Борба, 28. 04. 1994., стр. 14
ı 60% 0
Sabrana del.
· Šekspir
%љ" • f e Viljem Šekspir: „Bura“, „Kralj Lir“, prevod Branimira
Živojinovića, Srpska književna zadruga, BIGZ, „Vajat“, - Beograd, 1993.
Prof. dr. Veselin Kostić
ri ugledna beogradska izdavača prihvatila su se hvale vrednog poduhvata da, u novom prevodu ili redakciji Branimira Živojinovića, objave celokupna dela Viljema Šekspira. Poslednje izdanje Šekspirovih dela objavljeno je kod nas pre tri decenije, a u njega su bili uključeni i neki znatno stariji prevodi, tako da su već u to vreme, imali izrazito arhaičnu jezičku aromu. Ocim toga, ovi raniji prevodi, među koiima ima veoma dobrih, bili su zasnovani na znanju o Šeksjiru i o značenju njegovog teksta kakvo je postojalo u prvoj polovini ovog veka. U međuvremenu, to znanje je prošireno, neke tekstualne nejasnoće su razjašnjene, a mnoga teška mesta su objašnjena. Došlo je, nesumnjivo, vreme da se ljubiteljima Šekspira koji ne znaju engleski ponude savremeni prevodi, uklađeni s današnjim poznavanjem Šekspira, njegovog jezika i njegovog vremena. Možemo biti zadovoljni što se značajnog i ospežnog posla na novom izadnju Šekspirovih dela latio Branimir Živojinović, koji je bio uspešan saradnik i u pripremi prvog izЗапја Šekspirovih Sabranih dela, i koji je јеdan od naših najuglednijih književnih prevodilaca. Prve dve knjige u ovoj seriji, koja treba da “ima skoro če:rdeset tomova — Bura i Kralj Lir — nedavno su se pojavila. Već se može
zaključiti da će to biti ukusno opremljena 2dicija, dobrodošla prinova u svakoj javnoj ili privatnoj biblioteci. Šteta je, međutim, što knjige sadrže samo tekst prevoda, bez ikakvih uvodnih obaveštenja, koja bi dorbodošla onima koji se prvi put upoznaju s engleskim dramatičarem.
Bez obzira na to, pojavu prve dve knjige u ovoj seriji treba toplo pozdraviti kao veoma značajan događaj u našem kulturnom ŽivoOtu. Novi prevodi Branimira Živojinovića pružaju pouzdane, moderne i kristalno jasne srpske verzije dva velika Šekspirova dela. Prevodilac, ne. samo što suvereno vlada za Dba jezika nego je i temeljno upoznat s naj-
boljim engleskim izdanjima i sa rezultatima najnovije tekstualne kritike. Mnoga neprecizna rešenja iz ranijih prevoda ovih drama ovde su ispravljena tako da potpuno odgovaraju originalu. Jezik je neusiljen, bez nategnutih skraćenja, neprirodnog reda reči i inverzija, tako čestih u prevodima u stihu. Nema, stoga, sumnje da će prevodi B. Živojinovića na našim pozornicama zameniti, kao lakši za izgovor, prirodniji i bliži savremenom jezičkom osećanju, ranije srpske verzije „Bure“ S. Stefanovića ili Z. Simića i S. Pandurovića, pa i vrlo dobar prevod „Kralja Lira“ Ž. Simića i S. Pandurovića.
U ove prve dve knjige, već se zapažaju neke opšte osobine prevodilačkog postupka B. Živojinovića. Prvo je težnja za smisaonom celovitošću. Prevodilac srkupulozno nastoji —'
Ljuljanje bez osovine Feminističke sveske, 1/1994, osnovale volonterke SOS
telefona za ženu 1 decu žrtve nasilja, Autonomni ženski | centar, Beograd
Jasmina Tešanović ~
ta je to rat? Šta je to književnost?
Otkad sam pročitala prve feminističke
sveske u Beogradu po uzoru na najlepše relikvije feminističkog militantnog pokreta na Zapadu od pre dvadesetak godina, kao da mi se problematizovala stvarnost koja ionako ne liči ni na šta na ovom tlu u poslednjih nekoliko godina, ili dana, od Vukovara do Goražda, od JNA do NATO aviona. Da li smo, boreći se da ne odemo u egzil, da ne ratujemo, da ne prestanemo da mislimo svojom glavom, u vrtlogu nasilja i propagande u kojoj živimo, mi koji smo ostali, ipak postali neki zarđali nus-proizvod rata? Možda nus-proizvod građanske marke, opozicionih pugleda i visokih civilizacijskih zahteva, ali ipak samo jedan nus-proizvod. Ljudi koji se bave kulturom i književnošću, umesto da se bave ratom srpstvom i ostalim „istorijskim“ zadacima koji ih prevazilaze, danas su potpuno marginalizovani, u jednoj sredini u kojoj više ne postoji ni centar. A taj centar, prema dijagnozi nekih naših pisaca koji su ipak otišli u egzil, u jednom ključnom trenutku, pre izbijanja rata, opasno je bio pomeren udesno. Tako smo, u tom ljuljanju bez osovine, polako izgubili grad-Sarajevo, grad-Beograd, kao i sve one Kalvinove Nevidljive Gradove u koje smo putovali u našim glavama. Feminističke sveske su dokaz iz te izgubljene urbane kulture i političke pozicije koju smo ispustili u ovom ratu. Sadržaj svesaka glasi: Iz izbegličkog kampa (priče žena i de“ ce); silovanje i zločin (iskustva i analize u silovanjima u ratu i miru); ženska prava su ljudska prava (svedočenja i studije o raznorodnim kršenjima osnovnih ljudskih prava kad su žene u pitanju); iz istorije ženskog pokreta (nekoliko osnovnih podataka o ženskom pokretu u Jugoslaviji; voleti drugu (o dvostrukoj marginalizaciji ženske homoseksualnosti); planeta žena (razni oblici žen-
skog samoorganizovanja kroz istoriju)... Svojevremeno je Suzan Sontag izjavila da mladi američki pisci već svi znaju, gotovo do savršenstva, kako da pišu, da su savladali Prusta, Tolstoja, Baha i savremenu muziku i poeziju, ali da je njihov problem što nemaju o čemu da pišu. Teme su potrošene ili nebitne. Čitajući istinite priče žena iz Sarajeva, iz kampova, zaista sam se zapitala šta je to književnost odnosno zanat pisanja. To jest, čemu služi poznavanje umetnosti ako već nisiu u stanju da je proizvedeš? I da li je moguće poznavanje umetnosti bez doživljaja. Kako mogu pisci da sednu da pišu ako, pre svega, nemaju šta da kažu, odnosno da uobliče ono što osećaju, što misle da je bitno za ostale koji slično nešto doživljavaju.
Pisanje, kao i rat, postalo je, na žalost, ı za nas koji smo izabrali da pišemo, neki oblik defetizma. Kao 1919. godine, kad se uvređeni italijanski demokratski parlament pred rastućim nasiljem Musolinija povukao u brdo Aventino da s vrha mudruje o nacionalizmu, ostavljajući otvorena vrata Rima nje-
'govom najvećem varvarinu dvadesetog ve-
ka, tako smo i mi građanski intelektualci mudrovali o književnosti i politici, dok su neke žene i deca na ratištu očigledno pisali knjige i pokušavali da spasu glavu od „istorije“. Italiju je ta građanska uvređenost koštala dvadeset godina fašizma, nacionalizma, cenzure, autocenzure, korupcije, religiozne zatucanosti i opšteg civilizacijskog: mraka. Svim Srbima u jednoj državi, i onima koji to hoće, i onima koji to neće, predstoji sličan put koji su izgradili ratnici koji su sve vreme znali šta hoće. Dok su neke žene i deca maltretirani, silovani, obespravljeni postali jedini pisci ovog naroda kojima se može verovati, koji se mogu bez osećanja krivice i dosade u ovim mračnim vremenima čitati. Centar kulture se nije samo pomerio ka margini, on je jednostavno nestao.
p prenese celokupnu misaonu sadržinu originalnih stihova. Dosad nismo imali Šekspirove drame u kojima je prilikom pretakanja s engleskog na srpski jezik tako malo iscurilo krož „prevodilačko sito“. Drugo cilj, koje je B. Živojinović dosledno težio, jeste jasnoća. On polazi od toga da prevod ne treba da bude samo celovit nego i eksplikativan. Nisu retka mesta u njegovim verzijama „Bure“ i „Kralja Lira“, koja sadrže ugrađena objašnjenja — „simultane glose“ — 1 razumljivija su u prevodu nego u originalu. Otuda Živojinovićevim prevodima i nisu potrebne napomene, što je pravi podvig kad su u pitanju Šekspirovi tekstovi. To će nesumnjivo biti dalja preporuka za postavljanje ovih prevoda na našim pozornicama. Dobici na jednoj strani, plaćaju se gubicima na drugoj. Zbog ovakvog pristupa, prevodi B. Zivojinovića su prilično „rastresiti“, bar za trećinu duži od originala, i povremeno im nedostaju stilska bremenitost, sugestivnost i evokativnost Šekspirovog teksta. To je, međutim, neizbežno i ne treba da umanji visoku cenu koju zaslužuju. Njihovo objavljivanje predstavlja krupan događaj, i biće na veliku dobrobit naše kutlure ako prevodilac i izdavači istraju u ovom kapitalnom poduhvatu. Sa” adi Jusuf
Nemiram san
Deset šipki na prozoru
1 noć u kojoj plače severni veta 1 palme plaču. Zidovi postaju prozračni
Sve više ! više.
Bregovi se okreću
Na kraju sveta:
U pustari sam”
Vlažnost na travi, plima zime
A njena kosa oprana ove večeri Na mom čelu Je.
Bregovi se okreću
Na kraju sveta:
Na kiši sam
Njena mokra košulja ispod sveća Oseća ukus kiše
Toplinu stanica i ostatak suza
A njena trepavica, budna štaviše obamrla Brod je koji ne zna noć povratka Dok se vetar diže
Okreću se bregovi
Na kraju sveta:
Kan da se voda diže
Sve više, kao da čelo
Grli zvezde, kao da su drveta Jedra koja dodiruju mesečevo lice Dušu i vetar kao ruke života Deset šipki na prozoru
Deset grana na prozoru.
{S arapskog preveli Slavko Pavićevic i Talib R. А. Yaas „Pismo“ broj 36/37 rima— proleće 1994 — u pripremi za štampu)
eško je ne osetiti da poslednjih!ri
dina imaju težinu čitave jedne!
Moglo bi se, otuda, već i dar: mišljati o „šoku bliske prošlosti“ kojijii svaka pomisao na to kako se živelo i! pre svega nekoliko godina. Pogled bad osamnaesti vek iz ovakve perspektivev kao da traga za nečim sasvim neuhvas\ ako i ona prošlost koja nam je poznas! u predele u kojima je sve više nalik ri mitsko doba, kakvo pouzdanje može 5 ti traganje za davninama, za epohonm сапот рокгај озатпаезгор уека2 Џ beleška za izvrstan zbornik XVIII CE, koji je objavio novosadski „Proc vraća nas u doba priprema za pq dvestapedesete godišnjice rođenja Hi Obradovića, kada je za 1990. godin” zan skup posvećen autobiografijamxr moarimia — referati sa ovog skupa su: ljeni u prvom zborniku radova koji ı pred nama. 37 Zbornik zavređuje više pažnje no Što?
Тина
«
· Розћ
„ХУШ 5ТОГЕСЕ“, гђа: uredio Nikola Gr6;
opštenja sa naučnih skupova, inače, 69 u našem javnom životu. Razloga za'! više. Pre svega, osnivanje Odbora za ji vanje osamnaestog veka i njegovo pu' nje u svojevrsno Društvo čije će aki biti usmerene na ovu za nas veoma epohu govori o tome da je još uvek? da se u srpskoj kulturi konstituišu p“ teljske institucije. Zato je napor da su čavanju i interesu za osamnaesti veli bedi bolja podrška, iza čega se krije ши promišljen rad, pre svega, Nikole Gui nešto što zaslužuje svaku pohvalu. Napokon, već prvi skup posvećeni naestom veku, vidno odskače od pi Na skupu je podneto osam referata žen je rad Andree Zlatar (iz Zagrebi sežna studija Mirona Flašara „Neki“ mi ispitivanja antičke i starije evropi“ tobiografske književnosti“ ispunila je · trećinu zbornika. Miron Flašer u ov pravi preispituje temelje razumevanji biografije. Određivanje razlike biog" autobiografije kao proznih žanrova,! zuje se, ide onom granicom koju savii interesovanje za introspekciju name&ć nim književnim vrstama. Izučavanje ljeno na iskustvu antičke literature dč sumnju takvu granicu. Shvatanje aut rafije u najbljem slučaju seže do Avg: vih Ispovesti, dakle četvrtog veka no izmaka antičkog doba, ili se, eventuali minjanju i Razmišljanja Marka Aureli' neka vrsta preteče žanra. Vezivanje ografije za introspekciju pomera neks ređenje nastanka žanra sve do devetri veka — prvu upotrebu termina autoi fija Oksfordski rečnik pronalazi u 18 dini. Pregledajući relevantnu literatuš je uticala na razumevanje žanra, Mir” šar napominje da filozofski solilokviji ra filozofa, Marka Aurelija, ne spada: žanr, ali da bi Cezarovi Komentari, težnoj meri, ipak bili autobiografsktii istraživanje začetak žanra, naročito. rom na istoriju retoričkih vrsta, por Platonove· Odbrane Sokratove, i Isoki besede iz četvrtog veka stare ere. Pol
su odmah vidljive: autobiografija jasi.
kriva svoja poetička svojstva, a misao ževnosti dobija izvesnu dubinu razurm
Časopisi
Čovć
lugoslovensko društvo za širenje i prir pokrenulo tromesečni specijalizovani 0 vala između dva redovna termina izlaž: dostavljen zainteresovanim i polcncijal; goslavija. Prvi broj otvaraju Reč uredni сдап, saveznog ministra za životnu sret' nje časopisa. Zatim, čitamo priloge Nik: dovića i Rajka Marića (Ekološki razvoJi njice i putevi njegovog rešavanja), Bram: Gojka Beare (Saobraćaj kao faktor ugr: kumentacioni prilog na dvadesetak str:
|