |_

institucije u pravnoj državi. No to će pokazati vreme. Sigurno znam da se inicijativama podele u novinarskoj organizaciji Srbije koje dugo pripremaju „profesionalno-nezavisni“ novinari poklanjao i poklanja besplatan prostor u mnogim listovima, na radiju i TV studijima. Nama besplatno neće da objave ni kada obaveštavamo o smrti naših članova. O delatnostima Udruženja novinara Srbije i svim onim Što ono Čini u korist svog članstva i profesije redovno 1 blagovremeno obaveštavamo onoga koga treba — naše članstvo. Koliko je ono brojno svakako da ja, kao „tehničko“ lice, mnogo bolje znam od svih D. Ž. i raznih Štajnera. A to članstvo je na desetine puta brojnije od onog koga sada već čine „nezavisno-profesionalni“. Put u Zareb niko nikome nije zamerao i stavljao na teret. IUdruženje novinara Srbije najmanje. Naprotiv, takvi i slični susreti su uvek potrebni, ali na profesionalnoj osnovi a ne političkoj. Time ne kažem da nije bilo i profesionalnosti, ali tvrdim da je veći deo bio čist politički nastup sa velikom štetom i po profesiju I po srpski narod.

Uostalom, kada su to novina-

"ri Srbije dali akreditiv „svojim

poznatim profesionalcima“ da ih zatupaju u Zagrebu? Nikada. Zašto se ne kaže javno da je гај put pripremio i finansirao 205podin Ajdin Vajt sa prostora „demokratskog zapada“ Evrope! Ko je u Zagrebu bacio ljagu na ponosito srpsko novinarstvo i svetski priznati žurnalizam? Da li je to uradilo Udruženje novinara Srbije koje u tome nije učestvVoOvalo (nije ni pozvano od bilo koga), ili su to uradili: Štajner, Ćurguz, Suša, Gaće, Rusovac, lIsa-

_ — ———

kov, kasnije Veljanovski. I ti lju- || di hoće sada da skroje NOVO

SRPSKO UDRUŽENJE“ Mogu oni i to-nek im je sa srećom, ali to nikada neće biti SRPSKO Udruženje. Što se tiče klevete koju je D. Ž. izneo protiv mene, imaće us-

koro prilike da ih dokaže pred ||

redovnim Sudom jer poštujem civilizacijske norme u ljudskim

odnosima. Njegova sreća da ne |

živimo u nekim prošlim vreme-

nima kada bih mu sa zadovolj- | stvom pokazao kako se brani lič- |

na i porodična čast. U Beogradu, 29. marta 1994. S' postovanjem Dragan

Đorđević, novinar |

Sekretar Udruženja novinara Srbije Mihajlova 19/IV (Napomena: Pismo objavljujemo u celosti i bez neophodnih lektorskih intervencija)

Beograd, „Knez