Борба, 14. 05. 1994., стр. 25

ари aio)

Piše: Mirjana Bobić Mojsilović ja: se početkom protekle nedelje rasplamsao do neslućenih razmera. Gospođa Dafina, umotana u saten, син 1 posmatra. Kako joj je uspelo da sa rampe pređe na galeriju sa kesom kokica i da posmatra šta se dole, na sceni događa? Jednostavno, novi akteri gurnuli su je sa scene. U svemu ovome ispada da je večna srpska mama odigrala svoju ulogu besprekorno,:te da se predstava sada odvija sama od sebe. Da ne budemo suviše paranoični: verujem da je reditelj smislio samo prvi čin, a onda su stvari krenule logikom prvobitnog zapleta. Osim, osim ako Srpska reč nije, u stvari, u dosluhu sa jed-

nom strujom u SPS-u pokušala da parafra- -

zira Orsona Velsa. Znate ono — Istine i laži? Ili još bolje „Rat svetova“. Farsa se nastavlja, i nikako mi nije jasno o čemu je to zapravo reč. Dal' je naprasno u ovoj zemlji postalo amoralno — biti bogat? Imati pare? Zašto je štednja kod pozamašne bankarke odjednom sumnjiv moralni čin, i još više, što bi, po definicji, bilo loše uzeti svoje pare iz banke koja propada? Sve mi se više čini da je to igra, za nas male koji joj nismo dorasli. Ime na spisku koji je ispostavila gđa prva dama opozicije (bez obzira na gotovo komični prizvuk koji je njen povratni udarac izazvao u janvosti i bez obzira na činjenicu da je najverovatnije reč o falsifikatima) dokazuje više različitih stva-

fona (TV) sumraka

ldolizovane razl IK ec Nezavisni i

ostali. Skandalmajstori. Unproforci. Lilić i njegovi prijatelji. RHiđokosi. Samo

naslovi

ri, ali je možda najznačajnije to da su mediji prvi put u ovoj mladoj demokratiji, kako bi to patetično rekao dr Tuđman, postali bitni. Nije više ni najmanje svejedno Šta se piše. Ni kako se piše. Ni da li se laže. Stoga će se, koliko ja vidim ovaj skandal kad-tad vratiti tamo odakle je počeo. Hoću da kažem, prosto je neverovatno kako je malo ko u medijima, dakle javno, posumnjao, u ono što je govorila gospođa Dafina. Mora biti da je to zato što je i gradani i mediji smatraju jednom poštenom ženom, koja nikada ništa ne bi ukrala. Nikome. A ko ne krade, taj i ne laže. U tom smislu dođe mi da se zamislim nad jednim beogradskim listom koji „dami koja je volela šešire“ prvo dao enormni publicitet, a onda, kada je „dama koja je volela da pra-

vi skandale“ objavila svoj spisak, počinje” · da objavljuje najcrnje tekstove o gospođi

Dafini. Kao Dafina je kriminalac, varala je i po samoposlugama i izdavala je čekove bez pokrića. Tako da mi dođe da počnem da branim Dafinu. Cela afera je, međutim, pokazala kako su svi na ovaj ili na onaj način bliski vlasti — što nije nikakav kriminal niti zločin po sebi. Ko je naime imao veze za podizanje para, taj mora da je ne· Када zbog nečega i u nečemu bio veza, a : ko u ovoj stvari laže, ko krade, ko muva i . Šta se i za čije interese muva pokazaće vrei ;

me. Svaki skandal bude i prođe. u suštini sve se ovde brzo zaboravlja. Jedno je sigurno: u ovoj šervudskoj šumi „poštenih“ svako hoće da bude Robin Hud sa našim parama. U čuvenom Diznijevom istoimenom crtaću, Robin Hud je lisica. Ništa nije slučajno. 2.

Mada je postalo nesnosno više slušati uglavnom iste i uglavnom neviđeno до: sadne rasprave o suštini medija, o objektivnosti i nezavisnoti, prosto mi je nemoguće da se ne osvrnem na najnoviji prilog toj ovde tako popularnoj temi. Pošto je i sama jedna od zvezda Dafingejta, Danica Drašković je napisala otvoreno pismo direktorima „Politikine“ kuće, koje je sa radošću pročitao NTV Studio B. Tako da se pljuvačina nastavila. Elem, u tom je pismu gospođa Drašković podvukla da smo dobili još nekoliko medijskih Bastilja. Ne pada

mi na pamet da branim ijednu medijsku |

kuću u Srbiji, ali je već malo postalo pitanje dobrog ukusa da gospođa koja ima svoj list i koja je u novinarstvo ušla prekjuče i to kao partijski radnik svoga muža, non-stop ispostavlja teoriju nezavisnosti medija. Niko ne može biti ni dobar ni loš, dok to ne ustvrdi gđa Drašković, koja savršeno zna šta je politička nezavisnost medija. Ta-

ag с ko se politička nezavisnost stiče isključivo čvrstom vezom sa SPO — i kada oni daju tapiju nekoj TV stanici ili nekom listu da je nezavisan, to je sigurno to. Tako da se na izvestan način Vuk i Dana mogu smatrati mentalnim naslednicima Radomana Božovića, koji je ako se sećate, jedared slovio kao glavni urednik Vojvodine. Uređivačka politika srpskih medija, međutim, u poslednje vreme prešla je u ruke dve žene. Možda je zato sada tako burno u našim elektronskim i grafičkim egzistencijama. A što se tiče, u poslednje vreme često pominjanih opaski koje su stizale iz kuće na čijem čelu sedi dr Živorad Minović, da je sramota za poštenog čoveka da radi za kuću na čijem čelu sedi Milorad Vučelić, stvari su vrlo proste: što bi rekao moj drug Nikola Đorđević „ne treba previše IDOLIZOVATI te razlike“.

Isidora i Nebojša Pajkić, idejni tvorci i medijski promoteri koncepta Politarta i Manifesta nove srpske desnice imali su zanimljivu emisiju. U kojoj su objašnjavali šta je kemp, zašto se poigravaju tabuima (od kojih je fašizam ovde možda najveći), priznajući da žele da šokiraju javnost, jer umetnici, između ostalog, treba i to da rade. Oni koji tu stvar posmatraju sa ideološkim naočarima, verovatno su zgranuti. Ali u čemu je razlika (estetska ili umetnička, pa ako hoćete i značenjska) između pesama „Moj je dika partizan“ i pesme „My lover is chetnik“? Valjda je jedina razlika što o ljubavniku četniku peva jedna zgodna žena. Što se tiče skandalizovnja „malograđanske kvazidemokratske javnosti“ ove nedelje to nije pošlo za rukom (iako su je dizali) egocentričnom umteničkom paru i ljudima iz njihovog serkla. Zato što malograđanska kvazidemokratska javnost ove nedelje u svome skandalu mora da se obavi onim od čega malograđanin jedino i živi. Ugledom. Za umetničke projekte i njihovo promišljanje biće vremena kad se ugledni operu od blata koje su jedni na druge bacali.

U svetlosti ovih malograđanskih događaja, gotovo da niko nije imao snage da razmišlja o tome šta se dešava u Bosni. Potpisi na mirovne sporazume, menjanje penkala i memoranduma po belosvetskim konferencijskim salama, potpisivanje pri-

mirJae i otpisivanja, sve to bilo je protekle nedelje ništavno pred potpisima naših tihih suseda preko puta Dafininog dekoltea. Listinzi i tome slično. A u Brčkom, Muslimani ispalili granate na grad, i pobili civile. Ne bi to bila nikakva specijalna vest u vestima iz rata na koje smo tako reći oguglali, da UNPROFOR nije zabrljao. Umproforci su muvali oko toga. Te nije bilo bombardovanja, te ne znaju ko je to uradio, da bi na kraju, izgleda sa teškom mukom, priznali da je to delo Muslimana. Šta radi UNPROFOR po Bosni, uopšte mi nije jasno. Strašno je i pomisliti da će kao i onu pređašnju i ovu istoriju pisati oni koji pobede. To samo znači da medijski prenosi rata služe samo za brzometno šokiranje javnosti, ali nikako i za kvalitet i objektivnost informacija. Teško nama sa novim memoarima.

Predsednik Savezne republike Jugoslavije, Zoran Lilić, otputovao je u Pretoriju, na jug Afrike, da prisustvuje inauguraciji prvog crnog predsednika zemlje u kojoj je do prekjuče carovao aparthejd. Lepo je što je otišao. Onda su ovdašnje televizije javljale kako se predsednik Lilić tamo dobro provodi u društvu naših (srpskih ili jugos-· lovenskih?) prijatelja. Kao, imamo mi mnogo prijatelja, i crna Afrika je uz nas. Pa su naročito na „Dnevniku“ RTS navođene nekolike zemlje čiji su predsednici sa zanimanjem slušali objašenje gospodina Lilića o tome šta se događa u Jugoslaviji i kako nam je teško pod sankcijama i naročito zašto tramvaji i autobusi po Beogradu ne saobraćaju kako valja. (Zli jezici bi rekli — pa čovek je u mladosti bio kondukter!) Predsednik zemlje koja je nastala pljuvačinom po čoveku koji je u belom odelu i sa tompusom putovao po Africi i lovio lavove, po čoveku čiji je beli brod sa posadom i svitom svuda, na svakom doku trećeg sveta bio dočekivan ovacijama, po čoveku koji je tako rado primao predsednike nesvrstanih zemalja i još radije im odlazio u duge posete (naročito u zimskim mesecima, kad ovde pada sneg i duva košava), gradi diplomatske veze na najvažnijoj opciji pokojnog predsednika. Na nesvrstavanju. Logično. Jugoslavija i Haiti su danas dve najnesvrstanije zemlje na svetu. Bližimo li se trenutku u kome će i druga Titova dela biti revalorizovana?

Riđokosi je ponovo bio među nama. Neverovatni Rus, Vladimir Žirinovski, stigao u Beograd kao gost Mirka Jovića. Popeo se, sa svitom u kojoj se nalazilo nekoliko ruskih generala, jedan član parlamenta, nekoliko lokalnih udbaša i nekoliko prevodilaca, kod Konja, na Trgu Republike, i održao govor Srbima. Zatezanje oko toga hoće li mu biti dozvoljen miting ili ne, ispostavilo se kao taktička varijanta. Ali, šta se posle desilo? Posle relativno bledog nastupa u Beogradu, Vladimir Žirinovski se vratio kući, i prema pisanju dnevne štampe, na pres-konferenciji koju je odražo u Dumi, osuo drvlje i kamenje na gospođu Miru Marković koja je, prema njegovim rečima, bila glavni inspirator i inicijator da se „dozvoljeni miting: zabrani“. „Ona je žena koja se meša u sve, posebno u politiku, prozapadno je orijentisana“, rekao je Žirinovski, dodajući da ona liči na Raisu Maksimovnu: „Slušajući ženu, Gorbačov je rasturio Sovjetski Savez i izgubio vlast. Milošević bi trebalo da izvuče pouku.“ Reč je u stvari o tome da nije bitno da li je gospođa Marković prozapadno orijentisana, nego da su Sjedinjene Američke Dražve okrenute ka Istoku.

Srećni ljudi, ponovo. Problem naših života je što je sve više, toliko toga, sadržano samo u naslovima.