Борба, 25. 10. 1994., стр. 16

GEORGIJ IVANOV "ok Ok

Ža ljubav ja ne molim, proleću ne pojem,

З [5.55 . У У

5 Ја želim samo ti da slušaš pesme moje.

Š < Žar mogao sam tada, sama sad prosudi,

> S Da gledam onaj sneg i odmah ne poludim? ~

ЗАР A običan Je dan i obična Je bašta,

= 5 No svuda zvona zvone, mada ne znam zašto,

5 Slavuji biglišu i sneg je posut cvećem, 5 O zašto, da li znaš i' kazati mi nećeš?

де 3

с Š Zar mogao sam tada, sama sad prosudi,

= Da gledam zene ti i odmah ne poludim?

Ne govorim ti „veruj“ nili im „slušaj“, | Al znam: po snegu sada tvoj se pogled pruža, |

Džon Apda k

1 iza leđa tyojih moja ljubav zri Pod snegom raj u kom smo skupa Ja i ti.

opasnosti koje prete u zlatnim rud- _ nicima Brazila, napade divljih indiJanskih plemena.

Da bi napisao ovu knjigu, Ap-

vi ostali pišu knjige: Džon Apdajk piše delo. Godinu za godinom. ui iepim tomovima за žaštitnim~ zuakom izdavačke kuće

romani ·

(Iz knjige: „Izabrane pesme“, prevela s ruskog” Kornelija Ilin, Matica srpska, Novi Sad, „Cicero“ – Beograd, „Pismo“ – Zemun, 1994).

„Knopf“ pojavljuju se njegove tanke knjižice poezije, debele zbirke kratkih priča, Još deblje desetogodišnje antolopije kritika ı veliki ı mali romani. Proza se Javlja u određenom ritmu, ambiciozna tetra– logija o Zeki (avaj, Zeka je ubijen u četvrtom tomu) smenjuje se sa raskošnim romanima koji svedoče да је Ардајк pomno radio.

Priča se čini tankom: crna ulična jegulja iz favela Rio de Žaneira pokupi bogatu, belu devojku na plaži Kopakabana. Oni se odmah, žestoko, zaljubljuju jedno u drugo. „Brazil“ Je romansa: Tristao. i izabela su savršena verzija Starog epa o Tristanu ı Izoldi. Oni nose svoju tragičnu sudbinu kroz gradove raznete krim.inalom ı džungle koJe nestaju na kraju ovog, dvadesetog veka. kad apokalipsa postaje naš univer/ :«Ini mit. Ali. ono što je počelo kao duhovita, ironična priča. mogućnost da Apdajk pokaže svoj smisao za satiru ı mimikriju, završava se kao tragedija tragedija sapunske opere, možda, ali ı veoma tamne i dirljive. Zagadeni. prenaseljeni svet koji Apdajk nemilosrdno ocrtava kao svet ız kojeg Je Bog, ako Je ikada postojao, zbrisao davno glavom bez obzira. Razmišljajući o bezakonju savremenih gradova Apdajk piše o policiji: ..Oni su suviše zauzeti našim utonućem u greh ı nered. u nedostatak svih religioznih ograda". Ovakav razvoj događaja teško pada čoveku koji neprestano proučava Kjerkegora ı Karla Barta. Iz toga proizlazi da Apdajku veoma nedostaje Bog.

Njegovo vraćanje mitu više Je od literarne veštine: ono daje knjizi vanvremensku vrednost bajke. Naslućuje se da Izabela ima incestuoznu vezu sa stricem, ali to Je dopuštena seksualnost koja ruši sve granice. Sada čak ni rodoskvrnuće nije zabranjeno. Ipak. ijubav između Tristaoa ı Izabele, nemoguća kakva је, ima ushićenu. svetu dimenziju. Kroz džunglu ıh slede ljudi Izabelinog oca, dok se njih dvoje prepuštaju strasti koja ne brine ni o rasi ni o klasi. Cak ni smrt ne može da stane na put toj strasti. Đok se radnja razvija, njihova strast uspeva da preživi bezbrojne pokušaje ubistva,

Tropska priča

dajk je dobro pretresao brazilske izvore. Brazil je u Apdajkovom „Brazilu“ isto tako sjajan kao Afrika u knjizi Sola Beloua „Henderson kralj kiše“, ıli zabavan kao Amerika u Kafkinoj „Americi“. Brazil je autentičan u ovom romanu.

Demoralisan Indiianci pred istrebljenjem: majmuni ı rajske ptice na fonu džungle koja nestaje, gusta vegetacija ı inseku koji zuje“ daju fantastičnu realnu sliku.

NiJe samo verodostojnost Brazila što pleni, već Apdajkovo duboko razumevanje krhkosti svih stvari, prokletstva zaborava koje visi nad svim ljudskim pregnućima. Zato je on ovu knjigu napisao kao mit. „Ljubav, trudnoća, neverstvo, osveta, rađanja“ tako se ređa Apdajkova litanija naših osnovnih tema koje se uvek ponavljaju. „Smrt, uvek smrt u tim pričama.“

I seks. U ovoj knjizi kao ı u svim Apdajkovim delima to Je veličanstven, čak gproteskni čin. Pošto Je odlučio da aktivni Tristaov organ nazove Jamom — slatkim krompirom, on Je samo dao etnografski ukus svom tekstu. Apdajk se oduševljava njegovim „ukrućenim Jamom“, „bolnim jJamom“, „ispruženim Jamom", s toliko opsednutosti da malo impotentnosti dođe kao dobrodošli intermeco.

A kad u divljem obrtu stvari šaman po imenu Težukupapo pretvori Izabelu u crnu a Tristoa u belca — menja se i njihova seksualnost. „S drugačijom bojom kože javljaju se ı drugačije boje sluzokože. drugačiji mirisi, drugačije dlake, drugačije saznanje o sebi, drugačije priče. U njenoj Seksualnosti sada se osećalo iskustvo crne ženske generacije“.

„.Brazil“, tako razigran i zabavan, krije svoje tamne dubine. On vibrira od simbola ı znakova našeg istorijskog trenutka. globusa koji će eksplodirati od čovečanstva, gradova anonimnih ı neprepoznatijivih, „ljudi sivog cementa gutaJu planetu". Pretnja ekološke katastrofe je sve Jača ı sve stvarnija. „Teror života“ nije više samo fraza: „Brazil“ je proročansko delo.

MILOVAN DANOJLIĆ

Noć posle kiše

Noć posle kiše. Pomalo vetra. Ulični sat odavno stao:

Dani su se od njega nekud izmakli! Noć Je zver duga tri kilometra, S očima u vodi, s rukama kao Sava ı Dunav. S glavom u magli. Još hegde kaplje, iza kuće. Vlažno ı tamho od iskoni,

Vode se skupljaju u bezdanu.

Uz Nemanjinu tramvaj skakuće. Iz šipke trola zvezde izgoni Које, Како planu, tako nestanu.

Noć Je veliko, nabuhlo Ništa Koje se od tužnih sećanja leči. Noć, odrana koža na raspeću. U mraku se sakrila kiša,

Dok kroz tišinu pljuskovi reči

Povremeno, s vetrom, па sluh naleću.

сељана писин рмааа суви <

| |

{Iz knjige „Pesme za vrlo pametnu decu“, |

ekskluzivmi feljtom

„Panorama“

Prosveta, Beograd) |

Aleksandar Solženjicin,

Rusko pitanje -

storija sedamdestogodišnje komuni| stičke vlasti u SSSR-u. koju su opeva-

i; toliki bardovi, dobrovoljni ) potkupljeni. vlasti koja je uništila organski tok narodnog života – danas Je. napokon, vidljiva u SVOJ SVOJOJ gnusnosti ı podlosti. Kada se budu otvorili arhivi (ako se uopšte otvore. a mnogi su već nešto uništeni). o ovom periodu od sedamdeset godina biće napisani tomovi ı tomovi knjiga, ı mi u ovom članku nećemo o tome govoriti. Navešćemo samo neke najopštije ocene ı mišljenja.

Svi gubici koje Je naš narod imao u periodu od trista godina. koji smo upravo posmatrali. od Smutnog doba u 17. veku naovamo. ne mogu se ni izdaleka uporediu s gubicima ı propadanjem za sedameset Ко godina.

Na prvom mestu je fizičko uništenje db, Prema ındirektnim proračunima гаznih statističara — usled stalnog unutrašnjeg rata koji je sovjetska vlast vodila protiv sopstvenog naroda. SSSR Je izgubio između četrdesct pet ı pedeset miliona ид! (РгоТезог. |. АКигегапоу дозао: је до бгоја од: Зегдезве! šest miliona ljudi). Osobenost ovog uništavanja bila je u slede-

ćem: nije se ubijalo redom. bez izuzetaka, ili po određenim teritorijama, već uvek po izboru: ubijani su oni koji su Se Suprotstavljali, koji su se isticali kritičkim mišljenjem ıli talentom, autoritetom u okolini. Kroz ovu kontraselekciju uništeni su moralno ı umno najvredniji ljudi. Zbog toga Je opšti srednji nivo preostalih stalno i nepovratno padao. narod u celini gubio Je svoju vitalnost. Na kraju Staljinove epohe nemoguće je bilo prepoznati onaj narod zatečen revolucijom: druga lica. drugi karakteri. drugi običaji ı shvatanja.

I kako drugačije nazvati ako ne fiZIČkim uništavanjem svoga naroda. neizmerno. nemilosrdno, rasipničko gomilanje leševa crvenoarmejaca na putevima Staljinovih pobeda u sovjetsko-nemačkom ratu? (..Razminiranje" minskih polja nogama progonjene pešadije Još uvek nije najizrazitiji primer.) Posle Staljinovih ..sedam miliona gubitaka“. posle Hruščovljevih ..dvadeset miliona", sada se. najzad. u ruskoj štampi pojavila ı stvarna brojka — trideset Jedan milion. Covek zanemi pred takvom: cifrom — petina ukupnog stanovniš-

tva! Kada je ı koji: narod azgubliovu. ratu ovoliko ljudi? Naša ..pobeda” 1945. mate-

rijalizovala se u snaženju Staljinove dikta"ure i u potpunoj Opustelosti sela. Zemlja је ležala kao mrtva i milioni usamljenih žena nisu mogli da produže život naroda.

Ali, masovno. fizičko uništenje nije najveće dostignuće komunističke vlasti. Sve koji su izbegli uništenje decenijama su obučavali da veruju u zaglupljujuću i izopačenu propagandu., ı od svakog su tražili stalnu potvrdu pokornosti. (A od poslušne inteligencije = Još ı da detaljno razrađuje ovu. propagandu.) Usled ove gromoglasne. trijumfalne ideološke obrade, Sve više ı više Je padao moralni i duhovni nivo naroda. (Samo tako su ı mogli da še vaspitavaju ovi današnji starci, koji pamte kao doba sreće ı blagostanja ono vreme kada su radili za bednu platu. ali su 7. novembra dobijali pola kilograma keksa, povezanog šarenom mašnicom.)

Ali zato u spoljnoj politici komunisti nisu ponovili nijedan propust ı grešku carske diplomatije. od kojih smo ı mi mnoge naveli u ovom članku. Komunističke vođe uvek su tačno znale šta treba da rade i svaka aktivnost uvek se usmeravala samo na koristan cilj — nije bilo nijednog: veli-

kodušnoz ili nesebičnog postupka. Svaki

| } | \

at викати принели — арта ли * —