Борба, 25. 10. 1994., стр. 28

XVI

Opiši, ispričaj. zatim pokaži (kako se kuća gradi). Pa sedi na prag i pevaj (ako neko hoće da te sluša). Dosta si bio na poljani, sad sedi gde si (unutra, u odaji. iza zida). O svemu što je bilo treba tačno svedočanstvo (da bude kao povelja, dobro savijena). Onda pogledaj šta radi jezik (i reč Što po njemu klizi). On Je tvoja svojina Otkad si kućevlasnik. Inače, pripadao je onom gore, iznad nas ı čuo se samo kad ga je donosio glasnik. Sada ga ti držiš na uzdi ili puštaš da skita. Svaka je reč kum, jatak il tužilac javni. Onaj što je go-

vorio prvi, ostade u zgradi.

Majstor drži planove u ruci i ne pokazuje ih nikom. Svakom zidaru kaže da tadi kako radi. Je li dobro ako se zid krivi, a prozor ispada ćorav? |] krov se preselio na drugu kući, a dimnjak se posadio na vrh planine? Sve je po planu, kaže majstor, i dovodi pojačanje, mada se ni ovo što je sazidano ne drži. Da li je po planu da se zid strovali? Da li se od nas očekuje kuća bez senke, bez krova, sa sunčanim satom na sred srede? Židar zida po planu koji nikad nije

video, i rad je njegov sve brži.

Prozor nam rešava sve zadatke. Zidanja od prozora počinju, to se podrazumeva. Zidarska se radnja lako usavršava: cilj je da prozor bude sve veći: u njemu je ponekad veličina čitavog zida. Prozor је budućnost za vidovnjaka. Ko može duga gledanja da izdrži, zahteva da ima prozor sa svih strana. Koliko to ima veze sa zidarstvom – pitaju zidari stari. Zidanje je stvar pogleda, a osim tog: što je veći prozor, to je manja kućna cena. Došlo je do toga da je ı svaki beskućnik mogao da postane vlasnik. Njegov je posed sada priznat i u knjige zaveden. Skitnica nosi svoj prozor kao Što se puž sa SVOjom kućicom šeta. ] taj prozor niko ne može da razlupa ili zgazi. Veliki prozor najveći je dar, od nastanka sveta za čoveka spreman.

Iz knjige: „Međustepenik“, KOV, Vršac, 1994.

· Miodrag Pavlović '

Veliki prozor

poezija

Pesme skućene u mitu

Miodrag Pavlović: „Međustepenik“, KOV, Vršac, 1994.

Slobodan Raki

aslov knjige „Međustepenik“ nameN će se kao Jedan od ključeva ža ula-

zak u prostorvreme Pavlovićeve poezije. Međustepenik Као materijalni objekat ne postoji; međustepenik je nešto čega u stvarnosti nema. Ako bismo nešto uslovno označili međustepenikom, onda bi to bio remetilački faktor u nizu stepenika. O njega bi se ili spoplitalo ili strmoglavljivalo, što može da znači da je međustepenik simbol drugog puta uspona ili silaženja. Poezija uvek ide nekim drugim putem. Međustepenik je, dakle, simbol u simbolu. Vrtoglavom prečicom, izbegavajući metaforu, Pavlović nam već u naslovu označava vremensku vertikalu kroz trajanje koje nema početak ni kraj. Međustepenik može da znači i meru uspona, odnosno pada.

Vreme se sažima, ponekad zaustavlja. Brzina proticanja meri se civilizacijskim događajima i njihovim značajem ı zračenjem, a ne međusobnom udaljenošću ızraženom u godinama. Lirskim sredstvima proticanje vremena je prevaziđeno. Vremenski uspon se savlađuje bez napora, milenijumi klize. Sunovrat ie moguć gotovo u svakom trenutku. Put u prostorvremenu se prevaljuje unutar paradoksa koji je prišutan u gotovo svim vidovima, ali pretežno u svom nežnom unutrašnjem vidu. To je paradoks sna ı proviđenja, ponekad zagonetke. Zavodljivost zagonetke uspostavlja napetost njenog rešavanja i nalaženja odgovora. Pro-

РАЗГОВОРИ ЧА ПРАВОСОКВНИМ ВУХОВНЛОТА

Vladeta Jerotić: „Razgovori sa pravoslavnim duhovnicamd“, Književna zajednica „Borisav Stanković“ , Vranje, 1994. str. 80

Odbrana

prava žena

Rasprava Meri Vulstonkraft, prevod: Ranko Mastilović, pogovor: Daša Duhaček, „Filip Višnjić“, Beograd, 1994, str. 212

_ viđenje se ukazuje зато izabranima, ali

među njima veoma mali broj čita poruku.

Pavlovićev lirski iskaz je u početku metafizičan da bi. često, njegov završetak bio gotovo bizaran. Pavlović je тајзгог 7а загkastično transponovanje mitskih ı simboličkih sadržaja, a u „Međustepeniku“ taj sarkazam ide čak do cinizma (piramida kao „gomila kamenja“, faraon „kao odžačar“., „svima je u smrti taban poštao ravan"). Ako je metafizička univerzalnost samo jedan pol Pavlovićevog lirskog paradoksa, njegov drugi pol je cinizam.

U „Međustepeniku“ pojedinačno ı opšte su dovedeni do svojih krajnosti tako da je pojedinačno svedeno na znak, a opšte uzdignuto do trojstva. Pavlovićevi tekstovi / poslanice poseduju široku lirsku aluzivnost. Gotovo svaki iskaz, ı najmanji, odnosi se na nešto. Fragmenti su zgusnuti do hladnog usijanja, a poetsko tkivo, sa određenim univerzalnim istorijskim i mitskim kodovima, stalnom redukcijom biva dovedeno do samog znaka. Možemo, najzad, zamisliti da su ovi tekstovi dešifrovani zapisi sa nekih iskopanih glinenih ploča, upućeni upravo nama i dobu pred nama. Pojedini stepenici, svojevrsni markeri, simbolizuju određene mitske, religijske, istorijske segmente, detalje ı epizode.

Tekstovi „Međustepenika“ pisani su u prvom ı drugom licu jednine i prvom licu množine. ali sve objedinjuje jednost ı žudnja za celinom. Dramatično je to Pavlovićevo traganje za celinom i skladom, gde naspram lirskog sujbekta i njegovog suštas-

Mnjiga o Copiću ili Put do mosta

Autora Radovana Popovića, Srpska književna zadruga, Beograd, 1994, str: 132

tva („mojstva“) stoji jednost, odnosno „trojstvo koje čoveka ne sadrži“. Piramida i njeni stepenici sugerišu penjanje i uzdizanje ljudskog bića, vezu između neba i zemlje. U čitavoj srpskoj poeziji gotovo da nema pesnika sa tako širokim i sveobuhvatnim tematsko-motivskim zahvatom. Pavlovićevo pevanje vidim kao jedan moderan ep, a „Međustepenik“ je još jedna dragocena karika i kopča u njegovom složenom pesničkom sistemu.

Ponovo je Pavlović svoju poeziju skućio u mitu. Ono što ne može ništa drugo i niko drugi, može poezija i može pesnik: da mitu obezbedi privid stvarnosti i, čak, da sam mit funkcioniše kao stvarnost. Pavlović peva kao da skida slojeve nataložene vekovima preko drevne egipatske piramide. A sama piramida je dokaz, primetiće ironično pesnik, „kako se gomilom kamenja može da uspostavi Red“.

Jedina dva pojma koja nisu relativizovana, odnosno demistifikovana, već se njihov značaj potvrđuje na jednom višem nivou, jesu znak-slovo i Trojica, odnosno trojstvo, kako Pavlović kaže. Kao Jedini nedostatak, ali i objašnjenje nedostižnosti trojstva, jeste što ono ne sadrži čoveka. Znak-slovo prati čoveka i smisao postoja_nja. Znak je deo reči, njen konstituent i, po Pavloviću, već sam znak vodi ka smislu.

Ova poezija, sa ukusom kraja milenijuma, dovodi u pitanje sve postojeće vrednosti i simbole, a čoveku preporučuje da u novi milenijum krene sa Slovom i trojstvom. Josip Babić: „Uvod u

književnonaučnu metodologiju u nemačkoj gramaticf“, | „Svetovi“, Novi Sad, 1994, str. 195

Snimio: B. Pante

> к ~

Vrtovi Jovana Zivlaka

Dragan Jovanovic Danilov

krštanjem civilizacijskih du-

hovnih iskustava, izdavačka

kuća „Svetovi“ iz Novog Sada, pod dirigentskom palicom Jovana Zivlaka, čoveka neiscrpne energije i duhovne nadahnutosti, te jednog od najistančanijih naših pesnika, izvršila je ı vrši veliki uticaj. „Svetovi“ su, paradoksalno, u isti mah ı elitistička i prosvetiteljska kuća. Već od samog osnivanja, blagodareći plemenitom trudu Jovana Zivlaka, „Svetovi“ uspevaju da uspostave prepoznatljiv kulturni ton, kako na nivou poštovanja moćnih vrednosti iz riznica tradicije, tako i na nivou otkrivanja i inaugurisanja novih ideja u književnosti, umetnosti i filozofiji i nove civilizacijske atmosfere. Dakle, jednako odan kanonu visoke, proverene književnosti, kao i novim vrednostima, samosvesno organizovan, Zivlak pouzdano i znalački bira pisce najtežeg svetskog kalibra. Pomenimo tek: Dantea, Bodlera, Muzila, Helderlina, Berđajeva, Bulgakova, Borhesa, Eka, Barta...

U znamenitoj biblioteci „Svetovi“, štampano je pedeset dragocenih knjiga. U prepoznatljivoj ukusno dizajniranoj biblioteci savremene svetske književnosti „Spektar“, predstavljeni su neki čudesni pisci današnjice: Kalvino, Kortasar, Pinčon, Karver, Bernhard, Turnije... Tu su i uvek dobrodošle, reprezentativne antologije: pesništva srpske avangarde 1902—1934, engleske, rumunske, američke poezije, te antologije proze koje su, svakako, najlepši mostovi među različitim kulturama. Posebna pažnja posvećena je i našim autorima: Miodragu Pavloviću, Zoranu Konstantinoviću, Miodragu Radoviću, Vladislavu Bajcu, Jovici Aćinu, Bojanu Jovanoviću...

Sedište „Svetova“, ta mala, prijatna odaja u ulici Arse Teodorovića broj 11, u Novom Sadu, sa čijih zidova nas posmatraju Crnjanski, Džojs, Sioran, Virdžinija Vulf, Fuko ... ı koja ispunjena lepim starim predmetima ima energiju koja je dobroćudna i sti» mulativna, postala je pravi hram književnosti. Jer, ako bacimo jedan sveobuhvatan pogled na ovu dragocenu biblioteku uzvišene duhovnosti koju je izdao Jovan Zivlak, biće nam belodano jasno u kojoj bi meri srpska kultura bila siromašnija bez ovih svojevrsnih les livres de P esprit. .

Kao i u nauci, politici, ekonomiji, kriminalu, poeziji, tako i u izdavaštvu postoje kalibri. Intriga Je, međutim, u tome što mnogi ne mogu. ili što je još komičnije, neće da prihvate kom kalibru pripadaju. Jovan Zivlak je, nema sumnje, pesnik i izdavač najvišeg kalibra. Njegova gorljiva posvećenost izdavaštvu je predodređenost, a ne fanatizam, koji je po svojoj imanenciji destruktivan, ubilački~ No, iza Zivlakove strasti, imam utisak, stoji Jedna viša trezvenost ı odgovornost (najpre pred sobom) svesna da svojim odabirom. pisaca i knjiga oblikuje jednu književnu kulturu. Sem toga. njegova vidovitost kao izdavača je u tome Što on svojim izborom pisaca hipotetizira postojanje jednog nOVOZF, poetskog. proznog ı filozofskog pisma.

Uz pisanje poezije, izdavanje knjiga za Jovana Zivlaka je kao paralelno kucanje još jednog srca, kao još jedno. paralelno disanje.

Zovlakovo bavljenje paradigmat!čan je primer koliko svojom kreacijom za kulturu jednog naroda može da učini duhovno nadahnut ı samošvesno organizovan pojedinac. No, tek mi iz kruga bližih prijatelja znamo koliki napor i trud stoje iza Svega. Nije li svaki pravi izdavač danas postao onaj zlatni. egipatski skarabej koji gura 15pred sebe svoje knjige, budući umoran i zaspao svet?

га ет етан екс