Борба, 14. 05. 1994., стр. 26
abrinutost nad ažnim problemima
U nastojanju da pomogne U razrešenju nedoumica naslalih gofovo istovremenim objavljivanjem dva pravopisa srpskog jezika, „Nedeljna Borba“
je objavila tekst dr Mitra Pešikana, Napominjemo,
jednog o
d autora „Pravopisa srpskoga jezika“ (izdanje Matice srpske) s uobičajenom redakcijskom opremom, da je fifula „akademik“, ispred auforovog imena, jedan od elemenata te opreme,
je rad našeg ilustrafora, Sada donosimo reagovanje dr Radoja Simića,
kao uostalom i crfež „sa troglavim zmajem“, koji
redovnog profesora Filološkog fakulteta i jednog od autora „Pravopisa
ба
srpskoga jezika sa rečnikom“ (izdanje „Štampe“ i „Unireksa“). Ostali autori su dr Živojin Stanojćić, dr Branislav Ostojić, dr Božo Ćorići dr Miloš |
Kovačević, azzezEEIuuNEuuurIuuruuuuI n amumu=a Piše: Prof. dr Radoje Simić
„Borbi“ od 29. IV — 3. V (str. 18-19) čiLJucčiaa je ponuđen tekst „Jedan jezik — tri pravopisa“. Autorska naznaka glasi ovako: „Piše: Akademik Mitar Pešikan“. Gospodin akademik je udostojio sebe dubokog (samo)poštovanja, pišući tu zvučnu titulu velikim slovom, a zaboravivši da je ima pravo nositi tek kad postane redovni član ove visoke ustanove. Tekst je čak i
· ilustrovan: odmah ispod naslova slika 'Akademikova' (nešto nam se ne čini naročito zabrinut, više je uplašen); malo niže naslovna strana Novoga Matičinog pravopisa, na kojoj piše da je izašao 1993. godine (očito pre nego št je bio završen, jer je javnost vrlo zainteresovano pratila sve faze njegove izrade, i znamo dobro da se pojavio u aprilu 1994); inventar upotpunjuje troglavo čudovište koje na leđima nosi samo dva pravopisa (jedan se izgubio, ili još nije bio gotov za tovar: računajući prema izrazu sva tri lica 'aždahina', biće da je umakla pre nego što je stiglo ”mnogopoštovano! Matičino remek-delo).
_Pešikanov veliki tekst, zajedno sa svojim jednoglavim i troglavim zmajevima, lažno se (u podnaslovu) predstavlja kao „uporedna analiza tri pravopisna priručni-
Sada vidimo da Pešikanov tekst
nije ni stručna analiza niti nauč- ·
na kritika, za kakav se prodaje, već upravo ono što se u njegovom zaključku ističe: uvod u islednički zamišljenu istragu i „čistRu“ na univerzitetima. Naravno, autorima anatemisane knjige ostavlja se „časna“ mogućnost da se odreknu svojih ubeđenja, da priznaju greške i pokaju se (verovatno po sistemu „kritike i samokritike“, dobro poznatom iz naše nedavne i malo davnije političke prošlosti!?).
ka“; a stvarno on je usmeren svom težinom protiv 'konkurentskog' (i po njemu za narod opasnog), Pravopisa srpskoga jezika sa rečnikom, koji je izašao 1993. u izdanju „Unireksa“ iz Nikšića i „Štampe“ iz Beograda — te nadasve i naročito protiv „svojih (po godinama) mlađih kolega autora, recenzenata i zastupnika ove zbrzane, neodređene i nedomišljene obrade“. „Nimalo ne po'cenjujem činjenicu (kako po neko može pomisliti) da se ta obrada pojavila i da se mogla nazvati Pravopisom srpskoga jezika; a pogotovo da se može predavati bespomoćnim studentima i poz'diplomcima, i to ue samo na jugo-Zapadu otadžbine na nikšićkom po'centru naše univerzitetske lingvistike, nego i na središnjoj. katedri Daničića, Kuljbakina, Belića... prekratko i Ivića“.
| ___Tako Akademik” Pešikan završava svoju kritiku. Mnogima će. se učiniti smešnim i ova zajedljivost izrečena očito u nemoćnom besu, i kvaziduhovite aluzije na naša pravopisna rešenja s kojima se ne slaže (Ne znamo šta bi bio 'po'centar univerzitetske lingvistike? I ne znamo otkuda 'Akademiku' ovaj apostrof. Duhovitosti katkada ispadaju dosta bedno, da ne kažemo glupo), kao i napomena koju — veli on — „upućujem sa svom zabrinutom ozbiljnošću čovjeka pred penzijom, iako je pisana mimo takta kojega sam se držao cijelog radnog vijeka“. Ne vidimo zaista zašto se naš (samo)poštovani “Akademik' izvinjava što je pred kraj života napustio „takt koje-
ga se držao cijeloga radnog vijeka“: čoveku se ukaže prilika da se izjasni ko je i kakav
je, pa on to i učini pre ili kasnije. A kakav,
je naš mnogo poštovani 'Akademik', biće nam jasno kad spojimo njegovu zabrinutost za otadžbinu sa opomenom da „autori, recenzenti i zastupnici“ koji nešto što se njemu ne dopada smeju nazvati Pravopisom srpskoga jezika, eto, mogu predavati bespomoćnim studentima.
Postoje, kako vidimo, mudri ”Akademici' sa pravom da brinu o dobru otadžbine, i neodgovorni profesori koji su uzurpirali pravo da predaju bespomoćnim studentima, i pored toga što su tako neposlušni i neodgovorni pa nešto nazivaju pravopisom, drugo gramatikom ili sl. van "reda i logike” koji im se propisuju sa najviših mesta. Sve je to smešno samo na prvi pogled. Ali kada zagledamo dublje u prošlost, naći ćemo dovoljno opominjućih primera o tome kakav je smisao i kakve su posledice tih podela na "otadžbinsku' i antidržavnu” nauku. Ko je čitao npr. Odbranu Sokratovu, zna da na samim počecima naučnog i pedagoškog rada sa 'bespomoćnim studentima” stoji najstrašniji primer: muirac kojim se diči čovečanstvo morao je ispiti otrov zbog optužbe da je “kvario omladinu jer ju je podučavao nedozvoljenim i jeretičkim idejama (A optužen je upravo od strane svojih kolega, koji su se pobojali za sopstvene interese: da će im. konkurentska nauka oduzeti blagonaklonost vlasti i izvor zarade.). Kod nas u novoj istoriji imamo sličan primer: Vuk Stefanović Karadžić, u tek obnovljenoj srpskoj državi, i tek začetoj nacionalnoj nauci, imao je da izdrži neverovatne pritiske, poniženja, progone kojima ga je izvrgavala klika zgrozdana oko vlasti i nauke kao profita. Pa i kad je umro, cenjen i poštovan širom Evrope, kod kuće je imao uvek — a ima i danas — puno dežurnih kritičara koji se bave njegovim 'grehovima”", a dela njegova čitaju isključivo tragajući za omaškama. Policijske metode prate kao sen, kao usud prate nauku, pazeći da ova ne pređe 'zacrtane okvire državnih interesa'. Najgore je što to uvek čine sami 'naučnici'...
Sada vidimo da Pešikanov tekst nije ni stručna analiza niti naučna kritika, za kakav se prodaje, već upravo ono Što se u njegovom zaključku ističe: uvod u islednički zamišljenu istragu i 'čistku” na univerzitetima. Naravno, autorima anatemisane knjige ostavlja se 'časna”' mogućnost da se odreknu svojih ubeđenja, da priznaju greške i pokaju se (verovatno po sistemu 'kritike i samokritike”, dobro poznatom iz naše nedavne i malo davnije političke prošlosti!?). Ko ne veruje, neka samo pažljivije promisli kakav je u stvari smisao završnih reči 'Akademikovih da je svoj tekst zamislio „ne samo kao zbirku fakata koji su sami sobom kritika i stručna osuda nego i kao apel da promisle treba li da se zaustave u akciji koju su poveli“. Za njega je stručna i naučna aktivnost u krajnjoj liniji 'akcija' za nekoga i protiv nekoga. Nauka je potčinjena politici i stavljena u funkciju ideoloških pregrupisavanja. Naučna kritika je islednički postupak protiv autora?
Ne zameramo 'Akademiku' što ne zna mnogo 0 Sokratu. Njegovi teorijski pojmovi formirani su u vremenu i duhu Marove formule o sal, ber, jon, roš (kao: u ime oca, i sina, i svetoga duha, amin), kao i Staljinovih Pitanja lingvistike, kojima se marizam poništava u ime drugih formula, a od pristalica "najveće nauke” zahteva da se odreknu jednih i prihvate druge. Oni su to i činili, po tadašnjim dobrim običajima (Verujemo da će “Akademik” Pešikan i sve ovo što rekosmo odmah poreći, kako se i pristoji dobrim učenicima velikih učitelja). Zameramo mu, međutim, što te običaje poricanja (i samoporicanja) nastavlja negovati i u naše vreme, pokušava ih učiniti opštim načelom naučnog delovanja, i nametnuti današnjim generacijama. Grmi sa
svoga akademskog Olimpa (iako se nije ispeo ni na Areopag!), poziva mlađe zastupnike univerzitetske lingvistike” na red i disciplinu, na odricanje od sopstvenih shvatanja u ime poslušnosti prema 'starijima; zastrašuje i preti najvećim kaznama. Ti običaji su primetni na dva značajna plana: na planu naučnom i na planu ljudskom. Razložićemo 'Akademikova" 'fakta' i 'stručne ocene', a ono O čovečnosti neka mu je bogom prosto.
„Danas je... prosto nezamisliv klasični negovatelj jezičke pravilnosti, sa onako strogim normativnim odnosom kakav zapažamo npr. u Maretićevom Jezičnom savjetniku“. Ovo nije napisao nijedan od onih koji se optužuju da rovare protiv normativnog 'reda i logike”, nego je pisac ovih redova sam tužilac (vidi „Naš jezik XVIII 1-2, str. 80). On je drugom prilikom rekao i to da „preterano jezičko čistunstvo“ znači
„u stvari kočenje progresa“ („Naš književni,
jezik na sto godina poslije Vuka“, Beograd 1970, str. 189). Isti taj nekadašnji pobornik slobodnijeg pristupa normi sa velikim gnevom se okomio na sve nas koji smo u bilo čemu odstupili od linije 'zacrtane' u ”dokuтептасју, ili 'zaključnim zapisnicima”, 'elaboracijama! itd. (Ne šalimo se: sve ovo stoji u uvodnom delu teksta, koji više liči na pravne preambule za krivično gonjenje nego na uvod u stručnu raspravu).
Prva i najveća primedba našem pravopisu glasi da on „vrlo nepotpuno pokriva problematiku“. Sintagma 'nepotpuno pokrivati' sadrži dve bitne činjenice. Najpre o 'nepotpunosti'. “Akademik” Pešikan veli da je npr. njegov rečnik „selektivan i mno-
_ go kraći“. Reči su u njega unošene „birajući jedinice uočene kao bitne za normu srpske jezičke kulture, naročito one gde imamo neku popravku ili doradu, ispuštajući nebitne i nesporne“. Sa toga gledišta nama se zamera što u našem rečniku pobogu „nema ni takvih jedinica kao što su“ Albanci, Arbanasi, Šiptari, a i još nekih istoga ranga i značaja 'za normu srpske jezičke kulture”. Izvinjavamo se prvo pripadиста susednog naroda ako rasprava O njihovu imenu liči na zaludno šegačenje sklerotičnih inadžija, pa onda i čitaocima i kritičaru: i posle njegovih pouka mi ne vidimo u čemu je toliki značaj ovih reči, po-
_ gotovo gde je kod njih pravopisni problem. Jer mi — koliko se sećam — raspravljamo o pravopisu?
Ali natrag k problemu nepotpunosti. Dakle, Pešikan sme biti „selektivan i mnogo kraći“ (videli smo po kojim kriterijima), a mi u svoj rečnik moramo uneti npr. Skoplje i Skopje (bez šale: stoji u primedbi), iako se ne kaže zašto to, a ne Vin i Vijenu pored Beča, Budapest kraj Budimpeš-
guuuUuovuawuguuuuu e ——<—___L·&L«· L_ ______"_-" -"--"---CCCC
- Način pisanja kod g. „4kademi-
ka“ „određen“ je za svaki slučaj
posebno, a to određenje nema vanjske podloge, ono zavisi samo od ličnog raspoloženja pravopiščevog. Ne znam kako će obezbediti primenu takve norme, sem da krene s batinom po nadleštvima, redakcijama i školama. Ili, pošto ima naklonost vlasti, možda će jedan deo „pravopisnog budžeta“ odvojiti za formiranje specijalne policije za istragu i gonjenje pravopisnih prestupnika? Sve se može kad se hoće, i kad imamo kod boga ujaka.
te, Bukreš osim Bukurešta, Lipsko pored Lajpciga, Dresno pokraj Drezdena ili Dresdena, Rom osim Rima i dr. Među njima je mnogo reči koje su stvarno značajne za nekadašnju ili sadašnju 'normu srpske jezičke kulture, mada su većinom bez značaja za pravopis. Ali kuda bismo otišli prateći takvu normativnu logiku — jasno je i deci, kamoli ozbiljnom naučnom radniku. Pravopisni rečnik nije bilo kakva zbirka reči sa „upotrebnim savetima leksičke i gramatičke prirode“, kako hoće naš Akademik". Za to postoje drugi jezički priručnici, o čemu je vrlo dobro obavešten g. Pešikan. Ali mu to očito ne smeta da sve porekne u cilju besprimernog difamiranja svojih kolega kad pokušaju misliti drukčije od njega.
Sada o 'pokrivanju i prikrivanju. Nepotpunost našeg pravopisa ogleda se — po Pešikanovoj oceni — i u tome što on „U Pravilima opisuje izgovor svih naših glasova i niza njihovih varijacija ('DraVOgO-
мог)“. Его: potpuniji je njegov opis, u ko- |
jem nema svega, nego naš, makar u njemu i da nije ništa ispušteno. No. g. Akademik” ne kaže zašto izostavlja opis nekih glasova i glasovnih pojava. Otkriva to tek posredno, u izjavi povodom pisanja nekih reči stranog porekla, koje se preslikava i na dve-tri domaće knjiške kovanice: „Težnja
- da se ne zamuti jasna motivisanost reči i
da se ne zamagljuje izvorna struktura učinila je da je nesporna norma našeg doba pisanje potčiniti, natčovek, otćušnuti, potceniti, poddijalekat (sa dva d), podtip, podtačka (sa d i t), postdiplomski, vannastavni, izvannaučni, superrevizija i protivvrednost, gangster i štrajkbreher, nacistkinja i protestni“. Sada vidimo zašto treba biti izbirljiv u opisu glasovnih zakona našeg jezika — da bismo ih mimoišli kad nam se više dopadne 'izvorna struktura” ili 'jasna motivisanost' reči. _
Ne znamo samo dokle seže ta zabrinu-
tost za 'strukturu reči. 'Udvajanje slova
ostavljamo g. 'Akademiku” i drugima koje ono zabavlja (Vuk je jakim argumentima izbacio taj običaj iz pravopisa, ali njegovi
savremeni protivnici ponovo ga na mala ~
vrata uvode. Mi ga ne cenimo.) Umesto toga pitaćemo se: zašto pišemo npr. oče,
očev, očevina ili otadžbina prema otac, a –
načela 'izvorne strukture” i 'jasne motivacije zahtevaju da pišemo valjda ovako: otace, otacev, otacevina, otacbina? Ili zašto g. Pešikan svoje ime piše tako, a ne bar Piškan, jer svođenjem na 'izvornu strukturu' latinskih reči od kojih je postalo, uz primenu slovenskih principa onološke i morfološke adaptacije, dobivamo upravo taj oblik? Odgovor je samo jedan: zato što mi pišemo kako se reči izgovaraju na našim usnama, a ne kako nas veleučene rekonstrukcije mogu (krivo) navoditi. 1 baš to načelo pisanja kako se govori 8. "Акаде-. mik' želi 'pokriti' i zapravo prikriti. A mi . ga u svom pravopisu uzimamo Za polaznu osnovicu, objašnjavamo ga i upućujemo ljude kako da ga u svakom pojedinačnom slučaju primene. Na taj način može svako
prostim rasuđivanjem sam pogoditi kako |
će pisati, a ne da kao neki intelektualni
bogalj uvek trči po savet kod 'čuvara reda'.
Umišljeni autoritet nadobudnih naučnih ·
imbecila time se zaista ruši u prah i pepeo, ,
jer se pokazuje da ono o čemu vode svoje:
'zaključne zapisnike', sakupljaju 'doku- mentaciju ili "vrše elaboraciju' — пе угед ništa. Ili bolje: vredi samo onoliko koliko с nam služi da se 'uzdignemo do jednostavnosti'... Nama je, bez obzira na akademska = domišljanja, više stalo do jednostavnosti Li efikasnosti norme nego do autoriteta. Pisanje gangster, štrajkbreher i sl. sitni su simptomi nečije rajetinske psihologije: u prvoj se reči kopira 'otmeni' engleski na—; čin pisanja, a u drugoj izostaje bar crtica!g da bi se sa rogobatnog nemačkog prešloic na naš elegantniji sistem. Tip protestni, robustno(st) normativno je uzbudio dopgmat~+;