Борба, 24. 10. 1994., стр. 17
| 994.
Рта 113
'
+ % a raju zdravlje ı smanjen zahvaljujući i — sankcijama. Međutim,
nost unošenja zaraznih bolesti biće mnogo veća a г Svetislav Ristić, glavni epidemiolog Saveznog za-
ћ bolesti ieckog kanala » Ristić, glavni e preko Alekaništa Sredoora. Naravno, je“ kolere u noguće i zbog renih odnosa. razlozi koji su везе poznatih a klasične ko"ava morija. ma po redu, :oja je započe> od Celebesa а је izazvana takozvani 01 punih trideset Ja vibrion ne »olest. Mnogo ik bolesti od iva oboljenje postotka ekito je zapravo jo kod drugih trbušnog tifulizenterije, na t je ispod jed:azliku ođ kla5 prelazio i 60 1 blagovreme:ajeva kod koiečenje umira-
aija kolere E1 ovana i nazva:objašnjava dr »tembra 1937. :a 1938. na Ce48 ljudi. Druyila u oktobru "арта 1940, а
šezdesettroje = pojavilo još
od februara .. u Sulavesiju, ada tokom na-
nije registroiručju nijedan 1957. obolela saru i dvoje u
: AVANTURE
ба iednokro
Džakarti. Godine 1960. kolera E1 Tor se pojavljuje još jednom na svom žarištu — Sulavesiju i Džakarti, a 1961. zauvek napuš-
ta svoje endemsko žarište i daje -
niz epidemija u drugim zemljama, kaže dr Ristić.
— Nova, sedma pandemija 1965. dopire do SSSR, 1970. zahvata Tursku, 1971. ponovo SSSR, pa Portugaliju, a 1973.
Ttaliju sa epidemijama u Napu-
lju i Bariju. Najveće epidemije kolere E1 Tor u Evropi zabeležene su u Turskoj sa 1.189 obolelih, u SSSR sa 720 registrova-
nih slučajeva, u Italiji 278, u Po- ·
rtugaliji — 1974. sa 2.467 bolesnika, u Španiji 1979. sa preko dve stotine obolelih i ove godine
u Albaniji u kojoj je, doduše,
prema nezvaničnim izvorima, oko tri hiljade zaraženih vibrionom kolere E1 Tor.
Како ртерохпан Којего
Importovanje kolere E1 Tor danas ne može da se spreči. Međutim, prema rečima dr Ristića, epidemije mogu, mada to i nije uvek slučaj o čemu svedoči hidrična epidemija bacilarne dizenterije, enterokolitisa i kolere u Dimitrovgradu 1989. godine.
— S toga je neobično važno, kaže dr Ristić, a imajući u vidu neveliko iskustvo naših lekara, da se podrobnije upoznaju sa kliničkim karakteristikama kolere što je neophodno i za rano otkrivanje. Iako se kolera El
Tor sa tipičnim znacima javlja ·
izuzetno retko i u malom postotku, tako da objektivno bolesnik ne pokazuje znake bolesti, već obične prolive, treba imati na umu da postoje razlike u definiciji kolere E1 Tor u zavisnosti gde se bolest pojavila. Smatra se da je neki slučaj sumnjiv kada na određenom terenu gde nema kolere bolesnik stariji od pet godina pokazuje akutnu,
stečenu dijareju i dehidrataciju zbog gubitka tečnosti i mineralnih materijala. Drugačije se tretira sumnjiv slučaj sa terena na kome vlada kolera, tako da je bolesnik i onaj od dve godine starosti. To je važno znati kod dijagnostikovanja importovanih slučajeva. A slučaj je potvrđen kada se od bolesnika u odgovarajućem nalazu izoluje vibrion kolere. Inače, kaže dr Ristić, čovek je jedini izvor ove zaraze. Izlučivanje vibriona, koji se smatra bakterijom, kod inficiranih ljudi dosta je kratko i kod klasične i kod E1i Tor kolere. Takvo kliconoštvo posle preležane E1 Tor kolere u oko 80 odsto slučajeva spontano prestaje posle petog dana, a posle desetak dana sasvim, tvrdi dr Ristić.
Тако je kolera E1 Tor laka crevna zaraza, njen vekovni smrtonosni pohod ostavio je strah u ljudima. Zato se i događa da se s prvim slučajem kolere u susedstvu zahteva karantin, sanitarni kordoni, vakcinacije, kojc zapravo ne treba primenjivati. Čak se takvi zahtevi čuju od zdravstvenih radnika. Upravo zbog toga dr Ristić naglašava
"da se u suzbijanju i sprečavanju
E1 Tor kolere takve metode ne koriste, ali se neretko traže zbog neinformisanosti i nemoći zdravstvenih radnika da preveniraju, ili čak savladaju epidemiu. — Poslednjih dana smo preko sredstava javnog informisanja čuli „definiciju“ kolere od stručnih ljudi čime je pokazano nepoznavanje ove materije. Ukazujemo na ovo kako se ne bi dogodilo a u nekim zemljama je toga bilo neopravdano izazivanje straha kod ljudi koje mi na-
zivamo kolernom histerijom, jer ·
E1 Tor kolera nije što i klasična koja je u prošlosti morila ljude.
ALBANCI NA KOSOVU TRAŽE SVOJU „DRŽAVNU“ TELEVIZIJU
Posle konstituisanja gotovo svih paralelnih organa u paralelnoj „republici Kosovo“, Albanci su ovih dana svom samozvanom predsedniku Rugovi ispostavili zahtev da „Radio-televizija Priština funkcioniše kao informativni organ države u republici Kosovo i da se izabere koordinacioni odbor čijeg bi rukovodioca (RTP) imenovao predsednik“. Prema pisanju prištinskog časopisa „Fjalja jehone“, gospodin Rugova je podržao ovaj zahtev.
Albanci, uglavnom, ne priznaju postojeći
srpsku, a u tom okviru i prištinsku „TV bastilju“, iako na toj državnoj televiziji postoji i albanski program, dnevnik, filmovi..., pa traže osnivanje samo svoje televizije. Uvereni su da će se to pitanje „rešiti“ u okviru predsedništva Kosova“. Lider kosovskih Albanaca dr Ibrahim Rugova je, međutim, za „Borbu“, a na pitanje hoće li formirati nekakvo predsedništvo Kosova, odgovorio da umesto tog organa „postoji Savet (?!), odnosno Koordinaciono telo predstavnika svih albanskih partija i udružena“. Dodao je da „imamo mi te institucije ali ih treba reaktivizirati, a ove predloge smatramo kao zahteve za institucionalizaciju i organizaciju Kosova i ništa više“.
Bilo kako bilo, Albanci su ispostavili i „račun“ bivšem rukovodstvu Radio TV Priština, na čelu sa Agimom Maljom. Međutim., kako je Malja sa svojim najbližim saradnicima pokupio novac i pobegao u Hrvatsku, a potom „dalje“, Albanci potražuju oko pet miliona maraka od „srpskih vlastodržaca“ i vlade „republike Kosovo“ u izbeglištvu jer su, kako navode, opljačkani. Kažu da je bez posla u Radio i TV Priština ostalo 1.300 radnika, a direktor Agim Malja je, „koristeći raspoloženje narodnih masa koje su pomogle rudare Trepče i ostale, izišao sa apelom za pomoć RTP“. Albanci, „spremni za žrtvovanje, nagrnuli su tada sa novcem prema RTP i za kratko vreme prikupljeno je preko milion nemačkih maraka“. Tadašnji urednici informativnog programa tražili su od Agima Malje da tim sredstvima pokriju gubitke u Televiziji, ali je predlog odbijen sa obrazloženjem „gledajte svoja posla, znam ja šta treba uraditi s parama“. O ovome su Albanci sve do juče ćutali. i
Sada se obelodanjuje da je Agim Malja, zaista, uradio ono što je bio naumio: srpskoj vlasti je dao bakšiš oko milion maraka u dinarskoj vrednosti, a ostali veći deo u konvertibilnoj valuti (oko četiri miliona maraka) deponovao je u bankama Hrvatske. Radnici Radio TV Prištine nikada nisu obavešteni koliko je još sredstava prikupljeno.
POVODOM NAJAVE NOVOG „DOGAĐANJA NARODA“ NA KOSOVU (1!)
inu upotrebu
A novac je u Zagrebu?
Znaju samo da je gospodin Malja nekoliko meseci defilovao po Prištini, a potom je, prema jednoj priči, proteran od strane srpskih vlasti, a prema drugoj — pobegao je sa svojom svitom kod svog ujaka u firmu „Fruktus“. „Za vreme boravka u Zagrebu dugo je živeo kao sultan u najluksuznijim hotelima, a sada nam je više nego jasno Zašto više od godinu dana, nakon zatvaranja RTP, novac nije podignut od Kosovske banke i od banaka u Hrvatskoj. Zbog toga naši radnici u dijaspori, ali i svi građani Albanci, s pravom postavljaju pitanje gde je prikupljeni noac i šta se zbilo s njim“?
I dok su „prognani“ sa svojom svitom paradirali iz jednog u drugi salon sa prepunim stolovima, podalje od topovskih salvi u Hrvatskoj, kosovski Albanci su tražili i „svoj legitimni organ i svoje pare“ i „nisu našli ni jedno ni drugo“. Samo ih je član samozvanog Koordinacionog odbora i bivši glavni urednik, nekadašnji predsednik Akcione konferencije SKJ i bivšeg Komiteta za opštenarodnu odbranu i društvenu samozaštitu, obavestio kako „u ovo vreme treba da rade podobni, jer je to stav legitimnog organa i vlade Kosova“.
U iščekivanju „svog legitimnog rukovodstva i svoje legitimne televizije“, Albanci se „zadovoljavaju“ satelitskim programom iz RT Albanije, koji „pokriva svenacionalni informativni prostor“. A kakvu je uređivačku i programsku politiku RT Albaniji ponudio samozvani Koordinacioni odbor RTP vidi se iz informativnih programa za Kosovo koji informišu samo o „srpskoj represiji“, kao da se baš ništa drugo nigde ne dešava i kao da je taj satelitski program baš usmeren na tu „srpsku represiju“.
Radio-televizija Albanije je najavila da će proširiti svoj satelitski program, ali se kosovski Albanci tim „ne zadovoljavaju“. Traže da se „deblokiraju sredstva u Hrvatskoj“ i „konstituiše RTP
Agim Malja je iz inostranstva poručio da „to ne može“, a Rugova prema pisanju „Fjalja jone“ daje podršku. Neizvesno je, međutim, ko će „doneti dekret“: vlada „republike Kosovo“ u egzilu ili samozvani predsednik Ibrahim Rugova, ili njegov „informativni centar Kosova“. Pitanje je i kako bi profunkcionisala ta „samo svoja državna televizija“, da li bi Albanci ponovo bili spremni da odvajaju od svojih usta za tu televiziju, kao pre dve godine, s kojeg tornja bi u etar išli signali, i da li bi to bila neka ilegalna privatna televizija? Bilo kako bilo, Albanci kažu da je to „potrebno i to je zahtev naroda“.
Radojica Barjektarević
7 pokreta otpora“ bila je jednostavna:koristiti svaki slučaj, svaki ehsces, svaki napad na Srbe i Crnogorce da bi астопате зрез!“. Мазтао 1981, ı Dušana Ristića
lišena realnosti i bilo kakve sprem-
3a dijalog i kompromise. * to (samo)zavaravanje Beogradu vra"Битегапг 1, reklo bi se, od onih istih talnih snaga (i lidera) koji su možda i mo doprineli da se Milošević i srpski listi (kasnije socijalisti) učvrste na i Vlasti. Najava iz Kosova Polja o vrlo sm novom „događanju naroda“, koje ı bilo okrenuto protiv samog Milošemzultirala je najpre „pobunom“ kosovacijalista krajem septembra ove godi»otom i tek obelodanjenim „pismom javnosti“, koje je preko nedeljnika upućeno kao verovatno poslednje senje režimu da mu se može dogoditi 20 Što je svojevremeno snašlo Ivana (lića, Azema Vlasija, Kaćušu Jašari, TiKoljgecija, Kolj Široku... |
Луатје zuba
ima, kako se vidi, stoje kao prvo potpi- .
'ideri koji su od početka osamdesetih ı na Kosovu važili kao osnivači i glaviri srpskog pokreta otpora: Kosta Bu, Boško Budimirović, Miroslav ŠoleMar Ristić. Ti isti sada Miloševiću ošnneraju da ih je potpuno izneverio: i
„Aktuelna politika je srpsko pitanje na Kosmetu učinila ideološkim i partijskim pitanjem, posvađala i prevarila narod i dovela ga u poziciju naroda za jednokratnu upotrebu“. Ako su 1981. godine bili „totalno zbunjeni i sluđeni“ kako je godinama kasnije u „Borbi“ izjavila verovatno najpopularnija ličnost iz kosovopoljskog „revolucionarnog nacionalnog štaba“ Miroslav Šolević, utisak je da sada nemaju nikakve dileme. Miloševićeva blokada bosanskih Srba je, po svemu, poslužila kao granična međa kada strah za sudbinu Kosova postaje još izrazitiji i realniji. „Našu peticiju motivisao je, razume se, i taj strah. On nas je naprosto probudio iz sna. Ako se Milošević preko noći odrekao Republike Srpske u kojoj ima i narod i teritoriju, šta će tek biti sa ovim delem Srbije na kome nema ni narod ni teritoriju. Nas na Kosovu ima manje od 200.000, a teritorija je u rukama Albanaca“ — priča danas kosovopoljski lider Kosta Bulatović.
Kako je sve počelo? Mnogi misle da je 1987. godina bila prelomna u izrastanju „srpske nacionalne pobune“ na Kosovu zanemarujući činjenice da je sve počelo mnog8b ranije, 1981. godine, odmah nakon kosovskih masovnih demonstracija kosovskih Albanaca.
Po svedočenju Šolevića, štab je „spontano“ formiran u dogovoru između njega, Koste Bulatovića i Boška Budimirovića. Mada niko od njih tada nije previše verovao da se mogu efikasno odupreti tadašnjoj kosovskoj i srpskoj vladajućoj oligarhiji, nije se odustajalo i po cenu da budu hapšeni i proganjani.
ovek iz senke, kasnije glavni ideolog i strateg srpskog pokreta otpora Dušan Ristić, u intervjuu „Borbi“ februara 1993. priseća se tih dana.
„Ljudi na Kosmetu su početkom osamdesetih bili uvereni da bi sve bilo drugačije da je srpsko i jugoslovensko rukovodstvo znalo pravu istinu o Kosovu, pa su put Beograda odlazile razne grupe i pojedinci. Išlo se neorganizovano i svako za svoj račun: kod Nikole Ljubičića, Dušana Čkrebića, Branka Pešića, Petra Stambolića, Draže Markovića, kod nekih generala, kod Dobrice Ćosića, patrijarha Germana, Tempa u Crnoj Gori i brojnih drugih. Žalili su se, iznosili istinu, tražili zaštitu i molili da ostanu anonimni. Ali, po pravilu, kad bi se vratili u Pokrajinu — sve bi se znalo. Prvo, među njima je uvek bilo ljudi iz Službe bezbednosti, a drugo svi tada aktuelni republički i savezni funkcioneri posle tih razgovora podnosili su pokrajinskom rukovodstvu detaljne izveštaje o tome ko je šta rekao i tražio“.
~
posle masovnih demonstracija Albanaca, pokret je ojačao tek priključenjem nje
Sve je to tako išlo do kraja maja 1985. godine kada su kod Ristića došli Kosta Bulatović, Miroslav Šolević i Zoran Grujić. Dogovorena je strategija „buđenja nacionalne svesti, kako bi se čulo da ovde ima još Srba i Crnogoraca i da oni ni po koju cenu neće da ostave Kosmet šiptarskim seceseonistima“. „Shvatili smo“ kaže Ristić, „da nas niko neće ozbiljno prihvatiti, da nam se niko u Srbiji neće pridružiti ako ne dignemo čitav srpski narod na Kosmetu, ako taj narod ne ustane u svoju odbranu i ako, na kraju krajeva, ne pokaže zube“.Strategija štaba pokreta bila je jednostavna: koristiti svaki slučaj, svaki eksces, napad na Srbe i Crnogorce. Slučaj Đorđa Martinovića bio je najdrastičniji povod za intenziviranje delovanja. Iskorišćen je da bi se pokazalo narodu kakva ga sudbina čeka „ako se ne digne u svoju odbranu“. Država se smatrala izdajničkom i saučesnikom u nastojanju da se ni do danas dovoljno nerazjašnjeni slučaj prikrije. Martinović je bio neposredan povod i za prvo okupljanje kosovopoljskog političkog aktiva na kome je njegov predsednik Šolević održao žestok govor o tome šta se događa na Kosovu i o ponašanju tadašnjih rukovodstava Kosova, Srbije i Jugoslavije.
Mastovlja se