Борба, 28. 04. 1994., стр. 13

- пена АЕц

Čeivriak, 28. april 1994. Ureduje: Dragan Miojovic

drame

Pisanje · Opasno po Život

sabrao Zoran Gluščević, DBR International Publishing, Beograd, 1994.

Jovan Ćirilov

iodrag Bulatović bi bio presre-

ćan da je doživeo da vidi ove

dve rumene knjige u kojima je Zoran Glušćević sabrao sve njegove dramske tekstove. On bi uživao da je njegova slava svetski poznatog pripovedača bila zaokružena makar malom slavom dramskog pisca.

Zato je verovatno i napisao „varijaciju na jednu veoma staru temu“, temu staru, ali ne tako staru dramu — Čekajući Godoa, Samjuela Beketa. Između originala koji je Beket izdao 1952. godine i Bulatoviće „varijacije“ pisane u proleće 1965, prošlo je tek trinaest godina, a „Godo“ je već bio klasika.

Po cenu skandala, Bulatović je doveo najtajanstveniju figuru moderne drame; Godoa, na scenu. ! imao je skandal. Beket je zatražio da se iz naslova Bulatovićeve drame briše ime „uzalud očekiva-

nog“, te je drama koja se na nemačkom:

1966. zvala Godot ist angekommen po-

stala 1967. na francuskom Il est arrivć. Kada je Godo došao ispostavilo se, po Bulatoviću, da je on bar na prvi pogled običan pekar, sav od brašna, vredan, zagledan u punačku poštaricu, bez nekih metafizičkih razmišljanja. Zapravo, Beketovi klovnovi (da li su, ili nisu, ne zna se u oba autora) Vladimir, Estragon, Poco i Liki kod Bulatovića nisu svesni da su sreli Božjeg proroka, možda spasitelja. Vreme je gore nego kod Beketa, neko zlo doba sa dalekim odjecima duhovnog kolektivizma, prostor pun žbira i žaba. Po nedefinljivim žbirima taj svet liči na Kafku, a po zelenoj vlažnosti kao da smo se obreli u svetu slikara Ljube Popovića. Treba imati na umu da je to prva godina Sovjetskog Saveza bez Hruščova, dakle, korak nazad, doba stalnih potencijal-

nih pretnji Jugoslavije sa Istoka i prva godina Vijetnamskog rata. Još se nije desila 1968. godina, dakle bila je to godina depresije koja je i sugerisala Bulatoviću da u svom predgovoru napiše da je svet gori nego što ga je u svom „Godou“ video slavni mizantrop Beket.

A Bulatović ne samo da je doveo Godoa, već je cinično zamenio uloge Pocoa i Likija. Najpre na užetu, kao kod Beketa, amblematični rob Liki preuzima ulogu gospodara i drži Pocoa na istom užetu kojim je on bio vezan prividno za sva vremena.

Međutim, najveća razlika između Beketa i Bulatovića je u samom rukopisu drame. Dok je Beket svog „Godoa“ pisao škrtim vanvremenskim jezikom strogih iskaza, Bulatović je napravio baroknu varijantu Beketovog sveta. U toj drami priča se o drami, pozorištu, postoji svest o publici, sa kojom se čak komunicira. U drami, ličnosti otvoreno kazuju svoje filozofske sentence, dok kod Beketa je svaka metafizika strogo skrivana iza tobož nefilozofične jednostavnosti.

Naravno, da je original superioran u odnosu na varijaciju. Ali, srećom, varijacija nije prosto zamišljena situacija u kojoj je u strogo· beketovski svet Godo ipak došao. Godo nije došao u Beketov već u Bulatovićev svet. I to je ono dragoceno što dramu Godo je došao čini ne samo vrednom štampanja, već i vrednom prikazivanja. „Godo je došao“, ili ako baš hoćete „On je došao“, prikazan je u Švajcarskoj i Zapadnoj Nemačkoj, i možda još negde na Istoku, recimo kod Poljaka koji su obožavali Bulatovića (u Poljskoj sam video veoma dobru predstavu „Crvenog petla“), ali nikada na jednoj našoj sceni.

Uveren sam da će doći ponovo vreme za razbuktali svet Bulatovićevih jakih metafora, njegovih masnih boja punih

Pravilo vlastelinskih jahača

Konjski vonj zamirisao kao žbun

crne ribizle I rov pun vode žurno se približuje

A jahači kojima u petama zastala misao 0 smrti ; u duši ponavljaju staro pravilo

Srce bi da najpre preskoči preponu Mnogi će tako učiniti

kad u luku preskoče rov nemaju vremena da se osvrću unazad

Jan Skacel

Vreme pozadi je u zabranjenom pravcu

Zatim po trešnjama leti krv a poginuli vijore kao zastave

Trka je pri kraju i leto se završilo nastupila mirna malo tamnija Jesen

A Jahači koji su savladali preponu peške se vraćaju na mesto

odakle su usmerili srce napred

i pognute glave u travi nešto traže

Možda ne naći a možda ı! neće nešto krhko se razbilo Jednom i zauvek Ranije nego što treba

Sa češkog prevela Biserka Rojčic „Pismo“ broj 36/37 zima-prolece 1994, u pripremi za затрџ

krvi i ljudskog semena, znojnih isparenja i okorelog gnoja. Tada će, ili možda i ranije, doći i na red njegovo darovito dramsko delo „Godo je došao“.

Dve knjige njegovih sabranih drama, među kojima je najviše radio-drama pripremljenih i emitovanih i kod nas i na strani, takođe će naći, uveren sam, svoja pozorišta i reditelje. Njegove radio-drame „Oči pune dima“, „Vojnik sc udaljava“, i „Ja sam jedan drugi“, bliže su Bulatovićevim fantazmagoričnim romanima, nego njegova cclovečernja drama „Godo“, baš kao i Ševarlićeva dramatizacija njegovog romana „Heroj na magarcu“,, takođe uključena u ove dve knjige drama. Bulatovićeva TV drama „Pcro i Jovo“, mada neki smatraju univerzalnom dramom lišenom podneblja, ipak je neotuđivi deo Bulatovićevog, sveta sa našcg

Ovih dana, iz štampe se pojavljuju, u izdanju „Nolita“, dva kratka romana: Mansarda, Danila Kiša i Napuklo ogledalo, Svetislava Basare. Urednik ovih izdanja, Radivoje Mikić, objasnio nam je da je reč o prve dve knjige · iz novopokrenute biblioteke Kratki roman, u kojoj će se pojaviti ukupno 22 naslova starijih i savremenih pisaca. Namera je — kaže Mikić — da predstavimo najbolje kratke romane srpske književnosti u 20. veku. Izlaziće u godišnjim kolima od po šest knjiga, a poslednje kolo od četiri knjige. Ove godine, treba da izađe ukupno šest knjiga. Osam navedenih, to su još: Crvena magle, Dragiše Vasića, Sa silama nemerljivim, Rastka Petrovića, Zimsko ljetovanje, Vladana Desnice, i Češka škola, Miroslava Josića Višnjića.

Sve knjige propraćene su pogovorom sa osnovnim informacijama i kritičkom analizom dela. Autor pogovora za Basarin roman je Predrag Marković, a za „Mansardu“ Danila Kiša Petar Pijanović. D. M.

„Nolitov“ Kratki roman

krša, na kom apsurd poničc sasvim kao prirodno rastinje.

Svako novo čitanje Miodraga Bulatovića uvcrava nas da je srpska litcratura, poslednjih godina prerano izgubila trojicu velikih proznih pisaca — Danila Kiša, Borislava Pekića i Miodraga Bulatovića.

Od sve trojice još nam i danas iz nckc zaБасепе Кицје, zaslugom pravih znalaca njihovog dara, dolaze zaostali darovi, kao da nam oni i sami šalju pozdrave s onu stranu groba. Žestina sa kojom su svoju energiju pretapali u litcraturu tako je snažna da sc očigledno na njih može primcniti jedna rečcnica iz Bulatovićevc dramc „Godo je došao“, koja glasi: „Ostavi se pisanja. To donosi samo ncprijatnosti... a i uzbuđuje, što je najgore. Jedan

·je umro... od pisanja“.