Борба, 14. 05. 1994., стр. 24

Džejson Epstajn

prkos sedam „oskara“, sumnjam da će

„Šindlerova lista“ nadživeti svoj vek, bilo kao nezaboravan film, bilo kao film o koncentracionim logorima, jer zlo koje Spilberg pokušava da oslika leži izvan domašaja mašte. Б

Hitlerov genocid bio je zločin protiv čovečanstva, u kome je dobar deo čovečanstva i sam bio saučesnik. Hitlerove žrtve bile su mnogostruke, ali njegovi saučesnici — i aktivni i pasivni, i ne samo u Nemačkoj — bili su još brojniji. Šindler je bio egzotičan izuzetak i Spilbergov film omogućava gledaocu da sa olakšanjem i ponosom prima njegovo časno ponašanje, ali holokaust postavlja strašno pitanje o osobinama naše vrste, a ta pitanja Spilberg, zbog svojih dobrih namera i veštine, nije postavio, a možda i zato što mu nisu pala na pamet.

Njegovi grubi i samozadovoljni nacisti ukazuju da je on shvatio banalnost zla. Ali, on nije razumeo njegovu univerzalnost i postojanost ili veličinu i domašaj pobede zla u našem vremenu. Ovo ne znači da u zlim vremenima dobra dela ne treba proslavljati. Ona se moraju proslavljati, ali sa nekom vrstom istorijske perspektive, a ovde je to Spilberg propustio. On je stavio Šindlerovu neobičnost u prvi plan priče i dozvolio da on sam odredi trijumfalan ishod. Ali, Šindlerovo dobro delo je marginalno, a njegova motivacija opskurna, i toliko drugačija od ponašanja bezbrojnih drugih u to vreme, i kao da sugeriše da je on možda došao sa druge planete, kao jedan drugi čuveni Spilbergov lik.

Osim za ljude kojima je spasio živote, Šindler nije ništa značio za ishod holokausta. Ali, namera je bila da pokaže da on jeste mnogo značio, da je (kao Spenser Trejsi u „Black Rocku“, i slično) dokazao da izvanredni ljudi mogu da nadmudre zlo. A šta onda sa ostalima? Jesu li oni umirali na milione jednostavno zato jer sami nisu bili dovoljno pametni ili dovoljno srećni da nađu svog sopstvenog Šindlera? Đa li film treba da sugeriše da bi problem zla koje postavlja holokaust, bio rešen samo

da je bilo dovoljno Šindlera, i da je to jednostavno stvar nedostatka pameti ili sreće žrtava koje su pobijene? ! пе зато Hitlerove žrtve, nego žrtve Lenjina, Staljina, Maoa i njihovih brojnih imitatora — jesu li i oni pomrli jer se nije našao neko Šindlerovog iskričavog duha? U Kini i drugde mnogi još umiru jednostavno zato što nisu pametni, vešti i dovoljno srećni da prežive?

Bstetski i moralni promašaj „Šindlerove liste“ je pitanje stavljanja akcenta na pogrešnu stvar. Dramatično prikazivanje Hitlerovog zločina treba da nas ostavi potresene i ponižene u ime naše vrste jer holokaust postavlja

__J su 1985. i francuski kreatori, povo-

Film sa sedam „oskara“, kome ne predviđam dug vek, navodi nas da se ponovo suočimo sa holokaustom, ali nas, takođe, navodi da se s fim suočimo na krajnje komotan i samopovlađujući način

najozbiljnija pitanja o našem kolektivnom mentalnom zdravlju, ne govoreći o našim moralnim kvalitetima. Vašingtonski Muzej holokausta postavlja užasavajuća pitanja sa hrabrošću i dostojanstvom možda sa malo previše dostojanstva — i bez pokušaja da se da odgovor. „Šindlerova lista“ uopšte ne postavlja ta pitanja, niti od publike traži da se sa njima suoči. Umesto toga, pruža mogućnost da se ona prevaziđu, koncentrišući se na atipično dobro delo. U čuvenoj sceni lep mladić je do ramena u smrdljivom nužniku. Njegov izraz je izmučen i anđeoski; izraz koji negira iskustvo stajanja u pravom nužniku, kao što i sam film izbegava pravu lekciju o holokaustu.

Rizik principijelnosti

Kad su se naši trgovinski predstavnici vratili u svoje sobe u hotelu „Peking“ i uključili televizore da gledaju prenos dodele „Oskara“, koliko njih je, pitam se, shvatilo ironiju sopstvene situacije? A šta je sa nama ostalima? Koliko je nas, koji smo posmatrali prenos kod kuće, bilo dirnuto Spilbergovim nastojanjem da u povodu holokausta apeluje na naše kongresmene da po pitanju ljudskih prava u Kini nadiđu jednu tako važnu stvar kao što je trgovina, i da se naše Ministarstvo za trgovinu pokloni pred Ministarstvom spoljnih poslova i otkaže planove da idućeg meseca dovede u Vašington stotinu trgovačkih predstavnika iz Kine, a da u avgustu ne pošalje američku delegaciju u Peking ukoliko kineska vlada ne bude poštovala ljudska prava svojih političkih zatvorenika? Šindler je napokon bio spreman da rizikuje svoj posao i izgubi bogatstvo da bi spasio živote, ali obožavaoci Spilbergovog filma u govoru prilikom dodele „Oskara“ nisu rekli ništa o Kini, gde zločini nisu ništa manje teški nego Hitlerovi.

Hitlerov zločin je bio jedinstven po njegovoj opsednutosti rasom, ali to nije bio prvi, a svakako ne ni poslednji slučaj masovnih ubistava u ovom veku. Kažu da je Staljin pobio najmanje 20 miliona, ne računajući tu, kao preludijum za njegove zločine, one milione koje je pobio Lenjin za vreme svoje kratke vladavine. Mao, za koga je smrt miliona bila stvar potpune indiferentnosti, pobio je još više. Sa gledišta masovnih ubistava, naš strašni vek sigurno je jedan od najstrašnijih u celoj istoriji, jer su naši tirani ne samo nasledili tehnološka sredstva bez presedana, nego i ideologije koje su ne samo racionalizovale masovna ubistva, nego ih i zahtevale. U „Osamnaestom Brimeru” Marks je podsticao buduće revolucionare da „zgrome“ ostatke buržoazije, savet koji je Lenjin podvukao u svom primerku knjige i ostavio sledbenicima.

Perverzija naučnika

Takve ideje nisu dolazile naprazno, nego iz perverzije široko rasprostranjenih i još cenjenih intelektualnih tendencija iz bliže prošlosti, koje su proizašle, kao što Ričard Pajps kaže u svojoj istoriji ruske revolucije i ranog boljševičkog perioda, iz velikih filozofskih i moralnih dostignuća Prosvećenosti. Bilo je optimističko verovati da čovečanstvo može samo da se promeni, kaže Pajps, što je brzo dovelo do širenja masovnog terora, jer nije svako bio spreman ni voljan da se preobliči u skladu sa zvaničnim planom, i to su oni koje treba zgromiti. Hoće li sa desetinama hiljada bojevih glava perverzni produkt dobronamernih naučnih nastojanja — u rukama lidera kojima ni jedna zdrava osoba ne bi trebalo da veruje, naše stoleće biti samo uvertira za nezamislivo gore strahote? Ko će onda biti naš Šindler?

Hitlerovi zločini su za nas posebno bolni jer su se događali takoreći u

jesenjih modela u Parizu. Kolekcija

vom „Comme des garcons“ (Kao de-

| nacističkih koncentracionih logora.

| krpe, parčići kanapa umesto rajsfer-

|| žensko rublje u ritama (od svile, na-

5indlerova moda

Oni koji su plakali gledajući Spilbergov film „Šindlerova lista“, nosiće ove jeseni modele Rej Kavakubo, predpostavljaju modni hroničari, prisutni na nedavno održanoj reviji

“

kreatora Кеј Камакибо, род па -

čaci) sadrži nekoliko ekskluziviteta koji liče na logoraške uniforme iz

Siva boja, grubo sukno, rite i zašlusa ı dugmadi — to je moda inspi-

risana Spilbergovim svetskim hitom. Modeli Kavakuba nisu zapravo modni trend, već jedna teza, životni stav, izraz solidarnosti sa žrtvama, protest protiv nacističkih zločina.

Modni trend sa tezom lansirali dom 100 godina smrti Viktora Igoa:

ravno) trebalo je delu blaziranih či-

talaca „Jadnika“ opipljivo da dočara

bedu Igoovih junaka i izazove saža-

ljenje. > Da li visoka moda postaje neka

vrsta kolektivne katarze?

7. В.

najbližem susedstvu — u kući Ane Frank. . Žrtve su bile jedva na korak do nas. Sažaljenje i strah koji osećamo potpuno su lični. Međutim, u slučaju Staljinovih zločina, koji su prethodili Hitlerovim i potrajali dugo nakon Hitlerove smrti, milioni, inače, civilizovanih zapadnjaka su jednostavno okretali glave, a bezbrojni · drugi, većinom školovani i humani i užasnuti Hitlerovim ubistvima, branili Staljinove logore kao deo neophodnog historijskog procesa koji vodi ka konačnom odlasku buržoazije sa scene. U! svakom slučaju, sovjetske žrtve u njihovoji dalekoj domovini, sa imenima koja se teško izgovaraju i čudnom odećom, izgledale su potpuno drugačije od nas. Možda je za njih smrt bila drugačija, kao što je to možda i za Kineze, čije čudne živote većina nas teško može da zamisli.

Naša je kultura, za ovu ponovljenu nebrigu za naše prave vrednosti, platila ogromnu cenu u vidu izgubljenog pouzdanja. Bez obzira do kojih apsurdnikhi ekstrema dovođena literarna teorija dekompozicije na našim univerzitetima, jasna je činjenica da smo naučili sebe i svoju decu da konvencionalni govor naše: civilizacije primamo sa krajnjim skepticizmom, tako da od visoke kulture do najniže — od Platona i Šekspira, pa sve dole do Bele kuće, i još niže, do Windsora — mi sada, po običaju, razložimo sve, ostavljajući jedino sasvim . krhko duhovno i kulturno tlo ispod sebe.

Možda je zato „Šindlerova lista“ primljena sa divljenjem, i zato je njene pristalice brane sa nepokolebljivim osećanjem. Šindlerova lista daje nešto u šta se može verovati. Ali, malo je verovatno da se u ova naša kvarljiva vremena Spilbergovom šarmantnom varalici može dugo verovati. Za to vreme hoće li ikoga film navesti da vidi vezu između nacističkih zločina i onih u Kini drugde, i da rizikuje svoju fabriku i svoje bogatstvo kao što je Šindler rizikovao svoje? „Šindlerova lista“, kako to obožavaoci tvrde, navodi nas da se ponovo suočimo sa holokaustom. Ali, ona nas je isto tako navela da se s tim suočimo na krajnje komotan i samopovlađujući način. (New York Rewuće)

Prevod: O.