Борба, 10. 05. 1994., стр. 11

12108

БОРБА __ УТОРАК 10. МАЈ 1994.

ГЛЕДИШТА

бе

(АДРУШТВОЋЕ

МИЛАН НЕДИЋ, ПОСЛЕ СВЕГА

„Чиста душа“ или демон

И они који Недића оптужују за издајништво и они који хвале његову саможртву замењују истраживање архивске грађе методом предестинације — идеолошким опредељењем за вечито блаженство или проклетство

Пише: Др Душан Пленча

Милан Недић, је сасвим поуздано, највећа национално-партијска антимонија српског народа — ата сапада („чиста душа“) или демонско биће Мефисто. И док га једни оптужују за издају „распродају државне територије“ (Војводине — Мађарској, источне Србије — Бугарске, Косова „Великој Албанији“), предају српских привредних богатстава нацистима и за ратне злочине, други га проглашавају националном хекатомбом највећом саможртвом у историји српског народа. при томе, једни и други акрибијско истраживање сачуване и веома богате архивске грађе, замењују методом предестинације — идеолошким опредељењем за вечито блаженство или проклетство. Управо због тога, овом приликом желимо указати, с једне стране, на неке битне проблеме односа Милана Недића према тав. „српској ратној стварности“, а са друге стране, на ставове краља Петра П, Слободана Јовановића и Драже Маихаиловића према „оцу Србије“.

Германофил

Непосредно пред други светски рат Милан Недић је, „као министар војске и морнарице испољавао велике симпатије према Немачкој и посебно Адолфу Хитлеру“ (Баркер Елисабетх; РоПсу 1 50ш—Еаз! Еугоре, Лондон 1976). Своје опредељење за „Пешзћапа пђег АПез“ Недић је „материјализовао раскидањем дотадашње набавке скупе војне опреме и наоружања у Лондону и Паризу и исту за злато и готовинска плаћања потражио у Риму и Берлину“ (АКгеп zur deutshen auswartigen PoliиКк, Документе зум Конфлик MMT Jugoslawien und GrieshenТапад, Берлин 1941).

Случај илегалног штампања Љотићевог гласника „Билтен“, иначе забрањеног октобра 1940. због „велеиздаје“, у штампарији Генералштаба и покренуте с истраге против „Збора“ ради „припрема државног удара у дослуху са министром војске Недићем“, створили су „снажно неповерење југослвоенског државног врха према свом министру војcKe (Walter Hegen; Dic gehcimc Front, Linz).

У таквој ситуацији државне катастазе, Недић и није крио своје симпатије према Трећем рајху, што се, уосталом, види и из његовог меморандума, упућеног 1. новембра 1940. кнезу Павлу, у коме се, поред осталог, захтева да се „Југославија придружи силама Осовине без даљњег одбијања“ (Опшед. 5гаtes National Archives: MF-T-501, _ролна 252, снимци 368—371). На германофилство и проосовинску оријентацију Милана Недића, кнез Павле је реаговао 6. новембра 1940. смењивањем истог са положаја министра војске.

На првој седници владс Краљевине југославије у избеглиштву, одржаној 28. априла 1941. године у Тантуру (Блиски исток) анализирани су узроци слома државе и њене војске. Том приликом је констатовано да је Милан Недић „био неуспешан командант Треће групе армија“ која

- енергичним мерама“

је имала задатак да „брани витално подручје југословенске Македоније“ и да је као један од дугогодишњих највиших војних руководилаца крив за вратоломни слом војске „како због својих пропуста, тако и због своје германофилности“ (Архив Југославије; фонд СК, K. 2).

Убрзо после окупације Југославије, влада Трећег рајха није заборавила „оновремени рационални реализам југословенског Петена“, па је на предлог немачког војног заповедника у Србији, генерала Не!ппсћа РПапскипеппа, поверила (29. августа 1941.) Милану Недићу „као поузданој, одмереној и врло коректној личности, увек спремној да се стави у службу и свог народа и интереса Уећгтазћја“ мандат за састав „Владе народног спаса“ (УСНС; МФ-Т-264, 424—427).

На свој „рационални и коректан однос према Трећем Рајху“, Недић се често позивао. Тако он, 22. фебруара 1944. године, пише генералу Hansu Gustav Felberu, KOMaH-

Илустрација: М. Ђерлек

данту Југоистока: „Више од двс годинс часно и без резерве служим Великом Трећем Рајху... Верујући у вашу високу оцену моје делатности у корист Велике Немачке, посебно онс на смиривању побунс у Србији, почетком 1942. године затражио сам од надлежних војних и цивилних власти Трсћег Рајха дозволу за сазив свенародне скупштине представника локалних власти и одабраних делегата мог покрета. Тугом и забринутошћу морам констатовати да ми сазив таквог скупа није до данас дозвољен“. (Архив Војноисторијског института, МФ-Т-501, 256/886).

„Специјалне одмазде“

У лето 1941. немачка Врховна команда, због „угрожених позиција у Југославији и, поссбно кључне комуникације Моравском долином“, доноси одлуку (16. септембра 1941.) „да се устанички покрет на Југоистоку угуши безобзирним и Г У овим операцијама, названим и „спе-

цијалне одмазде“ против цивилног становништва, активно је учествовала и Недићева „Влада народног спаса“. Бруталне операције „специјалних одмазди“ однеле су преко 35.000 људских жртава, „међу којима не мали број деце, жена и стараца“. Генерал Франц Беме, Војни заповедник и опуномоћени немачки генерал за Србију, починио је један од најмасовнијих, најбруталнијих и најсвирепијих злочина у другом светском рату. Међутим, приликом његовог одласка из Београда, Милан Недић му у знак „успомене на врло успешну узајамну сарадњу и у знак захвалности за смиривање побуне у Србији“, уручује 11. новембра 1941. спомен-поклон — 200 серија по-

" штанских марака (Кперзагсћ

iv; Wien, 6p. per. B/556-50). Истина, генерала Бемеа је стигла заслужена казна. Окончао је свој живот скакањем кроз прозор из Палате правде у Нирнбергу. Место и улога Недићеве Српске државне страже били су добро познати влади Краљевине Југославије и њеном министарству војске. Дража Михаиловић је, 10. маја 1942. године, радио-депешом бр. 166. обавестио владу у Лондону да је „стрељање 4.600 Срба у Крагујевцу, по признању Немаца, у ствари Љотићево дело, али и саучесништво Милана Недића“ (Архив Југославије, рег. бр. 103-61). У исто време Дража Михаиловић изравно терети Недића „због злочина њему предпочињеног 1. одреда на простору Крупањ — Лозница“ и злочина „5. одреда Љотића, под командом Марисава Пет-

ровића“. И командујући немачки ге-

нерал у Србији Франц Беме обавестио је, 27. септембра 1941. године, Врховну команду Вермахта да је пре „почетка извођења операције 'Ноћ и магла' темељито упознао армијског генерала Милана Недића о безобзирним и енергичним мерама стишавања побуне“, а пре свега о „плану ликвидације свих Јевреја, Рома и знатног броја Срба“ и од истог затражио да поднесе оставку у колико се са таквом политиком Трећег рајха у Србији не слаже. Међутим, Недић је одбацио захтев да поднесе оставку, уверавајући генерала Бемса да и „сам подржава радикалне мере Вермахта“ (Валтер Маношек; Србија је ослобођена Јевреја војна окупациона политика у Србији 1941 — 1942. Млепа,

1944). _ Илија Шуменковић, амба-

садор владе Краљевине Југославије у Анкари и „човек поузданих информација“, телеграмом Стр. пов. 1326 од 28. октобра 1941. обавештава своје Министарство иностраних послова у Лондону: „Недић је доведен у ситуацију да својом немогућом акцијом убијања Срба помоћу Срба, тежи уништити народ путем казнених експедиција. Он тврди да ће казнене експедиције доћи ако би његова акција била безуспешна. Међутим, казнене експедиције немачке војске, као у Мачви, вођене су истовресмено и паралелно са акцијама његових одреда“ (АМП; к.29, бр. рег.18/1).

(Крај у сутрашњем броју)

ШТА СЕ ХТЕЛО УВРШЋИВАЊЕМ НЕДИЋА У МОНОГРАФИЈУ „СТО

НАЈЗНАМЕНИТИЈИХ СРБА“

За помирење

против

рехабилитације

Пошло се од тога, каже академик Василије Крестић, да би генерал Недић могао да буде личност националног помирења, које би превазишла расколе другог светског рата. Макс Еренрајх Милана Недића пореди с пророком Јеремијом који је позвао библијеки народ да се покори Набукодоносару.

Драган Бисенић

Шта се хтело увршћивањем генерала Милана Недића у књигу „Сто најзнаменитијих Срба“2 Један од чланова уређивачког тела монографије, академик Василије Крестић каже да су мотиви били првенствено људски. „Генерал Недић је спасао више стотина хиљада људи. Пошло се од тога да би то могла бити личност националног помирења, мост који би превазишао расколе из 2. светског рата. Он није ни ултралево, ни ултрадесно што је важно за садашње време идеолошке острашћености“, каже професор Крестић, констатујући да то на жалост није тако испало.

— Он је то чинио без острашћености и у националном интересу. Али увршћивање у „Сто најзнаменитијјих Срба“ не значи да неко хоће да га рехабилитује као квислинга и као колаборационисту окупатора. То је потпуно погрешна поставка коју нико паметан не може да прихвати — наглашава Крестић. И сам Недић је чинио то што је чинио, потпуно свестан последица и политичке оцене његовог дела, додаје Крестић.

Да ли би Недић могао да буде „личност националног помирење“ тешко је одговорит све док се не знају све релевантне ствари о њему, све док се не сазна и то шта о улози генерала Недића кажу британски, амерички, немачки и руски извори. Андрија Пејовић који је 1946. вратио Недића у Југославију, возећи се аутом с генералом, на основу скромног његовог пртљага и држања закључује да окупатор на своју страну није могао привући праве људе. „Ништа боље, срећом, није могао везати за себе“ закључује Пејовић.

А како је немачки окупатор везао за себе Недића има више верзија. Сам Недић је на саслушању иследницима рекао да му је већ при првом сусрету др Турнер наговестио могућност да Мађари, Бугари и Немци поделе Србију. Према свеодочењу Станислава Кракова у књизи „На оштрици ножа“, немачки заповедник ваздухопловства генерал Денкелман показао је карту испресецану црвеним линијама: „Цела источна сливом Мораве Србија требало је да припадне Бугарима. Косово са Топлицом и Куршумлијом требало је да запоседну Арнаути. Мађарске трупе све до Београда, Смедерева и Забрежја, а затим читаву Шумадију. Павелићевим усташама били су намењени Мачва, Подриње и Посавина до Колубаре. А Београд је био изузет, пише Краков, пошто су Немци

били планирали да тај град буде седиште војног и административног апарата на Балкану, са именом Принз Еуген Стат.

Историјска грађа сигурно садржи одговоре и на ове непознанице. Пред приказивање драме Синише Ковачевића „Ђенерал Милан Недић“ неколико српских интелектуалаца (Матија Бећковић, Живорад Стојковић, Мића Поповић, Владета Јанковић) из перспективе тадашњих разматрања да ли је Србији потребнији Карађорђезили-Милош Обреновић, еценила је да Недић стоји близу Милошевог политичког типа. За Патријарха српског господина Павла Недић је међугонима који су унапред, не само знали, већ на пропаст непријатеља једино мислили, и изабрали су, уместо отпора нешто много теже за часне људе — сарадњу с непријатељем. — Саможртвовани људи свесни су да у време највећих историјских искушења мора бити и подељених улога за остатак једног народа: од заслужних, до оних чија жртва није схваћена — казао је патријарх.

Макса Еренрајха Милан Недић више подсећа на пророка Јеремију који је позвао библијски народ да се покори Набукодоносару. Еренрајх се пита какве би последице проистекле по српски народ да се Недић није одлучио на тај корак као и да ли он није сличан Милошевом када је 1813. одрицао борбу против Турака.

Држање Милана Недића и однос његових власти према Јеврејима у оценама великог броја непристрасних људи, па и самих Јевреја, није било од прворазредног значаја за судбину Јевреје у Србији. Пре неколико година у „Књижевним новинам“ 0о6јављена је једна кратка прича глумца, преводиоца и хебраисте Еугена Вербера. Он је њу испричао и на годишњој скупштини Удружења књижевника Србије. У Петровцу на Млави председник општине (формално чиновник Недићеве администрације) помогао је неколицини Јевреја да промене имена и да буду као Срби из Босне смештени код домаћина. Тај домаћин касније постао је таст Еугену Верберу. Данас доста болесни Вербер каже да се тешко могу на основу појединачних случајева генерализовати поједине историјске оцене, али сматра, по „ономе што је долично мом знању, да су Недићеви органи били другоразредна сила“. Он сматра да се не може дати право онима који би без докумената Србе да окриве за чишћење од Јевреја, али и онима који би, такође површно, да рехабилитују Недића.