Борба, 14. 05. 1994., стр. 23

сито аб —_aih

1 МАС ПТАМ!

d beleški, dnevnika, eseja i komentara nastalih od 1990. do danas, beogradski knji- i ževnik Filip David napravio je knjigu „Fragmenti iz mračnih vremena“, koju Je upravo objavio Beogradski krug. Pisani kao svedočanstvo i suprotsta vljanje užasima i gluposti vremena u kojem se razbuktavaju rat i beda, fragmenti su se autoru nametnuli kao najpogodnija forma (neke teme mogu se mirno elaborirati) i izraz mračnog: vremena, kao izliv očaja, sramote, mučnine. >: l ЕЛИ Еј ла — „Fragmenti iz mračnih vremena“ predstavljaju zapise o licu i naličju naše duhovne situacije, beleške iz ovoga vremena za vreme u kojem mora doći do preispitivanja svega onoga što nam se dogodilo — kaže Filip David, citirajući, uzgred, Jirgena Нађегтаза Коji je nedavno zapisao: „Nema kolektivne krivice. Svako ko je kriv mora za to da odgovara kao pojedinac. Ali, postoji nešto kao kolektivna odgovornost za intelektualnu i kultur-

nu situaciju u kojoj su mogući masovni zločini...“

Intelektualac nema pravo na zabludu:

Filip David

TONE UZ S

Fragmenti iz mračnih vremena

Ма palubama, međusobno izmešanih: republikanci i monarhisti, nacionalisfi i liberali, zavisni i nezavisni infeleklualci. A u salonima, kako je uobičajeno, svira muzika. Time se pokazuje ravnodušnost prema očevidnoj propasti, ravnodušnost prema sadašnhjosfi i budućnosii

· Piše: Filip David Е

oće li novi svet biti bolji ili gori, videće-

mo. Možda mu više nećemo pripadati. Možda ćemo ostati da životarimo kao relikvije pokopane prošlosti. Da li ima pravo na novi svet onaj ko je prokockao svoj svet?

Prelistavam jedan časopis. Čitam tekstove

nekih mladih ljudi, tekstove od kojih čoveka

obuzima mučnina. Tu je jedna od mogućih vizija „novog sveta“ i novoga senzibiliteta. Cinično, ležerno ali odlučno odbacivanje demokratije, ljudskih sloboda, vraćanje hijerarhiji nejednakosti. Fašizam u postmodernističkom ključu. Parola je: „Nejednakosti ili smrti!” Ubijanje muslimana tumače kao čisto tehničko pitanje: „Rat je jedna vesela stvar za onoga ko zna zašto je tu.“ Oni su, kažu za sebe, moderni poslovni ljudi čije je zanimanje rat. Model superiornog srpsko-pravoslavnog mladog intelektualca. Gade se primitivnog nacionalizma. Njihova opsesija je ono što Suzan Sontag naziva fascinantni fašizam. Opsesija američkim B-filmom. Valjda zbog koncentrisanog nasilja i mačoizma. Ali ta očaranost Džonom Milijusom i arijevskom čistotom rađa zver okupanu u krvi, ta papazjanija nespojivih pojmova ovaploćuje se u oružju, uniformama, mehanici rata. Moj prijatelj komentariše: „To sada deluje kao trabunjanje, a zar one nacionalističke gluposti pre nekoliko godina nisu tako izgledale? Sve ono o čemu se priča neminovno dolazi. Pričalo se o ustašama i četnicima, sada ih ima koliko hoćeš. U Bosni muslimani nisu znali šta je to mudžahedin, sada se već prave „postrojbe mudžahedina“. Čitam Solovjeva i hvata me jeza od nečeg nepoznatog što dolazi, ali to su već strepnje metafizike naravi“... (oktobar 1992)

* * *

Katastrofa je prisutna u svemu što nas okružuje. Naš „Titanik“ tone sa svim onim što se na njemu nalazi. Na palubama su među-

sobno izemeša, zajedno: republikanci i monarhisti, nacionalisti i liberali, zavisni i nezaVisni intelektualci. A u salonima broda osuđenog na umiranje, kako je to uobičajeno, svira muzika. Time se pokazuje ravnodušnost prema očevidnoj propasti, ravnodušnost prema sadašnjosti i budućnosti. '

* * *

_ Bekstvo od stvarnosti pretvoreno je u način preživljavanja za one koji nisu imali snage

da se suprotstave tome avetinjskom svetu. To = * "и » ,

Crna i bela magija

U jednoj knjizi, napisanoj tridesetih godina, nalazimo jasno izraženu teoriju „upotrebe reči“: „Snaga koja uvek stavlja u pokret velike istorijske lavine, ili religiozne i političke pokrete, bila je magična moć izgovorene reči. Široke narodne mase pre se odazivaju pozivu govornika nego ma | kojoj drugoj sili“. Knjiga iz koje su nevedene reči nosi naslov „Majn kampf“. A otac fašizma Beni| to Musolini veli kako u odlučnim trenucima reči postaju činjenice. Fašizam desnice i fašizam levi- | ce uvek imaju na umu taj preobražaj jezika u nešto konkretno, opipljivo...

Totalitarna ideologija se najbolje iskazuje u oblasti jezika i medija. Njen povor je „поуороуог“, grub, prostački jezik podređen interesima vlastodržaca i potčinjavanju masa. Reči — sluge i reči | — leševi pretvaraju se u smeće na velikom đubrištu razarajućih ideja, opasnih utopija.

...Ali, na početku svega, na izvorima postanka, reči behu u samome srcu sveta. Tako je u Sefer jecira, kabalističkoj Knjizi stvaranja, zapisano da su dvadeset i dva glasa i slova i deset božanskih emanacija osnova svih stvari. U tibetanskoj mistici srećemo se sa jednim posebnim oblikom po| stojanja koji se naziva tulku, odnosno oblik stvoren magičnim procesom. Iz ovoga proističe svet | utvara i okultnih emanacija koji se fantomski prožima sa našim materijalnim svetom. Postoje, | dakle, metaforično rečeno, crna i bela magija, reči koje stvaraju i reči koje uništavaju. Iz nemoći, || neznanja ili ropske opčinjenosti ideologijama, intelektualni duh često:se potčinjava mračnim silama crne magije, upotrebi reči u zločinačke, demonske svrhe.

ostrvo spasa nosi ime ravnodušnost. Do toga ostrva nisu dopirale vesti o uništavanju gradova, stradanju ljudi, svakodnevnim zločinima. Istina je bila tako strašna da je bilo nepodnošljivo živeti sa njom. Ali takvo bežanje nije oslobađalo od moralne odgovornosti; na kraju, grehovi izdaje sopstvene savesti teži su i razorniji od svake ekonomske bede. Ravnodušnost se, pre ili kasnije, pokazuje kao glavni saučesnik velikih zločina.

* * *

Pre četiri godine na seminaru za mlade filmske reditelje u Beogradu, koji je vodio poznati mađarski reditelj Ištvan Sabo, poveo se razgovor o filmu i umetnosti u doba nacizma i o umetnicima koji su, služeći takvome režimu, prodali dušu đavolu. Jedan mladi nemački reditelj usprotivio se opštem mišljenju o krivici umetnika i intelektualca koji su podržavali Hitlera. On je izneo uverenje da su se mnogi ugledni savremenici našli u zabludi jer je zlo uzimalo izgled dobroga, a demonsko anđeoskog. „Ako su činili loše, mnogi su to činili ubeđeni da rade za opšte dobro“. U polemici koja je nastala Ištvan Sabo nije prihvatio takvu vrstu opravdanja. „Stvarni intelektualac nema pravo na zabludu ove vrste. Pogrešne procene u pitanjima narodnog opstanka i bitnih pitanja epohe ne mogu se ničim pravdati.“ Gde je u čitavoj ovoj zlokobnoj priči o samoobmanama i zabludama mesto naših intelektualaca? Da li su učili na primerima iz

bliske istorije? Šta su u svojim spisima, Svo-

jim govorima i proglasima proizveli oni čija je glavna oblast proizvodnja duha? Mnogi od njih, raspaljeni iznenada razbuktalim strastima, preko raznih memoranduma i deklaracija stvarali su u jednom već bolesnom organizmu groznicu koja će dovesti do pravog kolapsa. . Još pre dvadeset godina Danilo Kiš pisao je o takvom nacionalizmu kao o paranoji, pojedinačnoj i kolektivnoj paranoji, kao o ideologiji banalnosti i kiča. Za širenje, paranoje

pobrinuli su se psihijatri. Nacionalni kič kao uvod u rat preuzeli su neumorni delatnici kulture. Podignute su kulise za grand ршрпој u kojem će smrt igrati svoju predstavu. Insti-

|| „dvostepenom nacizmu“.

ekonomskih okolnosti.

antisemitizmom“.

tucije kulture pripremale su rat. Politika je taj rat sprovela. To je bila ona kardinalna greška, sudbonosna greška, seme zla iz kojeg su nastajala sve veća i veća zla.

* * *

Da smo znali da učimo od prošlosti, ne bismo ponavljali strašne greške koje danas plaćamo visokom cenom. Zar nije davno, pre ovih naših svirepih obračuna, Poljak Kazimjež Brandis napisao: „Ima nečeg lošeg u toj lakoći sporazumevanja nad grobovima, u tome istorijskom računu nad grobovima i koristi kakve donose umrli. Gospode Bože, čuvaj nas analogije, ali neke analogije me progone. Čestiti ljudi koji tvrde da je uništenje tri miliona ljudi bilo cena za monolitnost naroda, pošteni ljudi koji prihvataju cenu od hiljadu ili milion streljanih ljudi u zamenu za preobražaj naroda u besklasno društvo, i drugi dobri ljudi koji u ubijanju dvesta hiljada ljudi vide cenu plaćenu za spasavanje nacionalnog identiteta. To je jedna i ista pukotina, mana u srži. Ako se vrednost tuđeg života meri cenom vrednosti druge no što je život, treba pogledati da li u uglu ne stoji đavo.“

Danas je naša zemlja pretvorena u Atlantidu potopljenu u moru krvi. Javljamo se iz tog diluvijalnog mraka onima što će doći posle nas, ostavljajući iza sebe samo pustoš, očajanje i mržnju bačene kao otrovno seme u razrovane njive. Hoće li neko poverovati kako nismo bili u stanju da sprečimo pomor i ludilo?

Na pitanje, koje se stalno ponavlja, šta možemo učiniti i kakva nam je pomoć potrebna dajemo uvek jedan isti odgovor: ovo je bitka koju moramo sami izboriti. To je bitka protiv nas samih, zla'u nama, protiv destrukcije okrenute prema drugima ali i samima sebi. Ako tu bitku ne možemo dobiti, onda ni-

Jevrejski antisemitizam Prava jevrejska kultura postoji samo u dijaspori. Problemi autsajderstva, identiteta i nikada do | kraja prihvaćene asimilacije izazivaju „pometnju osećaja u pojedincu“, posebno u periodima veli-

kih društvenih previranja. Poznati su pojmovi jevrejske samomržnje, težnje ka samouništenju, nasuprot čemu se iskazuje napadna sklonost ka konvertizmu, učešće u pokretima nacionalnog ili političkog preporoda matičnog naroda, pa čak i podrška ekstremnim nacionalističkim pokretima, iako to, u krajnjoj liniji, protivureči interesima same jevrejske zajednice. Herman Broh piše o ispoljavanju grupne svesti, a tu, pre svega, misli na „nacionalnu svest“, kao o kolektivnom nacizmu koji je osnovni instrument svake politike. Kod asimilovanih Jevreja može se govoriti o

Razmišljam o ovome povodom izjave nekih članova Društva srpsko-jevrejskog prijateljstva. To su, primera radi, idealizovane tirade o trajnom i nikada nenarušenom prijateljstvu, o istorijskoj i božanskoj misli dva naroda, što je, zapravo, ignorisanje istorijske istine i suštine srpsko-jev- | rejskih odnosa, koji su, što je sasvim normalno, prolazili kroz svoje dobre i loše periođe, a često bivali zamršeni, složeni, pa i s tragičnim posledicama, uslovljeni nizom istorijskih, političkih i

Jedan sindrom javlja se, dakle, u svom prepoznatljivom obliku koji Broh naziva „unutrašnjim

XIII

smo ni zaslužili bolje od onoga što nam se događa.

„Preokrenuti svet je pokvareni svet“, nalazimo zapisano u jednom srednjovekovnom zapisu. Služeći se medicinski poređenjima, srednjovekovni teolozi iz doba kuge ustanovljavali su vezu između moralnog raspada i nereda u prirodi. Tvrdili su da „zlo počinjeno na zemlji utiskuje svoj beleg na duh sveta koji to odražava na elemente i, preko njih, na ljudska tela“. Opisuje se kako je Tibar jednoga dana izbacio nekakvu užasnu životinju sa „glavom magarca, grudima i trbuhom žene, nogom slona namesto desne ruke, krljuštima

(Septembar 1991)

ribe na nogama i glavom aždaje okrenutom unazad“. Rađao se veliki broj nakazne dece. Svet se ispunio čudovištima. Postao je ogledalo pometnje i nestvarnosti. U njegovom odrazu umnožavale su se različite ludosti, fizičke i duhovne nakaznosti. Poremećaji nastali iz moralnih izopačenosti preobraženih u fizičke nakaznosti tako su se rasprostranili da su napokon prihvaćeni kao nešto svakodnevno.

Koliko ovaj opis sunovraćenog sveta odgovara opisu našega bolesnog sveta ili unutrašnjem osećanju toga sveta? Da li smo svi na ovom čuvenom bošovskom Brodu ludaka, brodu greha, ravnodušnosti, koji plovi prema propasti?

Među ovim novokomponovanim herojima, gospodarima i psima rata, nalazimo i najozbiljnije kandidate za još jednu kategoriju protagonista sveukupnog meteža, ratne zločince. „Ko će suditi ratnim zločincima?“ pita se u jednom eseju Džordž Orvel. I odgovara: „Nije najvažnije da se ti politički gangsteri kazne, nego da se sami osramote. Oni to i čine na razne načine, jer do začudne mere te vojskovođe u svom blistavim oklopu, ti apostoli ratničkih vrlina, nisu radi da izgube glave na bojnom polju kad za to dođe vreme.“ Tako piše Orvel.

Na bilo kojoj strani da se nalaze, bilo gde da se skriju, uvek će postojati svedoci njihovih zlodela. Tišina i zemaljski prah prekrili su mnoge grobove, ali zločin i nepravda vape do neba. Vreme će pokazati ko su bili izdajnici, a ko heroji, kome pripada čast, a kome sramota. Prava istina neće moći da se sakrije.

(Odabrala i priredila Vesna Roganović)