Борба, 21. 04. 1994., стр. 18

BORBA

14 [151571 PISMA! лака

МЕША а ЕН

ни

ISTORIJA | UZROCI KRIZE SLOVENČAKO-SRPSKIH ODNOSA

Sukob bez

Istorijska prošlost nije uzrok slovenačko-s ra treba tražiti, pre spega, u jugoslovensko i uplitanju spoljnih činilaca u uzroke i rasp

Piše: Momčilo Zečević

U aktuelnoj krizi raspada jugoslovenske države srpsko-slovenački odnosi našli su se prvi put u svojoj istoriji na suprotnim i neprijateljskim pozicijama. Za njihovu duboku krizu istorijska prošlost nije mogla biti valjan razlog, te uzroke spora treba tražiti pre svega U jugoslovenskom postkomunističkom konfliktu i uplitanju spoljnih činilaca u uzroke ı rasplet jugoslovenske krize. Dva državotvorna naroda nesumnjive jugoslovenske orijentacije — Srbi i Slovenci kojima je zajednička država Omogućavala optimalnu nacionalnu integraciju i prosperitet, danas su, neočekivano, dovedena na suprotnu stranu svoga modernog istorijskog usmerenja, U neracionalan međusobni sukob koji još uvck traje.

Istorijska retrospektiva slovenačko-srpskih odnosa svedoči da ova dva naroda, zbog geografske udaljenosti i bez neposrednog dodira, nisu mogli imati onaj intenzitet međusobnih uticaja, kakav su imali, na primer, Srbi i Hrvati. Dodatna prepreka njihovom zbližavanju bila je i vekovna pripadnost tuđim i neprijateljskim imperijama — austrijskoj i otomanskoj, kao i činjenica da su bili u krugu suprotstavljenih crkava — katoličke i pravoslavne. U vreme kada je Srbija stupila na cvropsku sccnu kao samostalna država sa afirmisanom srpskom nacijom, Slovenci su se krajem 19 i početkom 20. veka još uvek nalazili u velikonemačkom okruženju, nacionalno nekonstituisani, administrativno rasparčani, kulturno i ekonomski ugroženi. Nacionalni i državOtvoOTni diskontinuitet u rasponu gpOtOvo od jednog veka, iskazaćc sc u zajedničkoj jugoslovenskoj državi, slično kao i sa Hrvatima, ključnim uzrokom nesporazuma. Srpska politička misao nijc imala razumcvanja prema zakasnelim težnjama Slovenaca za vlastitom nacionalnom državom, a slovenačka politika je zahteve Srba za jugoslovenskom nacionalnom i državnom integracijom, saobrazno iskustvu razvijenog demokratskog sveta, doživljavala kao težnju za velikosrpskom hegemonijom.

Srodnost sa „Srbljanima“

Prvi neposredni kontakti među Slovencima i Srbima sežu još u vreme polovine 15 veka, kada su se pod celjskim grofovima zajedno borili protiv Turaka. U slovcnačkim zemljama prema turskoj granici, za vreme reformacije i njenog, slovenačkog protagoniste Primoža Trubara, upotrcbljavano je srpsko ćiriličko pismo, iako su sc tada Srbi i Slovenci vrlo malo poznavali. Istaknuti slovenački istoričar Valvasor Srbe je zvao Ilircima. U bliži dodir sa Srbijom prvo dolazc slovenački vojnici kada su 1717. godine pod princom Eugenom Savojskim ratovali protiv Turaka za OSlobođenje Bcograda, a odmah zatim i za oslobođenje Srbijc. Oslobođenje Beograda 1789. obeleženo je u Ljubljani velikim slavljem. U vreme austrijsko-turskih ratova јеdan deo Slovenaca doselio sc u Srbiju, a srpski ratnici — uskoci naselili su slovenačku teritoriju oko reka Kupe i Mure. U Žumberku ih i danas ima, gde su očuvali svoje običaje, iako su prihvatili unijatstvo. Najveći broj srpskih uskoka vremenom se, ipak, pretopio u Slovence.

Srpsko — slovenački перозгедni odnosi dobijaju u intenzitetu tek u doba evropskog nacionalnog romantizma,. krajem 18 „i počet-

kom 19 veka. U vreme Napoleonove Ilirije (1809-1813) slovenački pesnik Valentin Vodnik u prvom slovenačkom listu „Ljubljanske novice“ isticao je ne samo jezičku, već i etničku srodnost Slovenaca sa „Srbljanima“. Kulturna saradnja između Slovenaca i Srba, pre svega onih u Vojvodini, krenula je već od tada i bila je u stalnoj uzlaznoj liniji. Njoj su glavni pečat dali zajednički rad istaknutog, slovenačkog filologa Jerneja Kopitara i srpskog jezičkog reformatora Vuka Stefanovića Karadžića na utemeljenju književnog jezika kod oba naroda, prihvatanjem principa „piši kako govoriš“. Oko te saradnje okupili su se i drugi slovenački i srpski književnici i filolozi, kao Fran Miklošić, Stanko Vraz, Anton Aškerc, zatim Đura Daničić, Branko Radičević i drugi.

Zabeleženi su takođe brojni primeri da su Slovenci, još od prvog srpskog ustanka 1804, pa kroz čitav 19 vek, pomagali oslobodilačku borbu srpskog naroda protiv Turaka, materijalno, oružjem i neposrednim učešćem. Istovremeno, već od ilirskog pokreta, koji se posle revolucionarne 1848. godine intenzivirao u Hrvatskoj, sa ciljem da okupi Južne Slovene oko Zagreba kao budućeg centra, Slovenci su sa nepoverenjem gledali na Hrvate i više vere poklanjali daljim i za njih, kao malu naciju, manje opasnim Srbima. To će usmerenje trajati sve do pobede komunističke ideje i utemeljenja njene nove nacionalne politike u Jugoslaviji. Srpsko-slovenaćko zbližavanje

Na slovenačko-srpsko zbližavanje uticali su i boravci uglednih Srba u Ljubljani, među kojima naročito kneza Miloša Obrenovića i crnogorskog vladike Petra Petrovića Njegoša. Stara i bogata srpska kolonija u Trstu razvijala je bliske kuliurne veze sa Slovencima preko „Slavjanskog društva“. Istaknuti slovenački slavist Fran Miklošić, u vreme velikog nemačkog pritiska na Jugoslovene u Austriji (Bahov apsolutizam 1850-1860), objavio je svoje kapitalno delo o istoriji Srbije, Bosne i Hercegovine, i pokrenuo časopis „Vadež“, koji je služio kao udžbenik o srpskoj istoriji u slovenačkim školama. Mnogi Slovenci, među kojima književnik Janez Trdina, lingvista Pleteršnik, pesnik Fran Levstik, zatim osnivač lekarske službe i Srbiji dr Josip Kovač i drugi, bavili su se srpskom istorijom i kulturom. Posebno je značajan Davorin Jenko, koji jc položio temelje modernoj muzici u Srbiji i napisao srpsku himnu „Bože pravde“. U Sloveniji je već 1864. objavljcna prva srpska gramatika, a bile su prevedene i srpske narodnc pcsmc, napisani brojni prilozi o srpskoj istoriji, kulturi i savremenom životu.

Podrška bosanskim озатата

Veliki doprinos srpsko-slovcnačkom zbližavanju dala je saradnja studentskih udruženja u Beču i Pragu. Osnovni motivi zbližavanja temoljili su se na afirmaciji ctničke bliskosti južnoslovenskih naroda, potrebi zajcdničke odbranc od nemačke i italijanske penetracije, ali i strahu od pritiska vclikohrvatske ideologije i njene agresivпе роћике ргета slovenačkom prostoru. To je naročito došlo do izražaja posle utemcljenja velikohrvatskog nacionalnog programa

. Ante Starčevića i Josipa Franka

valjanog razloga rpskih n m postk

let jugoslovenske krize

esporazuma. Uzroke spoomunističkom konfliktu

krajem 19 veka, u коте зе отуогеno zagovarala asimilacija Slovenaca kao „planinskih Hrvata”. Značajan podsticaj slovenačko-srpskom zbližavanju dao je i Prvi jugoslovenski kongres, održan u ljubljani 1-2. decembra 1870. godine. Na njemu je u ime vojvođanskih Srba govorio književnik dr Laza Kostić, koji nije bio zadovoljan tadašnjom slovenačko-hrvatskom politikom prema jugoslovenskoj državi, koja je obuhvatala samo Srbe u Austro-Ugarskoj. Ustanak Srba u Bosni i Hercegovini u leto 1875. protiv Turske, slovenačka štampa propratila je sa simpatijama i podrškom. Organizovana je materijalna pomoć, a mnogi Slovenci borili su se u ustanku kao dobrovoljci na srpskoj strani. Među njima su se posebno istakli Miroslav Humbajer i Janko Štibl, koji je kasnije promenio prezime u Vukasović i postao komandant celokupne žandarmerije u Srbiji. Poznati liberalni prvak u Sloveniji dr Ivan Hribar, prvi put je posetio Srbiju 1886, da bi to kasnije učinio više puta, postavši prijatelj sa srpskim prvacima Jovanom Ristićem, Nikolom Pašićem i drugima. U Beograd i Srbiju doseljavaju se istaknuti Slovenci, kao što su glumica Vela Nigrinova, etnolog dr Niko Županič, novinar Radošček i drugi, a u Ljubljani veliki ugled stiče Srbin Vaso Petričić, koga Slovenci smatraju pionirom SVOE ekonomskog preporoda. Slovenac Vladislav Ribnikar osnivač je najuglednijeg srpskog lista „Politika“. Njegošev „Gorski Vijenac“ preveden je u Sloveniji, a slovenački slavista Matija Murko pisao je o Vuku Karadžiću, Jovanu Cvijiću i drugim istaknutim Srbima, dok je knjiga A. Bezenška „Bugarska i Srbija“ objavljena u Celovcu još 1897. godine u 80.000 primeraka.

0d Zilje do Crnog mora

Početkom XX veka na slovenačku scenu stupaju organizovane političke partije — klerikalna, liberalna i socijaldemokratska — čiji programi sve Više gravitiraju prema slovenskom jugu, kao jedinom izlazu Slovenaca iz velikonemačkog ropstva. Jugoslovenska ideja, prvo u užem „trijalističkom“ obliku okupljanja južnoslovenskih zemalja iz Austro-Ugarske, a krajem prvog svetskog rata u širem integralnom konceptu sveopšteg jugoslovenskog ujedinjenja, dobijala je sve veće uporište U slovenačkoj politici i raspoloženjima naroda. Prolazak kralja Petra 1 Karađorđevića kroz Beč na putu za Beograd 1903. slovenački studenti ispratili su ovacijama, a poznati pevački zbor „Glazbena Matica“ bio je u sastavu slovenačke delegacije na njegovom krunisanju u Beogradu. Otkrivanju Prešernovog, spomenika u Ljubljani 1905. prisustvovala je delegacija Beograda, dok je ljubljanska opština uputila znatnu materijalnu pomoć Kragujevcu posle velike poplave. Na Srbiju sc u Slovcniji već od ancksionć krize 1908. godine glcdalo kao na južnoslovenski Pijemont, od kada je usledio i novi talas odlazaka Slovenaca u Srbiju. Slovenački klerikalni prvak dr Ivan Šušteršić je u vrhuncu aneksione krize istupio u bečkom parlamentu sledećim rečima: „lako Srbi zauzimaju danas neprijateljski stav prema Austriji, ipak na sav glas i otvoreno izjavђијсто — naša su braća!“. Idejni vođa slovenačkog jugoslovenstva dr Janez Evangelist Krek takođe je isticao: „Od Zilje do Crnog mora smo jedno... srpski narod, gospodo moja, to su naši Napolitanci!“. {Nastavlja за! {Rutor je istoricar iz Beograda

у ата f + 8 4

„TREBA LI ZABRANITI KNJIGU“ („BORBA“ 4.47 94) Mnogo vike ni oko ćega

„Protokoli Sionskih mudraca”, Jjedan tekst opskurnog porekla, ponovo uzbuđuje javnost. Budući anoniman, ovaj antisemitski pamflet ne može kao takav biti predmet ozbiljne rasprave, pa U tom kontekstu ni opovrgavanja. Niti se tvrđenje da je to delo naručeno od carske OHRANE može dokazati, niti pobiti. Isto važi i za sadržaj knjige, odnosno impliciranje Cionistima da su rekli ono što se u tekstu „zapisnika“ navodi. A kada se neko tvrđenje nec može pobiti, to ne može biti delo sa naučnim prtenzijama, pa ni predmet ozbiljne rasprave.

Sama po sebi, opskurna autentičnost teksta ne mora da znači da se takvoj knjizi ne može prići sa neke druge, „neistorijske strane“ Da parafraziramo teologa Karla Barta, nije važno da li je inkriminisani Sionski mudrac, to rekao ili ne, već šta je rekao. Na žalost, „Protokoli” predstavljaju tako loše štivo, da ni u tom teorijskom aspektu ne mogu biti родloga za ozbiljnije razmatranje. U stvari, čitanje ovog pamfleta zahteva takav psihički napor, da je iščitavanje pravi podvig za čitaoca. Ponuđeni tekst, da budemo malo cinični, jedva da bi mogao da bude „polazni materijal” za neki ozbiljniji antisemitski esej. To se, možda, može i razumeti, ukoliko se prihvati pretpostavka da se radi o prerađenom tekstu M. Žolioa, koji je imao ozbiljne političko-sociološke pretenzije. Tntelektualni nivo „Protokola” ispod je mediokritetskog, sa statičnim sadržajem, koji se sastoji od variranja nekoliko banalnih tema, koje bi se sve mogle svesti na slogan. „Mi smo svinje, al' smo naši“, Čak ni u tehničko-organizacionom pogledu tekst ne bi mogao da prođe kriterijume za srednjoškolski literarni kružok.

„Sednica“ se sastoji od jednog

„monologa u nastavcima“, gde se samo na par mesta nagoveštava da govornika neko uopšte sluša. Neke „sednice“ traju po sat i tako nešto, a neke po 5 minuta. Autor nije znao šta da radi sa тазоп!1ma, pa su Ovi čas „saradnici“ U svesvetskoj zaveri, čas „neprijatelji”, itd, itd. Tekst možda odslikava intelektualnu atmosferu еуropske provincije (ili njenog malograđanskog dela) oko početka veka, ali danas deluje toliko anahrono, a s obzirom na ono što se desilo za poslednjih 60 godina u Evropi, bljutavo (i pomalo jezivo). Kada bi imala iole literarne vrednosti, knjiga bi se mogla shvatiti kao svojevrsna SOciO-pOlitička fantastika. Ovakva kakva je, može se svrstati samo u retrospektivnu utopiju, baziranu na nečem što se može nazvati usmerenom mizantropijom.

Ovde bih, međutim, hteo da razmotrim dva aspekta koja se nameću pojavom ovakvog štiva, ovde i danas. Jedan je pitanje: Da li knjigu treba zabraniti, a drugi — relacija između knjige ovakvog karaktera i aktulene situacije u Srbiji danas.

Zabrana knjige, makar ! апо-

nimnog autorstva, kao specifični ·

vid blokiranja informacija, nije nikada bio simpatičan čin. Društvo koje se plaši ovakvih tekstova zaista je spalo na niske grane. (Ja posedujem, recimo, grčko izdanje, kupljeno slobodno u Solunu pre nekoliko godina). No, s obzirom na opšte stanje dohova kod nas u ovom trenutku, uputno je zapitati se da li bi ovakav tekst mogao da provocira talas antisemitizma, pogotovo U kontekstu poodmakle satanizacije Srbije, O čemu je govorio prof. 1). Tadić u istom broju „Borbe“.

Ти je situacija pomalo apsurdna. S jedne strane za mržnju, kao i za ljubav, potrebno je bar dvoje. Danas u Srbiji Jevreja gotovo da i nema. Ono malo što je preostalo uglavnom su intelektualci, koji po pravilu, nisu meta masovne histerije, koja, opet po

{5 Ji JONI, tt

pravilu, jeste „privilegija“ (niže) srednje klase. Da apsurd bude kompletan, ova poslednja Je kod nas poslednjih godina skoro devastirana. No, to ne znači da je, u tom pogledu, situacija „stabilna“. Ako se hoće provocirati antisemitizam (ili bilo šta slično) uvek se može naći povod.

Što se „najširih slojeva“ stanovništva tiče (i tu dolazimo do drugog pomenutog aspekta), oni ne čitaju ni novine, a kamoli knjige. Njihova „literatura” je mali ekran, Krste Bijelić, Stefan Grubač i slični, koji nam redovno Čitaju naše domaće „protokole“.

Akt zabrane, po pravilu, ima kontraproduktivno dejstvo. Zabranjena knjiga dobija veo tajanstvenosti, što joj daje težinu, čak kada to i ne zaslužuje, kao što je ovde upravo slučaj. Oni kojima je, bilo iz kojeg razloga, stalo da knjigu pročitaju naći će uvek načina da do nje dođu. U takvoj situaciji „povlašćene obaveštenosti“ mogućnosti zloupotrebe postaju velike — i van kontrole.

„Protokole“ nema potrebe zabranjivati. Jer, razumnom čoveku oni su sami sebi kontraargumenat. U tolikoj meri, da se može sumnjati da je to pre cionistički, nego antisemitski pamflet (ne bih se iznenadio ako neko lansira i takvu hipotezu).

Petar Hedži—-6rujić Zemun

Ovoreno pismo Margit Savović

Nepoznavanje ili izbegavanje problema?

Poštovana gospođo Savović,

Redovno slušam emisiju drugog programa Radio Beograda „Na prvoj strani“, pa san to uradio i 12. aprila, tim pre što je bilo najavljeno da gostujete Vi, kao ministar za ljudska prava i prava nacionalnih manjina. Međutim, moram odmah da Vam kažem da sam ostao razočaran. Zašto?

Naime, već mesec dana u štampi kod nas i u susednoj Bugarskoj se piše kako je Izvršni savet Skupštine opštine Bosilegrad podneo zahtev Vrhovnom sudu da se zabrani rad Demokratskog saveza Bugara u Jugoslaviji, jer navodno kvari odnose između Beograda i Sofije. Kako me problematika manjina interesuje, a posebno život i rad bugarske manjine u Jugoslaviji, očekivao sam da od Vas, iz prve ruke, čujem istinu o tome. Međutim, taj problem nije ni spomenut. Izgleda da Vi o tome, ili ništa ne znate, ili namerno izbegavate da o tome govorite. A znam da ste dva puta službeno posetili Bosilegrad i Dimitrovgrad i sigurno znate O kakvim se sukobima radi između DSBJ i opštinskih vlasti.

Vi ste u svom izlaganju na radiju više govorili o kršenju ljudskih prava i prava nacionalnih manjina u svetu nego kod nas. Na pitanje da li se radi na izradi zakona o nacionalnim тапјпаma — rekli ste da ste doznali iz štampe (!) da se još radi, ali da je to dug i složen proces i da je potrebno najmanje četiri godine da se zakon donese?!

Moj utisak je da Vi ne poznajete dovoljno problematiku nacionalnih manjina i zato Vas molim da se drugom prilikom, kada budete pozvani na Radio, bolje pripremite. Ne znam koje novine Čitate, ali o problemu koji ovde pominjem nedavno je, na dve strane, pisala „Borba“, a i bugarska štampa. „Bratstvo“, list bugarske manjine, isto tako je opširno pisao o problemu jezika u školama. O svemu tome Vi bi trebalo da znate i da se angažujete da se problemi rešavaju na Vremće. U protivnom, čemu Ministarstvo za ljudska prava i prava nacionalnih manjina? Bogdan Nikolov

Nis

)y\*52 (OSX 5084 РИБА

Бата

O O E