Борба, 25. 04. 1994., стр. 19

но И ПИ VAC O А И.

О МЕ] До У о Но

ı ~

К8908

BORBA PONEDELJAK 75.. APRIL 1994.

EMKSKLUZIVNO

аи =

Kraj u bedi ı sramoti

АЕ ВО Bri чуве

FELJTON }}-

ONE M треће Е "~

Idealizam je divan i moćan, ali treba biti oprezan prema apsolutnim, idealizovanim vizijama: to podstiče na žrtvovanje, na plemenite podvige, ali i opija, smućuje dušu i zaluđuje um. Treba li dodati: takođe se kloniti, ne pristajati na gramzivost, nasilnhost i zloupotrebu drugih. U ideji komunizma bilo je prvog, ali nikad nije nedostajalo drugog — prvo Je

satrunulo nasiljem i — sve se svelo na drugo

Piše: Milovan Đilas

omunizam nisu porazile spoljne si-

le, mada su one u tome igrale zna-

čajnu ulogu, prvenstveno Atlantski pakt. Komunizam je prazio samog sebe — raspao se u sebi na najružniji, na sramotni i bespovratni način: narodi koji su živeli pod komunizmom tek su s njegovim raspadom počeli dolaziti k svesti u kakvoj su kaljuzi neslobode i beznađa živeli. U to gnusno i sramno stanje ih više niko ne može vratiti, čak ni otpaci komunizma ako bi im kojom nedaćom pošlo za rukom da se ponovo dograbe vlasti: sve što satrune u sebi — ne može se obnoviti.

Najočitije je i najčešće se ističe da se komunizam — misli se u prvom redu sovjetski, čija je ideološka i vojna imperijalna moć i održavala komunizam raspao zbog ekonomske i političke organizacije koja nije mogla ni spolja ni iznutra da prati savremeni razvoj, niti da mu se koliko-toliko prilagođava.

To je nepobitna istina. Ali u samom komunizmu, u srčiki ideje komunizma, začele su se i klice njegovog budućeg neslavnog propadanja.

U svojim dosadašnjim spisima izrekao sam o komunizmu sve što sam bio kadar da saznam u svojim dugogodišnjim, često mučnim i dvoumnim razmišljanjima. Sada, na kraju, nameće mi se da zaokružim svoja saznanja i — sa svim nepouzdanostima koje svako predviđanje nosi u sebi — nagovestim izglede postkomunističkih kretanja, dakako ponajpre u svom svetu — svetu čiju je nemilu sudbinu određivala utopiiska diktatura komunista.

I baš zbog tog sažimanja svojih iskustava i saznanja, najpre — jer je i najvažnije — treba ukratko izložiti kritici samu ideju komunizma, budući se u njoj — kako rekoh — začela i potajno bujala klica njegovog samorazaranja |

Utopija posebne vrste

Da je komunistička ideja — i to i ona”

Marksova, najutemeljenija, najnaučnija — uistinu utopijska, najutopijskija — vizija svaršenog besklasnog društva, uočili su i znali ne samo politički mislioci, nego i tolerantni liberalni političari. Na takav zaključak su navodili i izjalovljeni pokušaji svakojakih komunističkih religioznih zajednica i religioznih sekti koje su se javljale od početka hrišćanstva kroz ceo Srednji vek, a s početkom industrijskog preobražaja i kao celovitija učenja i projekti preobražaja društva (tzv. socijalisti utopisti: Oven, Sen-Simon, Furije i dr); utopija kao težnja za odstranjivanjem nepravdi i nasilja iz ljudskih zajednica, a time i zala iz ljudi, sastavina je ljudskog duha i svake plemenite delatnosti, uprkos tome, i baš zbog toga, što sve ljudsko i opstoji time što je nesavršeno.

Ono što nisu, ili nisu dovoljno uočili ni kritičari savremenici Marksa, ni kasniji kritičari marksizma, jeste da je Marksova komunistička ideja utopija posebne vrste — da je celovito obrazložena naučnim „dokazivanjem, zasnovanim па vrhunskim dostignućima zapadne filozofije i ekonomske nauke, i orijetnisana na neminovnosti i neograničenim mgućnostima moderne industrije. Drukčije rečeno: za razliku od ranijih utopija, motivisanih religioznim i humanitarnim pobudama, Marksova utopija je motivisana i zasnovana — poput nemilosnog nastupanja Hegelove Apsolutne ideje — na neizbežnostima naučno-industrijskog razvoja, a time i na „neizbežnim“ mogućnostima izgradnje „savršenog društva“. Taj spoj utopije i naučne metodologije, odnosno apsolutnog ideala i „objektivno uslovljenog“, bezobzirnog realizma dao Je osnovu i inspiraciju nastajanju i rastu rebolucionarnih pokreta, pa i njive pobede u nekoliko zemalja zaostalih u industrijskom razvoju. 3

Ilustracija M. Đerlek

Takva, idealistično-realistička, Marksova utopija je postala s Lenjiom — s partijom kao instrumentom totalitarne vlasti totalnog preobražaja — mogućnom u određenim međunarodnim i nacionalnim uslovima. S „izgrađivanjem socijalističkog društva“, koje nije bilo moguće bez totalnog gospodstva nad osnovnim egzistencijalnim faktorima društva i bez pretvaranja, pod Staljinom, totalitarne partije u privilegisani sloj — moćni, neodoljivi revolucionarni zanos se gasio i povlačio pred neobuzdanim bezobzirno nasilničkim realizmom partijsko-državnih oligarhija. Utopija nije, niti je mogla, biti ostvarena — od ideje je ostalo njeno metodično, „naučno“, totalno nasilje. Jer utopija nije sama po sebi zlo — naprotiv, ona je inspirativna: zlo je utopija kao mogućna vlast, u čemu i jeste realnost Marksovog učenja. Marksova utopija se najzad, u Rusiji, iskazala u svom prikrivenom, suštinskom vidu: umesto nasilja kao „babice novog društva“ — kako je govorio Marksov suborac Engels — ukidanje društva nasiljem.

S metafizičke tačke, komunizam je ideja neumitne i bezmilosne borbe krajnosti: apsolutni zakon postojanja sveta. Uneta među ljude, u društvo, što komuniste jedino stvarno i zanima, ta ideja treba da znači nepokolebljivu borbu komunista

Utopija nije suma po sebi zlo — паргоћу, опа је inspirativna: zlo je ufopija kao moguća vlast, u čemu i језће гешпоз! Магкзоуод џсепја. Џтезћо пази а Као „babice novog društva“ kako je govorio Marksov suborac Engels — u Rusiji se dogodilo ukidanje društva nasiljem. i

protiv svih i svega — sve do konačnog

ljudima zla, a u ljudskoj zajednici suprotnih interesa i sukoba. U krajnjim konsekvencama, u socijalnoj stvarnosti, to je nesaglediva idealizovana tiranija — ideja zla u ime humanosti; ideja se često uspešnije prerušuje od ljudi. U određenim istorijskim uslovima ta ideja ne mora to da bude uvek, svugde i u svemu idealizam komunista i verničkih komunističkih struja, mogu u borbi protiv zle stvarnossoti — npr. fašizma i svakojakih tiranijaaj — da vremenom oživotvoruju onu drugu, žrtvenu i humanističku crtu ideje.

Upofreba „novog“ čoveka

Suština moći, utopizma i nadasve tiranskoggo karaktera te ideje je u tome što komunisti rade sa živim ljudima, upotrebljavaju žive ljude — da bi po svome izgradili „novog“ apstraktnog čoveka i „novo“ fantazmagorično društvo. To je manihejska socijalna vizija konačnog carstva nebeskog na Zemlji, vizija koja ne samo svet, nego prvenstveno ljude i ljudske zajednice deli na tamu i svetlost, na apsolutno zlo i apsolutno dobro: dobro smo dakako mi, a zlo oni.

Već kao takva, ideja komunizma je

_ nosila u sebi svoju smrt, a rezultati ko-

munističkih vlasti i određene političke okolnossoti učinili su da tu ideju niko nije zatro, nego je satrulila, ispoljavajući svoje idealizovane suštine kao suštu banalnost, kao najuprošćenije i najnasilnije tretiranje ljudskih bića i društva. Do kakvih čudovišnih transformacija je dospela svest — savešću baš i nisu bili opterećeni! — boraca za tu ideju otkriva transformisanje većine komunista, čak i negdašnjih istaknutih revolucionara, u zagrižene, totalitarne nacionaliste. No pravdu zaslužuju svi: ima, ne baš mnogo, i komunista-idealista, mahom iz starijih generacija, koji su put i utehu našli u doslednom, u znatnoj meri takođe utopijskom, demokratizmu: i to je jedno od semena proširivanja budućih sloboda, tolerancija i uljuđenosti.

No jedno izgleda nepobitno, bilo da se radi o idejama, o političkim pokretima ili vođima: na kraju svi dođu na svoju suštinu, ma koliko se uspinjali da tu suštinu sakriju i polepšaju, ma koliko, štaviše, u nju i verovali.

Idealizam je divan i moćan, ali treba biti oprezan prema apsolutnim, idealizovanim vizijama: to podstiče na žrtvova-

nje, na plemenite podvige, ali i opija,

smućuje dušu i zaluđuje um. Treba li do-

preobražaja samih ljudi — do zatiranja u .

dati: takođe se kloniti, ne pristajati na gramzivost, nasilnost i zloupotrebu drugih. U ideji komunizma bilo je prvog, ali nikad nije nedostajalo drugog — prvo je satrunulo nasiljem i — sve se svelo na drugo.

Ideja komunizma u Marks-Lenjinovom vidu se neće i ne može obnoviti —

Komunisfićka utopija je muanihejskua socijalna vizija konaćnog carstva nebeskog na Zemlji, vizija koju ne samo svet, nego prvensiveno ljude i ljudske zajednice deli na јато 1 зуе оз!, па арзоћшто zlo i apsoluino dobro: dobro smo dakako mi, a zlo oni.

ostaje upamćena po žrtvovanjima i bitkama, po revolucionarnom potresu čitavog sveta, ali, avaj, i po nezamislivim, neupamćenim patnjama i ponižavanjima, uništavanjima iz ideoloških i pragmatičnih razloga nedužnih, po najmračnijem razaranju duha i obezličenju ličnosti. Krize partijske savesti

Komunizam je celovito učenje — od filozofskog shvatanja sveta i istorije, od učenja o društvu do banalnih uputstava umetnicima, napose piscima, kakva treba da im budu dela — da bi bila vrhunska, odnosno socijalistička. U toj celovitosti komunizam obiluje — kao što je već rečeno i humanističkim učenjima: bratstvo, solidarnost, ravnopravnost itd. Za suštinu ideje i prakse — za totalitarnu vlast radi izgradnje utopijskog besklasnog društva, te humanističke komponente imaju po pravilu značaja samo utoliko što opravdavaju surove metode kao privremene i neizbežne i rađaju i pothranjuju iluzije da će i te komponente postati realnost s postignućem konačnog cilja. Ali za zbivanja unutar komunizma te komponente imaju i te kako ogroman značaj.

Ma koliko homogen i totalitaran, komunizam neizlečivo nosi u sebi krize koje u prvom redu izaziva i obnavlja neslaganje, sukobljavanje teorije i prakse, ideala i realnosti, totalne vlasti vođe ili vrha i otpora totalnosti i uniformnosti. To bi se moglo nazvati i krizama savesti — dakako „komunističke savesti“, budući da komunisti poriču ljudsku savest i umesto nje nameću sebi ideološku doslednost: partijska savest.

Neslaganje između idealne ideje i vlastodržačke prakse ispoljava se najčešće u političkom obliku — sukob totalitarne vlasti kao tumača i ostvarivača ideje i osporavača takvog tumačenja i takvog puta ka ideji. I vlast i osporavači su totalni, dosledni u svom zastupanju i tumačenju ideje. Samo što vlastodršci samu vlast smatraju realitetom ideje, inkarnacijom ideje kao jedino moguće realnosti, dok osporavači smatraju takvo gledanje i postupanje odstupanjem od ideje, tretiranjem ideje kao sredstva vlasti. Humanizmi u komunizmu, vernosti ideji, doslednost prema ideji prokletstvo su komunističkih vlastodržaca kojeg nisu uspeli, niti im komunistička ideja dopušta da ga se svojim bićem otarase: protivrečje vlasti i ideala, ako i ne izbije kao ovakvo ili onakvo tumačenje, tinja, traje i jača u spontanim reakcijama „ideološki neizgrađenih“ komunista ili u nenametljivim, neuništivim pridržavanjima opštih vrednosti nekomunista: spontanost — jer to je stvarni, nedogmatizovani, obični život — niko ničim nije kadar ni da izmeni, ni da zatre.

Sutra: Kad grobar zavodi red