Борба, 21. 04. 1994., стр. 19
па
о ~
ђе је 8
12508
БОРБА
зли “<<, [|
=
ЊУЈОРШКЕ ПОЛЕМИКЕ ОКО ПРЕДСТАВЕ „ТАМНА ЈЕ НОЋ“
Сматрамо да је најпоштеније, чак и у сред трагедије, тражити део своје кривице. Сви
ћемо се на крају наћи пред каже Александар Поповић
дописник Танјуга из Њујорка
Њујоршким Србима, жељним културних контаката са завичајем, гостовање београдског „Култ Театра“ дошло је као мелем за задовољење културних потреба. Многи су се, међутим, запитали да ли им ова представа доноси „праве поруке“ у тренутку кад бомбе НАТО падају на српске главе. „Наш посао није да преносимо поруке“, изјавио је за Танјуг аутор представе Александар Поповић коментаришући мишљења појединих гледалаца поводом гостовања београдског „Култ театра“ са представом „Тамна је ноћ“. „О то-
" ме шта је тренутно некоме по-
требно брину политичари, а не уметници.
„Наша једина брига треба да буде истина, а истина нема завичаја и на њу нико не сме да полаже право, без обзира на своје потребе“, додао је Поповић. Многи гледаоци, међутим, сматрају да уметничко дело не може да избегне поруку, ма каква она била, а представи замерају управо како приказу-
је „истину“ о рату у бившој Југославији: „Испада да српски народ данас ратује да би у нешто, било у шта, пуцао. Па макар иу краву, како је то искарикирано у представи“, рекла је Горица Вујиновић, и додала: „Ма, неће бити баш тако“.
Већина „критичара“ представе „Тамна је ноћ“ ставља замерке, углавном, на њен други део који, за разлику од општих антиратних порука у првом делу, на конкретним примерима „одашиље извесне дефетистичке поруке“, како рече Ружа Павлица.
„Ми сматамо да је најпоштеније чак и усред трагедије, тражити део своје кривице“, каже Поповић. По његовим речима, сви ћемо се на крају наћи пред судом историје и морати погледати једни друге у очи. „Притом, нико нас неће питати за туђа дела, већ за наша лична. Потомци ће нас због тога презирати“ сматра Поповић.
Што се тиче оптужби за „дефетизам“, Поповић одговара
судом историје и морати погледати једни друге у очи —
да је из старе српске породице, да је потомак, војвода, хајдука, ратника и официра, значи „убица“. „А, желео бих да моји потомци буду математичари, физичари и астрономи. Кажу да смо „небески народ“, а на небо се не стиже у мртвачким сандуцима, истиче аутор представе. Београдско дете, а сада њујоршка · правница Јованка Маљковић, која је присуствовала овом делу разговора са Поповићем, види ствари знатно другачије. „Да његови преци нису били то што су били, па чак и „убице“, он данас можда не би био ту и не би био то што јесте. А, ни потомци му не би могли да буду математичари, физичари и астрономи“, каже Јованка Маљковић. „Не мислим да ће нас се потомци стидети што се боримо за свој, а самим ти и за њихов, опстанак. Те ствари су у представи постављене наглавачке“, додаје млада правница.
Чист приход од представе је намењен дечијој болници у Београду, истакнуто је у овим разговорима.
МИЛАН МИХАЈЛОВИЋ, КОМПОЗИТОР И ДОБИТНИК НАГРАДЕ „СТЕВАН МОКРАЊАЦ“
Музика без предумишљаја
Милан Михајловић, кога називају „песником међу српским композиторима“, припада невеликом броју домаћих аутора који се могу похвалити да је њихово дело 06јавила чувена светска издавачка кућа „Петерс“, те да им се композиције редовно изводе на домаћем концертном подијуму као и у иностранству. Дубоко одговоран према стваралачком чину Милан Михајловић, по његовим речима „ствара да би сачинио једно ново биће, истинито и смисаоно унутар смисла из ког је потекло“. Резултат такве оријентације су дела која су увек наилазила на одличан одјек и код публике и код стручњака. Додатна потврда његове уметничке вредности је и награда „Стеван Мокрањац“ за најбоље дело изведено у току прошле године. >
Стручни жири, састављен од најеминентнијих домаћих композитора и музиколога, је у конкуренцији 56 композиција, доделио награду „Стеван Мокрањац“ Милану Михајло-
„вићу за дело „Мементо“ за „симфонијски
оркестар. О свом делу аутор каже: „Мементо“ је поручен од стране БЕМУС-а, на коме је и премијерно изведен. Посвета Василију Мокрањцу — изузетној личности и уметнику који
ЈУГОСЛОВЕНСКА КЊИГА
„Мементо“ за Василија Мокрањца: Милан Михајловић
је штрчао“ управо због свог специфичног — јесте заправо посвета свим људима сличног кова, који због тога, на жалост, често и трагично завршавају.
Иначе симболика овог дела лежи управо у нашем ужасном ратном окружењу, у окружењу примитивизма који нас притиска са свих страна. Ми не смемо занемарити осећања прогнаних и понижених. Не смемо заборавити погинуле. Због целе ове ситуације већ доста дуго сам страшно узнемирен, па је и логично да се све то рефлектује кроз моју музику“.
Змајеве „Песме за децу“
Београд. — У издању ИП „Зебра“ и „Југословенске књиге“ управо је пред читаоцима једна посебна вредна и занимљива књига: „Песме за децу“, Јована Јовановића Змаја, у избору Снежане Кићовић Пејаковић, сачињеном према првом издању Змајеве „Певаније“ из 1882. године. У књизи, на 160 страна великог формата, са илустрацијама у колору Владане Ликар Смиљанић, нашла се и песма „Молитва мале наше Данице“, која није објав-
љивана од 1945. наовамо. Иначе,
прво издање „Певаније“ штам-
пано је 1882. у Новом Саду, у Српској штампарији др Светозара
Милетића.
li. A,
сензибилитета ·
Експериментисање музи-
ком Михајловићу никада није ·
представљало изазов:
„Увек сам сматрао да класични звук није још увек довољно истражен. Не поричем, наравно, технолошку помоћ електронских студија, али ме више занима традиционални начин изражавања помоћу живог звука, инструмента и извођача“.
Поштовање властитих емоција за Михајловића је одувек био једини мотив за рад. Компоновању прилази без предумишљаја, вођен унутрашњим поривима и законима. На његово поимање музике битно су утицали Стравински и Лутославски. О томе каже:
„Ови композитори потекли су из истог корена источно-европске музике. Тренд који је владао код раног Стравинског и раног Лутославског за мене је био посебно интересантан. У потпуности се надовезује на оно што се сада овде дешава, ако прескочимо авангардну музику, коју ја никад нисам посебно волео. Мноштво различитих стилова је основна карактеристика музике ХХ века и не треба да буде важно којим се језиком уметник служи, ако је то искрено и професионално“. Поред компоновања и рада на ФМУ у Београду, Милан Михајловић је и председник Удружења композитора Србије, које се веома труди да утиче на музички живот код нас. Њихове активности су понајпре везане за оранизацију концерата и Трибине композитора, која ће након Сремских Карловаца и Новог Сада, ове године први пут, бити, у мају, одржана у Београду. Том приликом, осим дела домаћих аутора, биће представљена и дела аутора из иностранства, настала у задњих неколико година. Маја Смиљанић
исту раван
Повратак виолинисте Јована Колунџије на сцену био је пропраћен озбиљном медијском припремом што је, имајући у виду шта се све и како дешава на београдској културној позорници, могло само да радује. Испоставило се, међутим, да је овај маркетиншки део целог догађаја (а радило се о четвородневном музичком маратону) био и најуспешнији део целе приче = што сада, пост фестум, дслује помало и тужно. Сала Коларца јесте била стално дупке пуна, па је изнуривање публике могло бити успешно спроведено. И извођачи нису боље прошли (солиста Јован Колунџија, „Гудачи Св. Ђорђа“, Београдска филхармонија, те диригенти ПеTap Ивановић, Ангел Шурев и Миодраг Јаноски), па је, из вечери у вече, асоцијација на филм „Коње убијају, зар не>“ била све присутнија. Очекивани _ велики (или обимни) уметнички догађај претворио се, тако, у јавни кондициони тренинг Јована Колунџије.
Након прве вечери, када су изведени концерти Баха, Моцарта и Вивалдија (уз пратњу изванредних „Гудача Св. Ђорђа“), остао је утисак да се Колунџија штеди за остатак маратона. Међутим, већ следеће вече је показало да је његово чудно „одмицање“ од музике заправо манир. Немогућност (неспособност као резултат трогодишње паузе2) пуног посвећења музици имала је, као последицу, филистарско отаљавање посла. Својих „десет величанствених“ композитора Колунџија је поставио у исту раван — емотивну и филозофску — па су и његове интерпретације деловале повремено и сасвим схоластички. Уместо очекиване шетње кроз стилове и богатства емоционалних и духовних слојева, слушали смо готово идентичну свирку, иако су на репертоару били и Бах и класичари и Чајковски и Брамс.
Ако се, после прве вечери, могло помослити да претенциозни вибрато може бити и питање стила, доцније се показало, када је овај прерас-
Пет година
Пет година рада Уметничке групе ФИА са Станиславом Шарпом на челу, биће ове године обележено са неколико акција. Прва је у петак (22. априла) у 21 час у великој дворани Културног центра Београда, кад ће бити приказана два кратка филма од којих се један „Маде ин Сербија — Немогуће П“ тиче организовања изложбе 1993. у Љубљани као и преноса објеката. То је путешествије трајало месецима.
Објекти су плењени, губили се и, коначно стигли до Љубљане где су (у Галерији СКУЦ-а) изложени, а привукли су толику пажњу да је то била једна од најпосећенијих изложби сезоне у Љубљани. Актери су чланови Групе: Станислав Шарп, Рада Рајичић, Драган Ве Игњатдвић, Веселин Веља Иг-
њатовић и Александра Унтервегер. Биће приказан и
Уместо очекиване шетње кроз стилове и богатства емоционалних и духовних слојева, својих „десет величанствених' композитора Колунџија је поставио у
Ve rum Дрво У i y 3
ЧЕТВРТАК 21. АПРИЛ 1994. КУЛТУРД 1 5
тао у „кичасту патетику“, да, макар се и радило о стилу, он није добро утемељен. Наиме, уколико стил треба да буде резултат одговарајућег музичког уобличења (споја саддржаја и форме), онда је Колунџија, и теоретски узев, негде на путу формирања властитог интерпретативног пута, дебело залутао. Па је све деловало и несавршено (незавршено) и тонски нестабилно („занимљиво“ је и његово „глисирање“ до високих тонова); убрзавање неких пасажа није се могло разумети, а школско успоравање на тешким местима не може се оправдати. Очит проблем у филозофско-музичком приступу (опште место Колунџијиног свирања) изазвао је и становиту извођачку нервозу на изглед смиреног виолинисте, што је, иначе прелепе романтичарске концерте, учинило незанимљивим.
Анданте Менделсоновог Е-мол концерта обележио је друго вече овог маратона, јер је Колунџија, дозирао претерујући, показао становите одлике романтичарског сензибилитета. Међутим, након тога више није било чак ни искрице у Андантеу наговештене страсти, а камоли експлозије коју просто изискују шпански ритмови (у Лалоовој „Шпанској симфонији") или снага израза Бруховог концерта.
Највеће разочарење стигло је у интерпретацији Концерта у д-дуру Чајковског. Почетно усаглашавање са оркестром учинило је извођачев „дах“ кратким и испрекиданим. Каденца првог става и други став одсвирани су тако да смо се понадали да је Колунџија на трагу смисла који ово дело на више начина нуди, али је потпуна извођачева изражајна немоћ у трећем ставу и ту наду учинила беспредметном.
Последње вечери, компактан и уигран оркестар пуноћом свог звука готово да је „штитио“ малену резонанђу Јована Колунџије, да би и ова, након Бетовена и Брамса, сасвим згасла.
Маја Смиљанић
Групе ФИД
филм Оливере Тодоровић „Фрас се шири“. СП.