Борба, 25. 10. 1994., стр. 18

ljubavi

Gq E E e E Ф 5 Е 50 5 m 5

Roman Gqbrijela Garsije Markesa, prevod: Andrija Grosberger, „Narodna knjiga", Beograd, 1994, чт. 196

Govor o dostojanstvu čovekovu Ogled Piko dela Mirandole, prevod: Sinan Gudžević, pogovor: Ljubomir Tadić, „Filip Višnjić“, Beograd, 1994, Str: 125.

monografije

Kraj i krah feudalne

Sima M. Ćirković

bimna knjiga prof. Momčila Spre() mića u već zamrlocJ biblioteci istorijskih izdanja SKZ došla je da zameni delo Cedomilja Mijatovića sličnog naslova ı jednakog zadatka, objavljeno pre više od stoleća (Despot Đurađ Branković, gospodar Srbima, Podunavlju ı Zetskom primorju I-II, 1880-1882). Poređenje se ne da izbeći kod toliko zajedničkog: protagoniste, pozornice ı sižea, pogotovu što se u smenjivanju ove vrste ogleda napredak u nauci tromojJ, nedinamičnoj, ali uvek aktuelnoj, kakva Je istorija. Oko ljubitelja će se najpre zadržati na onome što je spolja vidljivo: razlici u obimu, neuporedivo većem broju pojedinosti (posledica akumu– lacije rezultata), načinu izlaganja — oba pisca reprezentuju prozu svoga vremena, Mijatović sa više literarnih, Spremić sa više naučnih ambicija. Stručni čitaoci će uočiti ı neke razlike manje upadljive, ali temeljne, kao razlike u pitanjima koja su se postavljala, u dimenzijama istorijskog razvoja prema kojima je interesovanje bilo usmereno, u perspektivi u kojoj su posma-– trani despot Đurađ ı njegovo okruženje. Nova knjiga ima u vidnom polju celu jugoistočnu Evropu, ona mora da ocrta vrlo komplikovanu političku kartu tvorevina nastalih na ruševinama Vizantijskog Carstva, koje baš u vreme koje Je ovde proučavano zamenjuju Turci Osmanlıje svojom militarističkom ı teokratskom državom. Od sredine XIV veka je svet malih balkanskih država i gospodara u neprekidnom vrenju, njegovi su elementi na razne načine povezani, a ipak često suprotstavljeni, otuda hronična nestabilnost ı potreba da se posmatra celina. Situacija despota Đurđa se teško može razumeti bez uvida u celinu ı analize čitavih lanaca događaja. Posmatrani prostor Je- Zato morao biti daleko širi od države despota Đurđa. Spremić Je ı hronološke granice razmakao

SrDIJ

Momčilo Spremić: „Despot Đurađ Branković i njegovo doba“ , Srpska književna zadruga, Beograd, 1994.

uključivši pretke i lagani uspon Đurđeve porodice od pradede Dušanovog vojskovođe, preko Lazarevog zeta i saradika u očevoj generaciji, do vladara, naslednika despota Stefana Lazarevića. Monografija o Đurđu obuhvatila je i celokupnu istoriju Brankovića, ali ispričanu sažetije i u drukčijem ritmu.

Teže je izdvojiti i reljefno prikazati novine u viđenju istorijskog procesa. MiJatović je bio formiran kao ekonomista, krčio је puteve u istraživanju privrede, a ipak mu je u knjizi o despotu Đurđu pogled prikovan za politička zbivanja. Spremić Je temi prilazio sa razvijenim interesovanjem za sve Što je ljudsko, ali radoznalost modernih istoričara nailazi na granice koje nameće izlaganje, koncepcija knjige, priroda naracije. Današnji istoričar se ne može zadovoljiti poglavljima „materijalne prilike“ ili „duševne prilike“, kakve ima Mijatović, ali ne može, na drugoj strani, u knjigu o jednom vladaru staviti sve ono što smatra da je interesantno ı značajno u istorijskom procesu. Većina onih opštih tema otima se ograničavanju na jednu zemlju i raspon života jedne generacije. Životopisac jednog vladara ne može izbeći pitanje da li je njegov junak

mogao uticat: na Opšte pojave, procese

dugog trajanja, kretanja u dubini. Spremić je uočio da je u doba njego-

Dragan Jovanović Danilov

U blagoj noći pJanoj od lipa ı mesečine, svetački tiha, lica nam sJaje bdenjem, uz zdenac tajni, kraj goruće kupine

Klepsidra

razneženi heruvimi okite nas priviđehjem.

Sa svojom varavom svitom, promineš, gatko, i ti, prebela dojko, zečiću iskrso ih haljine,

Kroz bokore sleza pernato telo ptice u strahu prhne nad Jezerom – опатот атита 1 запја, koral na dnu što meditira bljesne, sličan sidru,

voda vazda živa otpočine u slapu,

zamiriše duša dinje, o, kako slatko,. i ruke ljubavnika, jedna u drugoj — dve daljine.

lela da svrgne Birona, jer je neprijatelj već pustio korenje i bio suviše opasan.) U poststaljinističko vreme bilo Je Još nekoliko kratkotrajnih izražavanja ruskog otpora – и Muromu, Aleksandrovu, Krasnodaru ı posebno u Novočerkasku, ali su ı oni, zahvaljujući neprevaziđenoj boljševičkoj metodi zataškavanja i prikrivanja, deceniJama bili nepoznati.

Posle svih krvavih gubitaka, sovjetsko-nemačkog rata, novog uzleta Staljinove diktature, velikog talasa hapšenja svih koji su za vreme rata na bilo koji način došli u dodir s evropskim narodima, zverskog posleratnog kolhoznog zakonskog sistema (za neispunjavanje dnevnih normi sledilo Je progonstvo!) — izgledalo Je da Je došao sudnji dan za ruski narod ı ostale narode koji su s ruskim učestvovali u soVJetSKoJ IStorljI.

Ne. To još nije bio kraj.

Kraju smo se približili, ma kako to paradoksalno izgledalo, licemernom i neodgovornom „perestrojkom“ Gorbačova.

Bilo Je dosta razumnih puteva postepenog opreznog izlaza ispod gromade boljševizma. Gorbačov Je izabrao najne1skreniji ı r ajhaotičniji put. Neiskren, Jer Je

izmenjenom obliku i sva blaga partijske običnom boljševičkom tupoglavošću, IZ-

bacio parolu „ubrzavanja“, nemoguću i pogibeljnu s dotrajalom istrošenom opre-

tražio način da sačuva komunizam u malo

nomenklature. A haotičan — zato što Je, S

mom: a kada „ubrzanje“ nije dalo željene тег аге, stvorio Je nezamislivo „socijalističko tržište“, što je za posledicu imalo raspad proizvodnih veza ı početak krađe proizvoda. Takvu svoju „perestrojku“ Gorbačov Je propratio „glasnošću“, kratkovido računajući da pridobije ıinteligenciju kao svoje saveznike protiv krajnjih nazadnjaka komunizma, koji nisu želeli da shvate sopstvenu korist od perestrojke (drugačijeg oblika parazitizma). On nije mogao ni da sanja da će svojom „glasnošću“ istovremeno širom otvoriti vrata svim mogućim pomamnim „nacionalizmima. (1974. u zborniku Ispod ledenih santi predskazivali smo da Je lako zapaliti nacionalnu mržnju u SSSR. I u Stokholmu sam tada upozoravao: ako se u SSSR-u „demokratija iznenada uspostavi, počeće istovremeno rušilački međunacionalni rat, koji će tu demokratiju za jedan tren pretvoriti u prah. Međutim, vođe KPSS to nisu mogle da shvate.) Godine 1990. sa sigurnošću sam tvrdio, u članku „Kako da preuredimo Rusiju“: „Kako je sada sve krenulo kod nas – pa ipak će se, svejedno, *Sovjetski Socijalistički raspasti!“ (Gorbačov se razgnevio ı nazvao me zbog toga „monarhistom“. Ne čudi me -— vodeće američke novine ovako su prokomentarisale moje reči: „Solženjicin Još uvek ne može da se rastane s iluzijama o imperiji“, i to onda kada su se ı sami više od svega plašili raspada SSSR-a.) Baš tada ı baš

otekne nujno-u bezdan srma obećanja kad Otac-Sablast obrne klepsidru.

(Iz zbirke „Živi pergament“, „Prosveta“, Beograd, 1994)

"+= Aleksandar Solženjicin

tamo upozoravao sam: „Kako da, umesto oslobođenja od komunizma ne završimo smrskani pod njegovim ruševinama“. Tako Je ı bilo: avgusta 1991. betonski blokovi počeli su da se ruše ı padaju na nepripremljene glave, a prevrtljivi fireri nekih nacionalnih republika, koji su decenijama, do poslednjeg dana, usrdno ı uspešno pravili komunističku karijeru, odjednom su se, za četrdeset osam sati, a neko čak ı za dvadeset četiri, proglasili za istinske vatrene nacionaliste i patriote svoje, odsad suverene republike, bez ikakve komunističke ljage!. (Njihova imena ı danas blistaju na svetskom horizontu, s pOoŠtovanjem su dočekivani u zapadnim prestonicama kao najveće demokrate.)

Blokovi ı sante u raznim oblastima narodnog života rušili su se velikom brzinom sledećih meseci, prignječivši mase zatečenih ljudi. Ali, krenimo redom.

Prvi rezultat. Komunistički Sovjetski Savez istorijski Je bio osuđen na propast, jer Je zasnovan na Тад т 1дејата (пајугći oslonac bila je „ekonomska baza“, a baš je ona i uništena). SSSR opstao Je зеdamdeset godina samo zahvaljujući okovima neverovatne diktature; kada je iznutra istruleo, više ni okovi nisu mogli da pomognu.

Danas ne samo bivše birokrate, okorele u svojim komunističkim idejama, već ; mnopi obični, prosečni građani obmanuti bučnim „sovjetskim patriotizmom“, iskre-

je bio naslednik veličine ı slave Rusije“,

је upravo ćorsokak. Još dvadesete i tride-

vog junaka najviše dinamike u društvu. To nije bilo vreme reorganizacije crkve ili novih duhovnih strujanja, ni vreme ambicioznih zahvata, a nije moglo biti ni vreme osvajanja. Bilo je to, međutim, vreme zanimljivih previranja u društvu, pri·premljenih ekonomskim razvojem prethodnih decenija. Na delu su sasvim suprotne tendencije: jače povezivanje u okvirima centralizovane despotove države heterogenih elemenata i regija koje su se duže vreme odvojeno razvijale. ali na drugoj strani produbljivanje i naglašavanje razlika između privilegisanih i zavisnih, bogatih i siromašnih, domaćih ljudi i stranaca. Postepena urbanizacija i prožimanje društvenog života novčanim tokovima pokazuju u ovom periodu prve značajne posledice. Uza sve to, interes za društvenu problematiku dramatično potencira okolnost da je to kraj srpskog društva feudalne epohe, da samo tri godine posle smrti despota Đurđa pada srpska država, a sa njom i poredak uspostavljan od kraja XII veka. Otuda je razumljivo što su ovde „unutrašnje prilike“ dobile mnogo više mesta i što u srži imaju ekonomsku infrastrukturu (proizvodnja, trgovina, novac), zatim gradove, građanstvo ı državnu organizaciju.

U kompoziciji knjige se reflektuje autorova koncepcija. Uvodni deo (Oblasni gospodar) omogućava razumevanje puta Đurđa Vukovića do srpskog prestola. Središnje mesto sa najviše prostora (Vladar sa 16 poglavlja) zauzimaju zbivanja u Srbiji ı oko Srbije 1427-1456. Završni deo (Unutrašnje prilike sa devet poglavlja) osvetljava društvo ı privredu u despotovoj državi.

Najviše Je novina u pojedinostima, dopunama ı ispravkama onoga što se znalo u vreme kad je nastala prva monografija. One se, naravno, ne mogu dočarati u kratkom prikazu. Omogućene su bile velikim napretkcm naše ı svetske nauke, ali ı zahvaljujući marljivosti i Iistrajnosti autora, dugogodišnjem neumornom traganju 7а onim što su drugi saznali ı saopštili u svojim radovima, i ništa manje napornom traganju za objavljenim ı neobjavljenim izvorima u kojima su potencijalne informacije o despotu Đurđu ı njegovom угеmenu. O veličini tih napora svedoči bibliografija izvora i literature sa 35 arhivskih serija ı 530 bibliografskih Jedinica. Srećom, svi ti rezultati erudicije ı napori 1Straživanja ne opterećuju čitaoca. Kritički aparat je uzdržan, osnovni tekst oslobođen onog Što ima interesa za stručnjake kao dokumentacija ı argumentacija, pregledan je, čitljiv i atraktivan. Zahvaljujući tome knjiga prof. Spremića će svakako naći čitaoce i poštovaoce i izvan stručnih krugova i doprineti boljem i tačnijem poznavanju srpske istorije.

no žale za raspadom SSSR-a, Jer „SSSR

„Sovjetska istorija nije bila ćorsokak, već prirodan razvoj...“ War

Što se tiče „veličine ı slave“, u istorijskom pogledu smo videli po kojoj ceni i zbog kakvih tuđih ciljeva smo se nepotrebno i prekomerno naprezali u prethodnih trista godina. A sovjetska istorija bila

зеге 1 nekako...

(nastavlja se)

aaa:

epadeeyraijeEı cap ea ap SMR ds: ea ааан а аниеа

површно

певале